"I Rokfeler ustane sabajle da mu ne propadnu milioni", reče Mića Tomić Gagi Nikoliću Flojdu u legendarnoj uvodnoj sceni "Nacionalne klase". To mi je jedna od najomiljenijih filmskih replika iz domaće kinematografije, a znamo koliko je teško, ma nemoguće opredeliti se za one najbolje, najjače, kada ih ima tušta i tma.
To bi bilo isto kao kada bi pokušali da se opredelimo za, recimo, najboljeg fudbalera u istoriji, ili pisca, kompozitora; toliko je kandidata da svaki potencijalni "pik" iznad sebe ima oblak dileme, senku premišljanja. Isto važi i za izbor najboljeg ili najomiljenijeg filma, knjige ili - glumca.
Milivoje Mića Tomić rodio se u Beogradu 1920. godine. U detinjstvu nije pokazivao naročito zanimanje za glumu. Scenska igra zainteresovala ga je nešto kasnije, kao mladića koji je upisao studije prava. Da li je Pravni fakultet bio znak da Milivoje nije bio baš načisto sa izborom profesije (jer svi znamo da su mnogi upisivali prava samo zato što nisu znali šta bi, pa eto, tek da nešto studiraju) ne znam, ali nekako mi se čini da bi to mogao da bude slučaj i sa njim.
U godinama posle oslobođenja, Mića se prebacio na Muzičku akademiju. Razlog za to nije bila eventualna Mićina želja da postane muzikant, već prosta činjenica da Beograd tada nije imao zasebnu visoku školu dramskih umetnosti, već samo odsek koji se nalazio na pomenutoj akademiji. Tih godina, već je nastupao u KUD "Lola Ribar", a zatim i u dramskoj grupi Radio Beograda.
Prvi put je Mića Tomić stao ispred filmske kamere tek u svojoj 35. godini. Razlog za ovo "kašnjenje", pre svega, jeste tadašnja više nego skromna filmska produkcija, skupa i još teško pristupačna u zemlji koja je tek počela sa posleratnom obnovom. U takvim uslovima, dobiti filmsku ulogu bilo je ravno čudu, barem kada je reč o neafirmisanim glumcima.
Legendarna Soja Jovanović ponudila je Mići ulogu u svojoj komediji "Sumnjivo lice" (1954), rađenoj po motivima Nušićeve komedije. Tomić je oberučke prihvatio ulogu Tase praktikanta, igrajući u društvu Ljube Tadića, Bate Paskaljevića, Olivere i Radeta Markovića. Dve godine pre svog filmskog debija, primljen je u ansambl Beogradskog dramskog pozorišta, gde će ostati narednih deset godina. Mića se docnije ipak opredelio za status slobodnog umetnika.
Sredinom šezdesetih usledile su male uloge u filmovima "Tri Ane" i "Diližansa snova", ponovo u režiji Soje Jovanović. U filmu Puriše Đorđevića "Prvi građanin male varoši" (1961) Mića Tomić pojavio se u nesvakidašnjoj ulozi mađioničara, igrajući ponovo sa asovima poput Radeta Markovića i Ljube Tadića. Glavnu žensku ulogu dobila je jedna od najlepših Jugoslovenki tog vremena - Jelena Žigon.
Soja Jovanović ga je veoma cenila kao glumca kadrog da dočara najraznovrsnije likove, pa ga je angažovala i u svojoj hit-komediji "Put oko sveta" (1964) sa Čkaljom u ulozi Jovanče Micića; u ovom kičastom i ponegde infantilnom ali simpatičnom filmu rađenom po uzoru na predratne slepstik komedije, Mića Tomić obukao je kostim egzotičnog Kineza Vo-Kija i ostavio utisak zapanjujuće uverljivosti ali i smisla za komiku.
Tomić je, tokom šezdesetih godina, uglavnom tumačio male, periferne uloge koje su se, srećom, ređale jedna za drugom - pomenuću samo nekoliko upečatljivih, iako po minutaži veoma kratkih, u sjajnim filmovima "Tri", "Neprijatelj", "Kad budem mrtav i beo", "Buđenje pacova", "Skupljači perja", "Zaseda".
Potpuno sazreo kao umetnik, Mića će tokom sedamdesetih kreirati neke od svojih najupečatljivijih uloga. Jedna uloga zauzela je neobično važno mesto u odrastanju čitave generacije: reč je o liku Jove Jovanovića Zmaja u kultnoj TV seriji za decu "Neven" (1973) autora Timotija Džona Bajforda.
Tokom dva ciklusa (danas bi to zvali - sezone) od po 13 epizoda, naši glumački velikani Olivera Marković, Petar Kralj, Dragan Zarić, Milan Srdoč i, naravno, Mića Tomić uveseljavali su klince ali i one starije kreirajući urnebesne skečeve i gegove po motivima priča i pesama najpoznatijeg dečijeg pesnika sa našeg prostora. Genijalni Englez Bajford ovom serijom promovisao je jedinstven umetnički stil, izgrađen na temeljima neme filmske komedije, koji se pokazao kao perfektni habitat za likove potekle iz Zmajevog pera.
Tomić je, treba pomenuti, dve godine ranije stekao dragoceno iskustvo u radu na programu za decu, pojavljujući se u još jednoj veoma popularnoj TV seriji "Na slovo, na slovo" (sa Mićom Tatićem u glavnoj ulozi). Ono što je karakteristično ne samo za ova dva projekta, već i za ostale dečije emisije iz te epohe jeste njihova edukativna komponenta, toliko izražena da se u svakom skeču, svakoj sekvenci mogla prepoznati želja autora da deca nauče nešto vredno, i više od toga - očigledna posvećenost, vizija vaspitavanja, učenja dece autentičnim vrednostima, a sve kroz igru i humor.
Mića Tomić bio je toliko uverljiv u ulozi Jove Zmaja da ga je zagrebački reditelj Eduard Galić, par godina kasnije, pozvao da još jednom odglumi čuvenog pesnika i lekara, ovoga puta u TV seriji "Nikola Tesla" (Rade Šerbedžija u naslovnoj ulozi).
"LJUBAVNI ŽIVOT BUDIMIRA TRAJKOVIĆA" - INSERT
U izvanrednoj seriji "Salaš u Malom Ritu" (kao i u istoimenom filmu) Tomić glumi Bricu, u "Pozorištu u kući" pojavljuje se u ulozi teče Vukoja, a gledali smo ga i u Paskaljevićevom "Čuvaru plaže u zimskom periodu" (1976) kao šefa perionice.
Njegove komične bravure ukrasile su i simpatičnu komediju Dejana Karaklajića "Ljubavni život Budimira Trajkovića" (1977); ovde je Mića sjajan u ulozi nagluvog Budinog dede koji je ceo vek radio kao građevinac u kesonima, baš kao i njegov sin (Ljubiša Samardžić).
Iste godine Tomić se pojavio i u prvencu Gorana Markovića, drami "Specijalno vaspitanje". Kao upravnik popravnog doma, na komfornoj distanci od maloletnih štićenika i njihovih problema, okrenut svojoj teorijskoj pedagogiji (čitaj, demagogiji), Mića je na najbolji način upotpunio igru inače fantastičnog ansambla koji se sakupio na ovom projektu. "Specijalno vaspitanje" predstavilo je publici buduće glumačke asove, a u to vreme mlade talente - Aleksandra Berčeka, Slavka Štimca, Branislava Lečića, Oliveru Ježinu... Netrpeljivost između vaspitača Žarka (Bekim Fehmiu) i upravnika doma najslikovitije je prikazana u čuvenoj sceni sa palmom i Sarmom...
"SPECIJALNO VASPITANJE" - INSERT
Goran Marković Miću angažuje i u svoja dva naredna filma, u oba slučaja biće to komične uloge, za razliku od one u "Specijalnom vaspitanju". Reč je, naravno, o filmovima "Nacionalna klasa" (1978) i "Majstori, majstori" (1980).
Svi se sa osmehom sećamo Flojdovog ćaleta Strahinje, mesara koji muku muči sa sinom jedincem (i njegovom bolećivom majkom). Njegove kobasice koje sam pravi za kuhinjskim stolom tokom čitavog filma, kako kaže, "nisu kao one kupovne, ono nije ni za mačke". Ili scena u kojoj pita ubogog Mileta, bubrežnog rekonvalescenta i golubara, da bude Flojdu kum na svadbi, pa onako odsečno kaže ženi: "Smiljo, daj ONU rakiju!".
U satiričnoj komediji "Majstori, majstori" Tomić nam je dočarao malog birokratskog "moljca" - blagajnika u osnovnoj školi pod upravom autoritarne direktorke. U tandemu sa Tanjom Bošković (maestralno dočarala sekretaricu, pardon, „šmizlu“, kako je oslovljava direktorka), Mića je nušićevski oslikao rezone i ponašanje tipičnog službenika u socijalističkom aparatu, sa potpunim odsustvom inicijative i onim tipičnim "ne znam" odgovorom na svaki problem koji iskrsne.
Iste sezone, Mića Tomić je, ulogom ponositog srpskog seljaka - solunskog veterana, krupnim stopama zauzeo mesto u kolektivnom sećanju svih nas, kao član ansambla u kultnom ostvarenju Slobodana Šijana "Ko to tamo peva". Da li postoji neko u zemlji Srbiji, ma na čitavom Balkanu, da ne zna onu njegovu nabusitu repliku gazdi Krstiću: "Ko, bre, sirotinja?! Daj PET karata!". Ima li nekoga da nije tu istu repliku i sam ponovio za života makar pet puta?
"KO TO TAMO PEVA" - INSERT
Kada je 1973. godine Ljubomir Draškić u Ateljeu 212 postavljao za to vreme avangardni komad "Maratonci trče počasni krug" tadašnjeg studenta Dušana Kovačevića, za ulogu 125-godišnjeg Maksimilijana Topalovića angažovao je Miću.
Nepunu deceniju kasnije, Tomić će maestralno reprizirati svoju rolu iz Ateljea u istoimenoj crnoj komediji Slobodana Šijana, jednom od najboljih srpskih filmova ikada napravljenih. Iako su u prvom planu priče o zadrtim i licemernim pogrebnicima u tipičnoj srpskoj varošici bili mlađi junaci, Mirko Topalović, Đenka i Bilijeva Kristina, kao svojevrsni "buntovnici", ništa manju popularnost kod publike nisu stekli ni "starci" - Mija Aleksić, Pavle Vuisić i, svakako, Mića Tomić kao vragolasti čukundeda.
"MARATONCI TRČE POČASNI KRUG" - INSERT
Maksimilijan, iako nem i vezan za invalidska kolica, u "cvetu starosti", licemerjem i pohlepom gotovo da uopšte ne zaostaje za svojim potomcima (sa izuzetkom svog čestitog unuka Milutina). Uz to, on je i zapanjujuće vitalan kada treba "zaskočiti" kućnu pomoćnicu Olju i uvući je u kadu. Ova legendarna scena sa Mićom i Melitom Bihali obeležila je čitav film do te mere da je fotografija sa njih dvoje u kadi punoj pene najčešći motiv na DVD izdanjima ovog filma.
Melita je u više navrata ispričala kako ta scena u scenariju nije bila tako zamišljena, već su se glumac i reditelj Šijan tajno dogovorili da, kada snimanje krene, Mića Meliti iscepa kućnu haljinu, što je i ovekovečeno okom kamere i u montaži ušlo u film, zauvek.
Sa druge strane, čini mi se da je Mića sa naročitim žarom tumačio likove starije gospode sa naglašenom notom šarma i uglađenosti, i te uloge su mu zaista stajale savršeno - na primer, Jovan "Džon" Dimitrijević, ekscentrični milioner u lakoj komediji "Nije lako s muškarcima" ili, recimo, gospodin Kerečki u elegičnoj Paskaljevićevoj drami "Tango Argentino".
Tomićeva umetnička širina omogućila nam je da uživamo u njegovim kreacijama koje bi se mogle smatrati u izvesnom smislu atipičnim za njegov opus, poput uloge nesretnog Sretena Šulajića, preteče današnjih "tranzicionih gubitnika" u komediji "Poltron" Bate Prelića (1989), ili uloge starog voajera u seriji "Otvorena vrata". Dalje, tu je i simpatični penzioner Kroka iz legendarne TV serije "Priče iz radionice" Zdravka Šotre, opsednut idejom da od svog poluraspalog karavana napravi malu "kuću na točkovima", uz pomoć gazda Živote, razume se.
"POLTRON" - INSERT
Poslednji put se pojavio pred filmskom kamerom u Šotrinom "Lajanju na zvezde", sa svojih 78 leta. Godinu dana ranije, 1997, nagrađen je za svoj sveukupni domaćoj sceni nagradom "Pavle Vuisić". U filmskoj karijeri dugoj 45 godina, Mića Tomić glumio je u više od 80 dugometražnih filmova, uz preko 50 uloga u TV serijama i dramama. Uprkos tako širokom dijapazonu likova koje je tumačio, Mića nikada nije odigrao glavnu filmsku ulogu (ako izuzmemo lik Jove Zmaja u seriji "Neven").
Mića Tomić bio je vedrog duha, odajući utisak bezbrižnosti, ali nikada nije zapostavljao profesiju, obaveze. Kažu da je bio izrazito pedantan i odgovoran, marljiv i temeljan, "stara škola" u najboljem značenju reči. U čestim prilikama ispoljavao je šarm svojstven predratnoj gospodi, manire džentlmena, naročito prema lepšem polu, razume se.
Kao glumca, kao personu, kao pojavu, pamtimo ga po najboljem. Baš kao i mnoge njegove kolege o kojima sam pisao na ovim stranicama. Čitava plejada umetnika, stvaralaca koji su obeležili epohu, dvadeseti vek. Zahvaljujući njima, njihovom talentu, ali i filmskoj traci (ili digitalnim medijima, svejedno) i mnoge buduće generacije imaće priliku da vide, da dožive tu minulu epohu koja će tada predstavljati davnu prošlost.
Zamislimo na trenutak da je film izmišljen mnogo ranije, recimo, u vreme Viljema Šekspira, pa da su sve te originalne postavke trajno zabeležene na traci!
Eto, zato veliki glumci i ne umiru, više ne. Sada su i oni privilegovani, s pravom, na način kao što su to vekovima književnici, zahvaljujući pisanoj reči, kompozitori, slikari.
Živi su i Gaga Nikolić, i Marinko Madžgalj... i Mića Tomić.
------------------------------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
