Bata Paskaljević - naš Deni De Vito

Kad god krene priča o domaćoj komediji i glumcima koji su nas na najbolji način zabavljali svojim visprenim smislom za humor i glumačkim talentom, uvek se sve zavrti oko nekolicine legendarnih komičara, onih najpopularnijih. Stariji pomisle na Čkalju, Miju Aleksića, preko Đuze Stojiljkovića i Nikole Simića, pa na Zorana Radmilovića, a oni nešto mlađi na Laneta Gutovića, Mandu, Branimira Brstinu…

A koliko je još izvanrednih komičara koji u tim razgovorima nekako ostanu po strani, ili ako ih se neko i priseti, a onda svi uglas kažu “e da, zaboravio sam na njega, bio je sjajan” i sl. Među njima je i jedan Bata. A nije ni Živojinović, ni Stojković.

Mihajlo Paskaljević Bata rodio se 1923. godine u Požarevcu, u porodici grčkih doseljenika. Njegov otac Zoja bio je dobrostojeći trgovac, držao je tada popularne „kolonijalne radnje“, ono što danas zovemo prodavnice mešovite robe. Porodica Paskalj ubrzo se seli u Kruševac, gde je Mihajlo pošao u školu, a zatim i završio gimnaziju, neposredno pre nemačke okupacije. Kao momak, već se zanimao za pozorišnu scenu, maštajući da postane glumac.

I jedan nesvakidašnji detalj iz njegove mladosti - po sopstvenom priznanju, jako mu je smetalo što su ga u školi zadirkivali zbog njegove nacionalnosti, zivkajući ga „Grče, Grče“. Tada je rešio da svoje prezime Paskalj „produži“ onim našim „vić“ i tako se obračuna sa svojom frustracijom.

Ubrzo po oslobođenju, Batina umetnička ambicija dovodi ga u glavni grad. Primili su ga u KUD „Ivo Lola Ribar“, u dramsku sekciju, razume se. Pošto u to vreme Beograd nije imao zasebnu Akademiju za dramsku umetnost, Bata (kao i ostali mladi glumci) je konkurisao na tzv. pozorišnom odseku Muzičke akademije. I primili su ga, imao je 23 godine. Ono što najbolje ilustruje ambicioznost ovog momka jeste to kako je u isto vreme studirao i književnost na Filozofskom fakultetu. Ipak, gluma je već tada bila Batina ultimativna strast.

Još kao student glume, Bata je upao u ansambl Narodnog pozorišta. Ipak, 1950. godine odlučuje da se pridruži grupi kolega entuzijasta koji zajedno osnivaju Beogradsko dramsko pozorište na Krstu. Ovaj teatar vrlo brzo je izrastao u eminentnu scenu na kojoj su se jedan za drugim smenjivali savremeni komadi i adaptacije.

I dok je kao stalni član BDP-a neumorno glumio u matičnom teatru, na filmu su to bile male uloge u ostvarenjima „Šolaja“, „Subotom uveče“, „Diližansa snova“, kao i u legendarnoj TV seriji Lole Đukića „Servisna stanica“, odnosno u filmovima „Nema malih bogova“ i „Sreća u torbi“, gde je Bata igrao rame uz rame sa Mijom i Čkaljom, najomiljenijim glumcima epohe.

Igrao je Simu u odličnoj adaptaciji Nušićeve komedije „Dr“ (1962), a u kultnom filmu za decu „Orlovi rano lete“ (1966) Soje Jovanović, snimljenom po motivima Ćopićevog romana, briljirao je u ulozi omrznutog učitelja Paprike, lika koji kao da je izašao pravo iz Felinijevog „Amarkorda“ (snimljenog sedam godina kasnije).

"BOG JE UMRO UZALUD" - INSERT

Krajem šezdesetih, Bata je odigrao i par komičnih epizoda u svom već prepoznatljivom stilu, u filmovima „Bog je umro uzalud“ Lole Đukića i u još jednoj nušićevskoj komediji „Silom otac“, ponovo u režiji Soje Jovanović. U oba slučaja Miodrag Petrović Čkalja igrao je vodeću rolu.

"SILOM OTAC" - INSERT

Male ali zapažene komične uloge ređaju se jedna za drugom i tokom sedamdesetih godina - na televiziji, koja u to vreme munjevito ulazi u domove praktično svih Jugoslovena i postaje dominantna razonoda, Bata je „neizbežan“ u praktično svim humorističkim serijama, TV žanru koji je bukvalno eksplodirao. Gledali su se prvo sjajni „Muzikanti“, pa „Rođaci“, „Ću, ćeš, će“, zatim, urnebesni „Majstori“, pa kultne „Kamiondžije“. Ovo su samo naslovi u kojima se pojavljivao Paskaljević, svi u produkciji TV Beograd.

A onda se na malim ekranima pojavio i prvi, da se moderno izrazim, domaći sitkom, i to kakav - nezaboravno „Pozorište u kući“ (1973). Bata Paskaljević dobio je ulogu Čede Mungosa, hauzmajstora i simpatičnog komšije porodice Petrović. Taj nadimak, Mungos, perfektno je dočarao njegovu živčanost, kao i potrebu da stalno nešto „njuška“ po zgradi u kojoj živi na Karaburmi, zajedno sa legendarnim Rođom Petrovićem i njegovom porodicom.

Zanimljivo, Mungosovu ženu Rajku u „Pozorištu“ glumila je Olga Stanisavljević, privatno supruga Đuze Stojiljkovića. Serija o tipičnoj beogradskoj porodici s početka sedamdesetih imala je do tada neviđenu popularnost širom Jugoslavije, pa su autori Novak Novak i Dejan Ćorković snimali i nastavke, ukupno četiri sezone.

Za one starije, nema sumnje da je baš ova uloga (p)ostala zaštitni znak Bate Paskaljevića. Dobro se sećam da je moj otac godinama često znao da, kada na TV-u ugleda Batu u bilo kojoj ulozi, kaže „evo ga, Mungos“...

Soja Jovanović ga je izuzetno cenila i skoro da nije snimila film, a da se Bata ne pojavi u njemu. Tako se našao i u ulozi direktora hotela u kojem se na svom nesuđenom medenom mesecu nađu „slučajni partneri“, Milena Dravić i Slobodan Đurić, akteri jedne od najlepših TV komedija snimljenih kod nas, „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ (1976).

Zdravko Šotra u to vreme započinje svoju plodnu autorsku karijeru na sjajan način, kultnom serijom „Više od igre“. Za mnoge, to je i do danas najbolja TV serija koju je proizvela beogradska televizija. Ti isti Paskaljevića sigurno dobro pamte po ulozi policijskog njuškala Bude.

To je istovremeno bio i početak lepe saradnje ovog reditelja sa Batom, kasnije je zajednički rad prerastao i u druženje. Skoro trideset godina kasnije, Šotra je specijalno za Paskaljevića dopisao njegovu ulogu Moše u scenariju za film „Pljačka Trećeg Rajha“ (originalni scenario delo je Ljube Moljca). Bata je, po Šotrinom svedočenju, bio oduševljen što će se, iako već lošeg zdravlja i u dubokoj starosti, pojaviti u ovoj komediji.

Nažalost, nije dočekao premijeru, 2004. godine. Pre ovoga, snimali su zajedno Šotra i Bata filmove „Dnevnik uvreda 1993“, „Lajanje na zvezde“, „Zonu Zamfirovu“, kultnu seriju „Priče iz radionice“, TV film „Džangrizalo“...

Njegovo znanje francuskog jezika pomoglo mu je u ulozi načelnika Interpola u hit komediji „Ćao inspektore“, a tokom osamdesetih gledali smo ga i kao žandara u „Maratoncima“, konobara u „Razvodu na određeno vreme“, profesora u „Boljem životu“, vlasnika restorana u „Poslednjem krugu u Monci“.

Svi ti likovi kojima je Bata Paskaljević udahnuo život služili su kao svojevrsni začin koji bi reditelji dodavali sa željom da filmsku priču oboje, učine je vedrijom. Jer i sama Batina pojava u kadru bila je uvek energična, jaka, upečatljiva, makar trajala minut ili dva.

Pre tačno trideset godina Goran Marković je svojom izvanrednom dramom „Već viđeno“ trijumfovao na Pulskom festivalu. Tragična priča o traumi jednog umetnika u surovom svetu koji ga okružuje predstavila je publici impresivne uloge Mustafe Nadarevića, Anice Dobre i Petra Božovića. Svi su briljirali, a rame uz rame sa njima blistao je i Bata Paskaljević, u ulozi potpuno atipičnoj za čitav njegov glumački opus. Marković mu je pružio dugo željenu priliku da odglumi dramsku, mučnu ulogu Anicinog oca, neizlečivog alkoholičara koji tragično strada u jezivom finišu filma.

Činilo mi se tada, dok sam gledao film prvi put, da je ta nekakva pravda prema jednom talentovanom umetniku najzad zadovoljena. Goran Marković je učinio pravu stvar, pružio je priliku Paskaljeviću da pokaže da je itekako slojevit i temeljan glumac i da uloge poput ove u „Već viđeno“ i njemu mogu da se povere s punim pravom i velikim očekivanjima.

Turobne devedesete označile su i veliki pad u proizvodnji filmova na čitavom prostoru bivše Jugoslavije ali Batu su i dalje, uprkos njegovim poznim godinama, angažovali gotovo svi koji su nekim čudom uspeli da se domognu realizacije svog projekta. Između ostalih, gledali smo ga u elegičnom filmu „Tango Argentino“ prezimenjaka Gorana Paskaljevića, kao i u dramama Miroslava Lekića „Bolje od bekstva“ i „Nož“, uz pomenuto „Lajanje na zvezde“ Zdravka Šotre.

Bata je dočekao 21. vek vitalan i oran za rad, uprkos činjenici da se približio devetoj deceniji života. Podatak da je snimio 11 igranih filmova za manje od pet godina (2000-2004) govori sam za sebe, pa još kad se uzme da je reč o jednoj maloj ubogoj kinematografiji kakva je srpska... Prkoseći starosti, Bata je igrao u filmovima „Bumerang“, „Nataša“, „Ringeraja“. Ipak, jedna uloga obeležila je tu završnu ali jednako kvalitetnu fazu Paskaljevićevog opusa ž odlična komedija Milorada Milinkovića „Mrtav ladan“ (2002). Bio je to glumački zadatak jedinstven u istoriji YU kinematografije, odigrati junaka urnebesne komedije zabune koji je mrtav od prve do poslednje scene.

"MRTAV LADAN" - INSERT

"Svako ko drži ozbiljno do sebe je smešan", govorio je Bata. "I sve što je ozbiljno, kada se insistira na ozbiljnosti, jeste smešno".

Kao i kada je reč o mnogim bardovima domaćeg glumišta, i o Bati Paskaljeviću su se raspredale brojne anegdote, izmišljene i istinite. Govorilo se da važi za ciciju, pa su ga neretko prozivali da plati turu; važio je za neizlečivog zavodnika, iako nije bio ni zgodan, ni naočit. Ženio se pet puta, žene su bile njegova strast u punom smislu reči. Jedna od njegovih supruga bila je i Brazilka Renilda sa kojom je dobio i sina. Bata je bio nepopravljivi optimista, nikad namrgođen, uvek spreman za akciju, šalu, udvaranje zgodnim damama ili rad na filmu, u pozorištu. Jednom rečju, obožavao je život, gledao je na svet kroz prizmu vedrine i radosti. Bata je bio dečak zarobljen u telu odraslog čoveka.

Paskaljević je u svojoj karijeri dugoj čak 55 godina glumio u 80 igranih filmova, kao i u više od 60 TV serija, što ga, kada se još uzmu u obzir i njegove uloge u 50 TV drama i komedija, svrstava među naše najplodnije filmske glumce.

Ali pored svih ovih impozantnih cifara iza kojih stoje decenije rada, posvećivanja glumačkoj igri, stoji nešto još vrednije - Batin trag kojeg je ostavio u domaćoj kinematografiji i teatru. Iako skrojen od kratkih crtica, komičnih minijatura, taj trag se vidi izdaleka. Domaće filmove zamisliti bez Bate je jednostavno nemoguće.
-----------------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

Kad god krene priča o domaćoj komediji i glumcima koji su nas na najbolji način zabavljali svojim visprenim smislom za humor i glumačkim talentom, uvek se sve zavrti oko nekolicine legendarnih komičara, onih najpopularnijih. Stariji pomisle na Čkalju, Miju Aleksića, preko Đuze Stojiljkovića i Nikole Simića, pa na Zorana Radmilovića, a oni nešto mlađi na Laneta Gutovića, Mandu, Branimira Brstinu…

A koliko je još izvanrednih komičara koji u tim razgovorima nekako ostanu po strani, ili ako ih se neko i priseti, a onda svi uglas kažu “e da, zaboravio sam na njega, bio je sjajan” i sl. Među njima je i jedan Bata. A nije ni Živojinović, ni Stojković.

Mihajlo Paskaljević Bata rodio se 1923. godine u Požarevcu, u porodici grčkih doseljenika. Njegov otac Zoja bio je dobrostojeći trgovac, držao je tada popularne „kolonijalne radnje“, ono što danas zovemo prodavnice mešovite robe. Porodica Paskalj ubrzo se seli u Kruševac, gde je Mihajlo pošao u školu, a zatim i završio gimnaziju, neposredno pre nemačke okupacije. Kao momak, već se zanimao za pozorišnu scenu, maštajući da postane glumac.

I jedan nesvakidašnji detalj iz njegove mladosti - po sopstvenom priznanju, jako mu je smetalo što su ga u školi zadirkivali zbog njegove nacionalnosti, zivkajući ga „Grče, Grče“. Tada je rešio da svoje prezime Paskalj „produži“ onim našim „vić“ i tako se obračuna sa svojom frustracijom.

Ubrzo po oslobođenju, Batina umetnička ambicija dovodi ga u glavni grad. Primili su ga u KUD „Ivo Lola Ribar“, u dramsku sekciju, razume se. Pošto u to vreme Beograd nije imao zasebnu Akademiju za dramsku umetnost, Bata (kao i ostali mladi glumci) je konkurisao na tzv. pozorišnom odseku Muzičke akademije. I primili su ga, imao je 23 godine. Ono što najbolje ilustruje ambicioznost ovog momka jeste to kako je u isto vreme studirao i književnost na Filozofskom fakultetu. Ipak, gluma je već tada bila Batina ultimativna strast.

Još kao student glume, Bata je upao u ansambl Narodnog pozorišta. Ipak, 1950. godine odlučuje da se pridruži grupi kolega entuzijasta koji zajedno osnivaju Beogradsko dramsko pozorište na Krstu. Ovaj teatar vrlo brzo je izrastao u eminentnu scenu na kojoj su se jedan za drugim smenjivali savremeni komadi i adaptacije.

I dok je kao stalni član BDP-a neumorno glumio u matičnom teatru, na filmu su to bile male uloge u ostvarenjima „Šolaja“, „Subotom uveče“, „Diližansa snova“, kao i u legendarnoj TV seriji Lole Đukića „Servisna stanica“, odnosno u filmovima „Nema malih bogova“ i „Sreća u torbi“, gde je Bata igrao rame uz rame sa Mijom i Čkaljom, najomiljenijim glumcima epohe.

Igrao je Simu u odličnoj adaptaciji Nušićeve komedije „Dr“ (1962), a u kultnom filmu za decu „Orlovi rano lete“ (1966) Soje Jovanović, snimljenom po motivima Ćopićevog romana, briljirao je u ulozi omrznutog učitelja Paprike, lika koji kao da je izašao pravo iz Felinijevog „Amarkorda“ (snimljenog sedam godina kasnije).

"BOG JE UMRO UZALUD" - INSERT

Krajem šezdesetih, Bata je odigrao i par komičnih epizoda u svom već prepoznatljivom stilu, u filmovima „Bog je umro uzalud“ Lole Đukića i u još jednoj nušićevskoj komediji „Silom otac“, ponovo u režiji Soje Jovanović. U oba slučaja Miodrag Petrović Čkalja igrao je vodeću rolu.

"SILOM OTAC" - INSERT

Male ali zapažene komične uloge ređaju se jedna za drugom i tokom sedamdesetih godina - na televiziji, koja u to vreme munjevito ulazi u domove praktično svih Jugoslovena i postaje dominantna razonoda, Bata je „neizbežan“ u praktično svim humorističkim serijama, TV žanru koji je bukvalno eksplodirao. Gledali su se prvo sjajni „Muzikanti“, pa „Rođaci“, „Ću, ćeš, će“, zatim, urnebesni „Majstori“, pa kultne „Kamiondžije“. Ovo su samo naslovi u kojima se pojavljivao Paskaljević, svi u produkciji TV Beograd.

A onda se na malim ekranima pojavio i prvi, da se moderno izrazim, domaći sitkom, i to kakav - nezaboravno „Pozorište u kući“ (1973). Bata Paskaljević dobio je ulogu Čede Mungosa, hauzmajstora i simpatičnog komšije porodice Petrović. Taj nadimak, Mungos, perfektno je dočarao njegovu živčanost, kao i potrebu da stalno nešto „njuška“ po zgradi u kojoj živi na Karaburmi, zajedno sa legendarnim Rođom Petrovićem i njegovom porodicom.

Zanimljivo, Mungosovu ženu Rajku u „Pozorištu“ glumila je Olga Stanisavljević, privatno supruga Đuze Stojiljkovića. Serija o tipičnoj beogradskoj porodici s početka sedamdesetih imala je do tada neviđenu popularnost širom Jugoslavije, pa su autori Novak Novak i Dejan Ćorković snimali i nastavke, ukupno četiri sezone.

Za one starije, nema sumnje da je baš ova uloga (p)ostala zaštitni znak Bate Paskaljevića. Dobro se sećam da je moj otac godinama često znao da, kada na TV-u ugleda Batu u bilo kojoj ulozi, kaže „evo ga, Mungos“...

Soja Jovanović ga je izuzetno cenila i skoro da nije snimila film, a da se Bata ne pojavi u njemu. Tako se našao i u ulozi direktora hotela u kojem se na svom nesuđenom medenom mesecu nađu „slučajni partneri“, Milena Dravić i Slobodan Đurić, akteri jedne od najlepših TV komedija snimljenih kod nas, „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ (1976).

Zdravko Šotra u to vreme započinje svoju plodnu autorsku karijeru na sjajan način, kultnom serijom „Više od igre“. Za mnoge, to je i do danas najbolja TV serija koju je proizvela beogradska televizija. Ti isti Paskaljevića sigurno dobro pamte po ulozi policijskog njuškala Bude.

To je istovremeno bio i početak lepe saradnje ovog reditelja sa Batom, kasnije je zajednički rad prerastao i u druženje. Skoro trideset godina kasnije, Šotra je specijalno za Paskaljevića dopisao njegovu ulogu Moše u scenariju za film „Pljačka Trećeg Rajha“ (originalni scenario delo je Ljube Moljca). Bata je, po Šotrinom svedočenju, bio oduševljen što će se, iako već lošeg zdravlja i u dubokoj starosti, pojaviti u ovoj komediji.

Nažalost, nije dočekao premijeru, 2004. godine. Pre ovoga, snimali su zajedno Šotra i Bata filmove „Dnevnik uvreda 1993“, „Lajanje na zvezde“, „Zonu Zamfirovu“, kultnu seriju „Priče iz radionice“, TV film „Džangrizalo“...

Njegovo znanje francuskog jezika pomoglo mu je u ulozi načelnika Interpola u hit komediji „Ćao inspektore“, a tokom osamdesetih gledali smo ga i kao žandara u „Maratoncima“, konobara u „Razvodu na određeno vreme“, profesora u „Boljem životu“, vlasnika restorana u „Poslednjem krugu u Monci“.

Svi ti likovi kojima je Bata Paskaljević udahnuo život služili su kao svojevrsni začin koji bi reditelji dodavali sa željom da filmsku priču oboje, učine je vedrijom. Jer i sama Batina pojava u kadru bila je uvek energična, jaka, upečatljiva, makar trajala minut ili dva.

Pre tačno trideset godina Goran Marković je svojom izvanrednom dramom „Već viđeno“ trijumfovao na Pulskom festivalu. Tragična priča o traumi jednog umetnika u surovom svetu koji ga okružuje predstavila je publici impresivne uloge Mustafe Nadarevića, Anice Dobre i Petra Božovića. Svi su briljirali, a rame uz rame sa njima blistao je i Bata Paskaljević, u ulozi potpuno atipičnoj za čitav njegov glumački opus. Marković mu je pružio dugo željenu priliku da odglumi dramsku, mučnu ulogu Anicinog oca, neizlečivog alkoholičara koji tragično strada u jezivom finišu filma.

Činilo mi se tada, dok sam gledao film prvi put, da je ta nekakva pravda prema jednom talentovanom umetniku najzad zadovoljena. Goran Marković je učinio pravu stvar, pružio je priliku Paskaljeviću da pokaže da je itekako slojevit i temeljan glumac i da uloge poput ove u „Već viđeno“ i njemu mogu da se povere s punim pravom i velikim očekivanjima.

Turobne devedesete označile su i veliki pad u proizvodnji filmova na čitavom prostoru bivše Jugoslavije ali Batu su i dalje, uprkos njegovim poznim godinama, angažovali gotovo svi koji su nekim čudom uspeli da se domognu realizacije svog projekta. Između ostalih, gledali smo ga u elegičnom filmu „Tango Argentino“ prezimenjaka Gorana Paskaljevića, kao i u dramama Miroslava Lekića „Bolje od bekstva“ i „Nož“, uz pomenuto „Lajanje na zvezde“ Zdravka Šotre.

Bata je dočekao 21. vek vitalan i oran za rad, uprkos činjenici da se približio devetoj deceniji života. Podatak da je snimio 11 igranih filmova za manje od pet godina (2000-2004) govori sam za sebe, pa još kad se uzme da je reč o jednoj maloj ubogoj kinematografiji kakva je srpska... Prkoseći starosti, Bata je igrao u filmovima „Bumerang“, „Nataša“, „Ringeraja“. Ipak, jedna uloga obeležila je tu završnu ali jednako kvalitetnu fazu Paskaljevićevog opusa ž odlična komedija Milorada Milinkovića „Mrtav ladan“ (2002). Bio je to glumački zadatak jedinstven u istoriji YU kinematografije, odigrati junaka urnebesne komedije zabune koji je mrtav od prve do poslednje scene.

"MRTAV LADAN" - INSERT

"Svako ko drži ozbiljno do sebe je smešan", govorio je Bata. "I sve što je ozbiljno, kada se insistira na ozbiljnosti, jeste smešno".

Kao i kada je reč o mnogim bardovima domaćeg glumišta, i o Bati Paskaljeviću su se raspredale brojne anegdote, izmišljene i istinite. Govorilo se da važi za ciciju, pa su ga neretko prozivali da plati turu; važio je za neizlečivog zavodnika, iako nije bio ni zgodan, ni naočit. Ženio se pet puta, žene su bile njegova strast u punom smislu reči. Jedna od njegovih supruga bila je i Brazilka Renilda sa kojom je dobio i sina. Bata je bio nepopravljivi optimista, nikad namrgođen, uvek spreman za akciju, šalu, udvaranje zgodnim damama ili rad na filmu, u pozorištu. Jednom rečju, obožavao je život, gledao je na svet kroz prizmu vedrine i radosti. Bata je bio dečak zarobljen u telu odraslog čoveka.

Paskaljević je u svojoj karijeri dugoj čak 55 godina glumio u 80 igranih filmova, kao i u više od 60 TV serija, što ga, kada se još uzmu u obzir i njegove uloge u 50 TV drama i komedija, svrstava među naše najplodnije filmske glumce.

Ali pored svih ovih impozantnih cifara iza kojih stoje decenije rada, posvećivanja glumačkoj igri, stoji nešto još vrednije - Batin trag kojeg je ostavio u domaćoj kinematografiji i teatru. Iako skrojen od kratkih crtica, komičnih minijatura, taj trag se vidi izdaleka. Domaće filmove zamisliti bez Bate je jednostavno nemoguće.
-----------------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

Kad god krene priča o domaćoj komediji i glumcima koji su nas na najbolji način zabavljali svojim visprenim smislom za humor i glumačkim talentom, uvek se sve zavrti oko nekolicine legendarnih komičara, onih najpopularnijih. Stariji pomisle na Čkalju, Miju Aleksića, preko Đuze Stojiljkovića i Nikole Simića, pa na Zorana Radmilovića, a oni nešto mlađi na Laneta Gutovića, Mandu, Branimira Brstinu…

A koliko je još izvanrednih komičara koji u tim razgovorima nekako ostanu po strani, ili ako ih se neko i priseti, a onda svi uglas kažu “e da, zaboravio sam na njega, bio je sjajan” i sl. Među njima je i jedan Bata. A nije ni Živojinović, ni Stojković.

Mihajlo Paskaljević Bata rodio se 1923. godine u Požarevcu, u porodici grčkih doseljenika. Njegov otac Zoja bio je dobrostojeći trgovac, držao je tada popularne „kolonijalne radnje“, ono što danas zovemo prodavnice mešovite robe. Porodica Paskalj ubrzo se seli u Kruševac, gde je Mihajlo pošao u školu, a zatim i završio gimnaziju, neposredno pre nemačke okupacije. Kao momak, već se zanimao za pozorišnu scenu, maštajući da postane glumac.

I jedan nesvakidašnji detalj iz njegove mladosti - po sopstvenom priznanju, jako mu je smetalo što su ga u školi zadirkivali zbog njegove nacionalnosti, zivkajući ga „Grče, Grče“. Tada je rešio da svoje prezime Paskalj „produži“ onim našim „vić“ i tako se obračuna sa svojom frustracijom.

Ubrzo po oslobođenju, Batina umetnička ambicija dovodi ga u glavni grad. Primili su ga u KUD „Ivo Lola Ribar“, u dramsku sekciju, razume se. Pošto u to vreme Beograd nije imao zasebnu Akademiju za dramsku umetnost, Bata (kao i ostali mladi glumci) je konkurisao na tzv. pozorišnom odseku Muzičke akademije. I primili su ga, imao je 23 godine. Ono što najbolje ilustruje ambicioznost ovog momka jeste to kako je u isto vreme studirao i književnost na Filozofskom fakultetu. Ipak, gluma je već tada bila Batina ultimativna strast.

Još kao student glume, Bata je upao u ansambl Narodnog pozorišta. Ipak, 1950. godine odlučuje da se pridruži grupi kolega entuzijasta koji zajedno osnivaju Beogradsko dramsko pozorište na Krstu. Ovaj teatar vrlo brzo je izrastao u eminentnu scenu na kojoj su se jedan za drugim smenjivali savremeni komadi i adaptacije.

I dok je kao stalni član BDP-a neumorno glumio u matičnom teatru, na filmu su to bile male uloge u ostvarenjima „Šolaja“, „Subotom uveče“, „Diližansa snova“, kao i u legendarnoj TV seriji Lole Đukića „Servisna stanica“, odnosno u filmovima „Nema malih bogova“ i „Sreća u torbi“, gde je Bata igrao rame uz rame sa Mijom i Čkaljom, najomiljenijim glumcima epohe.

Igrao je Simu u odličnoj adaptaciji Nušićeve komedije „Dr“ (1962), a u kultnom filmu za decu „Orlovi rano lete“ (1966) Soje Jovanović, snimljenom po motivima Ćopićevog romana, briljirao je u ulozi omrznutog učitelja Paprike, lika koji kao da je izašao pravo iz Felinijevog „Amarkorda“ (snimljenog sedam godina kasnije).

"BOG JE UMRO UZALUD" - INSERT

Krajem šezdesetih, Bata je odigrao i par komičnih epizoda u svom već prepoznatljivom stilu, u filmovima „Bog je umro uzalud“ Lole Đukića i u još jednoj nušićevskoj komediji „Silom otac“, ponovo u režiji Soje Jovanović. U oba slučaja Miodrag Petrović Čkalja igrao je vodeću rolu.

"SILOM OTAC" - INSERT

Male ali zapažene komične uloge ređaju se jedna za drugom i tokom sedamdesetih godina - na televiziji, koja u to vreme munjevito ulazi u domove praktično svih Jugoslovena i postaje dominantna razonoda, Bata je „neizbežan“ u praktično svim humorističkim serijama, TV žanru koji je bukvalno eksplodirao. Gledali su se prvo sjajni „Muzikanti“, pa „Rođaci“, „Ću, ćeš, će“, zatim, urnebesni „Majstori“, pa kultne „Kamiondžije“. Ovo su samo naslovi u kojima se pojavljivao Paskaljević, svi u produkciji TV Beograd.

A onda se na malim ekranima pojavio i prvi, da se moderno izrazim, domaći sitkom, i to kakav - nezaboravno „Pozorište u kući“ (1973). Bata Paskaljević dobio je ulogu Čede Mungosa, hauzmajstora i simpatičnog komšije porodice Petrović. Taj nadimak, Mungos, perfektno je dočarao njegovu živčanost, kao i potrebu da stalno nešto „njuška“ po zgradi u kojoj živi na Karaburmi, zajedno sa legendarnim Rođom Petrovićem i njegovom porodicom.

Zanimljivo, Mungosovu ženu Rajku u „Pozorištu“ glumila je Olga Stanisavljević, privatno supruga Đuze Stojiljkovića. Serija o tipičnoj beogradskoj porodici s početka sedamdesetih imala je do tada neviđenu popularnost širom Jugoslavije, pa su autori Novak Novak i Dejan Ćorković snimali i nastavke, ukupno četiri sezone.

Za one starije, nema sumnje da je baš ova uloga (p)ostala zaštitni znak Bate Paskaljevića. Dobro se sećam da je moj otac godinama često znao da, kada na TV-u ugleda Batu u bilo kojoj ulozi, kaže „evo ga, Mungos“...

Soja Jovanović ga je izuzetno cenila i skoro da nije snimila film, a da se Bata ne pojavi u njemu. Tako se našao i u ulozi direktora hotela u kojem se na svom nesuđenom medenom mesecu nađu „slučajni partneri“, Milena Dravić i Slobodan Đurić, akteri jedne od najlepših TV komedija snimljenih kod nas, „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ (1976).

Zdravko Šotra u to vreme započinje svoju plodnu autorsku karijeru na sjajan način, kultnom serijom „Više od igre“. Za mnoge, to je i do danas najbolja TV serija koju je proizvela beogradska televizija. Ti isti Paskaljevića sigurno dobro pamte po ulozi policijskog njuškala Bude.

To je istovremeno bio i početak lepe saradnje ovog reditelja sa Batom, kasnije je zajednički rad prerastao i u druženje. Skoro trideset godina kasnije, Šotra je specijalno za Paskaljevića dopisao njegovu ulogu Moše u scenariju za film „Pljačka Trećeg Rajha“ (originalni scenario delo je Ljube Moljca). Bata je, po Šotrinom svedočenju, bio oduševljen što će se, iako već lošeg zdravlja i u dubokoj starosti, pojaviti u ovoj komediji.

Nažalost, nije dočekao premijeru, 2004. godine. Pre ovoga, snimali su zajedno Šotra i Bata filmove „Dnevnik uvreda 1993“, „Lajanje na zvezde“, „Zonu Zamfirovu“, kultnu seriju „Priče iz radionice“, TV film „Džangrizalo“...

Njegovo znanje francuskog jezika pomoglo mu je u ulozi načelnika Interpola u hit komediji „Ćao inspektore“, a tokom osamdesetih gledali smo ga i kao žandara u „Maratoncima“, konobara u „Razvodu na određeno vreme“, profesora u „Boljem životu“, vlasnika restorana u „Poslednjem krugu u Monci“.

Svi ti likovi kojima je Bata Paskaljević udahnuo život služili su kao svojevrsni začin koji bi reditelji dodavali sa željom da filmsku priču oboje, učine je vedrijom. Jer i sama Batina pojava u kadru bila je uvek energična, jaka, upečatljiva, makar trajala minut ili dva.

Pre tačno trideset godina Goran Marković je svojom izvanrednom dramom „Već viđeno“ trijumfovao na Pulskom festivalu. Tragična priča o traumi jednog umetnika u surovom svetu koji ga okružuje predstavila je publici impresivne uloge Mustafe Nadarevića, Anice Dobre i Petra Božovića. Svi su briljirali, a rame uz rame sa njima blistao je i Bata Paskaljević, u ulozi potpuno atipičnoj za čitav njegov glumački opus. Marković mu je pružio dugo željenu priliku da odglumi dramsku, mučnu ulogu Anicinog oca, neizlečivog alkoholičara koji tragično strada u jezivom finišu filma.

Činilo mi se tada, dok sam gledao film prvi put, da je ta nekakva pravda prema jednom talentovanom umetniku najzad zadovoljena. Goran Marković je učinio pravu stvar, pružio je priliku Paskaljeviću da pokaže da je itekako slojevit i temeljan glumac i da uloge poput ove u „Već viđeno“ i njemu mogu da se povere s punim pravom i velikim očekivanjima.

Turobne devedesete označile su i veliki pad u proizvodnji filmova na čitavom prostoru bivše Jugoslavije ali Batu su i dalje, uprkos njegovim poznim godinama, angažovali gotovo svi koji su nekim čudom uspeli da se domognu realizacije svog projekta. Između ostalih, gledali smo ga u elegičnom filmu „Tango Argentino“ prezimenjaka Gorana Paskaljevića, kao i u dramama Miroslava Lekića „Bolje od bekstva“ i „Nož“, uz pomenuto „Lajanje na zvezde“ Zdravka Šotre.

Bata je dočekao 21. vek vitalan i oran za rad, uprkos činjenici da se približio devetoj deceniji života. Podatak da je snimio 11 igranih filmova za manje od pet godina (2000-2004) govori sam za sebe, pa još kad se uzme da je reč o jednoj maloj ubogoj kinematografiji kakva je srpska... Prkoseći starosti, Bata je igrao u filmovima „Bumerang“, „Nataša“, „Ringeraja“. Ipak, jedna uloga obeležila je tu završnu ali jednako kvalitetnu fazu Paskaljevićevog opusa ž odlična komedija Milorada Milinkovića „Mrtav ladan“ (2002). Bio je to glumački zadatak jedinstven u istoriji YU kinematografije, odigrati junaka urnebesne komedije zabune koji je mrtav od prve do poslednje scene.

"MRTAV LADAN" - INSERT

"Svako ko drži ozbiljno do sebe je smešan", govorio je Bata. "I sve što je ozbiljno, kada se insistira na ozbiljnosti, jeste smešno".

Kao i kada je reč o mnogim bardovima domaćeg glumišta, i o Bati Paskaljeviću su se raspredale brojne anegdote, izmišljene i istinite. Govorilo se da važi za ciciju, pa su ga neretko prozivali da plati turu; važio je za neizlečivog zavodnika, iako nije bio ni zgodan, ni naočit. Ženio se pet puta, žene su bile njegova strast u punom smislu reči. Jedna od njegovih supruga bila je i Brazilka Renilda sa kojom je dobio i sina. Bata je bio nepopravljivi optimista, nikad namrgođen, uvek spreman za akciju, šalu, udvaranje zgodnim damama ili rad na filmu, u pozorištu. Jednom rečju, obožavao je život, gledao je na svet kroz prizmu vedrine i radosti. Bata je bio dečak zarobljen u telu odraslog čoveka.

Paskaljević je u svojoj karijeri dugoj čak 55 godina glumio u 80 igranih filmova, kao i u više od 60 TV serija, što ga, kada se još uzmu u obzir i njegove uloge u 50 TV drama i komedija, svrstava među naše najplodnije filmske glumce.

Ali pored svih ovih impozantnih cifara iza kojih stoje decenije rada, posvećivanja glumačkoj igri, stoji nešto još vrednije - Batin trag kojeg je ostavio u domaćoj kinematografiji i teatru. Iako skrojen od kratkih crtica, komičnih minijatura, taj trag se vidi izdaleka. Domaće filmove zamisliti bez Bate je jednostavno nemoguće.
-----------------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA