Joker (2019)
Režija: Tod Filips
Uloge: Hoakin Feniks, Robert De Niro
Distributer: Blitz Films
Primetili ste, verovatno, da "Džoker" izaziva ekstremne reakcije. Filmofili su poprilično isključivi po pitanju novog filma Toda Filipsa, pa tako neki izlaze iz dvorane na pola, dok drugi umeju i da aplaudiraju ili čak i suzu da puste na kraju filma. I ocene kritičara su kao po pravilu smeštene na dva kraja skale, tako da je nekima film remek delo, dok ga drugi prezrivo i čak osvetoljubivo nagrađuju kečevima i dvojkama.
Primetili ste, svakako, i to da se glavna polemika vodi oko besmislenog veličanja nasilja, opasnosti da se krv sa platna izlije na ulice, pogubnog uticaja na mlade (ili stare, što da ne) i slično. Who cares? Ovaj film može svakako da se nazove, ali podrška nasilju sigurno nije. On je samo loš. Uostalom, lokalni psihopata će kao okidač iskoristiti bilo šta -- možda dokumentarac o Hitleru, neki detalj iz Zadruge/Parova, neku video igricu ili najnoviji Trampov Kingsmen spot. Što da ne?
Primetili ste, konačno, i to da ovo nije tipičan superherojski film u kojem dominiraju kostimi i helanke. Možda će se čak i Skorsezeu svideti, mada sumnjam.
Radi se o klasičnoj "origin" priči: u centru pažnje je Artur Flek, koji u Gotamu živi sa svojom majkom i sastavlja kraj sa krajem kao klovn specijalizovan za dečje zabave, ali sa ambicijom da postane komičar. Teško mu je. Gotam jede ljude, naročito obespravljene i siromašne. Flek je laka meta, njega napadaju deca na ulici, bahati japiji u metrou, kolege, šef, svi živi. Ipak, iako je Flek u stanju i da se odbrani, pritisak je sve veći i veći i kada se ceo grad digne na noge, Džoker je u svom elementu.
Nisam slučajno spomenuo Skorsezea, jer scenario za "Džokera" vuče očiglednu inspiraciju iz nekoliko njegovih filmova ("King of Comedy", "Razjareni bik"), iako je sličnost sa "Taksistom" zapanjujuća. I u Gotamu, baš kao i u Njujorku Trevisa Bikla, ulice grada su toliko prljave, da ih teško šta može oprati. Baš kao i Bikl, i Flek je usamljen i besan i uporno traži neku svoju pravdu, dok krivce vidi u medijima (gle, De Niro) i sistemu.
Ali Filipsov Džoker ne liči preterano na onog Džokera kojeg znamo iz stripova. Ni naznake od kriminalnog genija koji je u stanju da isplanira i najsitnije detalje u scenariju u kojem čak ni najveći detektiv na svetu ponekada ne može da pronađe rupu. Ovaj Džoker kao da pripada nekom drugom svetu. Generalno, ceo ovaj film baš i nema neke veze sa stripom.
A tu vezu nemaju ni ostali likovi poznati iz DC-jevog mračnog Gotama. Pre svih Tomas Vejn, ovde predstavljen kao korumpirani političar najgoreg kova. Teško da bi Betmen bio onakav kakvim ga znamo da je imao ovakvog oca.
Ali pitanje je da li bi se iko uopšte bavio ovoliko "Džokerom" iz 2019. godine da u filmu nema Hoakina Feniksa, čija je kreacija zaista po svemu spektakularna. Da li je iko i očekivao da će taj momenat biti drugačiji? Da li je iko zaista sumnjao u talent i posvećenost ovog genijalnog glumca?
Feniks tokom celog filma hoda po ivici, vrlo svesno. Postoji nekoliko scena u kojima je opasnost da će da sklizne sa staze svog zanata zaista ogromna, ali on nekako opstaje i na kraju je jedina svetla tačka ovog uzbudljivog, ali loše napisanog filma. Kao što rekoh, teško da bismo i primetili ovaj film da u njemu nije bilo Hoakina Feniksa.
Stereotipi i šabloni ubiše ovog novog Džokera. Kao da se ovakav jedan psihopata morao objasniti baš, eto, teškim i nesrećnim detinjstvom, životom u bedi i mentalno obolelom majkom. Pa još i vezivanjem za radijator. Film inače obiluje ovako predvidljivim detaljima i diskutabilnim filozofskim zapažanjima. Valjda je i jedan takav spomenik od ličnosti zvane Džoker zaslužio malo ozbiljniju razradu svog lika. Uostalom, kakav je to Džoker kada mu je harizma na skali od 1-10 ravna nuli.
Vizuelno, Džoker zaslužuje sve pohvale. Gotam deluje prljavije i depresivnije čak i od Beograda, ako je to uopšte moguće zamisliti. Zvučna slika je, s druge strane, totalni promašaj. Konstantno dronovsko zujanje i slične tonske egzibicije koje stvaraju tenziju i stres, na granici su podnošljivosti. Nemam ništa protiv saundtreka koji proizvode anksioznost, štaviše (vidi "Dankerk" ili "Sikario"), ali nasilje nad gledaocima nikada nije bila odlika velikih kompozitora, čak ni kada su otvoreno manipulisali našim čulima. Uostalom, nije svaki je*eni Islanđanin Johan Johanson.
Gledao sam film sa decom koja su tek izasla iz tinejdž doba i sa N, bez koje više i ne želim da idem na ovakve projekcije. Iako je film proizveo živu diskusiju odmah po svom završetku i iako je omladina bila jako zadovoljna i ispunjena viđenim, N. je bila ta koja je, nekoliko dana kasnije, primetila da joj se "Džoker" sve manje dopada što više dani prolaze. I stvarno, kao neka ljuštura, dobro osmišljena i oblikovana, ali prazna i šuplja. I što se mene tiče, ovaj Džoker je skoro pa zaboravljen.
A deca neka pogledaju Šrederovog (okej, i Skorsezeovog) "Taksistu", to bi im bila moja preporuka.
Ocena: **1/2