Pre neki dan mogli smo na TV-u da gledamo film "Šmeker". Ništa neobično, još jedna od nebrojenih repriza, a i reč je o filmu za koji je, verujem, teško pronaći one koji ga do danas nisu barem jednom pogledali. Ono što je meni zapalo za oko je da su se u vodećim ulogama, tih osamdesetih, pojavila dvojica sjajnih glumaca - naslovnog junaka igrao je tada mladi Žarko Laušević, a njegovog pajtosa sa kojim će, zbog devojke, doći u žestok sukob uverljivo je tumačio Dragan Maksimović.
Pomenutim glumcima nije, međutim, zajedničko samo to da su bili maestralni umetnici - njihove karijere surovo i bez najave prekinule su lične tragedije; obojica su se, sticajem okolnosti, našli u uličnim tučama iz kojih je Žarko izašao kao čovek koji je lišio života dvojicu napadača (u Podgorici, 1993), a Dragan je brutalno pretučen u zverskom napadu grupe skinhedsa (Beograd, 2000). Umro je tri meseca kasnije.
Šira javnost, reklo bi se, više zna o stravičnim okolnostima Maksimovićeve smrti nego o njegovim umetničkim dometima, prvenstveno zahvaljujući činjenici da se ovdašnji mediji, po pravilu, mnogo više bave crnom hronikom nego dešavanjima u umetnosti i kulturi uopšte. E, da bismo tu gorku istinu, makar na trenutak, malo ublažili, prisetićemo se Draganovih likova koje je igrao na filmskom platnu, njegove autentičnosti u glumačkom izrazu i osobenog duha koji ga je krasio.
Rođeni Kosovac (Podujevo, 1949), Dragan Maksimović je iz cuga upisao studije glume, u svojoj osamnaestoj. Samo četiri godine kasnije, Narodno pozorište ga prima u svoj stalni ansambl (1970). Njegov talenat koji je tada još čekao da se razmaše na pozorišnoj sceni (i na filmu, razume se) impresionirao je ondašnje prvake nacionalnog teatra.
Debitovao je u Brehtovom klasiku "Majka Hrabrost i njena deca". Ubrzo je Dragan išao iz uloge u ulogu, iz komada u komad, oduševljavajući i kritičare i publiku. Među kolegama već se u tom periodu odomaćio i Draganov nadimak po kojem će ga pamtiti svi koji su ga poznavali - Maksa.
Počev od 1971. Maksimović dobija angažmane u različitim TV filmovima i serijama, uglavnom u produkciji RTB; između ostalih, pojavio se u drami "Sarajevski atentat" (igrao Nedeljka Čabrinovića), u seriji "Otpisani", TV filmovima "Zašto je pucao Alija Alijagić" (njegova prva glavna uloga), "Trag", "Koštana" i dr. Tokom sedamdesetih godina nanizao je petnaestak uloga u televizijskom formatu ali, začudo, filmske role su ga mimoilazile.
To je potrajalo sve dok ga jedan od najpriznatijih pozorišnih reditelja i teoretičara, engleski maestro Piter Bruk nije primetio - usledio je, kao grom iz vedra neba poziv da on, Dragan Maksimović, tumači glavnu ulogu u Brukovoj režiji!
Britanska drama "Susreti sa izuzetnim ljudima" (1979) snimana je, sa prekidima, tokom dve godine, na egzotičnim lokacijama (Avganistan, Turska i, naravno, Engleska). Film je tada prikazan u zvaničnom programu berlinskog festivala, gde je, ondašnjoj publici i kritici potpuno nepoznati Maksimović pobrao nepodeljene hvalospeve za svoju interpretaciju famoznog jermenskog filozofa i mistika Gurđijeva. Ova neobična filmska priča o samospoznaji i putu ka prosvetljenju pamti se, pored Draganove sugestivne glume, i po jedinstvenoj sekvenci u kojoj je na autentičan način prikazan (prvi put na filmskoj traci) tzv. sveti ples islamskih Sufi sledbenika i derviša iz centralne Azije.
Nekako u isto vreme, krajem sedamdesetih, Dragan Maksimović će se najzad pojaviti i u domaćim celovečernjim filmovima. Reditelj Boro Drašković prvi će ga pozvati na veliko platno - reč je o drami "Usijanje" (1979), po sjajnom scenariju Mirka Kovača, sa Radetom Šerbedžijom, tragičnoj priči o uzgajivačima duvana u predratnoj Hercegovini.
Maksimovićeva uloga ostavlja snažan, sirov utisak, ko god je gledao ovaj film zasigurno mu je Draganov lik ostao u jačem sećanju od Šerbedžijinog.
U to vreme, Maksimovića je već pratio glas da je nepristupačan za novinare, mrzovoljan i zatvoren. Zapravo, negde u vreme pomenutog projekta sa slavnim Piterom Brukom dogodilo se da su neke njegove izjave pogrešno interpretirane u štampi; kao reakcija, usledila je njegova odluka da ubuduće neće davati nikakve intervjue, niti gostovati u tv emisijama i slično. Dragan je ostao dosledan toj apstinenciji do svog poslednjeg daha, bukvalno. Mnogi su novinari tokom naredne dve decenije mislili da će upravo oni uspeti u nastojanju da nagovore ovog glumca na intervju - to se nije dogodilo.
"PETRIJIN VENAC" - INSERT
Srđan Karanović mu 1980. godine dodeljuje ulogu rudara Mise u ekranizaciji romana "Petrijin venac" D. Mihajlovića. Možda je i do danas to Draganova najpoznatija filmska uloga - hiroviti, autodestruktivni muž glavne junakinje ove bolne, dirljive priče o sudbini šumadijske seljanke u vremenu posle Drugog svetskog rata. Emotivac do nivoa fatalizma, zaljubljen u violinu, kafanu i rakiju, Misa je punokrvni, živo obojeni filmski lik sa svojim svetlim i tamnim stranama, naravno, zahvaljujući Maksinoj fantastičnoj interpretaciji.
Mira Karanović briljirala je kao Petrija, upotpunjujući celu sliku na najlepši način; scene u kojima smo svedoci njihovog upoznavanja, zajedničkog života, njihovih problema i nesrećnih sudbina najbolja su stvar koju je Srđan Karanović potpisao kao autor.
Maksimović će tada sarađivati i sa Zdravkom Šotrom, reč je o komediji "Šesta brzina", odnosno TV seriji "Priče iz radionice" (1981) sa nezaboravnim Zoranom Radmilovićem. Dragana su tada mnogi gledaoci možda pomalo i zamrzeli jer im se smrkao kao lenji i licemerni Bogoljub, kalfa u automehaničarskom servisu kod neodoljivog majstora Živote. Bila je to (do pojave "Boljeg života"), kažu, najgledanija domaća TV serija, pravi hit, a Maksa je na ubedljiv način pokazao da je kadar da i u tako moćnom glumačkom ansamblu zablista u jednoj potpuno epizodnoj ulozi, nimalo simpatičnoj.
"ŠMEKER" - INSERT
U filmu "Suton" (1982) Gorana Paskaljevića, Dragan je igrao na tečnom engleskom jeziku, baš kao i, recimo, Pavle Vuisić (većina ostalih glumaca koji su igrali bila je nadsinhronizovana). Tri godine kasnije snima se pomenuti "Šmeker" reditelja Zorana Amara - kao glavni antagonista u filmu, diler i lokalni siledžija Beli, Maksimović je nezaboravan, nastavljajući na najbolji način tamo gde je stao sa ulogom Bogoljuba u "Pričama iz radionice".
Maksa se 1988. godine pojavio i u španskom filmu "Život Ernesta Hemingveja“.
"Poslednji krug u Monci" dokazao je najširem auditorijumu Maksimovićevu veštinu i lakoću sa kojom je igrao filmske marginalce. Iste godine (1989.) igra Lazara u Paskaljevićevoj drami "Vreme čuda" u kojoj je kreirao još jednu u nizu sjajnih karakternih uloga.
"VREME ČUDA" - INSERT
S početka devedesetih usledile su role u ostvarenjima Predraga Antonijevića "Mala" i u "Crnom Bombarderu" Darka Bajića (1992). U "Maloj" gledali smo golootočkog povratnika Kokana, gubitnika sa jedinom preostalom nadom - da nekako sastavi svoju nesrećnu porodicu; u Bajićevom filmu Dragan je odigrao malu ali nezaboravnu ulogu Psiha, svojevrsnog uličnog proroka na pragu velike tragedije koja se sprema, kako je on naziva, oluje...
U kultnoj komediji "Mi nismo anđeli" debitanta Srđana Dragojevića, Maksa je neodoljiv u malenoj ulozi okorelog hipika usidrenog na pustom ostrvu, rešenog da zauvek raskrsti sa malograđanštinom i konformizmom novog vremena. U "Anđelima" ovaj umetnik, uz puno duha, dokazuje svoju veštinu u tumačenju minijaturnih uloga, sa svega dve ili tri replike, okupirajući punu pažnju auditorijuma.
"MI NISMO ANĐELI" - INSERT
Dragojević će taj vrsni talenat obilato koristiti u svojim narednim filmovima, pa će Maksa dobiti značajniju ulogu u ratnoj drami "Lepa sela lepo gore" (1995). Svi ga pamtimo kao Petra, profesora - čoveka koji je, baš kao i ogroman broj žitelja Bosne, u vihoru rata prinuđen da uzme pušku u ruke i batali svoj učiteljski zanat. Dragan je sugestivan, njegov lik nije taj koji je u prvom planu - Profesor više dođe kao neko ko posmatra, unutar grupe, ostale saborce kako se u očajničkoj situaciji trude da opstanu. U nekom trenutku praktično svi akteri u tunelu upadaju u sporadične sukobe jedni sa drugima, kao posledica napetog iščekivanja i straha; jedino je Profa taj koji uspeva u zadivljujućoj meri da očuva svoj unutrašnji mir i dostojanstvo, da psihički ne poklekne.
Ovde je Maksimović iznova potvrdio svoj vanredni kvalitet da bez muke uđe pod kožu liku kojeg tumači, a onda da sa svega nekoliko suvislih replika potpuno "ukrade šou".
Nedugo posle "Lepih sela", slavni grčki sineasta Teo Angelopulos angažuje Maksimovića za sporednu rolu u njegovom remek-delu "Odisejev pogled" u kojem je Dragan igrao pored famoznog Njujorčanina Harvija Kajtela. Tri godine kasnije, Dragan se još jednom pojavljuje u filmu sa potpisom Dragojevića, naravno, reč je o "Ranama", u kojima je glumio bolesnika. Iste sezone odigrao je bez greške još jednog marginalca - u akcionoj drami "Stršljen" glumio je Albanca Azema, rame uz rame sa Sergejem Trifunovićem u naslovnoj ulozi.
U ratnoj drami Miroslava Lekića "Nož" (1999, po romanu Vuka Draškovića) Dragan Maksimović ostaje u sećanju kao jedan od najmrskijih likova iz porodice Osmanović, Zulfikar. Malena ali itekako upečatljiva interpretacija - Draganova specijalnost.
"Država mrtvih" Žike Pavlovića bio je poslednji film u kojem smo mogli da se divimo Maksinom glumačkom talentu - još jedna uloga marginalca, sirova, moćna, nezaboravna.
Pavlović nije za života dočekao premijeru svog filma, a to, nažalost, nije mogao ni Dragan Maksimović - film je, posle silnih peripetija u postprodukciji, nekako završen (zahvaljujući pokojnom Dinku Tucakoviću koji se latio tog posla) i premijerno prikazan tek 2002. godine. Međutim, pored scenariste i reditelja Pavlovića, ni Dragan Maksimović nije doživeo premijeru; umro je u bolničkoj sobi, februara 2001. od posledica vandalskog napada na stepenicama kod Zelenog venca.
Dragan je važio za samokritičnog umetnika, snažnu i beskompromisnu ličnost. Te osobine mogle su se "namirisati" u njegovim ulogama, bez obzira o kakvim se likovima radilo. U svojoj skromnosti, otvoreno je prezirao konstataciju da je sjajan u svom poslu, govorio je kako se dobro zna ko su veliki glumci; da je on uistinu jedan od njih, prestao bi da se bavi glumom. Za njega je važilo da sve poruke zainteresovanih prima na šanku bifea Narodnog pozorišta. Ovo je važilo bez izuzetka, dakle, i kada su u pitanju budući poslovni angažmani, pa ko voli, nek izvoli.
Govorio je Dragan i kako mu nikako nije blisko podilaženje mnoštvu, kako ne želi nikakav publicitet. U svemu je, bez ikakve sumnje, istrajao do kraja. Svakako je važio, naročito među kolegama, za čoveka van šablona. Možda upravo to i pravi razliku između glumaca "zanatlija" i onih drugačijih, onih koji nam se urežu u pamćenje, a da ni sami nismo sigurni zašto.
