Goran Marković je tokom rada na svom filmskom prvencu, drami "Specijalno vaspitanje" (1977) povukao nekoliko poteza kojima se pokazao kao vanredno darovit ali i hrabar filmski autor. Najpre, za nekoliko važnih uloga angažovao je mlade i potpuno neiskusne naturščike (a raditi sa amaterima nikako ne može biti lak zadatak, naročito ako ste debitant); zatim, uspeo je da angažuje Bekima Fehmiua, što mnogim etabliranim jugoslovenskim filmadžijama nije polazilo za rukom; i, što je takođe vredno pažnje, za scene u Trtinom rodnom kraju okupio je impozantni trio glumaca koje danas doživljavamo kao najbolje "večite" epizodiste domaćeg filma - ispred lokalne bakalnice pijuckaju, dokoličare i ogovaraju legendarni Predrag Milinković, Ljuba Ćipranić i beskrajno simpatični bradati čikica niskog rasta, sa neobičnim akcentom.
Bio je to Petar Lupa.
Sva tri glumca, sva tri lica toliko su nas puta razgalili ako ne naočitošću i šarmom, onda svakako samom pojavom, neposrednošću i bogatstvom duha.
Rođen je kao Petros Lupas, 1921. godine, u selu na severu Grčke. Rano je ostao bez oca, pa se, sticajem okolnosti, kao šestogodišnjak sa majkom preselio u Beograd. Već kao školarac dobio je državljanstvo Kraljevine Jugoslavije, a sa njim i srpsku verziju svog imena - Petar Lupa. U paketu je stigao i nadimak - Pera, razume se.
U mladosti je ispoljavao preduzetničke sklonosti, danas bi to nazvali smislom za biznis. Naime, nedugo po okončanju nemačke okupacije Lupa se odlučio da pokrene sopstveni posao u prestonici, sladak posao; sve do sredine pedesetih godina bio je uspešan bombondžija!
U to vreme, ultimativna zabava bio je odlazak u bioskop. Ni Petar nije bio imun na filmske čarolije ali preduzimljiv kakav je inače bio, odlučio je da ne bude samo puki gledalac već da pokuša da se nekako priključi tom filmadžijskom miljeu. I kako je sve počelo? Prilično skromno, najblaže rečeno - Petar Lupa počeo je svoj filmski put kao momak koji cepa karte na ulazu beogradskog bioskopa "Union".
Nije trebalo da prođe mnogo vremena da ga njegovi kvaliteti dovedu do pozicije upravnika pomenutog bioskopa; tu funkciju obavljao je nekoliko godina. Međutim, u bioskopu se Petrovo interesovanje za filmsku umetnost samo rasplamsalo - 1957. godine učlanio se i u famozni Kino klub Beograd, tadašnje stecište entuzijasta zanesenih filmskom magijom. Lupa upoznaje mnoge mlade umetnike, među kojima i Kokana Rakonjca, Žiku Pavlovića, Dušana Makavejeva... Sa velikim entuzijazmom, u Kino klubu se tada snimaju (uglavnom) kratki filmovi, a Petar Lupa dobija priliku da glumi u jednom takvom, u režiji Dragoljuba Ivkova - reč je o filmu "Sreća malih miševa" (1957).
(Petar Lupa u društvu Predraga Milinkovića i Ljube Ćipranića)
Koliko je Petar Lupa bio zagrejan za filmsku umetnost dovoljno govori i podatak da je i sam režirao nekolicinu kratkih igranih filmova pod okriljem Kino kluba; jedan od njih je i "Hleb od pepela" iz 1958. A onda su neminovno došli na red i "pravi", dugometražni filmovi.
Sa Žikom Pavlovićem, talentovanim sineastom i slikarom, započelo je Lupino putešestvije kroz istoriju jugoslovenske kinematografije. U omnibusu „Kapi, vode, ratnici“ (1962), Pavlovićevom debitantskom ostvarenju, Petar je tumačio ulogu lutalice sa usnom harmonikom; bio je to početak izuzetno plodne saradnje dvojice umetnika.
Usledile su minijature u Žikinim remek-delima, turobnim dramama s kraja šezdesetih, "Buđenje pacova", "Kad budem mrtav i beo" i "Zaseda". Može se reći da je Lupina osobena pojava tako postala jedan od zaštitnih znakova jugoslovenskog "crnog talasa", po mnogima najplodnijeg umetničkog pravca u posleratnoj Jugoslaviji.
Petar Lupa tada počinje rad i na televiziji - igrao je u popularnim serijama kao što su "Muzikanti" i "Ljubav na seoski način". Filmske uloge, male ali nipošto neprimetne, ređaju se kao na traci. Lupa tumači najrazličitije likove, pa je tako bio mesar u filmu "Vrane", šibicar u "Opkladi", kockar u TV seriji "Majstori“", četnik u Pavlovićevoj drami "Hajka"...
"SPECIJALNO VASPITANJE" - INSERT
Lupa se kroz sve ove kratke i efektne filmske epizode profilisao kao majstor za tumačenje uglavnom dobroćudnih marginalaca, neki vole da ih zovu „malim ljudima“. U pomenutom "Specijalnom vaspitanju" igra pijanca iz kraja, a slične role pratiće ga i kasnijih godina, na primer u serijalu "Lude godine", Kresojinom prvencu "Još ovaj put" i, recimo, u drami "Bulevar revolucije", njegovom pretposlednjem filmu (1992).
Ipak, ako bi morali da istaknemo neku njegovu posebno upečatljivu ulogu, mnogi bi izdvojili minijaturu iz Šijanove kultne komedije "Ko to tamo peva". U njoj je Lupa ovekovečio popa koji se, bežeći sa sahrane koja je pošla naopako, pridružuje legendarnim putnicima iz autobus "Krstić i sin". U istom rangu je i urnebesno pojavljivanje u "Dečku koji obećava" (1981) Miše Radivojevića - ovde Petar igra čudaka koji kupuje golfa od glavnog junaka, a pritom slučajno nagazi kolima na stopalo milicionera (koga glumi niko drugi nego Bogdan Tirnanić).
"DEČKO KOJI OBEĆAVA" - INSERT
Pomenute dve role samo su vrh ledenog brega jer su lik i duh Petra Lupe obogatili i mnoge druge domaće filmove koji se pamte: tu su "Petrijin venac", "Šećerna vodica", "Zadah tela" i "Na putu za Katangu" (ponovo Žika Pavlović), "Kraj rata", "Balkan ekspres"... u Šijanovom "Davitelju protiv davitelja" Petar se pojavio samo u jednom kadru, kao jedan od osumnjičenih u redu za prepoznavanje ali i to je bilo dovoljno da njegov lik ostane u sećanju mnogih.
U studentskom omnibusu, komediji "Kako je propao rokenrol"“ (1989), Lupa je ostvario nezaboravnu rolu simpatičnog dedice sa karabinom, u ljubavnoj priči o njegovoj komšinici Barbari i šarmantnom "vampiru" (Anica Dobra i Nebojša Bakočević). Dedica je ljut i sklon "ekstremnim merama" ali i neodoljivo zabavan u svojoj nameri da nesebično zaštiti svoju mladu komšinicu.
"KAKO JE PROPAO ROKENROL" - INSERT
Poslednje pojavljivanje na velikom platnu Petar Lupa je imao u komediji "Tri karte za Holivud" (1993). U dugoj i bogatoj karijeri ostvario je uloge u više od 40 igranih filmova, ne računajući TV drame i serije. Nije dočekao glavnu ulogu u nekoj filmskoj priči, praktično sve njegove role bile su kratke, neretko komične. Uprkos svom neobičnom naglasku (ipak mu srpski nije bio maternji jezik) dobijao je Petar angažmane u takvom ritmu da je znao da odglumi u pet, šest filmova godišnje.
Lupina pojava na ekranu bila je specifična, ekspresivna, što zbog karakteristične duže brade i kose, što zbog neobičnog, "buljavog" pogleda. Tako se, recimo, o Lupi može govoriti u istom kontekstu kao i o neponovljivom Preži Milinkoviću. Jer, i jedan i drugi publiku su osvajali na prvu loptu svojim nekonvencionalnim izgledom koji može biti sve samo ne običan, da ne kažem dosadan.
Privatno, Petar se bavio numizmatikom, a kažu da je voleo i umeo da zasvira harmoniku. Neretko je uživao i u putovanjima, mesto ga nije držalo. Ipak, najviše se radovao filmovima, glumi, igri. Igrao je tzv. obične ljude ali ništa manje ni one neobične, čudne; znao je da bude toliko ekspresivan da na momente deluje kao da je sišao pravo sa stranica "Alana Forda". Sa druge strane, umeo je da igra i svedenije, tiše.
Baš kao i Preža Milinković, Petar Lupa jeste dočarao čitavu plejadu marginalaca ali to su uglavnom bili pitomi likovi sa svakojakim manama, navikli na "mrvice sa stola", u svakom smislu. Uprkos svemu, oni po pravilu nisu zli, pokvareni, cinični.
Možda upravo u tome leži tajna te njihove (ne)objašnjive privlačnosti, razlog zbog kojeg se publika sa toplinom i simpatijama priseća ovih i njima sličnih umetnika.
Pada mi na pamet još jedna stvar - pomislim ima li danas među našim glumištem ovakvih epizodista, ljudi koji plene duhom, osobenim glasom i stasom, spontanošću, razmišljam, pokušavam da se setim ali... ne ide. Takvih više nema.
***Pročitajte i ostale kolumne Mladena Nikolića
