Evo šta je napisao Stefano Greko, veliki navijač Lacija, za sajt www.sslaziofans.it:
"Postoje fudbaleri koji te očaraju na prvi pogled. Postoje i drugi koji te osvajaju utakmicu po utakmicu. A ima i onih koje zavoliš na prečac, iznenada, tek posle nekoliko sezona provedenih u klubu za koji navijaš. Ja sam Jugovića zavoleo 22. maja 1996. godine. Šutirali su se penali ispod severne tribine stadiona ’Olimpiko’ u Rimu. Peruci je upravo odbranio šuteve Davidsa i Siloja, kada se ka beloj tački uputio veliki Vladimir. Postavio je loptu, uhvatio zalet, osmehnuo se Van der Saru, odabrao ugao i opalio iz sve snage. Juve je tim golom osvojio drugu i poslednju titulu evropskog šampiona. Više od načina na koji je izveo penal, mene je opčinio karakter srpskog fudbalera. Ušao je umesto Kontea, odmah preuzeo konce igre, dominirao sredinom terena, demonstrirajući perfektan koktel snage, klase i dinamizma. Imao je tek 27 godina, a podsećao je na direktora orkestra. Tihog lidera jedne moćne ekipe".
Ponavljam, ovo je napisao jedan ’lacijal’, za navijački sajt ’nebesko-plavih’. Za samo godinu dana koliko je proveo u dresu rimskog kluba, ostavio je toliki trag da mu navijači ne zaboravljaju ni podvige sa ljutim rivalom iz Torina.
Dobrodošli u TOP 11 Vladimira Jugovića, egzekutora u poslednjem evropskom trijumfu Juventusa i jednog od najtrofejnijih igrača u istoriji jugoslovenskog fudbala.
Sistem 4-3-3:
"Baš po mom ukusu. U njemu karakteristike onih najboljih igrača najlakše dolaze do izražaja. U tom sistemu, svako igra svoju prirodnu poziciju. Već u 4-4-2, ima igrača koji se šlepaju u određenim zonama terena".
RAD (1990)
Od malih nogu se merio sa starijima od sebe. Debi za prvi tim Zvezde sa 16 godina, odlazak u vojsku, pa kaljenje na Banjici.
"Poslušao sam savet Branka Stankovića i na vreme odužio dug otadžbini. Bilo je to dve godine praznog hoda i nisam smeo da čekam hoće li se Šeki smilovati da mi pruži šansu pet ili deset minuta. Zatražio sam sastanak i izrazio želju da odem u Rad, jer sam se pre toga sve dogovorio sa tadašnjim predsednikom ’građevinara’ Seljom Jovanovićem. Nisu mi pravili problem i to se pokazalo kao rešenje na obostrano zadovoljstvo. Deset meseci sticanja iskustva uz prekaljene prvoligaške igrače poput Đuke, Đoinčevića, Ajdera, Drulovića, Ljubiše Milojevića, imali su ključni uticaj na dalji razvoj moje karijere. Odigrao sam 14 utakmica, postigao 8 golova i bio najbolje ocenjeni igrač sredine terena u Prvoj jugoslovenskoj ligi".
...
Kandidati iz Rada:
Golman: Željko Cicović;
Odbrana: Miroslav Đukić, Čeda Đoinčević, Stevica Kuzmanovski, Đorđe Vasić, Dušan Vlaisavljević, Saša Nedeljković;
Vezni red: Ljubinko Drulović, Fahrudin Durak, Miroslav Stević;
Napad: Dragoslav Dubajić, Ljubiša Milojević, Darko Nestorović.
TOP 11 - Miroslav ĐUKIĆ (štoper)
"Razmišljam između Drule i Đuke. Rad je u to vreme imao izvrsnu ekipu. Nikome nije bilo lako da se izbori za status sigurnog startera. Odigrali smo celu sezonu na visokom niovu i osvojili peto mesto, odmah iza Velike četvorke. Pamtim gostovanje na Maksimiru, slavili smo posle boljeg izvođenja penala. Ništa nije slutilo na incident koji će se dogoditi samo dve nedelje kasnije i koji će dovesti do raspada Jugoslavije. Nije bilo ni najmanje provokacije od strane hrvatskih navijača. Tačno je da sam uvek bio maksimalno fokusiran na teren i da nisam obraćao pažnju šta se dešava na tribinama, ali dobro se sećam da nije bilo nikakve tenzije, ni bilo čega što bi odudaralo od fudbalske atmosfere. 'Ajde, neka bude Đuka, jer ću kasnije imati slatke muke sa onim ofanzivnim pozicijama".
CRVENA ZVEZDA (1990 - 1992)
Džaba ti klasa bez balansa u ekipi. Mora neko i da trči za te virtuoze iz napadačkog reda. U Zvezdi su se setili da im je poslednji deo evropskog mozaika tu negde... Ispred nosa... U Crnotravskoj...
"Da Ljupko nije insistirao, ne bih se ni vratio u Zvezdu. Čelnici kluba nisu pokazivali neko veliko interesovanje i pored toga što sam u prethodnoj sezoni bio jedan od najboljih igrača u ligi. Sreća je jako bitan faktor u karijeri svakog igrača, a ja sam imao sreću da mi je trener u Radu bio Ljupko Petrović. On je važio za velikog radnika i profesionalca, čoveka kome je teren jedino merilo u proceni kvaliteta nekog igrača. Odigrao je ključnu ulogu u tom prelaznom roku i značajno uticao na moju odluku da ostanem na Marakani".
Potez karijere. Zvezda piše istoriju i hita ka finalu Kupa šampiona, a povratnik sa Banjice je neizostavni član startne postave. "Perpetuum mobile" Ljupkove mašinerije.
"Znao sam da nema nazad. Moj položaj nije bio nimalo jednostavan jer mi je direktan konkurent za mesto u timu bio Refik Šabanadžović. Dakle, standardni reprezentativac Jugoslavije. Čovek koji je čuvao Maradonu na Svetskom prvenstvu. Morao sam iz meča u meč da podižem nivo svojih partija i nisam imao pravo na grešku. Prekretnica je bila u Cirihu. Da smo ispali od Grashopersa, verovatno bi i moja karijera krenula drugim tokom. Nedavno sam sreo Erika Fogela, tadašnjeg sportskog direktora švajcarskog kluba. Pričali smo nešto neobavezno i on mi se pohvalio kako je Grashopers u njegovo vreme igrao nerešeno protiv Crvene zvezde. Ja mu kažem: ’Pa znam, igrao sam tu utakmicu’. Posle sam ga podsetio da smo ih razbili u revanšu. To je samo dokaz koliko su nas cenili, da je bila stvar prestiža ostati neporažen u Beogradu".
Rutinski protiv Rendžersa i Drezdena, pa antologijski dueli sa Bajernom. Rapsodija u Minhenu, drama u Beogradu. ’... Jugović... Jugović... i dalje Jugović... Jugović do Pančeva... ponovo Jugović...’. Ne napušta nas utisak da je vukao onaj napad čitavu večnost, pre nego što je Augentaler poslao loptu u Aumanovu mrežu.
"Taj prodor je oličenje čitave moje karijere. Kada su svi padali, ja sam izvlačio poslednji atom snage i trčao još više. Uvek sam morao da se borim i da se probijam. Ako neko ko igra na sredini zastane, staje cela ekipa. Nikada nisam imao privilegiju da igram mirno. Čak i kada sam privodio kraju igranje fudbala, nije me napuštao taj pobednički mentalitet i nisam smeo sebi da dozvolim luksuz, tipa ’sad ću da driblam, pa ako izgubim loptu nema veze’. Kada je Augentaler postigao autogol, svi smo bili zbunjeni. Ja zaista verujem da je neko od gore tako odlučio i da nam je bilo suđeno da osvojimo Evropu. Sve se spojilo. Imao smo fenomenalnu ekipu i vrhunskog stručnjaka na klupi. Zvezda je u svojoj istoriji igrala samo dva evropska finala i to nije slučajno. Prvi put je trener bio Branko Stanković, drugi put Ljupko Petrović. Ni to nije slučajno. Zapitajte se zašto su samo njih dvojica dogurala tako daleko. Možda zato što su radili ’malo’ poštenije od drugih".
FOTOGRAFIJE SLAVLJA U BARIJU
Bari. Veliko finale. Konvoji navijača i veličanstvena atmosfera na stadionu "Sveti Nikola". Dole na terenu, kvalitet utakmice daleko od nivoa završne predstave Kupa šampiona.
"Ljupko je shvatio u čemu su prethodne generacije pravile grešku. Zategao je atmosferu do maksimuma, možda čak i preterao sa izolacijom ekipe, ali to je bio jedini način da se ozbiljno shvati duel sa Marsejom. Setite se Kelna, jedan od razloga našeg debakla je bio pristup toj utakmici. Nekada se odlazak na evropsko gostovanje shvatao kao izlet i prilika za šoping. U Bariju smo svi dobili po dva-tri kilograma jer smo samo jeli i spavali. Možda smo zato i delovali onako teško u prvom poluvremenu. Tek smo se u nastavku meča opustili i zaigrali mnogo bolje. Danas svako ima neku svoju priču oko taktike i strategije, ali činjenica je da smo izašli na teren, pobedili i ušli u anale evropskog fudbala. Sad, kako smo pobedili, nije ni važno. Piše se samo rezultat. Ne može uvek lepo, mora nekad i na mišiće. Postoje pobede kojima je ružno i neukusno gledati u zube. Slavili smo zasluženo i ispisali istoriju jugoslovenskog fudbala".
NAVIJAČKE FOTOGRAFIJE IZ BARIJA
Tokio. Borba za planetarne počasti. E, tu već nema dlake u jajetu. I igra i rezultat i spektakl. Plus grandiozna partija momka iz Milutovca.
"Kolo-Kolo je mene lansirao u orbitu. Posle tih golova dospeo sam u žižu evropske javnosti i skrenuo pažnju na sebe. U jednoj takvoj utakmici, sa igračem manje, deklasirati šampiona Južne Amerike, nije uopšte jednostavno. Tada sam pokazao da nisam neko ko samo trči, već da umem da se snađem i pred protivničkim golom. Dok ste mladi, morate da trčite za starije. U to vreme, oni su imali veliki uticaj na trenera i mogli su bez problema da vas sklone ukoliko procene da izigravate prvu damu na terenu. Sećam se da su Čileanci bili velika nepoznanica za naše ljubitelje fudbala. Nismo ni mi igrači imali mnogo informacija jer nije bilo puno video materijala. Kakva crna analiza rivala, svako dobije zadatak i igraj. Doduše, Vladica je znao da oduži u predavanjima. Ponekad i preko 40 minuta, ona stara škola. Izlazili smo umorniji iz sale za sastanke nego sa treninga. Ali je bio vrhunski trener i sjajan pedagog. Zbog njega mi je posebno drago što smo osvojili Interkontinentalni kup. Bio je izuzetno mudar čovek, sećam se da ni kod jednog gola nije skočio, već je mirno sedeo i nešto zapisivao. Verovatno je u Kolumbiji naučio da ne sme prerano da se raduje".
Dejo genijalno do Jugovića -1:0. Nastavak bez Deje, opet Jugović - 2:0. Filigrantski za kraj, Mihajlović do Pančeva - 3:0. Po kratkom postupku. Zvezda je na krovu sveta, Jugović za volanom najnovije Tojote. Ili ne..
"Posle utakmice, Cvele mi je šapnuo da je bolje da se ta premija za najboljeg igrača podeli svima koji su doprineli osvajanju trofeja. Ja nisam imao izbora, mada ne znam ni šta bih u tim godinama radio sa Tojotom. Imao sam već auto koji je zadovoljavao sve moje potrebe po Beogradu“.
Da konstatujemo. Umesto Tojote, šuška, pa na ravne časti svima u ekipi.
"Tako je meni rečeno. Ali u tom trenutku, to i nije bilo toliko bitno. Zamisli, osvajaš svetsku titulu sa Zvezdom, a treba da razmišljaš o nekom automobilu. Van svake pameti. Nisam bio ni svestan šta se dešava. Hvala bogu, dobio sam kasnije mnogo Tojota u svojoj karijeri. Zato hvala toj utakmici i tim golovima što su mi omogućili da uživam i profitiram u životu".
Trijumfalni povratak iz Japana, pa u nove evropske juriše. Anderleht, Panatinaikos, Sampdorija. Sve je bilo savršeno, do utakmice u Sofiji.
"Bili smo blizu, šteta. Pravo je čudo kako smo uopšte došli u poziciju da se borimo za još jedno finale. Recimo, utakmicu protiv Anderlehta smo igrali pet dana posle pobede u Tokiju. Veliki su to napori. I opet smo smogli snage da sa dva gola u poslednjih 10 minuta preokrenemo rezultat i pobedimo Belgijance. Panatinaikos je takođe bio ozbiljan rival. U Atini je presudio Darko sa dva fantastična gola, u Sofiji Miha golom iz penala. Sećam se da je sa povređenom rukom preuzeo odgovornost i zatresao mrežu. Drugačije smo izgledali sa Vladicom Popovićem. Mislim da smo kod Ljupka bili agresivniji. I pored toga, igrali smo fenomenalno i došli na korak od Vemblija. Žao mi je zbog poraza od Sampdorije. Držali smo sve u svojim rukama, vodili 1:0 i olako dozvolili Italijanima da se vrate u meč. Komplikovano je biti domaćin na tuđem terenu. To vam je kao da trčite maraton u čizmama i sa rancem na leđima, a vaši protivnici lagani kao perce u najnovijem modelu patika. Ne priznajem teoriju zavere, ali možda neko nije ni hteo Crvenu zvezdu dve godine zaredom u finalu Kupa šampiona".
...
Kandidati iz Crvene zvezde:
Golmani: Stevan Stojanović, Milić Jovanović, Željko Kaluđerović, Dragoje Leković, Zvonko Milojević;
Odbrana: Mile Belodedić, Duško Radinović, Ilija Najdoski, Slobodan Marović, Refik Šabanadžović, Rade Tošić, Goran Vasilijević, Mitko Stojkovski;
Vezni red: Robert Prosinečki, Vlada Stošić, Dejan Savićević, Siniša Mihajlović;
Napad: Darko Pančev, Dragiša, Binić, Vladan Lukić, Elvir Bolić, Ilija Ivić.
TOP 11 - Dejan SAVIĆEVIĆ (napadač)
"Ipak je on funkcioner, moram da ga ispoštujem (smeh). Nije voleo da igra defanzivu, pa ću ga staviti što bliže centralnom napadaču. Šalu na stranu, ja strašno poštujem Deju jer sam se odmah po dolasku u Zvezdu uverio u njegov karakter. Ti kao mlad igrač, odmah vidiš da li je neko iskren, pošten i dobar čovek. On mi je prvi prišao, prihvatio me kao najrođenijeg i pomogao mi da lakše shvatim zahteve prvog tima. Možda sam se zato i potrudio da mu pokrijem leđa u Tokiju i kompenzujem njegov izlazak zbog crvenog kartona (smeh). Tu se potvrdilo da jedna ekipa uz maksimalno zalaganje svih igrača može da pobedi i bez jednog Dejana Savićevića. Da se vratim opet na Sofiju, da on nije igrao sa povredom mišića, možda bi ishod sa Sampdorijom bio drugačiji. Ja sam uvek za varijantu da igraju samo oni koji su na 100 odsto fizičke spreme. Ako je jedan igrač za nijansu ispod svog nivoa, to nije to. A kakav je genije kada je u top formi, Dejo je pokazao protiv Mančester junajteda. Oni su nam odgovarali, jer su bili ekipa koja ti dozvoljava da ideš ’jedan na jedan’. A Dejo je tu car. Kada je inspirisan, nema tog defanzivca koji je mogao da mu stane na put. Slažem se sa njim da je te godine zaslužio epitet najboljeg fudbalera na svetu. Inače je skroman (smeh), ali za tu ’Zlatnu loptu’ je potpuno u pravu".
SAMPDORIJA (1992 - 1995)
Kažu da je preporuka Vujadina Boškova bila od krucijalnog značaja. Zvezda je oba puta pala protiv Sampa, ali je neumorni vezista oduševio Paola Mantovanija i sve one koji su se nešto pitali u klubu sa Marasija.
"Ma tamo je samo jedan čovek donosio odluke (smeh). O njemu ćemo kasnije. Svakako da je Vujketova reč imala težinu, ali sam ja utakmicom u Tokiju sam sebe preporučio mnogim klubovima u Evropi. Nisam pogrešio sa izborom Sampdorije, jer je to bila idealna sredina za razvoj mladih igrača. Da sam otišao u neki veći klub, ko zna da li bih uspeo da se izborim sa konkurencijom i da dobijem šansu da se dokazujem u kontinuitetu. Mnogo Zvezdinih igrača je kasnije napravilo grešku i ostali su bez afirmacije na najvišem nivou. Recimo, Perica Ognjenović. Opredelio se za Real Madrid koji u tom trenutku nije imao strpljenja da čeka mladog igrača. Veoma je bitan taj prvi iskorak u karijeri".
Još bitnije od iskoraka, početak u novoj sredini. A njegov je bio kao u bajci. Prva tri kola, tri gola. Protiv Lacija, Ankone i Udinezea.
"Bilo je to nešto novo za italijansko poimanje fudbala. Nisu navikli da vezni igrač prihvati loptu na sredini terena, krene napred ’jedan na jedan’, stigne do šesnaesterca i postigne gol. Namestilo se da sam i u prvom gradskom derbiju zatresao mrežu i da smo tukli Đenovu 4:1. To mi je omogućilo da od starta zauzmem počasno mesto u srcima navijača Sampdorije".
Rafal se nastavio protiv Napolija, Peskare, Intera i Juventusa. Može li bolje u debitantskoj sezoni u najkvalitetnijoj ligi na svetu? Devet golova i drugo mesto na klupskoj listi strelaca iza Roberta Manćinija.
Tandem snova Svena Gorana Eriksona:
"Znaš kako je funkcionisao taj tandem? Tako što ja oduzmem loptu, dodam je njemu, onda moram da pretrčim 40 metara, on mi odigra u prostor i kada se završi akcija, moram da se vratim nazad i da opet jurim protivničke igrače po celom terenu. Dakle, Manćo u mestu, a meni duša u nosu (smeh). Osvojili smo sedmo mesto i to je u tom trenutku bio solidan rezultat. Rukovodstvo se odlučilo za podmlađivanje ekipe, Vijali je prešao u Juventus, stavili su tačku na onaj fantastičan ciklus sa Vujadinom Boškovom i krenuli od nule. Srećom, brzo smo se konsolidovali i već naredne sezone osvojili trofej. Deklasirali smo Ankonu 6:1 u finalu Kupa Italije, dok smo u prvenstvu završili treći iza Milana i Juventusa".
Godinu dana kasnije, slabiji plasman na domaćoj sceni (8. mesto), ali bljesak u Evropi gde su Jugović i drugovi marširali sve do polufinala Kupa pobednika Kupova.
"Izbacili smo Bodo Glimt, Grashopers i Porto. Tek je Venger uspeo da nas zaustavi i to posle velike borbe u obe utakmice. U Londonu sam bio dvostruki strelac u porazu od 3:2. Revanš se pretvorio u pravu dramu, Belući je ušao sa klupe i postigao dva gola za dva minuta. Imali smo 3:1 i bili na pragu finala, da bi Zenga primio neki bezveze gol iz slobodnog udarca u poslednjem minutu, lopta mu je prošla ispod ruke posle šuta Stefana Švarca. Ispali smo na penale, Simen je odmah na početku nadmudrio i mene i Mihajlovića, a kasnije zaustavio i pokušaj Lombarda. Već sam video sebe u borbi za još jedan evropski trofej i tada sam prvi put osetio šta znači izgubiti neku važnu utakmicu".
Kandidati iz Sampdorije:
Golman: Đanluka Paljuka, Valter Zenga;
Odbrana: Moreno Manini, Pjetro Vjerhovod, Marko Lana, Mikele Serena, Des Voker, Mikele Serena, rikardo Feri, Siniša Mihajlović;
Vezni red: Srećko Katanec, Ivano Boneti, Nikola Zanini, Euđenio Korini, Atilio Lombardo, Đovani Invernici, Alberigo Evani, Dejvid Plat, Fausto Salsano;
Napad: Enriko Kijeza, Renato Buzo, Roberto Manćini, Nikola Amoruzo, Rud Gulit, Alesandro Meli.
TOP 11 - Roberto MANĆINI (vezni red)
"Pitao se za sve i svašta u Sampdoriji. Nijedna odluka nije mogla da se donese bez njegove saglasnosti. Zato i kažem, verovatno je tu bilo Vujketove preporuke, ali teško da bih zaigrao za Sampdoriju da je Manćo bio protiv tog transfera. On je tada obavljao ulogu kapitena, trenera, sportskog direktora i predsednika kluba. U svakom slučaju, pokazao je mnogo puta tokom karijere da ume da odabere. Obožava fudbal i posvećen mu je 24 sata dnevno. Nije slučajno što je sada selektor i verujem da može da preporodi italijansku reprezentaciju. On je takav, ume da prepozna mladog igrača i da mu pruži šansu, neće se smiriti dok ’azuri’ ponovo ne steknu status svetske fudbalske sile. Veoma je stručan, zna šta želi, ponekad je i previše direktan pa uđe u sukob sa igračima (svojevremeno pet dana nije govorio sa Vijalijem zbog jedne loptu koju mu nije dodao na utakmici, prim.aut). Takav je bio ranije, takav je i sada. Izuzetno temperamentan, ali vrlo realan i objektivan. Ne bi postigao sve ovo u karijeri da nije čovek fudbala. Sviđa mi se što je i kao trener nastavio da diktira modne trendove. Važio je za najelegantnijeg fudbalera na svetu, od njega je Brunelo Kućineli prekopirao stil i napravio bum u modnoj industriji. Ovo što sada vidite u Kućinelovim katalozima, to je Manćo ’furao’ pre 30 godina na ulicama Bolonje i Firence (tokom partije karata pred meč sa Grashopersom, zajedno sa Vijalijem iskreirao model crvenog dresa Sampdorije, jer plava i bela garnitura nisu dolazili u obzir zbog istih boja švajcarskog kluba, prim.aut)".
JUVENTUS (1995 - 1997)
Trebalo je da prođe više od 30 godina posle Ljubiše Broćića, da neko sa našeg prostora postane član slavnog italijanskog kluba.
"Imali su loše iskustvo sa Safetom Sušićem koji je svojevremeno potpisao ’dupli’ ugovor i doveo ih u jako nezgodnu situaciju. Zato je Mođi dugo odbijao da angažuje bilo koga sa teritorije bivše Jugoslavije. Mene su skenirali iz više uglova, nije ih zanimalo samo ono što vide na terenu. Pratili su dve godine svaki moj korak u Sampdoriji i na kraju rešili da me dovedu. Veoma mi je drago što su posle mene, dres ’Stare dame’ nosili Bata Mirković, Darko Kovačević, Miloš Krasić... Eto, za Krasu sam ja lično lobirao, dok je igrao u CSKA. On to i ne zna, ali ću mu jednom prilikom objasniti kako je završio u Juventusu (smeh)".
Dovedi Jugovića da bi postao evropski šampion. Prekopirali su na Dele Alpiju recept sa "Marakane" i već u prvoj sezoni ostvarili cilj. Srbin je neprikosnoveni ’tutokampista’ u četi Marćela Lipija. Zajedno sa Vijalijem, strelac gola koji je rešio polufinalni dvoboj sa Nantom. A onda finale, odlučujući penal, zalet sa poluosmehom, šut i... Direktno u anale.
"Bio sam već iskusan i shvatao sam ozbiljnost tog penala i te pobede. Za razliku od meča sa Arsenalom kada sam promenio odluku u trenutku šuta, sada sam se opredelio za stranu i tukao iz sve snage. Naučio sam lekciju, ne treba previše razmišljati kada se preuzme odgovornost u tako važnom trenutku. Uzmeš loptu, fiksiraš ideju i opališ jako. Nema tu puno filozofije, jedino ako nisi Toti ili Pirlo pa da pokušaš ’panjenku'. Zašto sam se smešio pre šuta? Zato što sam bio siguran da ću dati gol. Jedan bliski prijatelj Đanija Anjelija mi je ispričao anegdotu iz svečane lože. Kada sam uhvatio zalet, svi su okrenuli glavu, a predsednik im je rekao: ’Budite mirni, on je Srbin, daće ga sigurno’".
Ravaneli u regularnom toku, Ferara, Padovano, Pesoto i Jugović sa bele tačke. Gde su bili Dešan, Vijali, Del Pjero... ?
"„Ne znam, mislim da je Lipi imao spisak izvođača i da je sve išlo po planu. Pesoto kaže da smo pre utakmice studirali Van der Sara, ja se toga ne sećam, ali ne sumnjam da je on to zaista radio. Zvali smo ga ’profesor’, jer nikada ništa nije prepuštao slučaju. Taj penal je pečat moje karijere. Sticajem okolnosti, Juventus posle toga nije osvojio nijednu Ligu šampiona. Svakako da mi prija što sam ušao u istoriju jednog od najvećih klubova na svetu. Žao mi je samo što posle finala u Rimu nisam imao više vremena da uživam u slavlju. Morao sam odmah u avion pa čak do Japana. Igrali smo neku prijateljsku utakmicu sa reprezentacijom, izgubili 1:0 i Santrač je ponudio ostavku. Ja gledam i pitam se ’šta meni sve ovo treba’".
Riznicu je dopunio pobedom protiv Pari Sen Žermena u Superkupu Evrope, kompenzujući nesrećan poraz na Old Trafordu, kada je Dejo pakovao, Pančev promašivao, Miloje branio, a Junajted iskoristio faktor domaćeg terena i osvojio trofej.
"Revanš smo igrali u Palermu i slavili 6:1. Sećam se da su i francuski mediji bili impresionirani pobedničkim mentalitetom kojim je zračila naša ekipa. Nisu verovali da neko sa takvim žarom može da ulazi u svaki duel, da jednostavno ne postoji izgubljena lopta. To su bile odlike svake Lipijeve ekipe. Ipak je taj Juve bio drugačiji od ostalih. Ostaje velika žal što i naredne sezone nismo osvojili Ligu šampiona. Ne bih rekao da smo potcenili Borusiju Dortmund, više je to bio splet nesrećnih okolnosti. Mislim da je morao da se svira penal kada sam oboren u 3. minutu. Posle nam daju dva gola iz prekida, mi krenemo u kontru, Riken da treći sa pola terena. Išlo im je na ruku što se igralo u Nemačkoj i te utakmice kada krenu loše, obično se loše i završe. Možda nam nije bilo suđeno da odbranimo trofej".
Daleko od toga da nisu imali čime da se uteše. "Skudeto" je osvojen ispred Parme i Intera, a Interkontinentalni kup pobedom protiv River Plate. Jugović je sa šest golova bio četvrti strelac tima, iza Vijerija, Padovana i Del Pjera. Sa golom više od Zidana.
"Da, ali svi su oni izvodili penale. Ja sam morao da se zadovoljim šutevima sa distance. To je bila moja karakteristika. Možda su mi oni golovi protiv Kolo-Koloa jedini iz šesnaesterca u celoj karijeri. Pamtim i kanonadu protiv Milana, 6:1 za Juve nasred San Sira, ja sam dao prvi i treći".
Kandidati iz Juventusa:
Golmani: Anđelo Peruci;
Odbrana: Ćiro Ferara, Moreno Toričeli, Masimo Karera, Pjetro Vjerhovod, Paolo Montero, Dimaš, Mark Julijano, Đanluka Pesoto Vezni red: Paulo Souza, Anđelo Di Livio, Antonio Konte, Đankarlo
Maroki, Didije Dešan, Atilio Lombardo, Huan Pablo Sorin, Zinedin Zidan;
Napad: Đanluka Vijali, Alesandro Del Pjero, Fabricio Ravaneli, Mikele Padovano, Alen Bokšić, Kristijan Vijeri.
TOP 11 - Zinedin ZIDAN (vezni red)
"Ipak je on trener Real Madrida i moram da ga imam u ekipi (smeh). Čim je stigao iz Francuske, videlo se da poseduje vanserijsku tehniku. Nije isto dovesti Ronalda iz Reala za 100 miliona i Zidana iz Bordoa za sedam miliona. Mođi je to radio bolje od svih drugih i meni se više
dopadao taj način razmišljanja. Treba dovesti ’Zidana’ kada on još nije ’Zidan’ i napraviti od njega najboljeg igrača na svetu. Smeta mi kad čujem da osporavaju taj naš Juve, pošto znam koliko se truda i znoja krilo iza svih tih uspeha. Sećam se da tokom priprema nismo imali ni sat vremena za predah. Ujutru teretana, pa 3 do 9 kilometara suvog trčanja. Popodne igra i taktika, a uveče još jedan trening i razgibavanje. Ubeđen sam da danas nijedna ekipa ne radi toliko kao mi kod Lipija. Sve ima svoju cenu, bilo je mnogo povreda, ali je zato bilo i mnogo trofeja. Raduje me da se Zidan dokazao i na trenerskoj klupi, mada je lakše sa Realom osvojiti Ligu šampiona nego sa Ajaksom ili Crvenom zvezdom. Rekao bih da je imao sreću da se nađe u pravo vreme na pravom mestu. Sreli smo se u Madridu na utakmici veterana Reala i Juventusa, to je bilo poslednji put da sam obuo kopačke i pojurio za loptom. Rekao sam sebi - dosta je bilo, nije ovo više za tebe".
LACIO (1997 - 1998)
Samo veliki igrači idu tamo gde odlazi i njihov bivši strateg. Erikson je lako ubedio Kranjotija da iskešira novac za momka na koga se prosto lepe trofeji.
"Opet je Manćini odigrao ključnu ulogu. Znao je šta umem i koliko mogu i nije pogrešio. To je bila sezona moje najzrelije igre. Dobio sam mnogo više slobode nego u Juventusu, mogao sam sebi da dozvolim neki dribling ili potez više i sve je došlo do izražaja. Dogurali smo do finala Kupa UEFA i samo zahvaljujući fantastičnoj partiji Ronalda nismo uspeli da podignemo pehar. Bio sam najbolji strelac tima u Kupu Italije gde je Lacio posle mnogo sušnih godina osvojio trofej. Navijači posebno pamte moja dva gola iz penala protiv Rome. Dobili smo te sezone sva četiri gradska derbija, što nije bilo lako protiv Totija, Kafua, Aldaira, Di Frančeska... ’Romanisti’ imaju mnogo razloga da me mrze, jer sam ih kasnije i sa Atletikom izbacio iz Kupa UEFA".
Kandidati iz Lacija:
Golman: Luka Markeđani;
Odbrana: Paolo Negro, Đuzepe Favali, Hoze Čamot, Alesandro Nesta, Đuzepe Pankaro, Gverino Gotardi;
Vezni red: Dario Markolin, Roberto Rambaudi, Dijego Fuzer, Pavel Nedved, Matijas Almeida, Đorđo Venturin;
Napad: Roberto Manćini, Pjerluiđi Kaziragi, Alen Bokšić.
TOP 11 - Pavel NEDVED (vezni red)
"I on je funkcioner. Gotovo svi igrači iz mog idealnog tima obavljaju danas bitne uloge u evropskom fudbalu, što dovoljno govori o njihovim karijerama. Pavel je uvek važio za najspremnijeg igrača u ekipi. Nikada sebi nije priuštio ni najmanji luksuz. Te sezone u Laciju nijednom nije izašao u šetnju do grada. Stalno je govorio: ’Daj samo da se završi prvenstvo, pa da malo obiđem Rim’. Ja sam bio pobornik surovog profesionalizma, ali je kod Nedveda to zaista bilo na ekstremnom nivou. ’Zlatna lopta’ je stigla kao zaslužena počast za jednu veliku karijeru".
ATLETIKO MADRID (1998 - 1999)
Pobedonosni gol za Lacio u polufinalu Kupa UEFA usred "Visente Kalderona". Sasvim dovoljno da zagolica maštu kontroverznog Hezusa Hila...
"Iskreno, zasitio sam se italijanskog fudbala. Sve mi je polazilo za rukom i sve je postalo nekako monotono. Tražio sam novi izazov i pojavio se Vijeri. Da, Vijeri. On je zvao svaki dan iz Madrida i ubeđivao me da pređem u Atletiko. ’Dođi, pa dođi’. Toliko mi se popeo na glavu, da sam na kraju prelomio i poslušao ga. I šta se desilo? Ja potpišem za Atletiko, on spakuje kofere i ode u Lacio. Naravoučenije - ne veruj nikada fudbalerima. Nisu iskreni (smeh)".
Malo je falilo da i sa ’jorgandžijama’ dogura do novog evropskog finala.
"Izbacili smo Darkov (Kovačevića) Sosijedad u španskom derbiju, tu sam dao onaj gol makazicama. Posle smo prošli Romu i ispali od Parme. Dosta čudna sezona, ja sam se povredio već u prvoj utakmici Kupa UEFA. Igrali smo protiv Obilića i tek sam kasnije saznao da su imali naređenje da povrede mene i Žuninja. Ne sećam se ko mi je ušao klizeći, znam da je bio centarfor i da se posle pravdao kod nekih mojih prijatelja da nije imao nameru. Ali, start je bio pogibeljan i to na 30 metara od gola. Pukao mi je mišić i cela karijera je krenula nizbrdo. Pošto sam bio skupa investicija Atletika, Saki je morao da me stavlja u tim. A kada niste 100% spremni, povrede krenu kao na traci. Prvo vas zaboli članak, pa leva noga, posle i desna... Propustio sam finale Kupa Španije, zaigrao rovit protiv Parme i to se odrazilo na rezultat. Nisam se nikada više vratio na stari nivo. Što se tiče Hila, sviđala mi se njegova harizmatičnost. Sećam se prezentacije tima na početku sezone, beli šešir, belo odelo, bele cipele... Držao je govor i ceo stadion je bio u delirijumu. Baš je tokom te sezone lišen slobode i dolazio je iz zatvora da nas poseti u karantinu pred neku važnu utakmicu. Drago mi je što mu se sin Migel Anhel posvetio fudbalu i što je nastavio tu porodičnu tradiciju".
Kandidati iz Atletika:
Trener: Arigo Saki počeo, Radomir Antić završio sezonu
Golman: Hoze Molina;
Odbrana: Hoze Čamot, Toni, Zoran Njeguš, Huanma Lopez, SantiKarlos Agiljera, Stefano Torizi, Mikele Serena, Ramon, Gašpar;
Vezni red: Đorđo Venturin, Santijago Solari, Žuninjo, Đordi Lardin, Kvinton Forčun, Huan Karlos Valeron, Ruben Baraha, Roberto, Oskar Mena, Radek Bejbl;
Napad: Kiko, Fernando Korea, Hoze Mari.
TOP 11 - Kristijan VIJERI (napad)
"Čisto da mu se odužim što me je namamio u Španiju. Ali ne bi ni on video Atletiko, da nije bilo moje preporuke. Antić me je jedne večeri pozvao telefonom i postavio mi jednostavno pitanje ’Pipo ili Vijeri’. Rekao sam mu da je Bobo u tom trenutku bolje rešenje za Atletiko. Koliko sam bio u pravi govori brojka od 29 golova u dresu madridskog kluba. Ne znam da li je Pipo saznao da sam mu ’pokvario’ transfer u Španiju, eto može sada da sazna. Možeš i ti da proveriš sa Radomirom, to su činjenice".
INTER (1999 - 2001)
Izbacio Romu, ispao od Parme. Jeste se zasitio Italije, ali ga je sudbina i dalje vukla ka Apeninima.
"Inter se pojavio kao vrlo zanimljiva opcija. Lipi je došao za trenera i to je prvo što mi je privuklo pažnju. Doveli su Perucija sa kojim sam igrao u Laciju, došli su Panući, Blan, Di Bjađo... U zimskom prelaznom roku Sedorf i Kordoba. Oboren je i rekord sa transferom Vijerija (49 miliona evra, prim.aut) i zaista je delovalo kao ozbiljan projekat. Inter je specifičan klub, želi sve i to odjednom. Početak je bio u šampionskom stilu, ali su nas povrede osakatile i na kraju smo morali u baraž za Ligu šampiona. Odigrao sam odlično tu utakmicu sa Parmom, slavili smo 3:1, uz dva gola Roberta Bađa. Lipi je takođe imao problema sa adaptacijom. U Italiji nije lako voditi Inter, ako ste pre toga ispisali istoriju Juventusa. Navijači ne zaboravljaju prošlost. Dao sam dva gola te sezone, protiv Lećea u pobedi od 6:0 i protiv Peruđe u pobedi od 5:0. Red je bio da i ja zatresem mrežu kada je najlakše, a ne samo kada gori pod nogama".
Kandidati iz Intera:
Golmani: Anđelo Peruci, Sebastijan Frej;
Odbrana: Kristijan Panući, Ivan Kordoba, Havijer Zaneti, Loran Blan, Mikele Serena, Salvatore Frezi, Dario Šimić, Siril Domoro, Vratislav Greško;
Vezni red: Frančesko Morijero, Klarens Sedorf, Benoa Koe, Luiđi Di Bjađo;
Napad: Ronaldo, Kristijan Vijeri, Alvaro Rekoba, Ivan Zamorano, Adrijan Mutu, Roberto Bađo, Hakan Šukur, Robi Kin.
TOP 11 - Luis Nazario da Lima RONALDO (napad)
"Tu nema razmišljanja. Igrao sam sa mnogo vedeta vrhunske klase, smatram da sam zasluženo dospeo u krem evropskog fudbala i svi su oni bili tu negde, na mom nivou. Ali je Ronaldo u odnosu na sve njih, imao klasu više. Brzina, snaga, tehnika... jednom rečju MOĆ. I dan danas kada gledam na YouTube neke njegove poteze iz PSV Ajndhovena, zapitam se da li je sve to realno. To što je on radio u punom trku, nisam video ni kod jednog drugog fudbalera. On je jedini koji je mene lično impresionirao. Sa drugima si mogao ’jedan na jedan’, otprilike nazireš šta znaju, koliko mogu i šta ti je činiti. Sa njim nisi znao ništa. Šta će da uradi sa loptom, kojom će nogom da dribla, na koju će stranu da krene... Prosto enigma. I sve je to bio prirodan talenat. On se rodio sa tim predispozicijama. To ne može da se nauči. Ko da te nauči? Kažu da Mbape podseća na njega, ali kod Mbapea je sve školski. Ronaldo je igrao neki drugi fudbal, kao da se zabavlja sa drugarima ispred zgrade. A opet, maksimalno ozbiljno i u svrhu rezultata. On je igrao vertikalan fudbal, uzme loptu i ide direktno na gol. To mogu samo najbolji. Nešto slično je imao i Deja Savićević. Vi možete da isfolirate nekoga ko se ne razume u fudbal, da mu prodate neku foru sa futsala. Ali kod njih dvojice nije bilo foliranja. Dakle, ideš pravo prema golu. Ne kružiš, ne čekaš momenat. E, to je najteže. Zato je Ronaldo bio i ostao najbolji. Posebna dimenzija. Možda samo Maradona može sa njim u isti rang".
MONAKO (2001 - 2003)
Montekarlo. Raj na zemlji. Prestonica luksuza i glamura. Zaslužio je u smiraj karijere.
"Tako je, zaslužio sam Monako. Kuper je došao u Inter, a Argentinci nikada nisu gajili simpatije prema balkanskoj školi fudbala. Vidim da se to sada reflektuje i na odnos Maura Ikardija i Ivana Perišića. Imao sam i ponudu Fulama, ali mi je Monako bio atraktivnija destinacija. Ćerkica je već imala šest meseci, odgovarala joj je mediteranska klima, a dopao mi se i kompletan projekat. Napravio sam odličan potez i u takmičarskom smislu. Titula nam je u drugoj sezoni izmakla za bod, posle velike borbe sa Lionom. Posle su bez mene dogurali do finala Lige šampiona, što smatram i svojim uspehom jer sam učestvovao u stvaranju te ekipe".
Dok je sa Dešanom grlio pehar Lige šampiona u Rimu, nije ni slutio da će ga pet godina kasnije dobiti za trenera u Monaku.
"Dešan je sličan Manćiniju, voli da se pita i da donosi odluke. On je i sredio situaciju u reprezentaciji Francuske kada su imali problem sa Kantonom i Žinolom. Umešao je prste i značajno doprineo osvajanju Mundijala ’98. U Monaku je imao odličan tim: Žulija, Rotena, Marka Simonea, Nondu, Prša... Zamisli kad su dva leva beka bili Evra i Abidal. Bio je to početak jednog novog ciklusa koji se završio porazom u Gelzenkirhenu od Murinjovog Porta".
Kandidati iz Monaka:
Golmani: Stefan Porato, Silvio Roma;
Odbrana: Erik Abidal, Siril Domoro, Gael Žive, Filip Leonard, Rafa Markez, Hoze Pjer Fanfan, Žulijen Rodrigez, Patris Evra, Sebastijan Skilaći;
Vezni red: Lukas Bernardi, Pontus Farneru, Marselo Galjardo, Gregori Lakomb, Aleks Njarko, Jaroslav Plašil, Siril Rol, Žerom Roten, Đibril Sidibe, Hasan El-Fakiri;
Napad: Oliver Birof, Sulejman Kamara, Elua, Ludovik Žuli, Šabani Nonda, Dado Pršo, Florin Radučoju, Mohamed Mazhar, Marko Simone.
TOP 11 - Patris EVRA (levi bek)
"Došao je iz Monce u Francusku i posle dve sezone u Nici, stigao kod nas u Monako. Ne pratim ove njegove postove na društvenim mrežama, ali znam da je vrlo interesantan momak. Ja sam ga upoznao u ranoj fazi karijere, kasnije se dokazao u dresovima Junajteda, Juventusa i francuske reprezentacije. Razmišljao sam i o Rafi Markezu, ali mi se Evra više uklapa na poziciji levog beka. Isto tako ne mogu da stavim Birofa pored ovih ’zveri’ koje imam na raspolaganju za tri mesta u špicu".
ADMIRA VAKER (2003 - 2004)
Kada je fudbal u krvi, teško se izgovara ’dosta’.
"Deca su se rodila u Beču i bilo je logično da se vratimo kući. Dopalo mi se što nema karantina. Nisam želeo odjednom da prekinem i učinilo mi se da bi moglo da bude zanimljivo. Da upoznam još jedan stil fudbala, da i oni upoznaju mene. Imao sam zadovoljstvo da radim sa Berndom Krausom, trenerom koji se proslavio na klupi Menhengladbaha, Dortmunda, Real Sosijedada i Majorke".
Kandidati iz Admire Vaker:
Golmani: Volfgang Knaler, Markus Fojerfil;
Odbrana: Zoran Barišić, Gerhard Felner, Mihael Hac, Markus Kacer, Stefan Kogler, Janoš Matjuš, Patrik Osojnik, Harald Suhar, Marek Švjerčevski, Tomas Cingler;
Vezni red: Vitalis Astafjevs, Tomaš Ivan, Adam Ledvon, Rene Mesinger, David Mol, Bernard Šahner, Mario Šeni, Kristijan Tonhofer, Aleksander Cirfogel;
Napad: Kliton Bozgo, Martin Dorner, Mark Janko, Roland Linc, Dejan Marković, Paskal Ortner, Dušan Popović.
TOP 11 - Volfgang KNALER (golman)
"Imao je tada 50 godina. Mislim da je on najstariji igrač u istoriji austrijske lige i jedan od najstarijih u evropskom fudbalu. Veliki profesionalac. Da nije tako, ne bi ni trajao toliko dugo. Bio je član austrijskog tima na Svetskom prvenstvu u Francuskoj. Njegov brat Valter je igrao na poziciji napadača i postigao više od 120 golova u Bundesligi Austrije".
ALEN (2004 - 2005)
Ma kakav kraj. Idemo dalje. Ponekad se prepustimo događajima da nas vode kroz život.
"Desilo se slučajno. Bio sam na Palma de Majorki i igrali smo mali fudbal kod mog prijatelja Helmuta Špikera. On je u to vreme bio predsednik Alena i više je kroz šalu rekao: ’Ti bi u mom klubu bio
najstandardniji igrač’. Ja se nasmejem i kažem: ’Zašto da ne’. To su neke situacije koje se jednostavno dogode, ne razmišljaš previše, samo zažmuriš i doneseš odluku. Taj period mi je pomogao da napravim presek karijere. Mnogo je lepo kada se sa jednog top nivoa, spustite stepenicu niže i osetite kako funkcionišu stvari kada nije sve bajno i sjajno. Fudbal ima neverovatnu moć, pokreće široke narodne mase, bez obzira na novac i stepen takmičenja. Svakome bih preporučio neki manji klub kao poslednju etapu u karijeri. 'Ajde, podseti me na imena igrača. Da slučajno ne stavim Sopića (smeh)".
Kandidati iz Alena:
Golman: Bernd Majer;
Odbrana: Kristijan Mikolajčak, Danijel Tiune, Tim Goršliter, Andrej Fraskareli, Abdul Tjam, Jens Langeneke, Gledson, Petar Đenić, Mitja Šefer, Slađan Ašanin, Dominik Nđeng, Stefan Fengler, Marko Tredup, Danijel Felgenhauer;
Vezni red: Nils-Ole Bok, Ovid Haju, Karlos Andre, Saša Radulović, Musemestre Bamba, Paulinjo, Saša Brinker, Željko Sopić;
Napad: Babakar Ndiaj, Siril Bela, Denis Omerbegović, Rene Levejohan, Damir Pekić, Stanko Svitlica.
Top 11 - Stanko SVITLICA (desni bek/napadač)
"Eto i on je od skoro u direktorskoj fotelji. Valjda se neće naljutiti što sam ga stavio na beka. Nikada ni na treningu nije igrao uz aut liniju. Šta ga briga, pogledaj sa kakvim se imenima našao u istom timu".
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1991 - 2002)
Jedan je od onih što su zaslužili bolji rastanak od nacionalnog tima.
"Neeee... Zašto? Ja ne volim oproštaje. To mi je nekako tužno. Mnogo sete, suza, bla-bla-bla... Gluposti. Pa onda silni neki protokoli. Ja ne volim ni protokole. Draži su mi počeci. Uvek je lepše biti na početku, nego na kraju".
OK, onda počeci. Debi kod Ivice Osima na utakmici protiv Čehoslovačke.
"Ako se ne varam, to je bila prijateljska u Italiji. Vrlo čudan meč, tri puta smo vodili i na kraju izgubili 4:3. Meni je posebno drago što sam debitovao kod Osima. Znaš zašto? Zato što kod Osima nije bilo lako da se debituje. To je jedan od onih stručnjaka koji su pošteno obavljali svoj posao i realno gledali na fudbal. Čak su i njemu nametali igrače tokom Svetskog prvenstva u Italiji. Samo što je Osim mangup i znao je kako da se postavi. Zamislite onda šta su radili sa selektorima koji nisu bili mangupi. To je naša boljka, retko kada idemo pošteno. Tako je bilo u staroj državi, tako je i sada. Ne zna se da li sastavljamo ekipu da bi nešto osvojili ili je sastavljamo da bi se nekome učinila usluga. Mora poštenije. Ako ginemo, daj da poginemo kako treba. Dva puta smo išli pošteno i oba puta su Drula i Veljko osvojili titule sa omladincima".
Zvuči čudno, samo tri gola Vlade Jugovića u dresu Jugoslavije. Dva protiv Farskih Ostrva i jedan protiv Malte.
"Ja sam igrao nešto između ’šestice’ i osmice’. Više sam sam imao zadatak da kvarim igru rivala, nego da učestvujem u završnici naših akcija. Pošto sam uvek poštovao taktičku disciplinu, nisam bio opasan po protivnički gol".
Sa izuzetkom meča u Tuluzu. Tada je krenuo napred, ušao u kazneni prostor i čuo pištaljku Garsije Arande.
"Nisam ni pomislio da je svirao penal. Meni je bilo najnormalnije da imam takav duel na sredini terena. Navikao sam da dobijam batine, a da sudije ne sviraju faul. Ovde je svakako bilo povlačenja za dres, Španac je to video i rešio da sankcioniše. Ostatak priče znamo. Zašto Peđa (Mijatović), a ne neko drugi? Ne znam, nikada sebi nisam postavio to pitanje. Verovatno je u tom momentu osetio da može da postigne gol. Za špiceve je karakteristično da su egoisti (smeh). Preuzeo je odgovornost i promašio. Šta da se radi. Ja sam ga dao protiv Ajaksa, a promašio protiv Arsenala. Sve je to fudbal".
Tanka je linija između slave i očaja. Koji milimetar niže i "Plavi" bi bili među osam najboljih na svetu.
"Ne slažem se da ta moja generacija nije iskoristila šansu. Otišli smo na Svetsko i Evropsko prvenstvo i oba puta prošli prvi krug. Recite mi koja je to generacija posle naše uspela da učini? Koliko dugo čekamo na plasman na Evropsko prvenstvo? Pritom, mi smo igrali u mnogo težim uslovima. Bili smo na zalasku karijere i uvek pod nekim moranjem. Sad ili nikad. Sankcije su nam pojele najlepše godine karijere. Zato sam i odbio da primim plaketu za 40 i više nastupa u državnom timu. Za mene je to falsifikat. Ovo je sada Srbija i piše se neka nova istorija. Ja sam igrao za neku sasvim drugu reprezentaciju".
Kandidati iz reprezentacije:
Golmani: Fahrudin Omerović, Aleksandar Kocić, Ivica Kralj;
Odbrana: Vujadin Stanojković, Darko Milanič, Džoni Novak, Faruk Hadžibegić, Ilija Najdoski, Predrag Spasić, Siniša Mihajlović, Risto Vidaković, Goran Đorović, Miroslav Đukić, Zoran Mirković, Željko Petrović, Slobodan Komljenović, Niša Saveljić;
Vezni red: Mehmed Baždarević, Dejan Savićević, Dragan Stojković, Slaviša Jokanović, Branko Brnović, Dejan Govedarica, Dejan Stanković, Ljubinko Drulović;
Napad: Darko Pančev, Predrag Mijatović, Vladan Lukić, Savo Milošević, Darko Kovačević, Mateja Kežman.
MONDO TV: ZBOG KOJE UTAKMICE SI PLAKALA/PLAKAO?
TOP 11 - Albert NAĐ (štoper)
"I njega moram na pogrešnu poziciju. Neka mu to bude satisfakcija što nije išao na Svetsko prvenstvo u Francusku. Eto, da sam ja bio selektor, Adi bi se sigurno našao na spisku putnika. Tada je odbio da igra beka, valjda će prema meni imati razumevanja. Ipak nas vezuju lepe uspomene. Slučajno sam se setio toga, jer mi fali štoper i ne vidim koga drugog da uparim sa Đukom. Za Piksija više nemam mesta u veznom redu... OK, Miha... 'ajde, mogao sam njega... Ali,
Miha neće da se naljuti. On zna da je u svim mojim kombinacijama. I previše je zastupljen u medijima, ne treba mu još i ova promocija (smeh). Neka ga Adi. Siguran sam da neće izneveriti moja
očekivanja".
TOP 11 - Marćelo LIPI (trener)
"U Italiji sam radio samo sa dvojicom stručnjaka, u Srbiji i Španiji sa po jednim. Staviću pobednika. Ipak je Lipi objedinio sve one osobine koje uspešan trener mora da poseduje. On je i pobednik i kreativac i dobar strateg. I što je najvažnije, pošten čovek. Znaš zašto sam uporan sa ovim poštenjem? Fudbal je ozbiljan posao i ozbiljna filozofija. Trener mora da ima integritet, da patentira i sačuva svoje ideje, da bude autonoman i da ne podleže pritiscima lažnih savetnika. Meni je žao što Paunović nije u našem fudbalu, što Drula ne radi nigde i što Ljupko nikada nije bio selektor reprezentacije. Kao navijač, moram da verujem u Krstajića i da ga podržim na putu ka Evropskom prvenstvu, ali mi je neshvatljivo da neko u isto vreme može da bude predsednik jednog kluba i da obavlja funkciju selektora reprezentacije".
TOP 11 Vladimira Jugovića: KNALER -SVITLICA, ĐUKIĆ, NAĐ, EVRA - NEDVED, ZIDAN, MANĆINI - SAVIĆEVIĆ, VIJERI, RONALDO.
"Ja se nadam da sam imao šta da ponudim za neku Ligu veterana".
...
Ovo je pismo koje je izvesni Stefano Bedeski, neposredni svedok penal-ruleta u Rimu, napisao svom drugaru koji je finale Lige šampiona protiv Ajaksa pratio pored TV ekrana:
"Bio sam na stadionu, ali ti zavidim samo iz jednog razloga. Zavidim ti jer si bio u prilici da vidiš nešto što je meni promaklo. Video si onaj poluosmeh Vlade Jugovića u trenutku kada je uhvatio zalet za šut. Nisi imao sreće da nabaviš ulaznicu, sedeo si kod kuće u treger majici, donjem vešu i sa hladnim pivom u ruci. Veruj mi, samo zbog tog jednog kadra, nemaš za čime da žališ. Dok smo mi drhtali na tribinama i pokušavali da kroz oblake dima saznamo ko je uopšte izvođač četvrtog penala, ti si i pre šuta znao epilog. Taj Jugovićev polusomeh, bio je lajt-motiv čitavog finala. Poenta svega. Bio je osveta prokletoj sudbini koja nas je pratila godinama unazad. Bio je uteha za sve suze koje smo prolili tumarajući ulicama Atine i Beograda. Očajni zbog poraza od Hamburgera i Ajaksa".
Jugo, Jugo, Jugoooo... Zvezdino dete sa druge planete!
---------------------------------------
SVE KOLUMNE I INTERVJUI NEBOJŠE PETROVIĆA
