Pre nekoliko dana navršilo se 15 godina od tragične smrti jedne od najlepših jugoslovenskih glumica, dive nezaboravnog osmeha i setnih očiju plavih poput njenog voljenog Jadrana. Bez sumnje najlepša Krležina barunica Kasteli koju je publika ikada videla (bilo u teatru, bilo na filmu), neodoljiva Svilena iz Grlićevog "Čaruge", Ena Begović ukrasila je domaću kinematografiju svojim nevelikim ali dragocenim umetničkim opusom. Šarmom i lepotom omađijala je publiku širom bivše Jugoslavije; i danas mnogo je onih kojima Ena važi za najprivlačniju filmsku glumicu koju smo imali.
Ako mene pitate, Savina Geršak i Ena Begović su najlepše žene koje sam video u domaćim filmovima.
Sećam se kako sam kao klinac gledao na TV-u Zafranovićev "Pad Italije" i kako mi se prvih 15-tak minuta filma uopšte nije dopalo, delovalo je konfuzno, priča mi je bila daleka i nerazumljiva; a onda se pojavila ta devojka anđeoske, nestvarne lepote, i kad god bi bila u kadru bilo je nemoguće skrenuti pogled sa Ene Begović. Pamtim je i u sasvim drugačijoj ulozi, diskretnije našminkanu i kostimiranu ali jednako lepu, slatku, neodoljivu - bio je to Šotrin film "Idemo dalje" (i ja sam i dalje uveren kako je to njegovo daleko najbolje ostvarenje, lepše i bogatije i od famoznog "Lajanja na zvezde").
"PAD ITALIJE" - INSERT
Ena je rođena 1960. u dalmatinskoj provinciji, na poluostrvu Pelješcu. Njena tri godine mlađa sestra Mia, takođe glumica, seća je se kao povučene i zamišljene devojčice koja je volela da čita i sanjari. Po završetku osnovne škole Ena je morala da se preseli u Dubrovnik, gde je pohađala gimnaziju, a boravila u domu za učenike. Kao tinejdžerka, lepa Ena počinje da ispoljava buntovnički duh što je dovelo čak i do izbacivanja iz doma, na maturskoj godini. Sve izraženiji dalmatinski temperament Enu, već tokom gimnazije, dovodi u lokalni studentski teatar "Lero" - njeno ekspresivno lice, senzualnost i lepota koja obara s nogu bili su više nego dovoljni da bude primećena, naročito u ne baš velikom gradu kakav je Dubrovnik.
Naime, na jednu od predstava u kojima je nastupala došao je i mladi filmski reditelj, tek svršeni praški student, Lordan Zafranović. Očaran prelepom tinejdžerkom, poziva je da se pojavi u njegovom debitantskom filmu koji se bavi prikazom tragične ratne zbilje u najlepšem gradu Mediterana. Reč je o antologijskom ostvarenju "Okupacija u 26 slika" (1978), upečatljivoj i potresnoj drami koja i danas važi za najuspelije Zafranovićevo delo.
Tog leta, zahvaljujući malenoj ulozi u kojoj se pojavila (gola), Begovićeva je zasenila sve ostale kolege iz filma svojom pojavom na festivalu u Puli.
Usledile su fotografije na naslovnim stranama brojnih časopisa, slikanje za kultni "Start", pa je Ena munjevito stigla do popularnosti. Iako je te jeseni već započela studije prava u Zagrebu, mnogi su je nagovarali da svakako treba da se mane zakona i sudova i uplovi u glumačke vode. Čim je upoznao, i Rade Šerbedžija se uključio u to ubeđivanje, pa je Ena najzad odlučila da ipak studira dramsku umetnost.
Zafranović joj je, dve godine kasnije, velikodušno ponudio daleko ozbiljniju ulogu u svom narednom filmu, ratnoj drami "Pad Italije" (1981). U to vreme, Begovićeva je bila na trećoj godini Akademije ali, za razliku od beogradske, na zagrebačkoj filmskoj školi studentima glume bilo je dozvoljeno da se pojavljuju u filmskim ulogama tokom studija. Iako je "Pad Italije" na festivalu u Puli proglašen najboljim jugoslovenskim filmom za 1981, istina je da se sa ove vremenske distance taj film pamti možda i jedino po učešću prekrasne plavojke sa Pelješca koja je preko noći postala najpoželjnija zvezda domaće kinematografije.
"IDEMO DALJE" - INSERT
Tokom sledeće, 1982. godine Ena Begović pojavila se u dva celovečernja filma: prvo u srpskoj produkciji, filmu "Idemo dalje" Zdravka Šotre, a zatim i u debitantskom ostvarenju hrvatskog sineaste Miroslava Mikuljana "Hoću živjeti".
Šotrina nostalgična priča o mladom partizanu (izvanredni Dragan Nikolić) koji silom prilika postaje učitelj u posleratnoj provinciji jedan je od najnagrađivanijih jugoslovenskih filmova u inostranstvu. Svi ga pamtimo po onom vicu Bate Stojkovića u kojem je Srbin "ispao najpametniji" i po atipičnoj ulozi (nemačkog vojnika) drugog velikog Bate (Živojinovića) - "Šopenhauer". Ena je, razume se, bila najlepši ukras ovog filma, a Gagi Nikoliću sam potajno zavideo na njenim poljupcima i zagrljajima, i znam da nisam bio jedini.
U "Hoću živjeti", uverljivoj savremenoj drami o teškoćama i borbi slavonskih farmera za svoje mesto u društvu koje sistematski zapostavlja poljoprivredu, Ena Begović je igrala gluvonemu devojku Terezu, uz bok Milanu Štrljiću koji je u to vreme bio jedan od najpopularnijih domaćih glumaca. Ova temeljna i odlično izvedena drama jedan je od najzrelijih društveno angažovanih filmova tog vremena, nepravedno potcenjen i praktično zaboravljen. Ovde je Ena imala nešto kompleksniji glumački zadatak ali je iznenađujuće dobro iznela pomenutu ulogu.
Posle položenog diplomskog ispita, Begovićeva dobija stalni angažman u Hrvatskom narodnom kazalištu. U njemu je bila aktivna do poslednjeg dana, ostanak u najprestižnijem zagrebačkom teatru nije se dovodio u pitanje tokom narednih 16 godina. Tu će ostvariti izuzetno zapažene role, vođena idejom da ostavi mnogo dublji trag kao pozorišna, a ne filmska glumica. Tu leži razlog njenog odsustva sa bioskopskog platna sredinom osamdesetih godina - na žalost hiljada gledalaca širom bivše domovine, Ena se u najvećoj meri posvetila pozorištu.
Vratiće se u bioskope tek sa ulogom u atipičnom trileru "Kraljeva završnica" (1987) sa Irfanom Mensurom kao glavnim protagonistom. Film nije mogao da se pohvali pozitivnim kritikama uprkos tome što je u pitanju žanrovski ogled nesvakidašnji za ondašnju YU kinematografiju.
"GLEMBAJEVI" - INSERT
U narednoj godini Ena Begović pojaviće se u "pozorišnom filmu" Antuna Vrdoljaka "Glembajevi", kao i u pitkoj komediji, nastavku kultnog "Balkan Ekspresa". U oba pomenuta filma, dijametralno različita, tematski baš koliko i stilski, Ena igra fatalne žene - u pretencioznoj ekranizaciji Krležinog klasika to je famozna barunica Kasteli, lažna aristokratkinja bez morala, pokretač i katalizator sloma nekada imućne i potentne buržujske porodice; u "Balkan Ekspresu 2" oživela je harizmatičnu špijunku koja uz to i zanosno peva, jednom rečju, Mata Hari i Bili Holidej u jednom (i to kakvom) telu.
Begovićeva je legendarnu baronicu oživela i na pozorišnoj sceni, nekoliko godina kasnije u matičnom HNK i ta joj je uloga predstavljala naročiti izazov; bilo je krajnje vreme da joj i kritičari i ljudi iz struke odaju priznanje za glumačko umeće. Njena baronica Kasteli je nešto mlađa od Krležinog "originala" što je, u izvesnom smislu, približava današnjim sponzorušama; u isto vreme ledeno proračunata i neurotično impulsivna, Ena je kreirala kompleksnu ulogu koja joj je, s punim pravom, donela pulsku Zlatnu arenu. Nagradu je odbila da primi, nezadovoljna odlukom stručnog žirija da je tretira kao sporednu, a ne glavnu žensku ulogu. Godinama kasnije izjavljivala je kako joj je uloga baronice Kasteli najdragocenija u karijeri.
U predvečerje rata, Rajko Grlić najzad uspeva da složi sve kockice za realizaciju dugo očekivanog filma o životu Jove Stanisavljevića Čaruge, legendarnog slavonskog "crvenog hajduka". Izvanredan scenario i ista takva glumačka podela Grliću je poslužila na sjajan način u radu na ovom, ruku na srce, pretencioznom projektu.
"Čaruga" (1991) je poslednji jugoslovenski film sa oreolom autentičnog umetničkog ostvarenja visoke klase. Fenomenalni dvojac Ivo Gregurević - Davor Janjić priču o Čarugi začinio je izvanrednom glumom, uz asistenciju Petra Božovića i, naravno, Ene Begović. Njena senzualnost i harizma ovde su došli do punog izražaja - Svilena je stopostotna femme fatale, zanosna do bola, kokainski zavisnik, impulsivna, dekadentna i neukrotiva. I dok je Čaruga otelotvorenje čoveka oslobođenog društvenih stega, hedoniste koji živi od danas do sutra, Svilena predstavlja onaj drugi svet, van Čaruginog domašaja, ljude koji žive na visokoj nozi, bezbrižno i daleko od sivila svakodnevice. Njihova romansa, divlja i duboko erotična, za njega je izlaz, prilika za novi život, dok je za Svilenu puka avantura, doduše, jedna od lepših i uzbudljivijih. Ena i Ivo su u "Čarugi" ostvarili jednu od najupečatljivijih ljubavnih veza, i po snazi, i po senzibilitetu, u istoriji domaćeg filma.
Posle epopeje o slavonskom Robinu Hudu više nije bilo velikih filmova u njenoj karijeri. Nastavila je da nastupa u HNK-u, uz pojavljivanje u nekolicini uglavnom bledih hrvatskih filmova.
A onda nas je Ena iznenada napustila, pre 15 leta. Tog avgusta 2000. godine vest o njenoj tragičnoj pogibiji munjevito je obišla čitav prostor bivše zajedničke države - Ena Begović stradala je u nesrećnom spletu okolnosti, na jadranskom ostrvu Braču.
Imala je 40 godina. Dogodilo se to svega mesec i po nakon Eninog porođaja. Njena kćerka je, srećom, preživela taj nesrećni džip "Čiroki" koji je Enu zauvek razdvojio od njene porodice i prijatelja.
"Kad pitam ljude kakva sam bila u predstavi, svi kažu - lepa. Htela sam oduvek da se nametnem kvalitetom, glumom, a onda sam se malo opustila i pomislila, pa zašto ne bih i dobro izgledala...", govorila je.
Jeste, svojom lepotom, gracioznošću i glumačkim darom obeležila je jednu epohu – kraj jugoslovenskog filma. Ena Begović - kraljica nebeska.
------------------------------------------------------------------
SVE KOLUMNE Mladena Nikolića
