Domaći bioskopi već uveliko vrte filmove koji će na predstojećoj dodeli Oskara igrati značajne uloge. Tako da i nije loše da se svi na neki način pripremimo za ovaj glamurozni filmski događaj za koji uvek imamo uglavnom reči prezira, ali ga na kraju nekako ipak željno iščekujemo, gledamo i citiramo. I evo, za ovu priliku dva ozbiljna kandidata. Jedan je superženski, a drugi ultimativni muški film.
MALE ŽENE
Little Women (2019)
Režija: Greta Gervig
Uloge: Sorsi Ronan, Ema Votson, Meril Strip
Distributer: Con Film
Verovali ili ne, ali ovo je već sedma adaptacija ovog očigledno svevremenskog klasika Lujze Mej Alkot napisanog davne 1868. godine. Već tada je ovaj autobiografski roman doživeo momentalni uspeh - Alkot je samo nekoliko godina kasnije napisala i dva nastavka -- ali više od komercijalnog i kritičkog trijumfa, "Male žene" su u istoriji književnosti, ali i feminizma, ostale upamćene kao delo koje se po prvi put tako otvoreno i smelo bavi pitanjima porodice i ženske individualnosti.
Slično svom literarnom predlošku i najnovija filmska verzija ponovo uspeva da uzburka široku javnost, tako da film pored ozbiljno dobrih recenzija i 6 Oskar nominacija, uspeva da bez problema stigne i do nekih 150 miliona zarade samo sa bioskopskih blagajni, što je prilično impresivan skor za jednu kostimiranu dramu koja se odigrava u XIX veku.
Baš kao i Lujza Mej Alkot pre 150 godina, tako je i Greta Gervig, rediteljka najnovije filmske verzije, potpuno svesna implikacija fiktivne strukture i okvira "Malih žena". Već na samom početku filma Džo, jedna od 4 sestre Marč, odlazi kod urednika publikacije kojoj je ponudila svoju priču i dobija savet koji nikada neće zaboraviti - ako joj je već vodeći protagonista žena, onda mora da se pobrine da se do kraja romana ona i uda. Ili da umre, svejedno.
U takvom tonu pratimo dalju sudbinu 4 sestre koje, svaka posebno, moraju da odluče šta im je u životu važnije, ljubav ili porodica i domaćinstvo. Greta Gervig se odlično snalazi u ovako komplikovanim i uzburkanim vodama, ali u građenju svoje vizije romana ona nije sama. Kasting, dijalozi, fotografija i fascinantan rad kostimografa - sve su to elementi koji doprinose ovako snažnom utisku.
"Male žene" traju predugo i možda su i malo staromodne za XXI vek, atmosfera je definitivno previše Božićna, glamur je apsolutno pregazio činjenicu da pratimo siromašnu porodicu i, konačno, nije lako poverovati priči u kojoj baš niko nije "loš", ali ovo je film koji svakako zaslužuje vašu pažnju i koji će imati puno navijača na predstojećoj dodeli Oskara.
***1/2
1917
Režija: Sem Mendes
Uloge: Džordž Mekej, Din Čarls Čepmen
Distributer: Blitz Film
Ne znam kako je izgledalo snimanje filma "1917", ali baš bih voleo da sam mogao da prisustvujem tom događaju, makar na jedan dan, makar kao statista koji leži mrtav u smrdljivom rovu. Mendes i Rodžer Dikins, direktor fotografije, prate u kontinuiranom kadru dvojicu vojnika koji se grozničavo probijaju kroz savezničke i nemačke rovove i prelaze prvu liniju fronta ne bi li zaustavili ofanzivu koja je, zapravo, samo nemačka zamka za oko 1600 vojnika koji polako hrle ka poprištu potencijalnog masakra.
Taj kontinuirani kadar nije zaista potpun - ja sam uspeo da vidim najmanje tri prikrivena reza dok me je taj detalj interesovao -- ali efekat je potpun. Kamera ostaje uz dvojicu engleskih kaplara od prvog kadra, dok dremaju u cvetnom polju pa do samog kraja kada Skofild seda pod jedno drvo i gleda u fotografiju svoje žene i dve ćerke.
U svakom slučaju, efekat ovakvog snimanja je, iako ne previše originalan i inovativan (vidi: "Birdman"), potpuno neverovatan. Tokom celog filma ste tu, uz vojnike sa kojima se probijate kroz rovove. Prljavi ste od blata, smrdite na mulj i ljudske i konjske leševe, gladni ste i žedni, a pacovi vam prilaze na udaljenost koja se definitivno ne može tolerisati. Nemački meci i granate su još i najmanji problem.
Siguran sam da visceralni doživljaj koji proizvodi ovakva tehnika snimanja nije prijatan nikome, a da je nekima i prekrupan zalogaj, ali sve i da je film sniman i režiran uobičajenim tehnikama, ova mučna i istinita antiratna priča (Mendesov deda je svedok ovog čuvenog događaja iz I svetskog rata) bi vas okupirala i protresla od glave do pete. Ne zaboravimo, ovo je priča o ratu koji je iza sebe ostavio oko 17 miliona žrtava, ali ona je ovog puta svedena na praćenje samo dva vojnika koji na svojim plećima iznose sve te pobijene vojnike i civile.
U službi takvog pristupa je i Mendesova odluka da dva glavna junaka ne glume velike filmske zvezde i iako lica Mekeja i Čepmena nisu nepoznata, ovo je još jedan potez koji vodi ka potpunom uživljavanju u ratna zbivanja. Svejedno, bez obzira na napisano, nemoguće je zaista dočarati ovaj bioskopski doživljaj.
Mendes nakon dva spektakularna 007 filma nastavlja svoj fantastični niz (mada. mogao bi i malo češće da izbacuje filmove) i sada će biti zanimljivo videti kako će članovi Akademije videti njegovo najnovije ostvarenje u ovako oštroj konkurenciji kakva je ove godine. A što se tiče Dikinsovog doprinosa, pretpostavljam da je njemu Oskar već u džepu.
Obavezno štivo, samo u bioskopu.
****1/2