Pre nekih 40 godina jedna od najplodnijih sekcija tada još uvek mlade i potentne beogradske televizije bio je program za decu. Svi, pa čak i mlađi gledaoci dobro znaju za kultni serijal Branka Kockice, nešto stariji će se na pomen "Vage za tačno merenje" osmehnuti, a sa setom pamtimo i "Kolariću paniću"...
Ali jedna serija za decu ostala je zabeležena kao najinovativnija, najsvežija kreacija koja je plenila duhovitošću i razigranošću kao možda ni jedna druga - bio je to Bajfordov "Neven".
Prisećam se kako su bili smešni i neobični ti silni skečevi i pričice sa naravoučenijima čika Jove Zmaja, kako su u svojim ulogama punim gegova i čaplinovske mimike briljirali Petar Kralj, Milan Srdoč, Olivera Marković, poigravajući se ispred kamere sa lakoćom i lepršavošću. Jedan od glumaca iz "Nevenove" ekipe izdvajao se po tome što je glumio naizmenično i muške, i ženske likove, nalik na Pajtonovce koji su u isto vreme, sredinom sedamdesetih, harali BBC-jem. Bio je to beskrajno simpatični Dragan Zarić Zare.
Dragan je rođen za vreme okupacije 1942. u Beogradu. Zarići su stara beogradska porodica. Dragana su u porodici zvali Gaga, bio je najnestašniji od troje malih Zarića. Dečak nije baš voleo knjige, ni učenje, teško ga je bilo naterati da školu shvati ozbiljno.
U tim posleratnim godinama kroz gimnaziju se provukao nekako, mada je poslednji (tada osmi) razred ponavljao, pao je iz engleskog. Ali već u školskim danima je zavoleo scenu, recitujući na školskim priredbama.
Kada su ga odbili na prijemnom za glumu, upisao se na studije prava. U međuvremenu, zarađivao je svoj dinar baveći se molerskim radovima, a neko vreme radio je i kao razvodnik na "Kolarcu". Možda je i taj boravak u kultnom beogradskom art hausu doprineo Draganovoj rešenosti da, uprkos tome što je bio student na Pravnom, ne odustane od želje da postane glumac.
I kada je primljen na dramu, za Dragana nije sve išlo "kao po loju". Desilo mu se i da, sticajem okolnosti, bude prinuđen da ponavlja drugu godinu na Akademiji. U to vreme, stizali su do njega i saveti da batali glumu. Dragan se nije mnogo obazirao na to, rešio je da nastavi i završi započeto.
U svojoj 24. godini Zarić se prvi put pojavio na filmskom platnu, kao student u urbanoj drami Vladana Slijepčevića "Štićenik" (1966), po scenariju Jovana Ćirilova. Svetle kose i plavih očiju, sa visinom košarkaša, bio je, u neku ruku, atipična glumačka pojava u domaćem filmu, nimalo nalik na većinu svojih kolega, izuzev možda tada već afirmisanog Smokija Samardžića (koji je upravo tumačio naslovnu ulogu u "Štićeniku").
Dve godine kasnije, glumio je jednog od zatvorenika u ratnoj drami "Bekstva" Radoša Novakovića. To je priča o uspešno izvedenom bekstvu zatočenih komunista iz zatvora u Sremskoj Mitrovici 1941. godine, a zanimljivost je da je ovo verovatno i jedini jugoslovenski film koji je doživeo svoj rimejk - samo devet godina kasnije Aleksandar Đorđević snimio je publici poznatiji akcioni film "Stići pre svitanja", zasnovan na istom predlošku.
U filmu Bora Draškovića "Horoskop" (1969), pomalo hermetičnoj drami o grupi obesnih mladića koji maltretiraju čitavu varoš u kamenitoj zabiti Hercegovine, Zare je uverljiv u društvu svog imenjaka Gage Nikolića, Miše Janketića i Josifa Tatića.
Uporedo sa epizodnim pojavljivanjima na bioskopskim platnima, Zarić se jednako angažuje i na pozorišnim daskama, u matičnom Narodnom pozorištu. Uglavnom su to bile manje uloge ali bilo je povremeno i predstava u kojima je Dragan, kako je on to voleo da kaže, "vodio loptu".
A onda se na TV ekranima širom Jugoslavije pojavio opskurni kafanski trio, bili su to - "Muzikanti". Serija autora Dragoslava Lazića za koju bi se moglo reći da je prva u nizu tih najpopularnijih, najvoljenijih među domaćom publikom. Rajko (Milan Srdoč), Burduš (Jovan Janićijević) i Lepi Cane Veličković (Dragan Zarić), tri uboga drugara koji muzikom uveseljavaju narod ali i leče svoju tugu i muku, postali su već posle prve tri epizode prave TV zvezde.
Njihove dogodovštine, od epizode do epizode, od subote do subote, praznile su ulice širom ondašnje Jugoslavije. Toliko su bili omiljeni i zabavni da čak ni njihovo izvođenje "Marša na Drinu", u to vreme od strane režima nepoželjne pesme u javnosti i označene kao subverzivne i velikosrpske, nije moglo da pomuti njihovu slavu.
"MUZIKANTI" - INSERT
Uspeh "Muzikanata" izbacio je u prvi plan Zarićev talenat za komične uloge, pa je već sledeće godine (1970) usledio još jedan hit serijal Dragoslava Lazića - "Ljubav na seoski način", urnebesno ljubavno zamešateljstvo sa Miloradom, momčetom sa sela kraj Morave, kojem familija uporno namešta devojku sa bogatim mirazom, dok on tvrdoglavo odbija, ubeđen da će sam pronaći ljubav svog života, mimo bilo kakvih i bilo čijih interesa.
Popularnost ove serije bila je enormna, velike zasluge za to imali su i tada u narodu neprikosnoveni Čkalja (u ulozi strica Gvozdena), sjajni Žika Milenković (kao gazda Cvetko, nesuđeni tast) ali i pojavljivanje legendarne Silvane Armenulić koja je izvodila svoje hitove u kafanskim scenama...
"LJUBAV NA SEOSKI NAČIN" - INSERT
Zarić je, kao tek diplomirani glumac i rođeni Beograđanin, tako uverljivo i dopadljivo odigrao Lepog Caneta i Milorada, dva momka sa sela, sa mnogo sluha i osećaja, kao da je rođeni Moravac. Publika ga je zavolela "na keca", popularnost je Dragana praktično zatekla, eto, na samom početku glumačke karijere.
Mlađi naraštaji nemaju pravu predstavu koliko je ondašnja publika nestrpljivo iščekivala svaku narednu epizodu ova dva serijala. Rane sedamdesete bile su vreme u kojem su televizori, uglavnom crno-beli, postali dostupni i običnim ljudima, pa je gledanje programa bila ultimativna zabava, te se može reći i da su ove serije nekako "legle" u pravom trenutku.
Dragoslav Lazić, specijalista za "seosku komediju", još jednom će angažovati sada već poznatog i priznatog Zarića i u svom narednom projektu, možda i najzrelijoj domaćoj seriji o životu na selu - u pitanju su "Građani sela Luga" (1972). Suvišno je i pominjati kako je i ova serija doživela veliki uspeh ali i priznanja iz esnafa.
Dragana su širom zemlje prepoznavali kao Milorada, tj. Lepog Caneta, na isti način kao što je to bio slučaj sa Burdušem. Ipak, jedan potpuno drugačiji angažman doneće mu jednaku slavu, samo ovoga puta među tadašnjom - decom.
Bio sam isuviše mali da bih pamtio premijerno prikazivanje "Nevena", antologijske serije za decu velikog maga naše televizije, Timotija Džona Bajforda. Ali zato sam reprizno ispratio, kao klinac, sve nastavke, njih 26. Ili ako ćemo današnjim rečnikom - snimljene su (1973. godine) i emitovane dve sezone, po 13 epizoda.
"NEVEN" - INSERT
Bajford, taj ekscentrični Englez u Beogradu, bio je televizijski alhemičar. Mućkao je sastojke najrazličitijih žanrova i stilova, kreirajući jedinstvenu formu, a sve uz pomoć predložaka velikog Jovana Jovanovića Zmaja. I uspeo je, napravio je spektakl.
Obožavao sam taj geg, slepstik, tu igru glumaca za koje se vidi iz aviona da uživaju, njihov groteskni izgled, simpatičnu travestiju u kojoj muškarci igraju ženske uloge, dok žene imaju brkove i sl. I danas mislim, ustvari, danas više nego ikad, da je "Neven" nešto najbolje što je beogradska televizija napravila za decu.
Šest godina kasnije Bajford je, u modernijem maniru ali i dalje u okvirima kolažne forme, kreirao serijal „Poletarac“ i neke nove klince oduševio. I opet je Zare imao nemalog udela u tom uspehu, igrajući (se) u ovoj danas već zaboravljenoj seriji.
Sve pomenute uloge, manje na filmu, više na televiziji, obeležile su Zarića kao tipskog glumca, preciznije - komičara. Njemu se, kao što je to uvek slučaj sa glumcima širom sveta, to baš i nije dopadalo, ali šta se tu može, glumci uglavnom i ne upravljaju u punoj meri svojim karijerama jer su neretko u situaciji da baš i ne mogu da biraju uloge koje im se nude. A nudi se obično ono što kod publike prolazi. Zare je kod te iste publike već imao "etikete": Lepi Cane, Milorad ili "Ih, ta nemojte kaaasti"...
Dragan je tih sedamdesetih već bio porodičan čovek. U braku sa arhitektom Mirjanom dobio je sina Ivana i kćerku Milicu. Oboje se danas bave tatinom profesijom. Brak je za njega bio sigurna luka, u punom smislu reči, nije važio za švalera ili čoveka sklonog porocima bilo koje vrste.
"To što ponekad hoću da štipnem garderoberku, da napravim neki štos, to - nisam ja".
I dok su ga "ozbiljne" uloge zaobilazile, Zare je, tokom osamdesetih i devedesetih odigrao još desetak upečatljivih, odličnih epizoda, ponajviše u komedijama. Jedna od onih najsimpatičnijih je i mala uloga foliranta Žaka (alijas Živorada) u "Pričama iz majstorske radionice", odnosno filmu "Šesta brzina" Zdravka Šotre. Njegova komična romansa sa otkačenom Milenom Dravić samo je jedan od bezbroj urnebesnih "spojeva" koje smo videli u i oko kultne radionice majstora Živote.
Zareta smo videli i kao direktora gimnazije u "Varljivom letu 68", zatim u filmu "Čovek sa četiri noge", kao i u komediji "Debeli i mršavi" i filmskom nastavku avantura Paje i Jareta, "Kamiondžije opet voze", u ulozi prepredenog gastarbajtera Buce Krtalića.
Neverovatan je u finalu filma kada, isplaćujući Čkalji novac za kuću (koja samo što nije otišla "na doboš"), kaže: "Neću da mi se komšija zlopati, nisam takav čovek".
U odličnom filmu Miroslava Lekića "Dogodilo se na današnji dan" (1987) Zareta smo gledali u ulozi reakcionara Radovana, IB-ovca koji svakom zgodom provocira staljinističkim pesmama penzionisanog udbaša u komšiluku (Josif Tatić). Pojavio se i kao slikar u psihološkoj drami sa elementima horora "Sveto mesto" (1990) našeg doajena Đorđa Kadijevića, a isti reditelj angažovao ga je i da odigra Jevrema Obrenovića u mamutskoj TV seriji "Vuk Karadžić".
Tokom nesrećnih devedesetih, Dragan Zarić, kao ni mnoge njegove kolege, nije imao puno prilika da glumi pred kamerama; filmska produkcija u "skraćenoj" Jugoslaviji ophrvanoj ekonomskom blokadom više praktično nije ni postojala kao organizovana delatnost.
Miroslav Lekić jedan je od par autora koji su uspeli da realizuju nekoliko filmova u tom najtežem periodu za srpsku kinematografiju. Zare je bio jedan od njegovih omiljenih glumaca, pa se tako pojavio u Lekićevim psihološkim dramama "Bolje od bekstva" i "Ni na nebu ni na zemlji", filmovima koji su više nego solidni kada se uzme u obzir u kakvim su uslovima nastali.
Međutim, mlađa publika najbolje ga pamti po liku poštara Nazima u antologijskoj ratnoj drami "Lepa sela lepo gore" (1995) Srđana Dragojevića.
"LEPA SELA, LEPO GORE" - INSERT
LEPA SELA, LEPO GORE (DRUGI INSERT)
Gledali smo ga i u narednom Dragojevićevom filmu "Rane" (1998), u maloj ulozi portira. Zarićevo poslednje pojavljivanje pred filmskim kamerama bilo je u Lekićevoj drami "Nož" (1999).
Dragan Zarić nije bio od onih glumaca koji su veliki deo slobodnog (pa i radnog) vremena voleli da provode u kafani ili za šankom u pozorišnim bifeima. Više je voleo kućnu atmosferu, bio je izuzetno privržen porodici.
Zare se, kažu, odlično snalazio u kuhinji - kuvao je sa uživanjem, i neretko bi, pre nego što se zaputi na probu u pozorište, skuvao ručak za svoje. Porodica Zarić živela je u stanu na Konjarniku, komšije su sa ponosom znali da kažu kako kod njih živi Lepi Cane.
Glumica Milica Zarić o svome tati jednom je rekla: "Moj otac bio je topao, mudar, pun ljubavi, vodio nas je kroz život dajući nam dovoljno slobode, a sa osećajem da je porodica zauvek sigurna luka. Što se posla tiče, on je valjda jedini glumac koji svoju decu nije zaposlio kao dugogodišnji prvak Narodnog pozorišta. Ivan i ja smo pronašli svako svoj put, bez ikakve očeve protekcije".
Zare je voleo sport. Iako je svojom visinom od 198 cm bio "viđen" za košarku, preferirao je fudbal, mada nije "visio" na tribinama beogradskih stadiona kao mnoge njegove kolege u to vreme. Ali zato je uvek bio doteran, važio je za čoveka koji vodi računa o svom odevanju i to čini sa stilom i nekom urođenom otmenošću. Ponekad se činilo kao da Dragan i nije iz ovog našeg podneblja, svetle puti, plavih očiju i kose, uglađen i uvek nasmejan.
Za života, Dragan je neretko bio u situaciji da ne uspeva ljude oko sebe da ubedi da je ozbiljan, makar kada je posao, gluma u pitanju. To je zbog toga što je skoro uvek bio nasmejan i vedar u društvu, pa su ga valjda tako i doživljavali kao "flegmana", što bi rekao Slobodan Aligrudić u "Sjećaš li se, Dolly Bell".
Možda i nije bio flegma, ali jeste bio drag, brižan i topao čovek, sa izraženim osećajem za vedru stranu likova koje je tumačio tokom tridesetogodišnje karijere.
------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
