Amarkord. Reč vuče poreklo iz provincije Emilija Romanja, rodnog kraja Federika Felinija. "Sećam se" - na dijalektu. Najpoznatiji film čuvenog italijanskog reditelja prepun je nadrealnih scena za pamćenje. Idealna asocijacija za fudbalske priče isprepletane nizom živopisnih i ekscentričnih likova.
U ovoj rubrici, kolumnista MONDA pokušaće da uz pomoć sekvenci iz prošlosti izvuče iz svojih sagovornika što više nepoznatih podataka o događajima koji su obeležili određene epohe. Felini pretvara svakodnevni život učmale provincije u cirkus društvenih rituala, adolescentskih želja, političkih uticaja i muških fantazija.
Naša ideja ide u drugom smeru. Želimo da izazovemo emociju. Da evociramo uspomenu na period kada se fudbal igrao za dušu. Ne za milione. Naravno da neka uključi svetlo u tamnom hodniku memorije. Oduva paučinu sa davno zaboravljene anegdote.
Kod nas nema izmišljenog grada po imenu Borgo. Ni mladog Tite koji balansira na granici između detinjstva i zrelosti. Ovde je sve istina. Možda ćemo ponekad odlutati od teme. Haotičnim tonom razgovora otežati praćenje strukture zapleta.
Ali, ne zamerite. Ipak je to AMARKORD.
Naručite kaficu i uživajte.
Epizoda 1:
Glavna uloga: Miodrag JEŠIĆ
Jugoslavija - Bugarska 3:2
Split, 21.12.1983.
Stadion ’Poljud’.
Gledalaca: 29.330
JUGOSLAVIJA: Simović - Zoran Vujović, Ješić - Katanec, Peruzović, Radanović - Zlatko Vujović, Gudelj, Sušić, Baždarević, Mlinarić.
BUGARSKA: Mihajlov - Sirakov, Arabov - Petrov, Dimitrov, Zdravkov - Iskrenov, Sadkov, Gočev, Gospodinov, Mladenov.
Strelci: 0:1 - Iskrenov 29’, 1:1 - Sušić 31’, 2:1 - Sušić 53’, 2:2 - Dimitrov 60’, 3:2 Radanović 90’.
Ljudi, je li to moguće?
Prošlo je 32 godine od najluđe utakmice u istoriji jugoslovenske fudbalske reprezentacije.Tog 21. decembra ’83, na krcatom Poljudu, fudbal je režirao dramu kakva nije viđena ni u Hičkokovim filmovima. ’Plavi’ su dočekali Bugare i sudbinu držali u svojim rukama. Pobeda ih je vodila na Evropsko prvenstvo u Francusku. Čak i remi od 1:1.
Reklo bi se rutina. Otaljavanje posla. Daleko od toga. Gosti su takođe imali svoju računicu. I njima su dva boda garantovala istorijski plasman. Da sve bude još luđe, remi 2:2 je odgovarao Velšanima. Tri reprezentacije u igri. Poslednji meč u grupi. Stadion Hajduka podrhtava od euforije.
TRESU SE TRIBINE!
"Selektor je bio Toza Veselinović, a pomoćnici u stručnom štabu pokojni Toma Kaloperović i Ante Mladinić", priseća se jedan od protagonista splitskog ludila Miodrag Ješić.
Igrali smo nerešeno pretposlednju utakmicu protiv Velsa i pravo iz Kardifa došli u Split. Nedelju dana priprema i iščekivanja pred odlučujućih 90 minuta. Fudbalska gorznica je tresla čitavu Jugoslaviju. Svi smo unapred upisali dva boda. O porazu niko nije ni razmišljao. Potcenili smo Bugare jer smo ih u Sofiji lako dobili sa 1:0. To nam se brzo obija o glavu. Bugari već posle pola sata dolaze do vođstva preko Iskrenova.
Kasnije sve dolazi na svoje mesto. Pape Sušić postiže izjednačujući gol i na poluvreme odlazimo sa rezultatom koji nas vodi na Evropsko prvenstvo. Dogovor u svlačionici je bio da nema rizika. Bez srljanja u nastavku meča, da mirno privedemo posao kraju.
Drugi deo nije mogao lepše da počne. Opet Sušić i Jugoslavija stiže do potpunog preokreta.
Navijači u delirijumu. Očekuju krah bugarskog tima i već slave plasman u Francusku. Nažalost, tek tada sledi zaplet. Ljuba Radanović bez ikakve potrebe poteže za dres njihovog igrača na 30 metara od našeg gola. Sudija svira faul i niko se ne buni jer računamo da je to predaleko da bi se ugrozio Simović. Zalet, udarac... i veliki kiks našeg golmana. Lopta mu se odbija od grudi pravo na nogu Dimitrovu. Tap-in, 2:2. Šok na Poljudu.
Sada je Vels na korak od Francuske. U Splitu počinje borba na život i smrt.
"Bilo je ’spasavaj se ko može’ u tih poslednjih pet minuta. U karijeri nisam doživeo takvu završnicu utakmice. Luka Peruzović, Radanović i ja smo bili jedini igrači sa defanzivnim karakteristikama u startnoj postavi. Takvo je bilo opredeljenje selektora Veselinovića. Veoma riskantno i sa mnogo ofanzivnih veznih i napadača. Toza je sve karte bacio na tehničke kvalitete Mlinarića, Baždarevića, braće Vujović i pre svega Sušića", govori Ješić.
Dakle, svi u napad, jedan je Pape?
"Skoro svi. Ostavili smo samo Simovića i Luku Peruzovića pozadi. Krenuli smo bezglavo da jurimo taj treći gol".
Sa štitom ili na njemu.
"Moglo je da bude i jedno i drugo. Bugari su ispucavali napamet i nasumice na našu polovinu terena. Mislim da i dan danas proklinju Radeta Zdravkova koji je tri puta izlazio sam ispred Simovića. Neverovatno koliko je bio sebičan. U to vreme nije se pokazivala nadoknada vremena. Svi smo znali da je istekao 90. minut. Oni su imali kontru četiri na jedan. Zdravkov je mogao samo da je ćušne ka Iskrenovu i sve bi bilo gotovo. Srećom, ponovo je bio egoista. Simović je uhvatio živu i spremao se za degažman".
Nema više vremena za bilo šta. 45,38. Vujović...
"Naježim se svaki put kada čujem. Ljuba je skočio na Zoranov centaršut i lopta se našla u mreži. Ludilo! Svako je trčao na svoju stranu. Stadion u ekstazi. Definitivno postoje detalji koje samo fudbal može da režira".
Konkretno, molim vas?
"Tragičari su u sekundi postali junaci. Isključivi krivci za izjednačujući gol Bugarske kreirali su akciju koja nas je odvela u Francusku. Simović je bio inicijator, Ljuba egzekutor. Imali li lepše satisfakcije. Najčudnije od svega je da ceo stadion skandira: ’Jedan je Simović Zoran’, a strelac je Radanović. Neponovljivo".
U koje doba noći ste uspeli da se izvučete sa stadiona?
"Ko će to da zapamti. Sećam se samo razgovora sa vašim kolegom Batom Gvozdenovićem. Nažalost i on više nije među nama. Radio je tada za Večernje novosti i sedeo je odmah iza mene u autobusu. Požalio mi se da smo mu srušili koncepciju teksta jer sve ocene mora da promeni. Dao nam je svima četvorke i petice, ali je posle Ljubinog gola samo pomnožio sa dva. Tako sam ja sutradan dobio desetku".
Nije loše za nekoga ko je tek sedmi put obukao dres sa državnim grbom.
"Debi je bio baš u tim kvalifikacijama i baš protiv Bugarske u Sofiji. Počeli smo loše ciklus, porazom od Norveške sa 3:1 i selektor je doneo odluku da nešto promeni. Video je da ne ide. Ja sam u to vreme bio kod Ivice Osima u mladoj reprezentaciji i posle deset dana priprema u Pirotu krenuli smo svi zajedno autobusom za Bugarsku. Držali su nas do poslednjeg momenta u neizvesnosti. Plan je bio da Toza Veselinović u Sofiji preko mikrofona sopšti imena igrača koji izlaze iz autobusa. To su bili A reprezentativci, ostale je čekao nastavak puta ka Plovdivu gde je igrao tim do 20 godina. Bio sam kao na iglama".
I?
"Pročitao je moje i imena Mitra Mrkele i Zvonka Živkovića. Skakakli smo od sreće. Mita je čak namestio gol Nenadu Stojkoviću za pobedu u toj utakmici. Ispostavilo se da je selektor pogodio sa izmenama. Nikada mu to nisam zaboravio".
Iako vas nije uvrstio na konačan spisak za Francusku.
"Ostaje velika žal, ali mu ne zameram. Odigrao sam cele kvalifikacije na visokom nivou. Sećate se sigurno duela sa Velsom po onoj kaljuzi u Titogradu. Bilo je 4:4, postigao sam gol i bio među najboljima na terenu. Imao sam važnu ulogu i svim ključnim mečevima na putu ka Evropskom prvenstvu. Kada je selektor birao tim za završni turnir, za mene nije bilo mesta među 25 igrača".
Zna li se zbog čega ako ste bili u sjajnoj formi i blistali u dresu Partizana?
"To isto pitanje je Marko Marković u emisiji 'Indirekt' postavio selektoru. Toza je šeretski odgovorio ’priznajem da sam se o tog momka ogrešio’. Tako je svima zapušio usta".
Šmekerski, nema šta?
"Umeo sam da mu se odužim. Novinari željni skandala, tražili su i moju reakciju. Očekivali su verovatno pljuvačinu po Tozi. Samo sam ih podsetio da su pred Sofiju pitali selektora oktud Ješić na spisku. Ako je tada odlučio da me pozove, isto tako ima pravo i da me izbriše".
Da li se on odužio?
"Veoma. Nekoliko godina kasnije, preuzima drugi put u karijeri Fenerbahče i znate koga prvog zove da mu se pridruži?".
Da li je moguće da ste odbili?
"Nisam se ja ni pitao. U to vreme sam već bio vedeta i kapiten Altaja. Toza je nudio pet igrača i doplatu u milijardama turskih lira. Nezamislivo za tadašnje uslove. Čelni ljudi Altaja nisu hteli ni da čuju. Plašili su se kako će navijači reagovati ako napustim Izmir i preselim se u omraženi Istanbul".
Podseća li vas Toza na neke današnje trenere?
"Teško je porediti dve različite epohe. Bio je vrlo hrabar i moglo je dosta od njega da se nauči. Umeo je da priđe igraču. Bilo je to uzajamno poverenje, bez mnogo reči. Pogled je bio dovoljan. Kada je završen sastanak pred utakmicu sa Bugarskom u Sofiji, rekao je igračima u svlačionici da mogu da se opuste i da udare po jednu domaću. Ali, samo po jednu. Svi smo to shvatili kao šalu. Iako se nije šalio".
Možda je i njemu ponekad bila neophodna domaća da smiri glavu zbog ogromnih pritisaka da sastavlja reprezentaciju po ’ključu’?
"Ja sam to najbolje osetio na svojoj koži. Moje mesto na spisku za Francusku pripalo je Čopu. Ne onom Davoru, desnom krilu Hajduka, Napretka i Vinkovaca, nego Josipu Čopu koji je igrao za Zagreb i Hajduk i zahvaljujući tom pozivu uspeo da napravi karijeru u austrijskom Šturmu. Toza nije bio čovek sklon kompromisima, ali je u to vreme bilo teško baviti se selektorskim poslom i odoleti raznim pritiscima sa strane. ’Ključ’ je bio neminovnost i ja tu ništa ne mogu da mu zamerim".
Ma pustite ’ključ’, hajte malo o Papetu. Je l' zaista bio velemajstor na terenu?
"Vrhunska klasa. U prethodnom ciklusu kvalifikacija, sa Markom Valokom na klupi, zgromio je Rumuniju u onoj čuvenoj utakmici u Bukureštu 6:4. Žao mi je što nije prešao u Partizan. Sve je bilo dogovoreno. Nama je u klubu rečeno da je stvar završena i čekali smo da se svakog časa pojavi na treningu. Nešto se iskomplikovalo i njega je put odveo u Pariz. Tamo je zaludeo Francuze i nije slučajno zaslužio epitet najboljeg igrača u istoriji PSŽ. Van terena povučen i tih. U privatnom životu skroman i prijatan čovek. Sušta suprotnost autoritativnog lidera sa loptom u nogama. Uvek je bio u žiži javnosti i ponekad nije umeo ni da se snađe. Od njega se očekivalo da jednim potezom reši utakmicu. To je i činio".
Da li je bilo boema u toj ’splitskoj’ četi?
"Uh, bilo je itekako. Svako je bio boem na svoj način. Zavisi iz koje je sredine dolazio. Meni je nekako najviše 'ležao' Meša Baždarević. Imao je neki svoj šarm i prepoznatljiv humor. Sačuvao je vedar duh i posle igračke karijere. To su bila romantična vremena i živeli smo ih punim plućima. Nije bilo klupske obojenosti i bolesnog rivalstva kao danas. Na svakom okupljanju reprezentacije, mi Beograđani smo najviše vremena provodili sa Zagrepčanima, Sarajlijama i Splićanima. Bilo je to spontano i zdravo druženje".
Čak i sa slovenački ’hladnim’ Katanecom?
"Srećko je mlađi od mene. Kasnije je došao u Partizan, tada je još uvek bio u Olimpiji. Poput Sušića, tih i nečujan u svlačionici. Na terenu se pretvarao u vuka. Fenomenalan momak. Ratnik bez mane i straha. Baš kao i Luka Peruzović. Klasičan Dalmatinac. Sretali smo se kasnije često u Africi i Aziji. Čak sam ga ja skoro preporučio za jedan tim u Saudijskoj Arabiji".
Piksi je tada tek nadolazio.
"Jeste, ali smo odmah znali da se radi o asu. Šta je sve radio na treninzima! Majko mila! Bio je na spisku za meč u Podgorici sa Velsom i Toza ga je vodio na Evropsko prvenstvo. Dao mu je čak i penal da šutira protiv Francuske. On je te godine osvojio i bronzu sa olimpijskim timom u Los Anđelesu. Velemajstor u svakom smislu reči".
Da li su braća Vujović bila druželjubiva i kako ste ih razlikovali?
"Neverovatno. Razumem ja da su blizanci slični. Čak i identični. Ali oni su otišli korak dalje. Naročito na pripremama, onako uniformisani. Konfuzija. Morate dobro da se zagledate da vidite da li se javljate Zoranu ili Zlatku".
Ih, baš toliko?
"Kao jaje jajetu. Hoćete konkretan primer?".
Jedva čekam?
"Trofej Marjana u Splitu. Poljud prepun, nema gde igla da padne. Tradicionalni turnir na kome učestvuje Velika četvorka. Hajduk, Zvezda, Dinamo, Partizan. Sve je revijalnog karaktera, ali pršti kao da je finale. Puca od duela i žestokih startova. Velika je konkurencija za svako mesto u timu i normalno, svi se borimo da zaslužimo poverenje trenera pred nastavak prvenstvene trke. Primim loptu na ivici šesnaesterca i osetim krampone u mesu. Sve mi mutno pred očima. Okrenem se i vidim Zlatka Vujovića. Stisnem zube, nastavim igru i dočekam svoj trenutak. Bio sam od onih koji pamte pa vrate. Zaletim se i sa obe noge u Zlatka. On u čudu. Pita me šta mi bi. Ja mu kažem to mu je za ono od malopre. ’Pa nisam to bio ja, nego Zoran!’".
Recite mi, molim vas, da ste se izvinili čoveku?
"Ma, kakvo izvinjenje! Zahvalio sam mu se na informaciji i pojurio da počistim i Zorana. Čist račun, duga ljubav".
Pa čekajte, ko je onda centrirao Radanoviću, Zlatko ili Zoran?
"Hmmm. Dajte neko lakše pitanje".
Vas Partizanovaca je bilo najviše posle Hajdukovaca u toj reprezentaciji. Nazirem klanove?
"Ni slučajno. Nismo se tada delili po navijačkoj opredeljenosti već po životnim shvatanjima. Posle jednog Derbija u prvenstvu, otišli smo svi zajedno u poznati beogradski restoran i proveli ludu noć uz pesmu i veselje. Zamislite danas igrače Zvezde i Partizana u zajedničkom provodu".
’Kud Simoviću?’; ’Ne sam Safete!’; ’Nema više vremena za bilo šta’; ’Gol, ljudi je li to moguće’; ’Ludnica, šta je ovo’.
Mladen Delić je udario pečat i oplemenio predivnu splitsku bajku.
"Dolazili smo kasnije često u Split i uvek nas je posećivao dan pre utakmice. Seo bi sa nama u hol hotela, ali nikada nije potencirao te svoje komentare. Umeo je da se našali i na naš i na svoj račun. Bio je doajen TV novinarstva i veoma draga osoba".
Pretpostavljam da ste bezbroj puta odgledali snimak njegovog prenosa sa Poljuda?
"Grešite. Isečke sam gledao mnogo puta, ali svih 90 minuta samo jednom. Dovoljno je što sam to doživeo, šta će mi snimak. Hvala Bogu da smo sve preživeli. Zamislte kako je bilo Bugarima".
A tek Velšanima?
"Auuu. Na njih sam potpuno zaboravio. Mukice".
Sa jednim članom ’splitske ekspedicije’ trenutno morate i da sarađujete?
"Mešu sam sreo 2005. u Tunisu dok sam vodio CSKA. Sada smo praktično na istom zadatku. Žao mi je što nije uspeo da odvede Bosnu na Evropsko prvenstvo u Francusku".
Ako bi prošao kao mi na istom mestu ’84, bolje što nije otišao?
"Ja sam uvek za to da se izbori plasman. Pa tamo, šta uradite. Lepo je biti deo velikog spektakla. Bez obzira na rezultat".
Dolazak na Koševo evocirao je uspomene na velike duele iz igračkog doba. Nikada Zvezda i Partizan nisu dolazili u Sarajevo sa oreolom apsolutnog favorita.
"Pre svega, bili su bolji stadioni. Lepši ambijent. Kada dođete u Sarajevo uvek je drama. Svima. Velika četvorka jugoslovenskog fudbala je često ostavljala bodove na Koševu. Sarajevo je uvek imalo miks lokalnih vedeta i igrača sa strane".
Stara dobra vremena. Fudbalska romantika.
"Odsedali smo najpre u Kristalu, posle u hotelu Evropa. Kada je izgrađen Holidej In, prešli smo u njega. Svuda smo se osećali prijatno. Čuvam mnogo lepih uspomena iz ovog grada. Bilo je i pobeda i poraza".
I sijaset anegdota.
"U šampionskoj sezoni Sarajeva, dao sam neopreznu izjavu pred gostovanje na Koševu i iritirao njihove navijače. Auuu, kakav je bio pritisak svih 90 minuta. Izdržao sam i završilo se 1:1".
Još neku, budite ljubazni gospodine Ješiću...
"Naravno. Jednom sam zakasnio na avion za Sarajevo. Skup na aerodromu je bio u 7 sati. Uspavao sam se iz neobjašnjivih razloga. Brže-bolje, pojurio sam na stadion i tamo su mi u rekordnom roku izvadili kartu za voz. Putovao sam kao slepi putnik i pravo na utakmicu. Mislio sam da će me trener Miloš Milutinović ’streljati’. Umesto toga, stavio me je u startnu postavu, a ja sam se odužio golom za minimalnu pobedu. Sutradan je u Ekspres politici izašao veliki naslov ’Strelac iz voza’".
Gospodine Ješiću, red je da završimo Amarkord sa temom zbog koje smo i seli za sto. Jugoslavija - Bugarska. Poljud, 21. decembra 1983. Da li Vam još neki detalj golica sećanje?
"Ne. Samo me jedna stvar brine".
Koja?
"Ljudi, je li to moguće da je prošlo 32 godine od tada?!".
