"Dobri ljudi svetle izdaleka, poput vrhova Himalaja".
Osim prirodne lepote Sarajeva, postoji i ona u ljudima koji žive u njemu. Sarajlije imaju nešto posebno u sebi. Nazovite to duhom, strašću, energijom ili kako već hoćete.
Suština ostaje ista.
U Sarajevu sve ima svoju priču i u Sarajevu ništa nije slučajno. Balašević kaže "vidiš, Sarajevo je srednjeg roda. Kao dete – zaigrano, prostodušno, naivno, lakoverno, detinjasto... zato ono prvo i pruža ruke ka tebi".
Nikada nije dosadno u društvu ljudi rođenih u gradu na Miljacki. Slušajući Sarajliju kada evocira uspomene iz prošlosti, stičete utisak da se događaji odvijaju baš u datom trenutku. Zato i priča Husrefa Musemića deluje kao da nikada do sada nije ispričana. Jer, Sarajevo je jedna priča. A Saraj'vo, nešto sasvim drugo.
Još pod utiskom pozitivne energije koju su predstojeće Zimske olimpijske igre prenele na čitav grad, sarajevski klubovi su sezonu 1984/85 obeležili sjajnim utakmicama na jugoslovenskoj i evropskoj sceni.
Sarajevo je pod vođstvom trenera Boška Antića priredilo senzaciju i drugi put u istoriji osvojilo titulu šampiona države, dok je Željo zablistao u Kupu UEFA doguravši čak do polufinala. Odmah po završetku sezone iz snova, najbolji strelac lige Husref Musemić prelazi u Crvenu zvezdu, a vedeta 'plavih' Vlado Čapljić sa oreolom zvezde prelaznog roka potpisuje za Partizan.
Time se dobar dao sarajevskog šmeka preselio na ulice i stadione jugoslovenske prestonice.
"Moj transfer je najbolji dokaz da ni čelni ljudi Sarajeva nisu verovali da možemo do titule. Ja sam još u januaru '85. izrazio želju da produžim ugovor, ali su mi rekli 'polako, ne žuri'. Bilo je jasno im naše prvo mesto posle jesenjeg dela nije dovoljna garancija da ćemu tu ostati i na kraju prvenstva. Išli su logikom 'bolje da ih prodamo i zaradimo neke pare'. Kako se šampionat bližio kraju, a mi i dalje odolevali naletima Hajduka, oni su se, što bi mi Bosanci reli, 'zadeverali' i odlučili po svaku cenu da nas zadrže. Nažalost kasno, jer sam se ja već sve bio dogovorio sa Crvenom zvezdom".
Husref se u to vreme borio da izađe iz senke starijeg brata Vahidina. Sarajevska raja je često bila surova u oceni njegovih kvaliteta. Kada bi promašio šansu, odmah su govorili "Vahidin bi sigurno dao gol". A kada bi ga Husref dao iz nemoguće pozicije, nikome se ne bi otelo: "E, odavde ga ni Vahidin ne bi zabio".
"Zanimljivo da je i brat u jednom trenutku bio blizu prelaska u Zvezdu, ali se transfer nije realizovao iz nekih administrativnih razloga. U to vreme bilo je mnogo birokratije u jugoslovenskom fudbalu. Moje prvo iskustvo u dresu beogradskog kluba datira mnogo pre zvaničnog dolaska na Marakanu. Bio sam gost pionirskog tima Zvezde 1978. godine na turniru u Sent Etjenu. Nisam imao legitimaciju i morao sam da nastupam pod lažnim imenom. Sećam se da su me prijavili kao Sašu Milanovića. Ivan Ćurković nam je bio domaćin, osvojili smo prvo mesto, a meni je pripao trofej za najboljeg strelca turnira. Nisu mi posle toga ponudili da se preselim u Beograd i moralo je da prođe punih osam godina da se Zvezda ponovo zainteresuje za mene".
Interesantna anegdota veže Husrefa Musemića za prvo evropsko iskušenje sa Crvenom zvezdom.
"Igrali smo u Švajcarskoj protiv Araua i sa nama je putovao legendarni TV komentator Vladanko Stojaković. Pošto je često bio na telefonskoj liniji sa studijom u Beogradu, uvek je prvi imao informacije sa ostalih utakmica. Kada nam je rekao da je Sarajevo ispalo od finskog Kusisija, mislio sam da se šali. Nisam mu verovao sve dok po povratku u zemlji nisam pogledao snimak utakmice. Ispostavilo se da je Kusisi te sezone bili evropski hit jer su izbacili Zenit iz Lenjingrada i posle velike borbe ispali od Steaue koja je kasnije osvojila Kup šampiona".
Zvezda se lako ratosiljala Araua na startu Kupa pobednika Kupova, a Musemić je golovima u obe utakmice na fantastičan način debitovao u dresu novog kluba.
"Dobili smo ih 2:0 u Beogradu i odigrali 2:2 u revanšu. Pored mene, u strelce su se upisali Boško Đurovski i Milan Janković. Imali su neku čudnu taktiku, sve im se svodilo na ofsajd zamke. Mislim da smo u Švajcarskoj više od 20 puta uhvaćeni u nedozvoljenoj poziciji".
Ni Lingbi nije bio dorastao rival, Zvezda je slavila u obe utakmice i obezbedila proleće u Evropi.
"Tada se podrazumevalo da jugoslovenski klub bez problema prebrodi dve ili tri prepreke i tek onda bi nailazio na ozbiljnije protivnike. Danci su danas bauk za sve klubove iz regiona, a mi smo se u to vreme poigravali sa Lingbijem. Istini za volju, gubili smo 2:0 na poluvremenu prve utakmice, ali su Milko Đurovski i Mita Mrkela obezbedili mirniji revanš. U Beogradu smo slavili sa 3:1 golovima Šugara, Nikolića i Đurovića".
Evropsko proleće je donelo dva spektakularna duela sa madridskim Atletikom. Prva utakmica je ostala u senci Milkovog isključenja i demonstrativnog bacanja dresa na putu ka svlačionici.
"Izgubili smo sa 2:0 u Beogradu i praktično se oprostili od daljeg toka takmičenja. Oni su imali nekog Južnoamerikanca u špicu, taj nam je došao glave. Ne znam tačno kako se zove, ali mislim da je dao oba gola na Marakani (Horhe da Silva Ečeberito, prim.aut). Sećam se da sam po završetku susreta hteo da razmenim dres sa jednim španskim fudbalerom, ali mi nikako nije polazilo za rukom da ovaj svoj svučem sa sebe. Bili su jako lošeg kvaliteta, virili su konci, rukavi skoro visili i dok sam se ja tako mučio, Španac je izgubio strpljenje i odjurio u svlačionicu".
Zahvaljujući 'Šajberovoj tituli', Zvezda u sezoni 1986/87 predstavlja jugoslovenski fudbal u Kupu evropskih šampiona. Žreb je već na startu spojio dva kluba koja su imala neraščišćene račune iz prošlosti.
"Uoči tih duela sa Panatinaikosom, mediji su uglavnom pisali o čuvenom dvomeču iz polufinala Kupa šampiona 1974. godine. Zvezda je tada prokockala 4:1 iz prve utakmice i naša generacija je dobila zadatak da se osveti Grcima. Ponovo smo prvih 90 minuta rešili sa tri razlike, ali za razliku od naših prethodnika, nismo primili gol. To se pokazalo ključnim u revanšu, jer je Panatinaikos brzo poveo sa 2:0 i bio na korak od nove senzacije. U Beogradu sam zatresao mrežu u 44. minutu i jako mi je drago što se taj gol našao među 100 najlepših u istoriji Crvene zvezde", prisećao se Musemić.
"Treći je bio autogol, ali sam bio dovoljno vispren da podignem Boru Cvetkovića tamo ispod severne tribine, pa se stekao utisak da je on strelac. U revanšu sam zadobio potres mozga posle jednog vazdušnog duela u finišu prvog poluvremena i nisam ni bio svestan da su igrači išli na odmor i da su ekipe u nastavku meča zamenile strane. Bilo mi je čudno zašto taj deo susreta traje toliko dugo. Srećom, Bora je pred kraj iskoristio jednu gužvu u šesnaestercu Panatinaikosa i stavio tačku na dramu".
Rozenborg je bio još lakši zalogaj. Mrkela je otključao bravu u Trondhajmu, a Cvetković sa dva gola u poslednjih 10 minuta rešio dileme oko plasmana u četvrtfinale. U Beogradu je već posle 23 minuta bilo 4:0 za Zvezdu, a ponovo su u centru pažnje bili dvostruki strelci Mrkela i Cvetković.
"Tamo nas je sačekalo užasno hladno vreme. Avion je sletao sat vremena, nikako da sleti. Mi gledamo kroz prozore, svuda sneg i more, nigde piste".
Samo godinu dana posle eliminacije od Atletika, Zvezda se ponovo namerila na jedan madridski klub u borbi za plasman među četiri najbolja kluba u Evropi.
"Real je uvek Real. Za nas je u to vreme bila velika čast da odmerimo snage sa timom koji je obeležio istoriju evropskog fudbala. Teren je u Beogradu bio zaleđen, temperatura desetak stepeni ispod nule, ciča zima. Mi smo se bolje snašli u tim polarnim uslovima i prvo poluvreme odigrali kao iz bajke. Boško je dao prvi gol, pa je Dika odbranio penal Hugu Sančezu, Žare je povisio na 2:0, a Bora obišao Buja i doneo nestvarna tri gola prednosti pre odlaska na odmor. Stadion je podrhtavao od euforije i niko na tribinama nije osećao hladnoću".
Zvezdin tim protiv Real Madrida: Stojanović, Bračun, Krivokapić, Radovanović, Elsner, Janković, Đurović, Đurovski, Cvetković, Stojković, Mrkela. Dakle, bez Husrefa Musemića.
"Vaske je imao svoje kriterijume. Umeli smo da uđemo u konflikt, kao pred finale kupa protiv Borca iz Banjaluke kada me kaznio i izbacio iz ekipe, pa sam radio individualno sa pomoćnim trenerom Ratomirom Dujkovićem. Ili u Mostaru, kada nas je Velež zgazio 5:0. Tada me ubacio na 0:3 i posle me na sastanku u Beogradu tokom analize utakmice, prozvao pred svima i pitao 'je li ti što se buniš jer ne igraš, zašto nisi dao dva gola pa da bude 3:2, a ne 5:0'. Međutim, uoči Real Madrida nismo imali ni najmanji nesporazum. Verovatno se opredelio za brže igrače, a mene čuvao za slučaj lošeg razvoja događaja na terenu".
Srećom, sve se razvijalo kao u bajci. Jeste Hugo Sančez sa dva gola šokirao Marakanu, ali je i Milan Janković pogodio sa bele tačke za kapitalnih 4:2.
"Kružile su razne priče oko rezultata u revanšu, ali je jedina istina da nismo bili psihološki spremni za duel na Santijago Bernabeuu. Butragenjo nam je rano dao gol, odolevali smo skoro sat vremena i onda je Manuel Sančiz zadao završni udarac. Janković je nedugo posle toga potpisao za Real. Milan je bio fin momak, veseo i drag, svi smo ga voleli. Vozio je Golfa i sećam se kada ga je Cvele sačekao posle jednog treninga i pozvao ga u svoju kancelariju", pričao je Musemić.
"Niko nije ni slutio šta je tema sastanka. Kada su završili, Janković je sišao kod nas u svlačionicu i onako zbunjen uspeo da izusti 'zove me Real, gde ću bre ja u Real'. Svi smo se nasmejalil, ali on je zaistao završio u Realu. Posle par meseci, došao da nas poseti i eto ga u BMW-u. Parkirao ga ispred stadiona, mi izašli i blenemo u onaj auto kao deca. Trica, najnoviji model, šiberi, koža... Kao što rekoh, Real je Real".
Naredne sezone, u oštroj konkurenciji Partizana i Veleža, Zvezda stiže tek do trećeg mesta u prvenstvu i seli se iz društva najboljih evropskih klubova u Kup UEFA. Musemić nije dobio šansu u mečevima sa Trakijom (2:2, 3:1), kao ni u prvom duelu protiv belgijskog Briža.
"Opet me je Vaske ubacio kada je sve otišlo u propast. Uspeli smo u Beogradu da njihovo vođstvo pretvorimo u solidnih 3:1 golovima Radovanovića, Cvetkovića i Stojkovića. U Brižu smo iskoristili slobodno pre podne da prošetamo gradom i svako je od nas kupio narukvicu za koju su nam rekli da donosi sreću. Kada je Lik Bejens postigao četvrti gol, Krivokapić je pokidao onu brojanicu u param-parčad i odbrusio 'kakva crna sreća, ovo je maler'. Zamenio sam Žareta Đurovića na 3:0 i bilo je kasno da se nešto popravi. Degris nam je došao glave, Jurić nije imao rešenje za njega".
Povratak u elitni rang evropskog fudbala u sezoni 1988/89, Zvezda je obeležila 'petardom' protiv Dandalka.
"Stane je zamenio Vasovića u ulozi šefa struke, ali nije se dugo zadržao na Marakani. Stalno je kritikovao Robija što davi loptu, što komplikuje, prozivao ga da ne trči i da nema duel igru. Čak je Piksiju i njemu uzeo broj. Jednostavno, nije trpeo vedete u timu. Mislim da je Ambasador u to vreme već bio prevaziđen trener i sreća po Piksija i Robija da je brzo završio svoju avanturu. U Irskoj smo svih pet golova dali u drugom poluvremenu. Mrkela je otvorio seriju, a Piksi, Stošić, Žare i ja dotukli Dandalk".
Revanš je bio rutina. Šabanadžović, Mrkela i Savićević ispraćaju Irce sa još tri gola u mreži i Zvezda sa nestrpljenjem čeka žreb za osminu finala. A žreb ponekad ume da se poigra sa sudbinom.
"Milan je u to vreme bio u početnoj fazi stvaranja moćnog tima. Tamo su oba gola pala u razmaku od šezdesetak sekundi. Piksi je doveo Zvezdu u vođstvo, a Virdis postavio konačan rezultat. Bila je to majstorija našeg najboljeg igrača. Piksi je godinu dana posle mene stigao na Marakanu i mučio se na početku sa uklapanjem u Bata Stanetove principe. Posle je došao Vaske i sećam se jedne utakmice u Tuzli kada je u svlačionici svima zadao zadatke, a njemu je rekao 'ti Piksi igraj kako god hoćeš'. Nama je to u tom trenutku zvučalo čudno, ali je to bila prekretnica u njegovoj karijeri", prisećao se Musemić.
"Tu je eksplodirao i počeo da briljira. Piksi je rođen da bude vođa. On je taj na koga smo se oslanjali kada ne ide, kada treba da se preuzme odgovornost, da se puca penal, da se posvađa na terenu, čak i da se potuče... Bio je od starta predodređen za velika dela. Posle je u Japanu i Kini dokazao da poseduje to lidersko u sebi".
Utakmica u Beogradu izazvala je ogromnu pažnju evropske javnosti. Saki je imao na raspolaganju Gulita, Rajkarda i Van Bastena, strašni trio koji je te godine Holandiji doneo titulu kontinentalnog šampiona.
"Plus Barezi, Kostakurta, Donadoni, Maldini, Tasoti... ma tim boli glava. Bio sam cimer sa Dejom u karantinu hotela Metropol i nikako mi nije bilo jasno kako može da bude tako smiren veče uoči duela protiv jedne od najjačih evropskih ekipa. Mi smo svi imali neki tenziju, a Savićević kao da igramo protiv Čukaričkog", govorio je.
"Istina je da ga ja u to vreme nisam poznavao dobro, ali sam tada shvatio da će biti veliki igrač. Toliko je verovao u sebe da mu imena Milanovih vedeta nisu predstavljala nikakav bauk".
Nije se plašio vedeta na terenu, jer je znao da mu one ne mogu ništa. Nažalost, nije računao na vedetu s neba, koja je te večeri bila na strani slabijeg tima. Italijani su u ponovljenoj utakmici slavili posle penala i čuvenu latinsku izreku pretvorili u 'per nebbia ad astra'. Milan se kroz obrise beogradske magle izdigao iz pepela i uputio ka slavi i trofejima.
"Oni su te i naredne sezone osvojili Kup šampiona i sve do pojave Zidanovog Real Madrida bili poslednji klub koji je uspeo da odbrani naslov evropskog prvaka. Eto kako jedan detalj, odnosno jedna vremenska nepogoda ispiše stranice fudbalske istorije".
Što zbog oštre konkurencije na poziciji špica, što zbog 'ključa' po kome se sastavljao nacionalni tim, Husref Musemić nije stigao da odigra više od jedne utakmice za reprezentaciju Jugoslavije.
"Protiv Rumuna u Temišvaru. Dobili smo 2:0 golovima Džeka i Trifunovića, zamenio sam Miodraga Ješića pet minuta pre kraja. Bio sam i na oproštaju Toze Veselinovića u Prištini, ali to se ne računa kao zvaničan nastup. Putovao sam i u Linc na prijateljski duel sa Austrijom. Sećam se da smo vodili 2:0 golovima Elznera i Gračana i da sam sedeo na klupi pored Živana Ljukovčana koji je bio vedrog duha i uvek je voleo da se šali sa svima", rekao je i nadovezao se:
"U finišu meča se namerno razdrao da bi Milutinović čuo 'hoće li ovaj Musemić konačno da uđe u igru'. Miloš se okrenuo i rekao mi da odem na zagrevanje. Ja sam samo odmahnuo rukom i odgovorio da mi je hladno. Gde sad da se zagrevam kad je ostalo 10 minuta do kraja. Posle su novinari pisali da sam odbio da uđem u igru i suština je da sam zaista bio ljut na selektora što mi ne pruža šansu koju zaslužujem".
I pored ljutnje, nikada nije ispoljavao sujetu i uvek je biranim rečima govorio o konkurentima u napadačkoj liniji. Obožavao je Manceov stil ('samo Dragan ume tako da kidiše na loptu'), dok je za Milka Đurovskog uvek tvrdio da je bolji golgeter od Darka Pančeva. Kada je reč o defanzivcima, sa dvojicom nikako nije mogao da izađe na kraj.
"Boro Primorac je bio stariji od mene i uopšte mi nije ležao. Imao je neku čudnu konstituciju, dug vrat i nekako, kad god uvuče taj vrat u ona ramena, on vam izbije loptu u skoku. Banković je takođe bio nezgodan. Van terena pravi laf, ali kada počne utakmica on uskače u tilt i ne poznaje nikoga. Igrali smo sa Radničkim na Koševu, on me je ganjao po celom terenu. Vređa, psuje, udara... Ja ga pitam u jednom trenutku 'znaš li da čitaš', on kaže 'da', ja mu pokažem rukom na semafor, 'e, pa čitaj gore šta piše'. A tamo, 4:2 za Sarajevo, Husref Musemić, dva komada", govorio je sa osmehom.
"Njemu mrak na oči, pa krene još više da bije".
Posebno poglavlje u karijeri Husrefa Musemića, zauzimaju megdani sa članovima Velike četvorke.
"Dok sam igrao za Sarajevo, nisam se bavio teorijama zavere i pričama da su veliki privilegovani kod sudija. Uvek sam goreo od želje da baš u tim mečevima zatresem mrežu. Najviše sam se mučio protiv Partizana, sve dok nisam prešao u Zvezdu. Sećam se samo jednog gola protiv 'crno-belih' i to tri dana nakon što sam izašao iz vojske. Ljuba Radanović je debitovao za Partizan i nije znao gde bije. Moca mu je posle svakog kiksa držao lekcije i glasno ga kritikovao".
Selidbom u Beograd, Muske postaje neizostavni faktor Večitog Derbija i u nekoliko navrata čovek odluke protiv Partizana.
"Pobedonosni gol za 2:1 na Marakani je ostao u senci teške povrede Jovice Nikoliće. Đelmaš mu je iz nehata polomio nogu. Zec je imao običaj da okači sastav tima na zid svlačionice, kaže par reči i pošalje nas na teren. Sećam se da je Milko rekao da se ne oseća dobro i da mu se ne igra. Gojko je samo uzeo olovku, precrtao njegovo ime i pošto je persirao igračima, obratio se Miloju 'Gorane, igraćete Vi umesto Milka i sve ostaje isto'. Takav je bio, nije se mnogo uzrujavao kad naiđe na nepredviđenu okolnost. Ispostavilo se da je Milojević bio najzapaženiji pojedinac meča", kaže Musemić koji se u strelce upisao i u onom Derbiju kada je Zvezda posle 27 minuta vodila 3:0.
"Jedino ga nisam dao u pobedi na JNA od 3:2, kada je Đukanoviću palo na pamet da samo meni skida zicere. Kako je ko šutnuo, tako je ulazila, Piksi iz kornera, Boro dva puta, samo moja nikako da pogodi cilj. Mislim da sam veći baksuz bio samo jednom u dresu Sarajeva na utakmici protiv Vardara u Skoplju. Bilo je 2:2, a meni je Grošev odbranio bar 12 stopostotnih šansi".
Pobede protiv Partizana nisu automatski podrazumevale lumpovanje do zore po beogradskim kafanama.
"Karantin je bio na Avali. Žive duše nema, samo osoblje hotela i konobari. Jedan telefon na nas 20, pa dok dođem na red, ovi moji u Sarajevu zaspali i probudili se već deset puta. Dobijemo derbi i taman pomislimo eto slobode, Džaja kaže: 'Nazad na Avalu'. Mi pod tušem u neverici, ubeđeni da se šali. Ne, nije se šalio. Vratili smo se na Avalu".
Utakmice sa Hajdukom i Dinamom uvek su nosile sa sobom poseban naboj i specijalne emocije.
"U Splitu sam dao gol za 2:2. Robi je u svojoj prvoj utakmici u dresu Zvezde šutnuo sa distance, Varvodić odbio, a ja pritrčao i overio mrežu. Pamtim i polufinale Kupa, slavili smo 2:1 u Splitu, pa izgubili 1:0 u Beogradu. Nije važio gol u gostima i ispali smo na penale. Ja sam promašio, ali je sudija ponovio izvođenje jer se Varvodić navodno kretao na gol liniji. Ja mu šutnem u istu stranu i pogodim, međutim Bračun promaši i Hajduk ode u finale".
Setio se i…
"Dinamu sam dao strašan gol u Zagrebu, jedan od najlepših u mojoj karijeri. Boban je nosio 'šesticu' i to mu je bio prvi nastup za seniorski tim. Mreže su tada bile zategnute do maksimuma, kada sam je šutnuo ona se zarila pod prečku i odbila skoro do polovine terena. Stojić se bacio tek kada je Dinamo krenuo sa centra", pričao je sa osmehom.
"Tehnika mi nije bila jača strana, ali sam umeo da zategnem nogu i postignem efektan gol. Danas kada vrtim snimak, pomislim da je fotomontaža".
Mrzeo je Čair i stadion pod Goricom ('tereni su bili užasno loši'), obožavao Maksimir, JNA i Marakanu ('publika vas nosi do pobede') i zahvaljujući sarajevskom duhu i plemenitom karakteru stekao status 'večnog prijatelja' među članovima svoje generacije.
"Mita me je prvi prihvatio i sa njim imam poseban odnos. U stalnom smo kontaktu, skoro smo se sreli na pripremama, zove me uoči svake važne utakmice i žao mi je što nemam više vremena za posete Beogradu. Čujem se ja i sa Boškom Đurovskim, Slobom Marovićem, Jankovićem, ali Mrkela je moj prijatelj za sva vremena. Cela ta generacija je imala nešto posebno. Umeli smo da dobijemo utakmicu i pre samog izlaska na teren. Tako u Titogradu, obučemo odela, stavimo kravate, izglancamo cipele, pa izađemo pola sata pre početka da prošetamo atletskom stazom. Publika se izviždi, isprazni, umori... Kada meč počne, mi u miru i tišini rutinski rešimo stvar".
Jankovića je skoro sreo u Beogradu. Za volanom...
"...Poršea 911. Rekao sam mu 'pa nisi ni ti mutav'".
'Zapevala Marakana, za Husrefa muslimana'. Peva i dalje. Jer, neke ljubavi ne poznaju granice. I traju večno.
