Nisam Vam se obraćao sa "Mister".
Bilo mi je nekako pretenciozno. Vi ste "Mister" za Vaše igrače. Kao što ste "Antara" za prijatelje ili Čika Rade za članove familije.
Ja sam novinar i zato sam Vas oslovljavao sa "Selektore". I Vi znate da je u tom "Selektore", bilo mnogo više od selektora. Pre svega jedno ogromno poštovanje za čoveka fudbala koji je Srbiji vratio fudbalski ponos.
Hvala Vam!
Hvala, zbog mnogo toga. Recimo, zbog onog šaha sa Borom Milutinovićem u Kejptaunu. Snimao sam, ne verujući šta se dešava.
Iza nas Marćelo Lipi okružen italijanskim novinarima. Sto do nas Oto Rehagel, Joakim Lev i Oliver Birof. Tu negde oko bazena, Oskar Tabarez. Tamo za šankom Kafu.
"PREDSEDNIČE, NISAM DOŠAO ZATO ŠTO VERUJEM TEBI..."
Ali, kome su oni interesantni u trenutku kada Vi sedite preko puta Vašeg prijatelja iz Bajine Bašte i razmišljate o potezu koji bi mogao da reši partiju. Tada ste me upoznali sa Hugom.
Rekli ste:
"Bori je pomogao, zašto ne bi i nama".
Hvala Vam zbog one reakcije u studiju, kada nam je snažna detonacija na trenutak odvukla pažnju. Samo ste se stresli i u maniru pravog profesionalca završili rečenicu. Kada su se kamere isključile, saznali smo za uzrok eksplozije.
Rekli ste mi:
"Sad ti je valjda jasno zašto mi se ne dolazi iz Španije".
Sve sam shvatio. Zar iz onog raja da dođete ovamo gde ljudima dižu automobile u vazduh.
Hvala Vam i zbog svih emisija koje smo radili posle toga. Pitao sam Vas svaki put pre ulaska u studio da li Vam smetaju uključenja gledalaca. Odgovor je uvek bio isti "vidi Nebojša, pusti ljude neka pitaju šta hoće". Bilo je tu i nezgodnih pitanja.
Samo biste raširili onaj Vaš zarazni osmeh i tu bi svakoj diskusiji došao kraj.
"PUBLIKA JE VOLELA KIKA, JA NEKAKO KAMINERA..."
Hvala Vam što ste mi onog kišnog popodneva otvorili vrata svog doma u Madridu. Ljubazan Verin pozdrav, mrki Lutonov pogled, razdragani Ivanin smeh.
"Kuća mojih snova. Ambijent iz Andersenovih bajki", tako ste rekli.
Pokazivali ste mi slike na zidovima foajea. Paun, Đole Tomić, Milinko, Penev, Kiko, Kaminero, Žuninjo, Vijeri, Pablo Alfaro, Eskero, Santi…
Rekli ste mi:
"Publika je volela Kika, a ja nekako Kaminera".
Ali ste se brzo nadovezali:
"Svi su oni posebni na svoj način. Svako je imao karakter i svako se žrtvovao za kolektiv. Simeone je kao dešnjak igrao na levoj strani, jer je Toni zatvarao prostor iza njegovih leđa. Lopez je bio štoper, a ja sam ga gurao na beka zbog izuzetnih brzinskih sposobnosti".
Sećam se svake reči...
"Santi je došao kao anonimus i svojom smirenošću dao impuls ekipi. Solozabal je kao kapiten gurao celu odbranu daleko od našeg gola. Svi su oni uključili sebe u ideju stvaranja novog Atletika koji će biti prototip modernog fudbala".
Šetali smo dalje Vašim domom iz bajke. Dres iz finala Kupa protiv Barselone:
"Dušanova ideja".
"JA SAM U NJIMA VIDEO DECU, LJUDE, TEK ONDA IGRAČE..."
"Nosili smo ga samo tada i nikada više. Zato je najprodavaniji dres u istoriji Atletika. Meni posebno drag, jer smo trofej uzeli na stadionu Saragose, gde sam ostavio trag kao igrač i gde sam započeo trenersku karijeru. Tu pobedu i taj gol Milinka Pantića, pamtiću do kraja života".
Na drugom zidu, igrači Reala. Slike sa Robijem, Hugom Sančezom, Luisom Enrikeom, Gordiljom, Butragenjom…
Jedna Vam je bila posebno draga.
"Hadži, moj ljubimac", rekli ste uz onaj roditeljski izraz lica.
"Pa da, ja sam u njima prvo video decu, zatim ljude i tek na kraju igrače".
Mičelu ste, kad je postao trener Rajo Valjekana, predložili jedno pojačanje i on Vam je odgovorio porukom.
"Mister, Vaša reč je za mene zapovest".
"PLAN ANTIC"
Ispod stola su bile slike iz Barselone. Tek uramljene i spremne da zauzmu svoje mesto u foajeu uspomena. Objasnili ste mi kako je Ćavi postao veliki igrač.
"Pokazao sam mu dijagram njegove igre protiv Liverpula. Broj oduzetih loptu, korisna dodavanja, principi igre… Imao je 80 odsto tačnih pasova, ali u zonama terena gde nije bilo nikakvog uticaja na igru. Pitao sam ga kako bi bilo da sve to pomerimo bliže protivničkom golu. Na sledećoj utakmici protiv Espanjola, ušao je iz drugog plana i postigao gol. Rekao mi je: 'Mister, pa ja umem i da zatresem mrežu'".
Ovoga sam se setio posle Beča. Isto ste to rekli Krasiću pre utakmice sa Austrijom. "Uzmi je, kreni, šutni…čega se plašiš". Poslušao je i dao fenomenalan gol.
Video sam uramljenu plaketu na kojoj je pisalo "Plan Antic" i obrazloženje na španskom.
Preveli ste mi.
"To je akcija koju je Atletiko organizovao tokom onog nesrećnog rata u Srbiji. Poslali su našoj deci mnogo opreme i sportskog materijala".
Pričali ste mi o Hezusu Hilu.
Njegovom konju Imperijosu. Njegovom kapricu da smenjuje trenere na svakih 90 minuta. O pokušaju da Vam objasni kako nije do njega, nego do trenera.
Prekinuli ste ga u pola rečenice.
"Predsedniče, ja nisam došao zato što verujem tebi, nego zato što verujem u sebe".
Predviđali su Vam da ćete trajati tri Dnevnika, a Vi ste ušli u večnost.
"Hil me nije poslušao da dovede Ronalda iz PSV Ajndhovena. Posle je priznao da mu je to najveća greška u životu".
ZAŠTO STE VI ONDA POŽURILI?
Ne mogu da se otmem utisku da su Vas više cenili u svetu, nego u rođenoj zemlji.
I tada ste mi rekli:
"Bio sam predsednik Stručnog odbora pa su me smenili, a meni nisu ni javili. Uvek sam spreman da pomognem, ali možda je nekome moja pomoć suvišna".
Spustili smo se i do podruma, nazdravili vinom. Otvorili ste flašu onog najboljeg:
"Preferiram Riohu ili Riberu del Duero. Ali svako vino je lepo ako se pije u dobrom društvu".
Još ste mi nešto rekli o Hilu:
"Prerano je otišao, u 71. godini".
Selektore, zašto ste onda i Vi požurili?
Neka Vam je večna slava! I Hvala!
