"Kada istrčite na teren, to je kao da niste na zemlji. Kao da trčite po oblacima. Ja i danas, kada osetim miris pokošene trave, sav uzdrhtim. Setim se vremena kada sam sanjao da igram za Partizan", Nenad Stojković razgovor za "Tempo", sredinom sedamdesetih.
...
Njegova generacija se nije obrukala na Evropskom prvenstvu za mlade. Štaviše. Upisala se u istoriju kao osvajač prvog turnira na kojem je UEFA uzela u obzir isključivo igrače do 21 godine. Davno je bila 1978. godina. Jugoslavija se prošetala kroz kvalifikacije u grupi sa Španijom u Rumunijom, zatim izbacila Mađarsku i Englesku i u finalu naletela na moćan tim Istočne Nemačke:
"Rumune smo tukli i u Osijeku i u Krajovi, Špance pregazili - 4:1 u Zagrebu i izgubili minimalno samo tu poslednju utakmicu u Elčeu koja nije imala rezultatski značaj. Protiv Mađara izgubimo kod kuće 1:0, ali ih tamo dobijemo 2:0 i odemo dalje. Vaha je dao prvi gol, a Damir Desnica pobedonosni u poslednjem minutu. Protiv Engleza, žestoka borba svih 180 minuta. Slavili smo u Novom Sadu 2:1 i onda otišli na stadion Mančester sitija i odigrali jednu od najboljih utakmica u mojoj karijeri. Mislim da nisam izgubio nijedan vazdušni duel. Oni su imali sjajan tim sa Glenom Hodlom, Piterom Ridom, Kevinom Rivsom... zaglušujuća atmosfera na Mejn Roudu... blizu 30.000 ljudi na onim starim tribinama... Opet je Vaha dao gol u finišu za 1:1 i finale je bilo naše".
Bobe Pavković je bio najstandardniji, a on uz Halilhodžića, Kranjčara i golmana Stojanovića najbolje ocenjeni igrač naše reprezentacije na putu ka završnom činu. Legendarni mađarski stručnjak Lajoš Baroti je rekao da ta mlada reprezentacija Jugoslavije poseduje veći kvalitet od svojih kolega iz A tima.
"Naš Savez je insistirao na jednoj finalnoj utakmici, ali je prevagnula želja Nemaca da se igraju dva susreta. U Haleu smo slavili golom Halilhodžića i niko nije ni slutio da će se revanš u Mostaru pretvoriti u istinski festival fudbala. Već u prvom poluvremenu viđeno je sedam golova, mnogo šansi, bezbroj uzbuđenja... Mislio sam da će se srušiti tribine pod Bijelim brijegom kada je Srećko Bogdan na početku drugog dela postigao gol za 4:4. Vaha je bio trostruki strelac i na kraju je proglašen za najboljeg igrača Evropskog prvenstva. I pored spektakularnog epiloga u Mostaru, smatram da je ona utakmica u Mančesteru naše najbolje izdanje u čitavom tom ciklusu".
Dobrodošli u "Mojih TOP 11" Nenada Stojkovića, trostrukog šampiona države sa Partizanom, prvaka Evrope sa mladom reprezentacijom Jugoslavije, čovekom koji je četiri puta branio boje Tima sveta i čovekom koji je odbio funkciju potpredsednika Fudbalskog saveza Kosova. Jer... jer... pa jednostavno, jer se oseća Srbinom.
Sistem: 4-3-3
"Najofanzivniji mogući. Iako sam bio defanzivac. Možda ću imati problem da smestim sve igrače koje sam planirao, ali imajući u vidu o kakvim se majstorima radi, neće im smetati da se nađu i na pogrešnim mestima na terenu".
(NA KOJEG VAS ROK MUZIČARA DANAŠNJICE PODSEĆA NENAD STOJKOVIĆ? Pogledajte ovu fotografiju)
PARTIZAN (1974 - 1984)
Sve je počelo u Liriji. Otac Slobodan i majka Radmila nisu ni znali da im se sin opredelio za fudbal. Možda zato što je prvu utakmicu u životu odigrao pod imenom Raka Đurović.
"Igrao se neki turnir gradova, uz učešće Prištine, Prizrena, Đakovice i Peći. Imao sam svega 15 godina i nisam bio licenciran ni za jednu sekciju. Morao sam da naučim napamet generalije mog prijatelja Rake Đurovića jer su me prijavili na njegovu legitimaciju. Sreća da smo ličili, pošto sam tada bio plav. Kasnije sam se sa njegovim papirima pojavio i na pripremama reprezentacije Kosova i Metohije. Morao sam dvostruko više da se trudim. Prvo, da opravdam poverenje trenera, a drugo, da ne obrukam prezime Đurović. Kažu da nisam bio loš".
U Partizan stiže '72. Kao junior. I što je još zanimljivije, kao zvezdaš.
"Da. I to nisam nikada krio. Ja sam kao klinac navijao za Zvezdu. Najstariji brat Miomir je studirao u Beogradu i u slobodno vreme vodio fudbalsku školu u Prizrenu. U razgovoru sa mojim trenerom iz Lirije Slobodanom Backovićem predložio je da odem u Partizan kod Mirka Damnjanovića jer se u to vreme bolje radilo u mlađim kategorijama crno-belih. Sećam se, kada sam prvi put kročio na teren, osećaj je bio neverovatan. Nikada pre toga nisam šetao travnatom podlogom, ni na 'Marakani', ni na JNA. Zamolio sam ekonoma, mog zemljaka iz Prizrena Ćamila Hasanija, da mi otvori kapije stadiona, stao sam na centar igrališta i pomislio šta bih dao da jednog dana zaigram pred punim tribinama i budem junak utakmice".
Nije dugo čekao. Već u februaru '74, eto ga u glavnoj ulozi na stadionu Partizana.
"Mirko Damnjanović je preuzeo prvi tim i pružio mi šansu na prijateljskoj utakmici protiv Visle iz Krakova. Stavio me je na zadnjeg veznog u drugom poluvremenu, što mi nije bilo strano jer sam u Liriji često igrao na poziciji polutke. Posle sam se postepeno vraćao i na kraju ustalio na levom beku. Mislim da to nije loš put za svakog defanzivca. Čak i u današnjem fudbalu imate mnogo vrhunskih bekova koji su na početku karijere pokrivali ofanzivne krilne pozicije. Meni je bilo lakše da igram pozadi, jer sam imao igru ispred sebe i bolje sam se snalazio u prostoru".
Prvu titulu osvaja kao najmlađi u ekipi. Čuvena sezona 1975/76. i "ljubljanski scenario". Pod Bežigradom se točio šampanjac, a na Karaburmi bacali tranzistori.
"Nikada neću zaboraviti utakmicu u Tuzli. Izgubili smo glatko od Slobode, ali je neko u svlačionici rekao 'nema veze, bićemo šampioni'. Poslednje kolo sa Olimpijom, čudan osećaj. Prekazi i ja smo ušli u drugom poluvremenu i igrom slučaja, kreirali akciju iz koje je postignut šampionski gol. Sećam se da je lopta izašla u aut i da je Maksimović već stavio pištaljku u usta. Bio sam dovoljno blizu da čujem kad je rekao 'hajde, pustiću još ovo'. Kozić je vratio loptu igru i u momentu kada je proigrao Prekija, ja sam bio negde na centru terena. Nastavio sam da trčim, Dževad je poslao dugu u šesnaesterac Olimpije, došlo je do odbitka i odjednom se lopta našla u mojim nogama. Bio sam uzbuđen. Vidim da je Dalanović na sredini gola i da mogu da biram u koji ugao da šutiram. Već sam je video u mreži, ali u odsudnom trenutku, noga mi se zabije u zemlju i ja je samo podbodem... Srećom, lopta se nekako dokotrlja do Bjekovića i on je iz okreta smesti u gol. Onda je nastao haos".
Haos koji je najbolje opisao Jordan Ivanović u radio prenosu.
"Nisam nijednom čuo taj njegov komentar, znam samo da je u trenutku šuta rekao 'Stojković' i da je posle toga počeo da viče 'gol, gol, gol...!'. I niko nije čuo da je Bjeković strelac. Svi su mislili da sam ja poslednji igrao loptom. Kada sam se vratio u Prizren, čekalo me je stotinak navijača ispred roditeljskog doma da mi skandiraju ime zbog gola vrednog šampionskog slavlja".
Druga titula još slađa. Sada je već protagonista i jedan od najstandardnijih u ekipi.
"I opet smo 'pukli' u Tušnju. Sa Slobodom nikako nismo znali da izađemo na kraj. Imali su Mulahasanovića, koga su zvali 'Tuzlanski Džaja'. Zatim Hukić, Šećerbegović, Mersad Kovačević... Izgubili smo 3:0. Sećam se da je Džafrić dao prvi gol. Ušli smo nekako stidljivo u prvenstvo. Zvezda i Hajduk su bili glavni favoriti, nama niko nije davao šanse da možemo do prvog mesta. Mučili smo se u prvom delu sezone. Recimo, protiv Radničkog iz Niša koji je vešto koristio kontre preko Stojiljkovića i usporavao igru vraćanjem lopte golmanu. Pa protiv OFK Beograda koji je bio izuzetno nezgodan rival. Poveli su 1:0, ja sam izjednačio i Zavišić je tek pred kraj sa dva gola okrenuo utakmicu u našu korist".
Posle zimske pauze, rapsodija Parnog valjka. Atomski fudbal Biće Mladinića i furiozan pohod do šampionskog lovora.
"Doveli smo 'Saniboja' i počeli da meljemo. Ljudi to ne znaju, Santrač je na 100 metara trčao ispod 11 sekundi. Bio je neverovatno brz i eksplozivan. Doneo nam je ključne bodove u finišu te sezone i primakao se magičnoj brojci od 200 golova u karijeri. Igrali smo veoma atraktivan fudbal, Biće je insistirao na taktici i na presingu. Imali smo prosek od 33.000 gledalaca po utakmici. Bilo je tu i grešaka, naravno. Sećam se svog kiksa protiv Hajduka, baš ispod zapadne tribine. Žungul mi je ukrao loptu i krenuo sam ka golu, ali je Borota dobro intervenisao".
Meč odluke protiv Večitog rivala. Partizan je imao dva boda prednosti i odgovarao mu je i nerešen rezultat.
"Ma kakav remi. Dobili smo ih tokom jeseni na 'Marakani' 3:1 i nije bilo razloga da opet ne krenemo na pobedu. Dve izvanredne utakmice. U toj prvoj smo već posle 18 minuta vodili 2:0. Posle jedne akcije, Dika Stojanović je izleteo i boksovao loptu, ona je došla do Ace Trifunovića koji je iskoristio svoj dobar šut i opalio iz prve, a na gol-liniji je Staja Nikolić intervenisao rukom i spasao čist gol. Bio sam odmah pored sudije Manojlovskog i kada sam ga pitao zašto ne svira penal, on je odgovorio 'pa imate 2:0, šta još hoćeš'. U fazonu, šta će mi treći. Ali Zvezda je kasnije smanjila na 2:1 i nije bilo lako. Zaviša je tek u 90. minutu otklonio dileme oko pobednika".
A u Humskoj pljusak i gomila uzbuđenja.
"Sve je prštalo od dobrog fudbala. Vodio sam žestoke duele sa Jovanovićem i po ocenama izveštača bio jedan od najboljih na terenu. Sećam se jedne fotografije gde smo Hatuna (Jusuf Hatunić) i ja u skoku iznad kompletnog navalnog reda Zvezde, a ispod piše 'Partizanova odbrana na dva sprata'. Poveli smo Mocinim golom u prvom poluvremenu, ali je Zvezda za samo desetak minuta u nastavku totalno preokrenula rezultat. Nije nam ostalo ništa drugo nego da svim silama krenemo ka golu Stojanovića".
I onda Santrač - Vukotić. Blickrig Partizana i šampionska zvona uz crno-bele konfete.
"Pobede smo slavili u bašti restorana na stadionu JNA. Tu smo se najlepše osećali i zaista je bio divan ambijent. Nije u to vreme bilo splavova, možda par diskoteka i to je to. Rvački klub Radnički je držao jednu na Slaviji i ponekad smo znali i tamo da zaglavimo. Sve je to bilo u granicama normale, ne kao danas".
I treća titula ima svoju draž. Bez obzira što je drugi deo sezone ispratio pored TV ekrana.
"Završio sam Fakultet narodne odbrane i morao sam tri meseca na dosluženje vojnog roka. Poslali su me u Sombor i tamo sam gledao prenos one čuvene utakmice protiv Dinama na stadionu Crvene zvezde. Ali meni je u sećanju ostao i prvi susret sa 'modrima'. Spektakularna utakmica na Maksimiru i naša pobeda od 4:3. Moca je dao takav četvrti gol da je to za antologiju. On je vrlo retko tresao mreže šutevima van 16 metara, ovo mu je jedan od najlepših u karijeri. Partizan je te sezone imao izuzetnu igru, slično kao kod Mladinića. Generacija Mancea, Varge, Čave Dimitrijevića, Zvonka Živkovića koja je izgubila dve, tri godine zbog previranja u Partizanu, konačno je stasala i došla do izražaja. Ljuba Radanović i ja smo im pomogli našim iskustvom, a Mocin povratak iz Bordoa je bio šlag na tortu".
Ovaj zagrebački nije bio toliki bauk, ali je svaki drugi Dinamo ostavljao ružne uspomene kod Stojkovića i njegovih saigrača. Kijevski, berlinski, drezdenski...
"Neverovatno je kako te '78 nismo prošli Dinamo iz Drezdena. Dobili smo ih glatko na našem stadionu golovima Prekazija i Đurovića, a onda otišli u Nemačku i izgubili 2:0. Penali su lutrija i tu smo u jednom trenutku bili u prednosti, ali je Zaviša omanuo u sedmoj seriji i oni su otišli dalje. Mislim da je i Aca Trifunović promašio, nemojte me držati za reč (Trifunović, Zavišić i Boško Đorđević, op.aut). Ja sam šutirao i pogodio (kao i Bobe Pavković, Klinčarski i Prekazi, op.aut). Šteta, jer smo te sezone sa Bićetom mogli daleko da doguramo u Kupu šampiona. Moca nam je otišao u Francusku i to je bio nenadoknadiv hendikep".
...
Kandidati iz Partizana:
Golmani: Radmilo Ivančević, Blagoja Istatov, Rade Zalad, Ranko Stojić, Petar Borota;
Odbrana: Rešad Kunovac, Refik Kozić, Ivan Golac, Radomir Antić, Borislav Đurović, Dragan Arsenović, Svemir Đorđić, Predrag Tomić, Jusuf Hatunić, Ljuba Radanović, Slobodan Rojević;
Vezni red: Momčilo Vukotić, Aranđel Todorović, Aca Trifunović, Dževad Prekazi, Nikica Klinčarski, Miodrag Ješić, Čava Dimitrijević, Admir Smajić;
Napad: Nenad Bjeković, Pavle Grubješić, Vukan Perović, Ilija Zavišić, Boško Đorđević, Slobodan Santrač, Dragan Mance, Zvonko Živković, Zvonko Varga.
"Mnogo je tu igrača koji zaslužuju moje poverenje. Sa Golcem sam i dan danas nerazdvojan, a bio je neprikosnoven na svojoj poziciji. Poseban lik, meni veoma drag. Svojevremeno je posedovao zbirku od 5.000 ploča. Bitlsi, Roling Stonsi, Bi Džiz... rastao sam i kulturno se uzdizao uz njegovu rok muziku. Bobe je takođe bio specifičan, svirao je gitaru i osnovao grupu 'Rani mraz'. Šteta što se povredio i posle se teško vraćao u formu. Anatara je bio prototip modernog profesionalca. Mnogo sam naučio od njega. Još tada je imao afinitete prema trenerskoj profesiji. Umeo je satima posle utakmice da sedi u svojoj sobi i analizira detalje. Uživao sam u njegovim analizama, govorio je o taktici, načinu igre, izboru igrača... Videlo se da će postati veliki stručnjak".
TOP 11 - Petar BOROTA (golman)
"Moj cimer iz Partizana. Izuzetno harizmatičan tip. Obožavao sam ga, iako je ponekad umeo da me izvede iz takta. Išli smo krajem sedamdesetih na neki turnir u Francusku, on je kasnio na avion i stigao je taksijem na aerodrom. Naravno, bez prtljaga. Drugi, treći dan u Nansiju, vidim ja da mi se nešto čudno dešava sa četkicom za zube. Pitam ga je l' to on koristi moju četkicu, 'pa da, šta ima veze... to je kao da pušimo istu cigaretu... pušiš ti, pušim ja... ista stvar'. Mnogo je anegdota vezanih za njegovo ime. Ljudi misle da je ona fora sa kačketom u 'Kenguru' urbana legenda. Nije. To se Bori zaista dogodilo dok je branio u Čelsiju. Jedina razlika u odnosu na film je u rezultatu. Oni su u tom trenutku vodili sa četiri ili pet golova razlike i taj njegov gaf nije imao uticaja na konačan ishod. Sve ostalo je isto. Odbranio je penal i sa loptom u naručju ušetao u gol da bi uzeo kačket".
MONAKO (1984 - 1986)
Da nije morao u vojsku, Nenad Stojković bi postao član aktuelnog prvaka Evrope.
"Hamburger je nudio skoro 2 miliona maraka i to je u ono vreme bio ogroman novac. Moja jedina žal u karijeri je što nisam obukao dres nekog velikog evropskog kluba. Tada nisam ni znao da mi je ugovor istekao, a niko me iz Partizana nije obavestio. Došla je vojna policija i odvela me u Sombor. Za Monako sam potpisao u poslednjem trenutku prelaznog roka. Oni su imali problem sa centarhalfom Ivonom Le Ruom. To je onaj igrač što je na Evropskom prvenstvu u Francuskoj uklizao Dancu Simonsenu i slomio mu nogu. Kasnije se i sam povredio, što je dodatno ubrzalo moj transfer na Azurnu obalu".
U Partizanu tri titule i Mitropa kup. Red je bio da se riznica trofeja obogati i nekim nacionalnim kupom.
"Nama je to finale došlo u najboljem mogućem momentu. Imali smo seriju od 27 utakmica bez poraza. Izgubili smo samo od Duleta Savića i Bore Primorca u polufinalu Kupa. Dobili smo ih 2:0 u Montekarlu, oni su u Lilu dali gol u 30. sekundi i tako je ostalo do kraja. U borbi za trofej, PSŽ je bio veliki favorit sa Luisom Fernandezom, Papetom Sušićem, Dominikom Rošetoom... Napravili smo iznenađenje i slavili golom Žanginija. On je bio francuski reprezentativac, dao je onaj sjajan gol iz slobodnog udarca protiv Austrije na Svetskom prvenstvu u Španiji. Bio je tanane građe, kao Prekazi, ali je imao izvanrednu tehniku".
Nije ni sa Monakom imao sreće na evropskoj sceni. Ispao je oba puta u prvom kolu, najpre od CSKA, posle od Univerzitatee.
"Imali smo dobru ekipu, ali neiskusnu. Samo sam ja bio u nekim zrelim fudbalskim godinama. Svi ostali su imali reprezentativni pedigre, ali tek su se kasnije izgradili kao igrači. Klod Puel je igrao zadnjeg veznog, Manuel Amoros levog beka, zatim Danijel Bravo, Bruno Belon... pa reprezentativac Alžira Liježon... Golman Etori je bio nizak rastom, ali je imao odličan refleks. Povredio se i nije mogao da brani protiv Rumuna. Njegova zamena Stambuli nije bio na željenom nivou, ali daleko od toga da je krivica bila samo do golmana. Odigrali smo očajno revanš u Krajovi i prokockali dva gola prednosti iz Monaka".
Kandidati iz Monaka:
Golmani: Danijel Bernar, Žan-Lik Etori, Anri Stambuli;
Odbrana: Manuel Amoros, Ivon Le Ru, Abdulah Liežon, Huan Simon, Žoze Filipi, Stefan Salomon, Žan-Lik Sokal;
Vezni red: Erik Benua, Dominik Bižota, Danijel Bravo, Frederik Kristen, Bernar Žangini, Karlos Lopez, Serhe Lopez, Klod Puel, Frederik Zago, Erik Deletang, Marsel Dib, Feliks Lakuesta;
Napad: Filip Anziani, Bruno Belone, Gi Plato, Filip Tibuf, Jusuf Fofana, Moris Duala.
"Taj Feliks Lakuesta je zajedno sa Lariosom član one čuvene generacije Sent-Etjena koja je sa Ćurkovićem na golu, dogurala do finala Kupa šampiona i izgubila od Bajerna u Glazgovu. Odmah posle Džajićevog povratka u Zvezdu, pozajmljeni su Bastiji i te sezone opet stigli do finala evropskog kupa, ali su izgubili od PSV-a u borbi za trofej Kupa UEFA".
TOP 11 - Manuel AMOROS (odbrana)
"Nemam ni najmanju dilemu. Vrhunski levi bek, iako mu je desna noga bila jača strana. Stariji ljubitelji fudbala pamte onaj njegov šut na Svetskom prvenstvu u Španiji kada je malo falilo da razvali prečku. Znam da ga navijači Zvezde obožavaju zbog onog penala u Bariju, ali Amoros je bio jedan od najboljih bočnih igrača u istoriji francuskog fudbala. Van terena tih i povučen... nije se mnogo eksponirao... baš onako neprimetan. Ali u igri živa vatra. Najkompletniji fudbaler sa kojim sam igrao tokom karijere. Mogao je sve da igra, perfektan pozadi, neuhvatljiv kada krene napred, tehnički na vrlo visokom nivou. Često ga viđam jer radi kao stručni konsultant za jednu francusku televiziju. To je sada u modi. Skoro svi bivši igrači u Francuskoj posvetili su se ulozi TV komentatora".
MONPELIJE (1986 - 1988)
Iz Prve u Drugu francusku Diviziju. Korak unazad? Ma kakvi...
"Bio sam na pragu Nanta, ali me je pozvao trener Mišel Mezi i pitao me da li bih voleo da pređem u Monpelije. Rekao sam 'zašto da ne'. Meni je bilo važno samo da igram. Predsednik Luj Nikolin je imao velike ambicije i znao sam da se radi o ozbiljnom projektu. Doveli su Rožea Milu koji se nadavao golova u Bastiji i Sent-Etjenu. Zatim Žan-Kloda Lemula iz Pari Sen Žermena, osvajača olimpijskog zlata u Los Anđelesu. Ja sam u Parizu potpisao ugovor u poslednjem minutu prelaznog roka i odmah otputovao avionom za Lion gde smo igrali prvu utakmicu".
Prva pa poraz. Prvenstvo nije počelo u skladu sa ambicijama kluba.
"Mučili smo se u prvih pet kola. Nikolin je umeo da kaže 'nije majonez još uhvatio kako treba'. Ali kad je uhvatio, počeli smo da meljemo. Izgubili smo u Martigu 3:0 i posle toga je krenula serija pobeda. Mislim da do kraja šampionata nismo kiksnuli nijednu utakmicu. Oborili smo rekord po broju postignutih golova u Drugoj ligi (73), od čega su skoro polovinu postigli Mila i Loran Blan. Bilo je tu i
spektakularnih pobeda, protiv Seta (7:0) ili Bezijea (6:0). Dao sam četiri gola, od kojih mi je onaj pobedonosni protiv Martiga naročito drag".
Monpelije se posle pet godina vratio u Prvu diviziju. I nije mu trebalo mnogo da se navikne na elitu francuskog fudbala.
"Odigrali smo fantastičnu sezonu i zabeležili najbolji plasman u istoriji kluba. Bili smo treći, iza Monaka i Bordoa. Kod kuće smo svima davali po 5-6 komada. Dođe Rasing i povede 1:0, ja izjednačim i do kraja ih napunimo 6:1. A oni su u to vreme bili najmoćniji klub u Francuskoj. Držala ih je Matra, njihovo vojno preduzeće koje se bavilo proizvodnjom raketa i vojne opreme. Imali su toliko para da su kupovali koga su hteli. Predsednik pozove igrača, pita ga koliko zarađuje u svom klubu i kada čuje cifru kaže mu: 'Ovde ćeš imati puta pet'. Tako su i doveli Luisa Fernandeza. Njegov transfer je potpuno poremetio fudbalsko tržište u Francuskoj, jer je dobio 100.000 maraka mesečno. Imali su Olmetu na golu, Frančeskolija, Litbarskog, Bosisa... trener je bio Portugalac Artur Žorž, koji je sa Portom pobedio Bajern u finalu Kupa šampiona".
Nije ni Nikolin imao zmiju u džepu. Dugo je pregovarao sa čuvenim nemačkim golmanom Haraldom Šumaherom.
"Na kraju se ipak odlučio za Alberta Rusta, ali je doveo Kubejna iz Marseja i Lariosa iz Sent-Etjena. Imali smo opet najefikasniji napad u ligi (68) i ubedljivo najbolju gol-razliku (+30). Tukli smo Brest 6:0, Sent-Etjen 5:0, Lans i Marsej po 4:0... Kristijan Perez je eksplodirao uz Milu, dali su po 12 golova. Taj naš stadion 'De la Mosson' je bio neosvojiva tvrđava. Novinari su ga zvali 'Pakt sa đavolom' i poredili ga sa 'Žofrijem Žišarom' gde je takođe vladala paklena atmosfera. Izgubili smo kod kuće samo jednu utakmicu za celu sezonu".
"Srpski Krol" se ponovo zaustavio na četiri gola. Protiv Rasinga, Monaka i Marseja u prvenstvu i protiv Strazbura u Kupu Francuske.
"Propozicije su dozvoljavale samo dva stranca, a Monpelijeu je trebao napadač. Ostavilu su Žulija Cezara i doveli Karlosa Valderamu. Nisam se ljutio i rastali smo se na vrlo korektan način. Nikolin je kasnije ušao u još veće investicije, uspeo je čak da angažuje i Erika Kantonu. I to je bio haos. I na tribinama i na terenu... ali i u svlačionici (smeh)".
Kandidati iz Monpelijea:
Golmani: Stefan d'Anđelo, Žan-Iv Or, Albert Rust;
Odbrana: Frank Lukezi, Mark Furlan, Paskal Baij, Filip Milo Raduan Abes, Ričard Tuten, Žulio Cezar;
Vezni red: Bernar Tišner, Žerard Bernarde, Klod Lemul, Fransoa Skala, Kader Ferhaui, Fransoa Larios, Tijeri Lori;
Napad: Klod Riust, Žan-Mark Valadije, Žan-Mišel Gued, Karim Maroko, Laslo Kiš, Loran Blan, Patrik Sorija, Rože Mila, Kristijan Perez, Patrik Kubejn.
TOP 11 - Rože MILA (napad)
"On je, ustvari, Miler, pošto se rodio u vreme kada je Kamerun bio pod nemačkom vlašću. U Francuskoj se prekrstio u 'Milla', ali mi i to pogrešno izgovaramo. On je 'Mija', a ne 'Mila'. Ali 'ajde... odomaćilo se 'Mila'. Bio je poseban. U životu nisam sreo tako opasnog napadača. Zvali smo ga 'Kobra', jer je umeo da 'ubode' gol kada najmanje očekuješ. Dobije loptu i ti misliš da je tvoja, ali on je u deliću sekunde ćušne i ostavi te u neverici. To je fascinantno... brzina... kontrola lopte... Sećate se one utakmice u Italiji protiv Kolumbije. Ja sam je gledao sa pokojnim bratom na televiziji i kada sam video da Mila ulazi u igru, rekao sam: 'Gledaj sada kako će da otme loptu Igiti'. I posle pet minuta se dogodila ona čuvena scena. Rože krene desnom nogom u blok, ali lukavo ostavi levu jer je znao da će ovaj petom da pokuša lažnjak. Svi znamo kako se završilo", priča Stojković i dodaje:
"Voleo sam posle treninga da ostanem 15-20 minuta i da vežbam neke detalje u igri 'jedan na jedan' sa napadačima. On je uvek prvi dizao ruku i ostajao sa mnom. Rože je iz Afrike prvo prešao u Valensijen, ali pošto je tamo bilo hladno rekao je: 'Ja ne mogu više' i otišao u Monako. Onako vedrog duha, dizao je atmosferu u svlačionici. Jednom je dobio novi 'Reno 25' od predsednika Nikolina i da bi nam pokazao koliko je to moćan auto, ostavljao je upaljen motor tokom treninga. Kaže 'Je l' čujete, radi, a k'o da ne radi'. Umirali smo od smeha".
Rasizma ima i danas... zamislite tada.
"Prednjačio je Frank Lukezi koji se nije baš podnosio sa Milom. Često ga je prozivao zbog boje kože, a ovaj da bi mu vratio, nije pio vodu iz iste čaše iz koje je pio neki belac u ekipi. Stalno su se nešto zadirkivali. Jednom ga je Rože izazvao na dvoboj i rekao da će brže opaliti lukom i strelom, nego Lukezi iz pištolja (smeh). Kada je završio karijeru, vratio se u Kamerun i mislim da je i dalje zaposlen u Ministarstvu sporta. On je svuda 'persona grata' i često ga zovu na razne ceremonije. Imao je tragediju pre desetak godina kada mu je žena nastradala u saobraćajnoj nesreći. Žao mi je što te '90 nije dogurao do finala Svetskog prvenstva. Bili su najveća senzacija, dobili su Argentinu na otvaranju, imali rezultat protiv Engleza i onda ih je Lineker sa dva gola okrenuo i poslao kući".
MILUZ (1988 - 1990)
Ništa ga više nije moglo odvući iz Francuske. Čak ni novi povratak u Drugu ligu.
"Fino iskustvo. Krenuo sam sa juga ka severu. Monako, Monpelije, pa Miluz. Simpatična ekipa. Ušli smo odmah u Prvu ligu i mogu da se pohvalim da sam imao dve promocije sa dva različita kluba, što nije nimalo lako u veoma jakoj Drugoj ligi Francuske. Slavili smo protiv Lansa 2:0 u meču odluke, sećam se da je Mark Keler bio junak utakmice. Baka Slišković je stigao kao pojačanje za elitu, ali već je bio na zalasku karijere. Preciznije rečeno, bio je razočaran jer u Marseju i Lansu nije igrao na niovu svojih potencijala. Iskreno, nije voleo da trenira. Voleo je boemski život i to sa Miluzom mu nije bio neki izazov. Igrao je onako... za svoju dušu".
Kandidati iz Miluza:
Golmani: Žil Rine, Paskal Ron, Filip Sens;
Odbrana: Erik Koling, Žan-Mark Dirinžer, Serž Duvernua, Serž Žener, Patrik Perion, Adrian Sedlo, Manfred Kalc, Loran Menel;
Vezni red: Zoran Bojović, Klod Fišo, Kristijan Hena, Alen Horas, Mikael Hoj, Dominik Lemuan, Lamin N'Diaje, Žan-Mišal Peže, Alen Rusel, Mark Andrijo, Blaž Slišković, Matje Cimerman;
Napad: Režis Kaminski, Mark Keler, Danijel Neveu, Fran Priu, Denis Stefan, Nestor Subijat, Edi Krnčević, Frederik Lipka.
TOP 11 - Manfred KALC (odbrana)
"Igrali smo zajedno u Timu Evrope protiv Italijana i znao je da je malo falilo da postanemo saigrači u Hamburgeru. Stigao je u Miluz iz Bordoa i odmah se osetio njegov nemački mentalitet. Doduše, bio je već u godinama i u Francusku je došao da otpeva svoju 'labudovu pesmu'. Često je igrao remi sa Sliškovićem, Edijem Krnčevićem i Zoranom Bojovićem. Meni je to bilo dosadno, ali sam uskakao ponekad. Pod uslovom da se igralo u sitan novac".
NANSI (1990 – 1991)
Bližio se kraj karijere. Red je bio da i on odigra jednu onako... za svoju dušu.
"Nansi se klackao između Prve i Druge lige, ali su imali fenomenalne uslove za rad. Dobio sam privilegiju da sarađujem sa Emeom Žakeom, jednim od najboljih stručnjaka u istoriji francuskog fudbala. Pozvao me je jednog dana u kancelariju i rekao mi da je pronašao način kako da produži moju karijeru. Oslobodio me je treninga sredom, samo sam imao lagani futing i to mi je pomoglo da preko vikenda budem u top formi. Odigrao sam te sezone 37 utakmica za Nansi. U 35. godini".
I dao dva gola. Tulonu i Nantu.
"Poljak Tarasijevič je bio najbolji strelac ekipe. Čak se i Zavarov nadavao golova, iako je vodio prilično nesportski život. Platinijev otac je bio u upravi kluba, Mišel se znao sa Aleksandrom iz Juventusa i tako je ovaj stigao u Nansi. Zaista je bio vrhunski fudbaler, sećam se da je protiv Nanta uzeo loptu ispred našeg šesnaestercai ušetao se u protivnički gol. Francusku je razvalio u Parizu sa SSSR-om i tada je i dospeo u žižu javnosti. Ali, šta vredi kada je voleo čašicu. Posle jedne utakmice u Kanu se toliko 'opustio', da je bilo baš neprijatno za celu ekipu".
Kandidati iz Nansija:
Golmani: Žan-Luj Garsija, Silven Matrišano;
Odbrana: Klod Baret, Erik Bertran, Frank Bosketi, Pol Fišer, Žoslen Fontanel, Mišel Endžel, Paskal Arman, Loik Perard;
Vezni red: Didije Danio, Frenk Gava, Denis Žerval, Erik Martin, Mark Morgante, Segundo Simon, Rej Stiven, Rišar Tarasijevič;
Napad: Pjer Gabzdil, Aleksandar Zavarov, David Ziteli.
TOP 11 - Frank GAVA (vezni red)
"Izuzetno lucidan fudbaler. On je dete Nansija, tu je stekao fudbalsku afirmaciju i kasnije zablistao u dresovima Liona, PSŽ-a i Monaka. Zbog povrede je relativno rano završio karijeru. Šteta jer je mogao da bude od velike koristi francuskoj reprezentaciji. Mnogo je voleo konje i znam da je kupio ergelu i posvetio se trkama. Nije ostao u fudbalu".
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1977 - 1984):
To mu je zajedničko sa generacijom iz devedesetih. Prva dva nastupa za nacionalni tim zabeležio je na turneji po Južnoj Americi.
"Debi u Belo Horizonteu. Pred 160.000 ljudi. Nismo se čuli na dva metra. Odigrali smo izvanrednu utakmicu i ostali neporaženi protiv tima za koji su nastupili Rivelinjo, Ze Marija, Toninjo Serezo i ostale vedete brazilskog fudbala. Zajec je dominirao sredinom terena, još nije bio preseljen na libera. Ostalo mi je u sećanju da je trava bila oštra i visoka. Kad uklizaš, ogrebeš se kao na žilet. Posle protiv Argentine na Bombonjeri. Izgubili smo 1:0, ja sam napravio penal nad Reneom Hausmanom. Izašao sam u blok, on je gurnuo loptu i pao preko moje butine. Ali bilo je kontakta, što jes, jes. Stadion je imao one visoke tribine, za mene je to bilo nestvarno".
Kao svaki uzorni Jugosloven, živeo je za utakmice reprezentacije i sa ponosom slušao "Hej Sloveni".
"Duel u Bukureštu je ušao u sve anale našeg fudbala. Jurili smo pobedu od dva gola razlike, ali niko nije očekivao da će nam trebati šest, da bismo došli do cilja. Pape je blistao, iako mu je to bila tek druga utakmica u državnom timu. Posle smo izgubili od Španije u Beogradu i nismo otišli na Svetsko prvenstvo. Tu nam je engleski sudija poništio čist gol Hatunića. Kustudić se vraćao i nije imao nikakvu nameru da igra loptom, ona je odskočila po vlažnom terenu, napravila žabicu i završila u mreži. Klasičan pasivan ofsajd, danas bi to bilo smešno. Sećam se scene iz svlačionice pred početak meča sa 'furijom'. Pošto je Marko Valok voleo da oduži sastanak, Borota je rekao: 'Šefe, zakasnićemo na zagrevanje' (smeh)".
Novi ciklus kvalifikacija i opet stari poznanici - Rumuni i Španci.
"Tu smo već u prve dve utakmice izgubili šanse za plasman na Evropsko prvenstvo. Neverovatno je da su me te dve selekcije pratile kroz celu reprezentativnu karijeru. Posle dva propuštena takmičenja, konačno smo overili vizu za Mundijal u Španiji. I ponovo nije moglo bez afere. To nam je valjda sudbinski zapisano. Pojavio se izvesni menadžer Ante Dujmić koji je bio predstavnik 'Pume' i ponudio je svakom igraču po 10.000 maraka da obuje njihove kopačke. A znate kako, kopačke su specifična stvar. Svako nosi one koje su mu najudobnije. Meni je 'adidas' odgovarao i nije mi padalo na pamet da prihvatim ponudu. Zašto bih ja zbog sitnih para rizikovao žuljeve na nogama tokom Svetskog prvenstva?!".
Nisu žuljale kopačke, ali jeste pištaljka sudije Sorensena.
"Sličan start onom mom u Buenos Ajresu protiv Argentine. Samo što je faul Zajeca nad Alonsom bio metar van kaznenog prostora. Pantelić je odbranio penal, Danac je ponovio izvođenje i to nije bilo sporno jer se Panta zaista kretao na liniji. Ali je sporno što je dozvolio promenu izvođača, Huanito je zatresao mrežu i izjednačio rezultat. Protiv Hondurasa nam je trebala pobeda od dva gola razlike, ali smo slavili samo 1:0".
Samo jedna u nizu mundijalskih havarija jugoslovenskog fudbalskog tima.
"Meni ni dan danas nije jasno zašto nas je Miljan (Miljanić) toliko izmorio uoči Svetskog prvenstva. Počelo je sa mesec i po dana zimskog drila u Umagu. Svi igrači koji su prošli te pripreme, bili su najlošiji u svojim klubovima tokom prolećne polusezone. Skratili su prvenstvo i naterali nas da treniramo tri puta dnevno pred put u Španiju. Kada je počeo Mundijal, nismo imali ni snage ni svežine. Čudi me da je tako nešto moglo da se dogodi iskusnom stručnjaku koji je u svakom drugom aspektu bio među najboljima na svetu. Organizacija, disciplina, odnos prema obavezama... to kod Miljana nijednog trenutka nije smelo da dođe u pitanje. Ali, tvrdim da smo tada preterali trenirajući i da nam se to obilo o glavu".
Mnogi pamte Ljubu Radanovića i čuveno: "Ljudi, je li to moguće!!!". Retko ko se seća da taj gol na "Poljudu" ne bi imao nikakvu vrednost da nije bilo onog Stojkovićevog u Sofiji.
"Dobili smo Bugare 1:0 u užasnoj utakmici. Ne pamtim da sam odigrao goru u svojoj karijeri. Ako se ne varam, Mrkela je tada debitovao za reprezentaciju i upravo sam na njegov centaršut uleteo u kazneni prostor i glavom savladao Velinova. Meni je iz tog ciklusa najdraža utakmica u Titogradu protiv Velsa. Bila mi je jubilarna 25, pa su mi dali kapitensku traku. Teren katastrofalan, protivnik jak, sa Janom Rašom u špicu... Poveli su vrlo rano, mi okrenuli na 3:1 i 4:2, ali su nam u poslednjih 20 minuta dali dva gola i osvojili bod. Svilar je taj četvrti primio iz slobodnog udarca preko živog zida. Zanimljivo da se ne sećam strelca nijednog gola za naš tim".
Zvijezdan Cvetković, Zvonko Živković, Cico Kranjčar i Miodrag Ješić.
"Da, sećam se da je Ješa bio među najboljima na terenu, ali ne pamtim ni njegov gol".
Uoči Evropskog prvenstva, ništa nije slutilo na novi fijasko.
"Slavili smo u obe kontrolne utakmice protiv ozbiljnih rivala, Španije i Portugala. Šta se posle desilo u Francuskoj, ostaće misterija. Protiv Belgije smo odigrali očajno i nismo ni zaslužili više. O Danskoj ne želim ni da govorim. Elkjer i Arnesen su nas odučili od fudbala. Elkjer je tada bio u top formi jer je posle osvojio i italijansko prvenstvo sa Veronom. Protiv Francuza smo igrali za čast. Poveli preko Šeleta i onda dozvolili Platiniju da nam da tri gola. Jedan levom, jedan desnom i jedan glavom. Piksi je ublažio poraz sa bele tačke. On je dao gol iz penala i na toj prijateljskoj protiv Portugala. Iako je imao svega 18 godina, bio je veoma hrabar. Već je tada ispoljavao odlike lidera ekipe. Šteta zbog te povrede kolena, mislim da bi bio najbolji fudbaler na svetu. Ono u Italiji je bila umetnost. Za mene je Piksi bio 100 puta bolji igrač od Lotara Mateusa. Ako ništa drugo, onda kompletniji".
Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:
Golmani: Ivan Katalinić, Petar Borota, Željko Stinčić, Ratko Svilar, Dragan Pantelić, Zoran Simović, Tomislav Ivković;
Odbrana: Đorđe Vujkov, Velimir Zajec, Ante Rajković, Dušan Nikolić, Bleki Bogićević, Mario Boljat, Jusuf Hatunić, Vilson Džoni, Vedran Rožić, Luka Peruzović, Nenad Starovlah, Ismet Hadžić, Boro Primorac, Zlatko Krmpotić, Miloš Hrstić, Zoran Vujović, Nikola Jovanović, Mile Jovin, Faruk Hadžibegić, Zvijezdan Cvetković, Nijaz Ferhatović, Boško Đurovski, Zoran Bojović, Ljuba Radanović, Mirza Kapetanović, Branko Miljuš;
Vezni red: Srećko Bogdan, Ilija Zavišić, Vladimir Petrović, Safet Sušić, Dragan Džajić, Moca Vukotić, Aca Trifunović, Slaviša Žungul, Danilo Popivoda, Sead Sušić, Nikica Cukrov, Blaž Slišković, Miloš Šestić, Ivan Buljan, Edhem Šljivo, Predrag Pašić, Ivan Gudelj, Jurica Jerković, Štef Deverić, Slavoljub Nikolić, Dušan Pešić, Srećko Katanec, Josip Čop, Mehmed Baždarević, Dragan Stojković;
Napad: Dule Savić, Ivica Šurjak, Dražen Mužinić, Zoran Filipović, Vaha Halilhodžić, Damir Desnica, Zlatko Vujović, Ante Miročević, Ive Jerolimov, Cico Kranjčar, Sulejman Halilović, Bora Cvetković
TOP 11 - Safet SUŠIĆ (napad)
"On je svetski fenomen, jer je u prve dve utakmice za reprezentaciju dao četiri gola. Posle toga poveže još šest protiv Italije i Argentine!? Mislim da u Sarajevu nije pružio sve što je mogao. Da je došao u Beograd, napravio bi mnogo bolju karijeru. Čak je u jednom trenutku bio na korak od prelaska u Partizan. To je igrač kome nije bilo šansi da oduzmete loptu. Zdepasto građen, niskog težišta, kada se zagradi i krene 'jedan na jedan', teško vama. U Parizu je apsolutni idol, mislim da ni Zlatan Ibrahimović nije uspeo da mu pomuti slavu. Ima jedna zanimljiva stvar, mislim da Pape nikada tokom karijere nije izveo penal. Sećam se neke njegove izjave da dok je živ neće prići 'beloj tački'. Šteta, da je u Firenci ostao do kraja u igri i da je šutirao umesto Brnovića ili Hadžibegića, možda bismo bili svetski prvaci".
TIM SVETA (1982 - 1986)
Jedan je od retkih jugoslovenskih fudbalera koji je četiri puta imao čast da nastupa za selekciju Evrope i sveta.
"Jedna je bila u Turskoj, polu-zvanična. A druga u Italiji, povodom 75 godina Serije A. Dobio sam poziv od Jupa Dervala i zajedno sa Vahidom Halilhodžićem branio boje ostatka sveta. Igrali su Hansi Miler, Rud Krol, Rej Vilkins, Alan Simonsen, Kamačo... Mesec dana posle Svetskog prvenstva u Španiji, UNICEF je organizovao duel Evrope i sveta u Nju Džerziju. Tu sam odigrao svih 90 minuta, a pored Dervala, selektor je bio i Enco Bearcot kao aktuelni svetski šampion sa Italijom. Branio nam je Zof, pozadi su bili Koeljo, Bekenbauer, Krol i Pecej, na sredini Bonjek, Platini, Antonjoni i ja, a u špicu Blohin i Paolo Rosi. Argentinci nisu igrali zbog rata na Foklandskim ostrvima. Gubili smo na poluvremenu 0:2 i Derval je rekao: 'Jači smo, daćemo im tri komada u nastavku'. Mislim da je za njih branio Nkono... zaista smo izašli na teren i zaigrali kao preporođeni. Kigen i Pecej su izjednačili, a Antonjoni u poslednjem minutu doneo totalni preokret".
Kandidati iz Tima sveta:
Golmani: Dino Zof i Harald Šumaher;
Odbrana: Franc Bekenbauer, Manfred Kalc, Rud Krol, Bruno Pecej Vezni red: Zbignjev Bonjek, Marko Tardeli, Mišel Platini, Đankarlo Antonjoni;
Napad: Oleg Blohin, Kevin Kigen, Paolo Rosi
TOP 11 - Franc BEKENBAUER (odbrana)
"Gospodin u kopačkama. On je na SP 1970. godine igrao zadnjeg veznog, tek se kasnije spustio na libera. Tada je iščašio rame u onoj čuvenoj utakmici protiv Italije koja je proglašena 'utakmicom veka'. Po svojim tehničkim kvalitetima, bio je prototip modernog univerzalca. Jedan od retkih centarhalfova u to vreme koji je iznosio loptu, gradio igru i učestvovao u organizaciji napada svoje ekipe. Desnom nogom je mogao da vas pogodi u trepavicu. Postoje četiri defanzivca koja su po mom mišljenju dovela svoju igru do savršenstva. To su još Krol, Pasarela i Barezi. Ali Franc je i za njih bio klasa iznad".
Nedostaju nam štoper, dva vezna i napadač.
TOP 11 - Žulio CEZAR (odbrana)
"Luj Nikolin se dugo 'natezao' sa Brestom dok ga konačno nije doveo u Monpelije. To je onaj igrač što je na Svetskom prvenstvu u Meksiku pogodio stativu iz penala i Francuskoj otvorio vrata polufinala. U Brazilu je kao dete radio razne poslove da bi preživeo, prodavao satove, prao cipele i automobile... Imao je idealnu građu za defanzivca. Brzina, korak, skok... Ponekad je delovalo da je nonšalantan, ali mu u duelu nisi mogao ništa. Napravio je fantastičnu karijeru posle odlaska iz Francuske. Sa Juventusom je osvojio Kup UEFA, a sa Borusijom Dortmund Ligu šampiona. Bili smo neprelazan tandem u toj sezoni kada je Monpelije osvojio treće mesto i oborio sve moguće rekorde".
TOP 11 - Momčilo Moca VUKOTIĆ (vezni red)
"Kada se umoriš u toku utakmice, daj loptu Moci i miran si 2, 3 minuta. Biće Mladinić je zbog njega izmislio onaj izraz 'kao u sefu'. Paklen igrač. Kada iz driblinga uđe u 16, ili je penal, ili je gol. Obožavao je knjige. I to ozbiljnu beletristiku. Navadio je i druge da čitaju u karantinu, ali uglavnom stripove. Istatov i Boško Đorđević su 'gutali' stripove- Zagora, Bleka Stenu, Komandanta Marka.... Voleo sam i ja stripove, ali nisam imao vremena zbog ispita na fakultetu".
TOP 11 - Nenad BJEKOVIĆ (napad)
"Kada sam počinjao u Partizanu, on je svima bio uzor. Često sam ga čuvao na treningu i znao je baš da se naljuti. Nisam bio grub, ali oštar, istrajan, da... Nerviralo ga je što sam stalno uz njega. Kaže 'ajde bre pusti me da dišem, idi igraj malo fudbal'. Bio je vrlo nezgodan za čuvanje. Onako brz, okretan, nepredvidiv... Imao je taj skok sa zadrškom. To sam video još kod Santiljane, Pasarele i Mersada Kovačevića iz Slobode. Kada skoče, zastanu u vazduhu i mogu da biraju gde će da šutnu. To ima i Kristijano Ronaldo i to je zaista božiji dar. 'Đavo' je bio takav. Zašto đavo? Pa, crn kao đavo. I za sve golmane đavo. Zajedno sa Katalinskim je svima nama otvorio vrata Francuske. Njega u Nici izuzetno cene i poštuju i smatraju ga jednim od najboljih igrača u istoriji kluba".
TOP 11 - Loran BLAN (vezni red)
"Mlađi ljubitelji fudbala nemaju pojma da je Blan u ranoj fazi karijere igrao na poziciji 'polutke'. Bio je vrhunski ofanzivni fudbaler i jedan od najboljih strelaca francuskog prvenstva. Zvali smo ga 'Lo-Lo'. Nakon mesec i po dana u Monpelijeu, ja mu priđem i kažem 'Lo-Lo, bićeš reprezentativac'. Samo me je čudno pogledao i upitao: 'Je l' si ozbiljan ili se šališ?'. Eme Žake ga je zamolio da se povuče na libera, njemu se ideja u prvi mah nije dopala, ali je kasnije shvatio da je na toj poziciji
korisniji za ekipu. To se obojici isplatilo na Svetskom prvenstvu u Francuskoj".
Kandidati za trenera:
Mirko Damnjanović, Zoran Miladinović, Ante Biće Mladinić, Toma Kaloperović, Florijan Matekalo, Josip Duvančić, Miloš Milutinović, Lusijen Miler, Štefan Kovač, Mišel Mezi, Pjer Moska, Didije Noto, Eme Žake, Ivan Toplak, Marko Valok, Miljan Miljanić, Toza Veselinović.
Trener: Ante Biće MLADINIĆ
"Ne, ne, ne... niko drugi... samo Biće Mladinić. Govorim o sebi i o mom poimanju fudbala. Postoje stvari koje su osnova. Vi kad vidite kako ekipa igra, prepoznate ruku trenera. Da li je on nešto radio, ili oni igraju kako im padne na pamet. Biće je ostavio dubok trag u jugoslovenskom fudbalu i njegov stil je bio prepoznatljiv. Recimo, kod Toze Veselinovića se dešavalo da nema jasne ideje. Mi svi donesemo iz klubova neke svoje navike. Dođe do sukoba mišljenja. Trener je taj koji nas vodi i uklapa u celinu. Bilo mi je strašno krivo kada su me zloupotrebili u priči oko smene Mladinića. Kao, ja sam inicirao peticiju da se on otera iz Partizana. To su gluposti. Tada se svašta dešavalo na relaciji trener-uprava i hteli smo samo da se razjasni situacija i da mi igrači znamo na čemu smo. Nisam lud da oteram čoveka koji me je stvorio kao fudbalera".
Mojih TOP 11 - Nenad STOJKOVIĆ:
BOROTA - KALC, ŽULIO CEZAR, BEKENBAUER, AMOROS - GAVA, BLAN, VUKOTIĆ - BJEKOVIĆ, MILA, SUŠIĆ.
Trener: Ante MLADINIĆ.
---------------------------------
SVE KOLUMNE i INTERVJUI NEŠE PETROVIĆA
