BURDUŠ - dragulj Savamale

"Ja sam, ja sam Burduš,
bez oca i majke,
sudbina me rastavi od Rajke“


Rođen je pre 84 godine, maja 1932. u selu Maskare kod Varvarina. Otac Janićije bio je učitelj, a pre nego što je dobio blizance, Jovana i Andriju, već je imao tri kćerke. Svi zajedno selili su se u više navrata, otac je često bivao premešten, verovatno zbog svog političkog (opoziocionog) angažmana.

Kada su mu selidbe dojadile, ostavio je učiteljstvo i zaposlio se u pošti, kao telegrafista. Tako je porodica Janićijević stigla u Beograd. Detinjstvo je mali Jovan proveo u Sarajevskoj ulici, nedaleko od železničke stanice. Savamala je obojila njegovo odrastanje, baš kao i rat, okupacija. Zgrada u kojoj su Janićijevići živeli bila je teško oštećena nemačkim bombama onog aprilskog jutra 1941, njihov stan na poslednjem spratu je potpuno izgoreo. Srećom, svi su u trenutku eksplozije bili u podrumu...

Kažu da nesreća nikad ne ide sama - krajem te prve ratne godine, dok su Janićijevići bili smešteni u poštanskim kancelarijama, bez svog krova nad glavom, Jovanovog oca je uhapsila specijalna policija. Njegova supruga je svoje petoro dece izdržavala danonoćnim šivenjem. Na posletku, otac je izbegao streljanje na Banjici zahvaljujući rođaku na položaju koji je uspeo da ga izvuče.

Život u krajnjoj oskudici učinio je Jovana jačim, žilavijim - mnogo kasnije prisećao se kako su on i njegovi drugari krali nemačke konzerve u obližnjim magacinima i narodnim kuhinjama, a onda se krili po lavirintima ispod zemlje, kakvih u podnožju Beograda ima u izobilju. Izrastao je u odvažnog momka, uprkos tome što je otac bio veoma strog.

U godinama posle oslobođenja, nestašni Jovan ubrzo biva izbačen iz škole, zbog tuče.

Otac ga, po kazni, šalje na selo gde ga je sačekao težak rad na njivi. A onda, jednom prilikom, u Maskare svrati starija sestra Ljubica. U Beogradu se družila sa Mirom Stupicom, najperspektivnijom glumicom tog vremena. Predlaže mu da pokuša sa glumom, a ona će zamoliti Miru da mu pomogne. Glumica nije imala vremena za Jovana ali zato je njen mlađi brat, Bora Todorović pristao da mu se nađe, da ga pripremi. Bora je već bio na drugoj godini Akademije. I on je na glumu otišao jer mu ništa drugo nije polazilo za rukom.

U ova dva filma Janaćko igra u tandemu sa Batom Živojinovićem, a njih dvojica su mimo zanata, bili veliki prijatelji. Često su zajedno izlazili, posećivali kafane, igranke. U to vreme, Janićijević je bio blizak prijatelj i sa velikim pesnikom Brankom Miljkovićem. Njegove grube usne, tamne oči i gusta crna kosa bili su kao stvoreni za uloge negativaca u famoznim (nemačkim) vesternima koji su snimani u vrletima Like i Hercegovine. Bio je više nego ubedljiv u svojim kreacijama u koprodukcijskim ostvarenjima "Kralj petroleja" i "Čiča Tomina koliba", snimljenim sredinom šezdesetih godina.

Janićijević je bio omiljen među kolegama, a publika ga je zavolela iako nije glumio klasične heroje, na način kao što je bio percipiran Bata Živojinović, na primer. Janaćko je po senzibilitetu bio mnogo bliži recimo, Borisu Dvorniku, njegovom šarmu i ležernosti. Privatno, važio je za čoveka blage naravi, tolerantnog i duhovitog. A mogao je da glumi sve, od Šekspira i Krleže do seoskih komedija, njegove kreacije bile su stvarne, živopisne, gotovo opipljive.

U filmu Miće Popovića "Delije" (1968) Janaćko briljira u paru sa Batom Stojkovićem, a onda su usledile dve uloge koje su ga definitivno afirmisale i pred najširim auditorijumom - u akcionom spektaklu "Most“ (1969) Hajrudina Krvavca i naravno, u kultnoj TV seriji "Muzikanti".

Uloga Burduša, ciganskog kontrabasiste iz ubogog trija koji se potuca od jedne tezge do druge donela mu je status zvezde u jugoslovenskim okvirima. Toliko je svima bio simpatičan taj omaleni muzikant setne duše i smešnog izgovora, Janaćkov Burduš, romantik, fatalista, setan i u ljubavi nesrećan, razume se. Gledaoci su ga voleli, smejali se sa njim, sažaljevali ga, bodrili. Osećali su se kao da ga odlično i dugo poznaju, kao da je tu, iz komšiluka, njihov. I onda nije bilo druge nego da Jovan za svu tu publiku postane - Burduš.

"BURDUŠ" - INSERT

Ogromna popularnost serije celu ekipu usmerila je u pravcu da snimi i - film, bioskopski, celovečernji, što bi se reklo. A kako se mogao drugačije zvati nego "Burduš"? Snimljen 1971, bio je hit godine, te iste u kojoj je snimljen i mnogo, mnogo poznatiji film, Kopolin "Kum".

E, kad smo kod Kopole i Don Korleonea, u svojoj knjizi "Blistavo i strašno", Bekim Fehmiu je napisao kako su tih godina on i Jovan bili veoma blizu angažmana u Kopolinoj gangsterskoj sagi koja je obeležila čitavu epohu. Naime, Janaćko je tokom 1970. mesec dana proveo u Los Anđelesu, kod poznanika. To zapravo i nije bila skroz privatna poseta - Janaćko je ostvario kontakte sa tamošnjim producentima i ubrzo je ušao u najuži izbor za ulogu italijanskog mafioza Vita Korleonea. Njegov markantan mediteranski izgled, negde na pola puta između Entonija Kvina i Čarlsa Bronsona, učinio se primamljivim tamošnjim filmskim mogulima koji su mu jedino zamerili što ne zna engleski jezik. Bekim je, po njegovim rečima, bio blizu uloge Majkla Korleonea. Na kraju, cela priča se završila odlukom da svi glumci u filmu budu ipak Amerikanci, iako je prvobitno bila ozbiljno razmatrana mogućnost da će Evropljani (Balkanci ili Italijani, u prvom redu) biti verodostojniji kao mafijaši Koza Nostre, sa svojim mrkim pogledima, tvrdim izgovorom i jakim akcentom.

I dok je Fehmiu uspeo da se probije i svojom harizmom oboji više holivudskih filmova, Janaćko se vratio u Beograd, viza mu je istekla. A onda mu se život okrenuo. U saobraćajnoj nesreći koju je izazvao nesmotrenom vožnjom u centru grada njegov suvozač je poginuo. Janićijević je osuđen na kaznu zatvora koju je izdržao u požarevačkoj Zabeli.

Život teče dalje, mora. Reditelji ga nisu zaboravili, publika takođe. Ređaju se uloge u filmovima "I bog stvori kafansku pevačicu", "Valter brani Sarajevo", u hit serijama "Građani sela Luga", "Majstori", "Pozorište u kući"...

Krajem sedamdesetih godina Janaćko briljira u minijaturama poput one u „Specijalnom vaspitanju“ Gorana Markovića (1977) ili u ratnoj drami „Hajka“ Žike Pavlovića. Sve su to uloge koje se pamte, koje zaista plene neposrednošću, tačnošću, perfekcijom, jednostavnošću.

"SPECIJALNO VASPITANJE" - INSERT

Osamdesetih Burduša gledamo uglavnom u komičnim ulogama, za razliku od njegove rane faze kada je po pravilu tumačio karakterne uloge, psihološke, reljefne. Da li je to bilo nasleđe "Muzikanata", je li to bio refleks one meteorske popularnosti, kada ga je publika poistovetila sa likom nesrećnog Ciganina sa starim kontrabasom i setom u licu?

Bilo kako bilo, Janaćko je postao Burduš i nije se moglo nazad. Smejali su se sa njim gledajući ga u komedijama "Moljac", "Nema problema", "Sekula i njegove žene", "Sulude godine"...

Poslednji put Janićijević je stao pred kamere u lakoj komediji Milana Jelića "Velika frka“ sa Gagom Nikolićem u glavnoj ulozi (1992). Prethodno se pojavio i u nastavcima sage o Sekuli i njegovim peripetijama sa ženama, a meni posebno draga je minijatura u sjajnom TV filmu "Kroz prašume Južne Amerike“ u kojoj je fenomenalno dočarao načelnika milicije negde u provinciji.

Jovan Janićijević jedan je od najvećih srpskih glumaca koji nisu adekvatno nagrađivani za svoj gigantski talenat, za igru koja je bila maestralna i koju su kao takvu prepoznavali i oni čije se mišljenje ceni. Ostaje to pitanje, zašto su ga priznanja mimoilazila, zašto je uvek bio negde po strani, nikad pod reflektorima, tamo gde se odaje počast velikim, autentičnim umetnicima.

Jovanove kćerke Ksenije mnogi će se setiti kada spomenem humoristički serijal "BB šou", televizijsko čedo Borisa Bizetića i njegove porodice. A eto, Boris je Janaćkov - sestrić. Jednom prilikom, najpoznatiji "roker s Moravu“ ispričao je kako svog ujaka, sticajem okolnosti, nije upoznao sve do svoje 40. godine, već ga je znao kao i svi ostali - po ulogama u "Muzikantima" i "Građaninu sela Luga"; pamti ga i danas kao duhovitu i setnu osobu.

Eto, takav je bio Jovan Janićijević Janaćko. Veliki glumac, taj Burduš.

------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

"Ja sam, ja sam Burduš,
bez oca i majke,
sudbina me rastavi od Rajke“


Rođen je pre 84 godine, maja 1932. u selu Maskare kod Varvarina. Otac Janićije bio je učitelj, a pre nego što je dobio blizance, Jovana i Andriju, već je imao tri kćerke. Svi zajedno selili su se u više navrata, otac je često bivao premešten, verovatno zbog svog političkog (opoziocionog) angažmana.

Kada su mu selidbe dojadile, ostavio je učiteljstvo i zaposlio se u pošti, kao telegrafista. Tako je porodica Janićijević stigla u Beograd. Detinjstvo je mali Jovan proveo u Sarajevskoj ulici, nedaleko od železničke stanice. Savamala je obojila njegovo odrastanje, baš kao i rat, okupacija. Zgrada u kojoj su Janićijevići živeli bila je teško oštećena nemačkim bombama onog aprilskog jutra 1941, njihov stan na poslednjem spratu je potpuno izgoreo. Srećom, svi su u trenutku eksplozije bili u podrumu...

Kažu da nesreća nikad ne ide sama - krajem te prve ratne godine, dok su Janićijevići bili smešteni u poštanskim kancelarijama, bez svog krova nad glavom, Jovanovog oca je uhapsila specijalna policija. Njegova supruga je svoje petoro dece izdržavala danonoćnim šivenjem. Na posletku, otac je izbegao streljanje na Banjici zahvaljujući rođaku na položaju koji je uspeo da ga izvuče.

Život u krajnjoj oskudici učinio je Jovana jačim, žilavijim - mnogo kasnije prisećao se kako su on i njegovi drugari krali nemačke konzerve u obližnjim magacinima i narodnim kuhinjama, a onda se krili po lavirintima ispod zemlje, kakvih u podnožju Beograda ima u izobilju. Izrastao je u odvažnog momka, uprkos tome što je otac bio veoma strog.

U godinama posle oslobođenja, nestašni Jovan ubrzo biva izbačen iz škole, zbog tuče.

Otac ga, po kazni, šalje na selo gde ga je sačekao težak rad na njivi. A onda, jednom prilikom, u Maskare svrati starija sestra Ljubica. U Beogradu se družila sa Mirom Stupicom, najperspektivnijom glumicom tog vremena. Predlaže mu da pokuša sa glumom, a ona će zamoliti Miru da mu pomogne. Glumica nije imala vremena za Jovana ali zato je njen mlađi brat, Bora Todorović pristao da mu se nađe, da ga pripremi. Bora je već bio na drugoj godini Akademije. I on je na glumu otišao jer mu ništa drugo nije polazilo za rukom.

U ova dva filma Janaćko igra u tandemu sa Batom Živojinovićem, a njih dvojica su mimo zanata, bili veliki prijatelji. Često su zajedno izlazili, posećivali kafane, igranke. U to vreme, Janićijević je bio blizak prijatelj i sa velikim pesnikom Brankom Miljkovićem. Njegove grube usne, tamne oči i gusta crna kosa bili su kao stvoreni za uloge negativaca u famoznim (nemačkim) vesternima koji su snimani u vrletima Like i Hercegovine. Bio je više nego ubedljiv u svojim kreacijama u koprodukcijskim ostvarenjima "Kralj petroleja" i "Čiča Tomina koliba", snimljenim sredinom šezdesetih godina.

Janićijević je bio omiljen među kolegama, a publika ga je zavolela iako nije glumio klasične heroje, na način kao što je bio percipiran Bata Živojinović, na primer. Janaćko je po senzibilitetu bio mnogo bliži recimo, Borisu Dvorniku, njegovom šarmu i ležernosti. Privatno, važio je za čoveka blage naravi, tolerantnog i duhovitog. A mogao je da glumi sve, od Šekspira i Krleže do seoskih komedija, njegove kreacije bile su stvarne, živopisne, gotovo opipljive.

U filmu Miće Popovića "Delije" (1968) Janaćko briljira u paru sa Batom Stojkovićem, a onda su usledile dve uloge koje su ga definitivno afirmisale i pred najširim auditorijumom - u akcionom spektaklu "Most“ (1969) Hajrudina Krvavca i naravno, u kultnoj TV seriji "Muzikanti".

Uloga Burduša, ciganskog kontrabasiste iz ubogog trija koji se potuca od jedne tezge do druge donela mu je status zvezde u jugoslovenskim okvirima. Toliko je svima bio simpatičan taj omaleni muzikant setne duše i smešnog izgovora, Janaćkov Burduš, romantik, fatalista, setan i u ljubavi nesrećan, razume se. Gledaoci su ga voleli, smejali se sa njim, sažaljevali ga, bodrili. Osećali su se kao da ga odlično i dugo poznaju, kao da je tu, iz komšiluka, njihov. I onda nije bilo druge nego da Jovan za svu tu publiku postane - Burduš.

"BURDUŠ" - INSERT

Ogromna popularnost serije celu ekipu usmerila je u pravcu da snimi i - film, bioskopski, celovečernji, što bi se reklo. A kako se mogao drugačije zvati nego "Burduš"? Snimljen 1971, bio je hit godine, te iste u kojoj je snimljen i mnogo, mnogo poznatiji film, Kopolin "Kum".

E, kad smo kod Kopole i Don Korleonea, u svojoj knjizi "Blistavo i strašno", Bekim Fehmiu je napisao kako su tih godina on i Jovan bili veoma blizu angažmana u Kopolinoj gangsterskoj sagi koja je obeležila čitavu epohu. Naime, Janaćko je tokom 1970. mesec dana proveo u Los Anđelesu, kod poznanika. To zapravo i nije bila skroz privatna poseta - Janaćko je ostvario kontakte sa tamošnjim producentima i ubrzo je ušao u najuži izbor za ulogu italijanskog mafioza Vita Korleonea. Njegov markantan mediteranski izgled, negde na pola puta između Entonija Kvina i Čarlsa Bronsona, učinio se primamljivim tamošnjim filmskim mogulima koji su mu jedino zamerili što ne zna engleski jezik. Bekim je, po njegovim rečima, bio blizu uloge Majkla Korleonea. Na kraju, cela priča se završila odlukom da svi glumci u filmu budu ipak Amerikanci, iako je prvobitno bila ozbiljno razmatrana mogućnost da će Evropljani (Balkanci ili Italijani, u prvom redu) biti verodostojniji kao mafijaši Koza Nostre, sa svojim mrkim pogledima, tvrdim izgovorom i jakim akcentom.

I dok je Fehmiu uspeo da se probije i svojom harizmom oboji više holivudskih filmova, Janaćko se vratio u Beograd, viza mu je istekla. A onda mu se život okrenuo. U saobraćajnoj nesreći koju je izazvao nesmotrenom vožnjom u centru grada njegov suvozač je poginuo. Janićijević je osuđen na kaznu zatvora koju je izdržao u požarevačkoj Zabeli.

Život teče dalje, mora. Reditelji ga nisu zaboravili, publika takođe. Ređaju se uloge u filmovima "I bog stvori kafansku pevačicu", "Valter brani Sarajevo", u hit serijama "Građani sela Luga", "Majstori", "Pozorište u kući"...

Krajem sedamdesetih godina Janaćko briljira u minijaturama poput one u „Specijalnom vaspitanju“ Gorana Markovića (1977) ili u ratnoj drami „Hajka“ Žike Pavlovića. Sve su to uloge koje se pamte, koje zaista plene neposrednošću, tačnošću, perfekcijom, jednostavnošću.

"SPECIJALNO VASPITANJE" - INSERT

Osamdesetih Burduša gledamo uglavnom u komičnim ulogama, za razliku od njegove rane faze kada je po pravilu tumačio karakterne uloge, psihološke, reljefne. Da li je to bilo nasleđe "Muzikanata", je li to bio refleks one meteorske popularnosti, kada ga je publika poistovetila sa likom nesrećnog Ciganina sa starim kontrabasom i setom u licu?

Bilo kako bilo, Janaćko je postao Burduš i nije se moglo nazad. Smejali su se sa njim gledajući ga u komedijama "Moljac", "Nema problema", "Sekula i njegove žene", "Sulude godine"...

Poslednji put Janićijević je stao pred kamere u lakoj komediji Milana Jelića "Velika frka“ sa Gagom Nikolićem u glavnoj ulozi (1992). Prethodno se pojavio i u nastavcima sage o Sekuli i njegovim peripetijama sa ženama, a meni posebno draga je minijatura u sjajnom TV filmu "Kroz prašume Južne Amerike“ u kojoj je fenomenalno dočarao načelnika milicije negde u provinciji.

Jovan Janićijević jedan je od najvećih srpskih glumaca koji nisu adekvatno nagrađivani za svoj gigantski talenat, za igru koja je bila maestralna i koju su kao takvu prepoznavali i oni čije se mišljenje ceni. Ostaje to pitanje, zašto su ga priznanja mimoilazila, zašto je uvek bio negde po strani, nikad pod reflektorima, tamo gde se odaje počast velikim, autentičnim umetnicima.

Jovanove kćerke Ksenije mnogi će se setiti kada spomenem humoristički serijal "BB šou", televizijsko čedo Borisa Bizetića i njegove porodice. A eto, Boris je Janaćkov - sestrić. Jednom prilikom, najpoznatiji "roker s Moravu“ ispričao je kako svog ujaka, sticajem okolnosti, nije upoznao sve do svoje 40. godine, već ga je znao kao i svi ostali - po ulogama u "Muzikantima" i "Građaninu sela Luga"; pamti ga i danas kao duhovitu i setnu osobu.

Eto, takav je bio Jovan Janićijević Janaćko. Veliki glumac, taj Burduš.

------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

"Ja sam, ja sam Burduš,
bez oca i majke,
sudbina me rastavi od Rajke“


Rođen je pre 84 godine, maja 1932. u selu Maskare kod Varvarina. Otac Janićije bio je učitelj, a pre nego što je dobio blizance, Jovana i Andriju, već je imao tri kćerke. Svi zajedno selili su se u više navrata, otac je često bivao premešten, verovatno zbog svog političkog (opoziocionog) angažmana.

Kada su mu selidbe dojadile, ostavio je učiteljstvo i zaposlio se u pošti, kao telegrafista. Tako je porodica Janićijević stigla u Beograd. Detinjstvo je mali Jovan proveo u Sarajevskoj ulici, nedaleko od železničke stanice. Savamala je obojila njegovo odrastanje, baš kao i rat, okupacija. Zgrada u kojoj su Janićijevići živeli bila je teško oštećena nemačkim bombama onog aprilskog jutra 1941, njihov stan na poslednjem spratu je potpuno izgoreo. Srećom, svi su u trenutku eksplozije bili u podrumu...

Kažu da nesreća nikad ne ide sama - krajem te prve ratne godine, dok su Janićijevići bili smešteni u poštanskim kancelarijama, bez svog krova nad glavom, Jovanovog oca je uhapsila specijalna policija. Njegova supruga je svoje petoro dece izdržavala danonoćnim šivenjem. Na posletku, otac je izbegao streljanje na Banjici zahvaljujući rođaku na položaju koji je uspeo da ga izvuče.

Život u krajnjoj oskudici učinio je Jovana jačim, žilavijim - mnogo kasnije prisećao se kako su on i njegovi drugari krali nemačke konzerve u obližnjim magacinima i narodnim kuhinjama, a onda se krili po lavirintima ispod zemlje, kakvih u podnožju Beograda ima u izobilju. Izrastao je u odvažnog momka, uprkos tome što je otac bio veoma strog.

U godinama posle oslobođenja, nestašni Jovan ubrzo biva izbačen iz škole, zbog tuče.

Otac ga, po kazni, šalje na selo gde ga je sačekao težak rad na njivi. A onda, jednom prilikom, u Maskare svrati starija sestra Ljubica. U Beogradu se družila sa Mirom Stupicom, najperspektivnijom glumicom tog vremena. Predlaže mu da pokuša sa glumom, a ona će zamoliti Miru da mu pomogne. Glumica nije imala vremena za Jovana ali zato je njen mlađi brat, Bora Todorović pristao da mu se nađe, da ga pripremi. Bora je već bio na drugoj godini Akademije. I on je na glumu otišao jer mu ništa drugo nije polazilo za rukom.

U ova dva filma Janaćko igra u tandemu sa Batom Živojinovićem, a njih dvojica su mimo zanata, bili veliki prijatelji. Često su zajedno izlazili, posećivali kafane, igranke. U to vreme, Janićijević je bio blizak prijatelj i sa velikim pesnikom Brankom Miljkovićem. Njegove grube usne, tamne oči i gusta crna kosa bili su kao stvoreni za uloge negativaca u famoznim (nemačkim) vesternima koji su snimani u vrletima Like i Hercegovine. Bio je više nego ubedljiv u svojim kreacijama u koprodukcijskim ostvarenjima "Kralj petroleja" i "Čiča Tomina koliba", snimljenim sredinom šezdesetih godina.

Janićijević je bio omiljen među kolegama, a publika ga je zavolela iako nije glumio klasične heroje, na način kao što je bio percipiran Bata Živojinović, na primer. Janaćko je po senzibilitetu bio mnogo bliži recimo, Borisu Dvorniku, njegovom šarmu i ležernosti. Privatno, važio je za čoveka blage naravi, tolerantnog i duhovitog. A mogao je da glumi sve, od Šekspira i Krleže do seoskih komedija, njegove kreacije bile su stvarne, živopisne, gotovo opipljive.

U filmu Miće Popovića "Delije" (1968) Janaćko briljira u paru sa Batom Stojkovićem, a onda su usledile dve uloge koje su ga definitivno afirmisale i pred najširim auditorijumom - u akcionom spektaklu "Most“ (1969) Hajrudina Krvavca i naravno, u kultnoj TV seriji "Muzikanti".

Uloga Burduša, ciganskog kontrabasiste iz ubogog trija koji se potuca od jedne tezge do druge donela mu je status zvezde u jugoslovenskim okvirima. Toliko je svima bio simpatičan taj omaleni muzikant setne duše i smešnog izgovora, Janaćkov Burduš, romantik, fatalista, setan i u ljubavi nesrećan, razume se. Gledaoci su ga voleli, smejali se sa njim, sažaljevali ga, bodrili. Osećali su se kao da ga odlično i dugo poznaju, kao da je tu, iz komšiluka, njihov. I onda nije bilo druge nego da Jovan za svu tu publiku postane - Burduš.

"BURDUŠ" - INSERT

Ogromna popularnost serije celu ekipu usmerila je u pravcu da snimi i - film, bioskopski, celovečernji, što bi se reklo. A kako se mogao drugačije zvati nego "Burduš"? Snimljen 1971, bio je hit godine, te iste u kojoj je snimljen i mnogo, mnogo poznatiji film, Kopolin "Kum".

E, kad smo kod Kopole i Don Korleonea, u svojoj knjizi "Blistavo i strašno", Bekim Fehmiu je napisao kako su tih godina on i Jovan bili veoma blizu angažmana u Kopolinoj gangsterskoj sagi koja je obeležila čitavu epohu. Naime, Janaćko je tokom 1970. mesec dana proveo u Los Anđelesu, kod poznanika. To zapravo i nije bila skroz privatna poseta - Janaćko je ostvario kontakte sa tamošnjim producentima i ubrzo je ušao u najuži izbor za ulogu italijanskog mafioza Vita Korleonea. Njegov markantan mediteranski izgled, negde na pola puta između Entonija Kvina i Čarlsa Bronsona, učinio se primamljivim tamošnjim filmskim mogulima koji su mu jedino zamerili što ne zna engleski jezik. Bekim je, po njegovim rečima, bio blizu uloge Majkla Korleonea. Na kraju, cela priča se završila odlukom da svi glumci u filmu budu ipak Amerikanci, iako je prvobitno bila ozbiljno razmatrana mogućnost da će Evropljani (Balkanci ili Italijani, u prvom redu) biti verodostojniji kao mafijaši Koza Nostre, sa svojim mrkim pogledima, tvrdim izgovorom i jakim akcentom.

I dok je Fehmiu uspeo da se probije i svojom harizmom oboji više holivudskih filmova, Janaćko se vratio u Beograd, viza mu je istekla. A onda mu se život okrenuo. U saobraćajnoj nesreći koju je izazvao nesmotrenom vožnjom u centru grada njegov suvozač je poginuo. Janićijević je osuđen na kaznu zatvora koju je izdržao u požarevačkoj Zabeli.

Život teče dalje, mora. Reditelji ga nisu zaboravili, publika takođe. Ređaju se uloge u filmovima "I bog stvori kafansku pevačicu", "Valter brani Sarajevo", u hit serijama "Građani sela Luga", "Majstori", "Pozorište u kući"...

Krajem sedamdesetih godina Janaćko briljira u minijaturama poput one u „Specijalnom vaspitanju“ Gorana Markovića (1977) ili u ratnoj drami „Hajka“ Žike Pavlovića. Sve su to uloge koje se pamte, koje zaista plene neposrednošću, tačnošću, perfekcijom, jednostavnošću.

"SPECIJALNO VASPITANJE" - INSERT

Osamdesetih Burduša gledamo uglavnom u komičnim ulogama, za razliku od njegove rane faze kada je po pravilu tumačio karakterne uloge, psihološke, reljefne. Da li je to bilo nasleđe "Muzikanata", je li to bio refleks one meteorske popularnosti, kada ga je publika poistovetila sa likom nesrećnog Ciganina sa starim kontrabasom i setom u licu?

Bilo kako bilo, Janaćko je postao Burduš i nije se moglo nazad. Smejali su se sa njim gledajući ga u komedijama "Moljac", "Nema problema", "Sekula i njegove žene", "Sulude godine"...

Poslednji put Janićijević je stao pred kamere u lakoj komediji Milana Jelića "Velika frka“ sa Gagom Nikolićem u glavnoj ulozi (1992). Prethodno se pojavio i u nastavcima sage o Sekuli i njegovim peripetijama sa ženama, a meni posebno draga je minijatura u sjajnom TV filmu "Kroz prašume Južne Amerike“ u kojoj je fenomenalno dočarao načelnika milicije negde u provinciji.

Jovan Janićijević jedan je od najvećih srpskih glumaca koji nisu adekvatno nagrađivani za svoj gigantski talenat, za igru koja je bila maestralna i koju su kao takvu prepoznavali i oni čije se mišljenje ceni. Ostaje to pitanje, zašto su ga priznanja mimoilazila, zašto je uvek bio negde po strani, nikad pod reflektorima, tamo gde se odaje počast velikim, autentičnim umetnicima.

Jovanove kćerke Ksenije mnogi će se setiti kada spomenem humoristički serijal "BB šou", televizijsko čedo Borisa Bizetića i njegove porodice. A eto, Boris je Janaćkov - sestrić. Jednom prilikom, najpoznatiji "roker s Moravu“ ispričao je kako svog ujaka, sticajem okolnosti, nije upoznao sve do svoje 40. godine, već ga je znao kao i svi ostali - po ulogama u "Muzikantima" i "Građaninu sela Luga"; pamti ga i danas kao duhovitu i setnu osobu.

Eto, takav je bio Jovan Janićijević Janaćko. Veliki glumac, taj Burduš.

------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA