Moj prvi bioskop bio je "Slavica", u beogradskom naselju Karaburma. Živeli smo u blizini, razume se. Išao sam u četvrti razred kada se na TV-u zavrtela reklama (nismo to tada zvali "trejler") za domaći krimić pod misterioznim nazivom "Neka druga žena". Da li me je privukao zaplet ili nešto drugo, ne sećam se, ali odlučio sam da ga odgledam.
Vredelo je! Ostao mi je "u glavi" danima posle te večeri.
Nedelju dana kasnije, uzeo sam ćaletove novine da pogledam repertoar i video da ga više nema u "mom" bioskopu. Srećom, "davao" se u opskurnoj, neuglednoj sali bioskopa "Drina", u ulici 29. novembra, što baš i nije bilo blizu. Zamolio sam ćaleta za dve banke, seo na "šesnaesticu" i otišao... Eto, to je bio prvi film kojeg sam išao da gledam ponovo, u bioskopu. A razlog za to bila je glumica, u glavnoj ulozi, devojka svetle kose u koju sam se, onako dečački, zaljubio...
Merima Isaković rođena je Zemunka (januar 1959). Za sebe kaže da je bila tiha i stidljiva devojčica koja je volela da piše i čita poeziju. Sa nepunih 17 godina primljena je na studije glume!
Na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti bila je vanserijski student. Blisko prijateljstvo rodilo se sa kolegom na studijama, Žarkom Lauševićem. Mnogo kasnije, Merima se prisetila kako je između Žarka i nje uvek postojao "neki fluid", da su bili bliski i da su se odlično razumeli. Već kao brucoškinja, privukla je veliku pažnju među filmadžijama, svojom prirodnom lepotom, setnim pogledom i anđeoski blagim osmehom.
Ponude da se oproba pred kamerama bile su samo pitanje vremena. "Ljubav i bijes" (1978) bosanskog scenariste i reditelja Bakira Tanovića je film u kojem je Merima debitovala na velikom platnu. Imala je samo 18 godina kada je dobila izuzetno složenu ulogu veoma mlade i lepe Sarajke koju otac, silom prilika (ili bolje reći, silom novca), udaje za ostarelog Simeuna, najbogatijeg trgovca u čaršiji. Ovaj film sa elementima horora zanimljivo je ostvarenje, donekle atipično u kontekstu tadašnjih prilika u YU kinematografiji. Kostimirana psihološka drama skromnih umetničkih dometa, obogaćena bizarnim zbivanjima, smeštena u XIX vek, pomalo je štrčala u epohi kasnih sedamdesetih, kojom su dominirale filmske priče sa savremenom tematikom, snimane u maniru "češke škole" i "novog talasa".
Prosečnom gledaocu bez sumnje najinteresantnija stvar u vezi sa ovim filmom jeste motiv demonske opsednutosti, onaj isti kojeg je na antologijski način obradio američki majstor sedme umetnosti Vilijem Fridkin u famoznom hororu "Isterivač đavola" (The Exorcist, 1973).
LJUBAV I BIJES - INSERT
Samo pet godina nakon svetskog uspeha uznemirujuće priče o izobličenoj devojčici opsednutoj demonom, i mi smo dobili sasvim solidnu domaću verziju egzorcizma na filmskom platnu; "bijes" iz samog naslova filma odnosi se na nervno rastrojstvo mlade nesrećne neveste, praćeno paranormalnim pojavama od kojih se diže kosa na glavi. Scena Meriminog košmara, a naročito sekvenca u kojoj hodža, uz asistenciju četiri derviša, izvodi neku vrstu "islamskog egzorcizma" nad nesrećnom devojkom, režirana je sa zavidnom umešnošću i osećajem za kreiranje jezive atmosfere (pored iznenađujuće dobrih specijalnih efekata, posebne pohvale za muzičku podlogu u pomenutim scenama, sjajno odrađen posao).
Doduše, teško je odupreti se utisku kako je Tanović možda za nijansu preterao "citiranjem" Fridkina, tj. njegovih scena iz "Isterivača đavola" (u kojima Linda Bler tokom izvođenja egzorcizma levitira, dok oko nje lebde stvari i komadi nameštaja, zavese se njišu itd). Uprkos svemu, mora se priznati da su pomenute scene u "Ljubavi i bijesu" veoma upečatljive, uspešno odrađene, naročito kada se uzme u obzir da među domaćim filmskim autorima i nema baš mnogo onih koji su se usudili da kreiraju horor sekvence, naprotiv - u okvirima YU filma, prizori i atmosfera kao u Tanovićevom filmu prava su egzotika. Naravno, doprinos mlade glumice koja je "junački" iznela ovu zahtevnu i nimalo jednostavnu ulogu je izuzetan, Merima je u svojoj debitantskoj roli demonstrirala talenat i veštinu svojstvenu iskusnim, prekaljenim umetnicama.
I naš legendarni glumac Stevo Žigon bio je oduševljen raskošnim talentom Isakovićeve, pa je mladu glumicu brže-bolje angažovao u svom rediteljskom projektu, TV filmu "Lanci" (1979, RTV Beograd), kamernoj porodičnoj drami sa Jelenom Žigon, Vojom Brajovićem i Markom Todorovićem u glavnim ulogama.
Iste jeseni, Merima Isaković pojavila se i u TV drami "Pupinove zvezde" (u produkciji TV Novi Sad) našeg eminentnog režisera Save Mrmka, specijaliste za srednjemetražne TV filmove sa istorijskom tematikom. Naslovnu ulogu, našeg proslavljenog naučnika i pronalazača glumio je Petar Kralj, a zanimljivo je da je ovaj projekat do dana današnjeg ostao jedini filmski prikaz Pupinovog života i dela.
U isto vreme, Isakovićeva je ostvarila i vrhunsku interpretaciju na pozorišnoj sceni; u "Hamletu" Ljubiše Ristića briljirala je u ulozi Ofelije (u naslovnoj ulozi malobrojni srećnici gledali su Radeta Šerbedžiju, Ristićevog omiljenog glumca). Pred talentom i harizmom mlade Zemunke vrata filmskih i televizijskih studija širom su se otvarala, jedna za drugim; samo te 1979. devojka koja je tek stigla do treće godine studija glume angažovana je u četiri filmska projekta.
Sa ove vremenske distance, svakako najznačajniji od pomenutih angažmana bio je glavna ženska uloga u remek-delu Živka Nikolića "Jovana Lukina". Ako je iko sumnjao u Merimine glumačke kvalitete ili makar bio mišljenja kako je ta devojka isuviše mlada da bi dobila toliko poverenja domaćih filmskih autora, posle uloge Jovane mesta za sumnju više nije moglo biti - jugoslovenska kinematografija dobila je istinski dragulj, glumicu sa potencijalom filmske dive u okvirima mnogo širim od balkanskih.
Živko Nikolić, jedan od najtalentovanijih autora svoje generacije i esteta par excellence, odmah je u Merimi Isaković prepoznao kapacitet neophodan za kompleksnu ulogu mlade udate žene u vrletima Crne Gore, čija nesvakidašnja lepota i senzualnost dovode u opasnost ne samo nju lično već i njenog supruga (uverljivi Bogoljub Petrović). Odnos lepote i zla, u najširem smislu, centralna je tema Nikolićevog bavljenja filmom, ne samo kroz rad na "Jovani Lukinoj"; ove motive pronalazimo i u filmu "Čudo neviđeno", kao i u "Iskušavanju đavola", donekle i u "Lepoti poroka".
Isakovićeva je nezaboravna u ulozi Jovane, mlade senzualne žene koja skriva jak temperament i "vrelu krv", zatočena u ruralnoj sredini, okružena primitivnim, ružnim ljudima koji neretko gaje neskriveni prezir prema svemu što je drugačije, bolje i lepše.
Jovana vodi tešku unutrašnju borbu sa svojim nemirima, okružena niskim pobudama, sebičnošću, pa i mržnjom, na posletku i sama podleže arhetipskom zlu koje nosi u sebi. Antologijska scena u kojoj mlada žena pleše naga u transu, okružena Ciganima čergarima (koji su u ovoj priči jedini prikazani kao pozitivni, vedri ljudi dobre naravi) istinski je trijumf talenta i harizme Merime Isaković.
JOVANA LUKINA - INSERT
Karakteristika Nikolićevih filmova koja je svakom, pa i najpovršnijem gledaocu više nego uočljiva svakako su prelepe žene, koje su, bez izuzetka, u epicentru zbivanja, oko njih se sve "vrti" - Merima Isaković u "Jovani", Savina Geršak u "Smrti Gospodina Goluže" i "Čudu neviđenom", Mira Furlan u "Lepoti poroka".
Odmah pošto je Nikolićev film stigao pred domaću publiku i kritičare, Isakovićeva je jednoglasno ocenjena kao vanserijska umetnica. Na Glumačkim susretima u Nišu, te 1979. godine, Merima Isaković dobila je prestižnu nagradu "Carica Teodora" kao najbolja jugoslovenska glumica te sezone. Napunila je tek 20 godina.
Sledeće sezone Merima je odigrala glavnu žensku ulogu u krimiću Mikija Stamenkovića, našeg specijaliste za filmove tog žanra - reč je o osrednjem filmu "Neka druga žena" (1980) sa Draganom Nikolićem, Svetlanom Bojković i Petrom Kraljem. Zaplet se vrti oko misterioznog ubistva eminentnog beogradskog ginekologa; sumnja pada na njegovu mladu ljubavnicu, narkomanku Lelu (opet izvanredna Merima), njenog dečka, a ni doktorova supruga nije van kruga osumnjičenih.
Petar Kralj je u ovom filmu, kreiranom pod očiglednim uticajem francuskih krimića iz 70-tih (u prvom redu Kloda Šabrola), odigrao izvanrednu minijaturu, tumačeći lik glavnog inspektora SUP-a. U potpunosti snimljen na lokacijama, najviše po beogradskim kvartovima i ulicama, ovaj film mlađim gledaocima može biti interesantan i po tome što predstavlja filmsko svedočanstvo o nekadašnjem izgledu glavnog grada, sa akcentom na Andrićev venac, Terazije, Knez Mihailovu i prostor oko gradskog SUP-a u nekadašnjoj ulici 29. novembra.
NEKA DRUGA ŽENA - INSERT
Koliko je talenat Isakovićeve bio veliki i cenjen, možda najbolje ilustruje jedna ponuda iz Engleske; samo nedelju dana pre te strašne saobraćajne nesreće, Merima je dobila poziv londonskog Royal Shakespeare Company da se pridruži njihovom glumačkom sazvežđu, čim završi studije glume u Beogradu.
Nedelju dana kasnije, sve je stalo. Merimin brat vozio je "peglicu" kada je na njih naleteo alkoholisani inspektor SUP-a. Usled teške povrede kičme, glumica je ostala nepokretna, od struka nadole. Godine koje su usledile Merima je provela najvećim delom u tadašnjem Sovjetskom Savezu, operisana je u više navrata, ipak, osetnijeg pomaka nije bilo. Sledeće odredište bila je Kina, tamošnji stručnjaci učinili su koliko su mogli da se njeno stanje popravi.
Međutim, glavni pomak dogodio se na emotivnom planu, Merima je postala supruga i majka:
"Kina je bila najlepši deo mog života i ostaće buket mojih najdražih sećanja. Ništa se ne može porediti sa radošću i lepotom materinstva. Moj muž i ja uživali smo svaki tren, svako magnovenje našeg života u Kini, naročito roditeljstva".
Po povratku sa Dalekog Istoka, Merima Isaković se posvetila studijama antropologije u Beogradu, a krajem 1991. godine pojavila se (prvi put posle 12 godina) na pozorišnim daskama, u BDP-u, igrajući u predstavi "Staklena menažerija". Glumila je Loru, u tandemu sa najdražim kolegom iz studentskih dana - Žarkom Lauševićem.
Od 1996. godine Merima živi i radi na Novom Zelandu - tamo je za proteklih 15 godina stekla dve akademske diplome, a zatim i doktorat iz oblasti kliničke psihologije. Predaje na univerzitetu u Oklendu, pored toga, bavi se psihoterapijom i neretko drži seminare i predavanja na temu umeća življenja, sa akcentom na temi ljubavi. Zaista imponuje životna snaga, optimizam i istrajnost koju je ova sjajna žena pokazala u proteklih 30 godina, uprkos teškom telesnom hendikepu, a naročito naglom, traumatičnom prekidu toliko željene umetničke karijere.
Jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji svetskog filma, švedski maestro Ingmar Bergman u svom dokumentarnom serijalu o filmskoj umetnosti (svojevremeno emitovanom na švedskoj televiziji) u jednoj od epizoda izdvojio je Nikolićev film "Jovana Lukina", ističući kako je reč o najboljoj glumačkoj interpretaciji u YU kinematografiji i, pored Drejerove "Jovanke Orleanke", najbolje odigranoj ženskoj ulozi koju je video na filmu!
Nije veliki Bergman imao priliku da lično upozna našu Merimu Isaković ali verujem da bismo je, da se nije dogodio nesrećni udes, gledali i u nekom od njegovih ostvarenja, i ne samo njegovih. Jer, Merima je na samom početku zablistala svojim impresivnim talentom, mladošću i lepotom i teško je i zamisliti kakvi bi to i koliki bili njeni glumački dometi, na tragu zvezdane karijere.
----------------------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
***ZABRANJENO JE PREUZIMANJE CELOG TEKSTA BEZ DOZVOLE REDAKCIJE. TEKST SE MOŽE PREUZETI DELIMIČNO, UZ NAVOĐENJE IZVORA SA LINKOM NA SAJT MONDO. SVAKO DRUGO PREUZIMANJE SMATRAĆE SE ZLOUPOTREBOM I PODLEŽE POKRETANJU TUŽBE).
