AMARKORD
Glavna uloga: Dragan DŽAJIĆ
Nastavljamo gde smo stali juče: Evo drugog dela razgovora našeg kolumniste Nebojše Petrovića sa legendarnim fudbalerom i kasnije funkcionerom.
Sudeći prema broju vaših komentara i "šerova", prvi deo koji smo objavili u sredu vam se izuzetno dopao. Budite sigurni da je i drugi deo amarkorda vredan pažnje.
VEČITI DERBI: PO JUTRU SE DAN (NE) POZNAJE...
Večiti derbi! Posebno poglavlje Džajine karijere. Listaju se fotografije sa Blagojem Paunovićem, Mocom Vukotićem, Ivanom Ćurkovićem... Svaka izaziva neku specijalnu emociju.
"Živeo sam za duele protiv Partizana. To su bili spektakli. Ginuo sam na terenu, samo da ih pobedimo. Umelo je da bude vatre u toku meča, ali nikada nisam imao bilo kakav konflikt sa igračima ’crno-belih’. Među nama je vladalo ono iskreno, sportsko prijateljstvo".
Ko ne veruje, neka obrati pažnju na sledeće dve fotografije. Na jednoj je u društvu Branka Rašovića. Na drugoj, nadrealna scena. Džaja i Miljan kao specijalni gosti na Sednici Skupštine FK Partizan!?
"Sećam se te šetnje sa Rašom. Bilo je to u Mostaru. Ako se ne varam, tokom nekih priprema reprezentacije. Skupštine Partizana ne mogu da se setim i prvi put vidim tu fotografiju, ali me ne čudi. U naše vreme nije bilo zle krvi i mržnje prema velikom rivalu i takve pozive shvatali smo kao izraz uzajamnog poštovanja".
Zaista su ga respektovali. Iako su imali mnogo više razloga da ga preziru. Niko Partizanu nije zadap više problema u periodu od ’63 do ’75 od Zvezdinog asa sa brojem 11.
"A počelo je kao u noćnoj mori. Debitovao sam na JNA kada su nas demolirali 5:0".
Kod njega ne važi ’po jutru se dan poznaje’. Nanizao je još 20 Derbija posle tog debitantskog. I samo dva puta morao da tuguje. 12 pobeda i šest nerešenih. Uz Boru Kostića, najbolji strelac Zvezde sa 9 golova.
"Odmah posle tog debakla uspeli smo da im se revanširamo i slavimo sa 1:0. Bila je to uvertira u fantastičnu seriju i period kada smo zaista bili superiorni u odnosu na Partizan. Poklopilo se da to bude jedna od najuspešnijih generacija u istoriji kluba i nije nam bilo ravnih na domaćem frontu".
TA PROKLETA KARL CAJS JENA
Za prvi tim Crvene zvezde Džajić debituje 4. juna 1963. protiv podgoričke Budućnosti. Nije dugo čekao na šampionsko slavlje. U saradnji sa Melićem, Marovićem, Prlinčevićem i Kostićem, već u prvoj sezoni stiže do titule i trofeja u Kupu Jugoslavije.
"Trener je bio Miša Pavić. Mnogo smo utakmica dobili sa 1:0. Tribine su uvek bile pune. Moja prva godina u seniorskom timu i odmah Dupla kruna. Za nezaborav".
Kada se jednom izborio za status prvotimca, niko mu više nije ugrozio mesto na levoj strani navale.
Odigrao sam sve utakmice u šampionskoj sezoni, osim jedne. U Sarajevu".
Povreda?
"Ne. Pao je veliki sneg i Komisija u sastavu Miša Pavić, Rajko Mitić i dr Aca Obradović je donela odluku da ne budem u kombinaciji za tim. Kao, suviše sam mlad da bi me forsirali na tako teškom terenu. Nije mi bilo pravo, ali nisam smeo da se bunim".
Fotografija iza koje se naziru krcate tribine datira iz finiša sezone 63/64. Stavljamo na proveru Džajinu memoriju. Može li da se seti ko je bio protivnik.
"Naravno. Kao da je bilo juče. Protiv Dinama. Jedna od ključnih utakmica u borbi za titulu. Zagrepčani su nam bili najnezgodniji rival i oba duela su obilovala uzbuđenjima. Ustvari tri. Taj drugi prvenstveni usledio je samo tri dana nakon finalnog meča Kupa Jugoslavije".
Više i ne sumnjamo da se seća rezultata.
"U oba smo ih razbili 3:0. Bile su to moje najbolje partije u premijernoj sezoni za prvi tim. Čuvao me je Kasumović. Nije mi mogao ništa. Važio je za veoma korektnog protivnika i sećam se da je pričao bajke o meni posle utakmice. Pitanje šampiona rešili su direktni dueli sa Dinamom. To je fotografija sa ovog prolećnog u Beogradu. Nije imala igla gde da padne".
Otkrovenje prvenstva i junak finala Kupa. Malo li je. Zaslužio je dvostruku premijeu. Međutim...
"Nisam dobio ništa. Imao sam 17 godina, a profesionalni ugovor je mogao da se potpiše samo sa punoletnim fudbalerima. Zato nisam ni ušao na spisak za premije".
Baš ništa?
"Dr Obradović je našao kompromisno rešenje. Poslao me je u butik ’Džentlmen’ i rekao mi da uzmem šta mi je duši milo. Prodavac je račun ispostavio na Zvezdu i kada je Aca video ceh, zvao je da me pita da li sam kupio celu Knez Mihajlovu".
Široko, nema šta. I džentlmenski od strane rukovodstva. Znali su da vredi svaku paru.
Prvenstvo Jugoslavije 1963/64 (konačna tabela):
1. Crvena zvezda 26 14 8 4 45 22 (+ 23) 36
2. OFK Beograd 26 11 11 4 49 32 (+ 17) 33
3. Dinamo (Z) 26 12 9 5 40 29 (+ 11) 33
4. Sarajevo 26 11 7 8 47 37 (+ 10) 29
5. Partizan 26 9 8 9 34 26 (+ 8) 26
6. Željezničar 26 8 10 8 37 43 (- 6) 26
7. Vojvodina 26 9 6 11 34 31 (+ 3) 24
8. Radnički (N) 26 10 4 12 33 34 (- 1) 24
9. Rijeka 26 7 10 9 37 42 (- 5) 24
10. Hajduk 26 9 5 12 44 44 0 23
11. Trešnjevka (Z) 26 9 5 12 34 54 (- 20) 23
12. Velež 26 5 12 9 30 41 (- 11) 22
13. RFK Novi Sad 26 7 7 12 30 52 (- 22) 21
14. Vardar 26 6 8 12 28 35 (- 7) 20
Ispao: RFK Novi Sad
Ušli: NK Zagreb i Sutjeska
*napomena: Zbog katastrofalnog zemljotresa koji je pogodio Skoplje, doneta je odluka da Vardar ostane u Prvoj ligi koja je naredne sezone brojala 15 klubova.
Počeo je brzo da se isplaćuje. Kao lider na terenu predvodi prvu generaciju koja osvaja ’tripletu’ u jugoslovenskoj ligi (’68, ’69, ’70). Dodao je Mitropa kup ’68 i još jednu titulu ’73.
Sve bi to menjao za trofej u Kupu evropskih šampiona ’71.
"Strašno. Nikada se neću oporaviti od tog šoka. Jena me proganja od trenutka kada sam video tog sudiju da ide ka meni".
Polako, krenimo redom.
"Bio sam na vrhuncu forme. Igrali smo fenomenalno cele sezone. Svi su živeli za neki veći uspeh na međunarodnom nivou. Izvukli smo Karl Cajs i veoma ozbiljno shvatili te duele. Pripremali smo se 40 dana u Južnoj Americi i pucali od samopouzdanja".
Prva utakmica na strani. Pređimo na stvar. Da li ste zaista pljunuli sudiju?
"Kod rezultata 2:2, na ivici šesnaesterca Klenkovski napravi faul i sudija pokaže na penal. Sneg koji je pao pre meča nije potpuno uklonjen, pa se ni linije nisu najbolje videle. Nije bilo za najstrožu kaznu, ali bože moj. Svirao ga je i nema nazad. Stvori se neka gužva kao i uvek u tim situacijama i krene komešanje".
A, Vi u centru zbivanja?
"Ma nisam bio ni blizu. Pratim sa strane i čekam da se smire strasti i da se pnela izvede. U jednom trenutku on krene ka meni i nešto pokazuje. Ja gledam iza sebe, ubeđen da se obraća nekom drugom. Iza mene, nema nikoga. Kad sam video karton, pao mi mrak na oči".
Kao za inat, kartoni su baš te godine uvedeni u Pravila fudbalske igre. Priznajte, da li ste mu bar nešto dobacili?
"Kunem vam se, ništa. Evo, posle toliko godina, valjda bih sada priznao i da jesam. Pomešao me sa nekim. Najgore što ja nisam ni video šta se desilo. Da znam koga da krivim za svoje isključenje. Da li ga je neko pljunuo, opsovao ili povukao u onoj gužvi nikada nisam saznao".
Kako to izgleda kada Džajiću padne mrak na oči?
"Bolje da ne znate. Bio sam van sebe od besa. Jurio sam ga po terenu da ga bijem. Skupo sam platio cenu. Četiri utakmice suspenzije i oproštaj od Kupa šampiona. Da sam samo znao da neće ni dati gol iz tog penala. Pobedili su 3:2, mi smo ih ’ubili’ u revanšu 4:0, ali za mene je takmičenje bilo završeno. Ostaje žal za sva vremena. Ta generacija je imala sve preduslove da bude prvak Evrope".
I pored moćnog Ajaksa?
"Imali su Krojfa, ali timski nisu bili bolji od nas. Postoji priča da je Vasović slao pismo Uefi i tražio da me pomiluju. Uzalud. U to vreme, na snazi je bilo pravilo da u finalu nema produžetaka. U slučaju nerešenog ishoda, igrala se nova utakmica. To mi je bila poslednja nada. Da Zvezda stigne do kraja i da remijem izbori novi meč za trofej".
Ništa od toga. Dogodio se Panatinaikos u polufinalu i misterija ’atinskog sloma’ u revanšu.
"Ma to su gluposti, verujte mi. Nisam igrao ali sam sve vreme bio sa ekipom. Nerviraju me izjave pojedinih igrača. Kao, stavili su im nešto u hranu. To je alibi priča. Primili smo gol u prvom minutu, pa drugi u 67’. Ušla nam je voda u uši. Pritisak je bio neizdrživ, na tribinama pakao. Treći gol je visio u vazduhu. Teren je bio užasan za igru, neka šljaka pomešana sa malo trave. Oni su šutirali iz svih pozicija i opsedali naš gol. Logično je bilo da klonemo u finišu. Zasluženo smo eliminisani i ne priznajem nikakva opravdanja. Kakvo crno trovanje. Narod voli teorije zavere i baviće se time još 20 godina".
Generacija predodređena za velika dela zaustavljena je na korak od raja. Kao uteha ostaje Mitropa kup ’68. Posle Diožđera, Intera iz Bratislave i Ujpešt Dože, pao je i Spartak iz Trnave u dve finalne utakmice (0:1, 4:1).
"Ne može to da se poredi sa Kupom šampiona. Uvek nam je nedostajao taj poslednjih zamah u Evropi. Bilo je susreta i sa mnogo jačim i kvalitetnijim ekipama, ali nikada nismo ispali u jesenjem delu takmičenja. Šteta što nismo umeli da izguramo do kraja".
Pet šampionskih lovora i četiri Kupa Jugoslavije. Najdraži trofej?
"Prva i one tri uzastopne titule imaju neku specifičnu draž. Osvojili smo ih na superioran način. Bukvalno smo mleli po terenu. Imali smo dva miliona dinara premiju za Duplu krunu. Mogao sam još na početku sezone da isplaniram kako da potrošim novac. Toliko smo bili moćni. Poštovali smo Dinamo, Partizan, Hajduk, Željezničar, Velež... Svi su imali izuzetno jake ekipe. Ali onako uigrani i kompaktni, pucali smo od samopouzdanja i niko nam nije mogao ništa".
EVROPSKO PRVENSTVO ‘68, DINST SRUŠIO SNOVE
Varljivo leto ’68. Kako za koga. Što se tiče Džaje, godina iz snova. Dupla kruna, Mitropa kup, debi za Tim sveta, treće mesto u izboru za Zlatnu loptu Frans fudbala. Ipak…
"Ne mogu da prežalim to finale u Rimu. Tukli smo Engleze pre toga, iako su bili apsolutni favoriti za osvajanje trofeja. Prezirem uzrečicu ‘nemamo šta da izgubimo’. Kako nemaš? Igraš utakmicu, naravno da imaš šta da izgubiš. Tako sam razmišljao i uoči tog polufinala u Firenci. Pripremali smo se u Koverćanu i na jednoj prijateljskoj utakmici postigao sam pet golova. Bilo mi nekako milo, jer nisam važio za klasičnog gol igrača".
Engleska je sa oreolom aktuelnog svetskog šampiona ulivala strah u kosti?
"Sećam se da je bilo izuzetno sparno vreme. Utakmica tvrda i nezanimljiva. Nije bilo nijedne zrele šanse. Osim se povredo već na početku i pošto nije bilo izmena, morao je da statira na desnom krilu".
Onda 87. minut, 0:0…
"Holcer je pokrenuo akciju, izneo loptu na njihovu polovinu i proigrao Musemića koji se izvukao na levo krilu. Namestilo se da smo zamenili uloge i ka sam se našao na poziciji centarfora. Podigao sam ruku i signalizirao mu da uputi centaršut. Nabacio je desnom nogom jednu mekanu loptu i bio sam ubeđen da će Bobi Mur intervenisati i otkloniti opasnost. Ako je u nečemu bio dobar, to je onda skok i igra glavom".
Sreća se osmehnula u deliću sekunde.
"Lopta preleće Mura, ja je prihvatim na grudi, padne mi na levicu i dok se on okrenuo, već je bila u mreži. Nisam ovo nikada izgovorio, ali vama ću priznati. Definitivno moj najdraži gol u čitavoj karijeri. Em je bilo protiv Engleza, em u tako važnoj utakmici, em je zaista bio fantastičan potez. Taj gol je doneo Jugoslaviji ogroman uspeh, a meni ličnu afirmaciju. Posle njega su počeli da stižu pozivi za Tim sveta i za oproštajne utakmice legendi poput Pelea, Lava Jašina, Uvea Zelera…"
I opet taj sudija. Sve je bilo spremno za veliko slavlje, kad je Gotfrid Dinst preuzeo ‘pravdu’ u svoje ruke.
"Mnogo smo bolje igrali u finalu nego tu utakmicu protiv Engleske. Poveli smo mojim golom i sabili Italijane u mišju rupu. Oni su izjednačili iz slobodnog udarca, ali smo mi i u produžetku imali više šansi za pobedu. Sudija nas je osakatio. To će vam priznati svaki objektivni Italijan".
U ponovljenoj utakmici, jugoslovenski tim nije ličio na sebe i domaćin je slavio glatko sa 2:0.
"Sa ove tačke gledišta, još mi je žalije nego tada. Kada vidim koliko je teško izboriti samo plasman na Evropsko prvenstvo, shvatam da smo imali jedinstvenu priliku da postanemo deo istorije. Dinstovo suđenje je brzo palo u zaborav, a rezultat je ostao zapisan za sva vremena. Javnost nas je dočekala kao heroje po povratki zi Italije. Ali ja sam i dalje osećao ogromnu prazninu zbog načina na koji smo ostali bez trofeja".
PELE ME JE PITAO ZA TELEVIZOR "RUDI ČAJEVAC"
Bio je igrač za Real i Barsu. Završio je na Korzici.
"Bio sam sa Krojfom specijalni gost Pari Sen Žermena na tradicionalnom letnjem turniru u Parizu. Moj veliki prijatelj Ilija Pantelić branio je boje Svetaca i zamolio me da mu učinim uslugu. Dobio je naređenje od čelnih ljudi Bastije da organizuje sastanak sa mnom posle utakmice. Ispričao mi je bajke o Korzici na kojoj je proveo tri predivne sezone, ali meni nije bilo ni na kraj pameti da napuštam Zvezdu. Tim pre što u tom trenutku nisam ni znao da na Korzici postoji fudbalski klub".
Pantu nije bilo lako odbiti.
"Bio je ljudina. Prihvatio sam ručak sa predsednikom Polom Natalom i direktorom Žilom Filipom samo da bih njemu udovoljio. Sastali smo se u jednom pariskom restoranu. Kada je došlo do priče o transferu, oni su mi postavili pitanje na francuskom. Panta mi šapne ’pitaju te koliko tražiš’. Ja i dalje uporan da me Bastija ne zanima. ’Ma lupi neku cifru, ništa te ne košta’. Gledam u Pantu i razmišljam kako da ih se što pre otarasim".
Koliko ste lupili?
"Ne sećam se tačno, ali znam da je i mene bilo sramota. Računam, sad ih vidim i nikad više u životu. Znate li gde sam zapisao sumu?"
Pa valjda na nekom ugovoru?
"Ma kakvi. Na salveti. Predsednik je uzeo, pogledao, postavio novinu ispod nje i potpisao. Doslovno ’Buon Dragan, d’accord mais pour trois annes’. Dogovoreno, ali za period od tri godine. Kad nisam pao pod sto".
Dakle, globus u ruke. Gde je ta Bastija?
"Vratio sam se iz Francuske u sredu. Oni su već u subotu bili u Beogradu. Zvezda je igrala u Zrenjaninu i na poluvremenu čujem glasove ’evo ih ovi iz Bastije, došli po Džaju’. Ja nikome nisam pominjao za razgovor u Parizu. Čak ni ljudima iz Zvezde. Prvo sam obavestio brata. Objasnim mu kakve uslove nude i pitam ga za savet. On kao iz topa ’Prihvataj odmah’. Posluišao sam ga jer je njegova reč za mene uvek bila svetinja. Zvezda mi nije pravila problem. Imao sam 29 godina, uslovi su bili sjajni za obe strane i svi zadovoljni".
Gomila novca srušila je predrasudu o provincijskoj sredini u kojoj nastavljate karijeru?
"Prvi susret je bio zabrinjavajuć. Leteo sam preko Pariza i Nice. Svuda blješti od luksuza i sjaja. Kada sam sleteo na Korziku, mrak. Ja u šoku. Gde sam ovo došao. Ali, toliko sam je zavoleo da bih sutra mogao da se vratim tamo da živim".
Znači, Panta je bio u pravu?
"Apsolutno. Raj na zemlji. Meštani su veoma gostoljubivi. Živi se mirno. Mislim da sam im se odužio na najbolji mogući način".
U dresu Bastije prvi i jedini put u karijeri protiv Crvene zvezde.
"Ja sam organizovao tu turneju po Jugoslaviji. Igrali smo u Kruševcu protiv Napretka, na Rijeci i u Beogradu protiv Zvezde. Završeno je 2:2. Imao sam šansu da postignem gol. Čist zicer. Potpuno sam ispred golmana, ali kao da mi je neko vezao noge. Zaista čudan osećaj. Nije mi bilo svejedno, iako se radilo o prijateljskoj utakmici".
Kao najbolje levo krilo na svetu, uvek je bio meta beskrupuloznih štopera zvučnih imena. Dueli sa Bobijem Murom i Bertijem Fogtsom pretvoreni su u urbane legende.
"Fogts je bio najnezgodniji. Onako nizak, nikada nisi smeo da mu okreneš leđa. Neprikosnoven u markaciji umeo je da ti iščeprka loptu pre nego što primetiš da je iza tebe. Uvak sam nastojao da prihvatim loptu licem ka njemu. U ’jedan na jedan’ bio sam superioran. Tu mi nije mogao ništa. Driblao sam ga sa lakoćom i uglavnom dobijao direktne duele".
Onda i ne čudi poziv za Tim sveta. Debi 6. novembra ’68. U istom dresu sa Jašinom, Overatom, Bekenbauerom, Amansijom, Ročom. Protiv moćnog Brazila koji će dve godine kasnije osvojiti Svetsko prvenstvo. Karlos Alberto, Žerson, Rivelinjo, Žairzinjo, Tostao, Pele...
"Bio sam najmlađi u ekipi. Putovao sam sa Slobodanom Ćosićem za Rio de Žaneiro. Na aerodromu nas je sačekao profesor Andrejević koji je bio na visokoj funkciji u FIFA. Dao mi je satnicu treninga i obavestio me da ću igrati drugo poluvreme umesto Mađara Farkaša. Blistao sam od sreće. Meni je bilo bitno samo da vidim Pelea uživo i da čujem huk sa prepune Marakane. Sad čujem i da ću igrati. Uštinuo sam se tri puta. Ma garantovano sanjam".
Mnogi Vaši snovi postali su java.
"Nisam ni doručkovao od uzbuđenja. Otišao sam na prepodnevni trening na stadion Fluminensea i dao sam gol Jašinu sa 25 metara. Desnom nogom! Pošto je pored terena bilo na stotine fotoreportera, taj detalj se našao sutradan na naslovnoj strani brazilskih novina. Popodnevni trening je bio na Marakani. Leteo sam po terenu. Kakav umor. Nisam osetio 12 sati leta od Pariza do Rija. Na putu ka hotelu, sedeo sam u autobusu preko puta trenera Ditera Kramera i Florijana Alberta. U jednom trenutku, legendarni Mađar mi se obratio na srpskom jeziku".
Na srpskom?
"Da. Perfektnom srpskom. Njemu je majka bila iz Bačke Topole. Govorio je i nemački pa mi je preneo da Kramer ima drugu ideju za sutrašnju utakmicu. ’Kaže da te je gledao protiv Italije u finalu i da si mu se dopao. Hoće da ti igraš od početka na levom krilu, a Farkaša će ubaciti tek u nastavku’. Jedva sam se suzdržao da ne iskočim kroz šiber od radosti".
U startnoj postavi Tima sveta pred 200.000 ljudi na čuvenoj Marakani. Ma ipak je san, zar ne?
"Vrlo moguće. Sve je bilo kao iz mašte. Put do stadiona, euforija, izlazak na teren. Ludnica. Tražim pogledom Pelea, da se uverim da je od krvi i mesa. Namestio sam gol Albertu. Dobio sam dubinsku od Overata, izbacio driblingom Karlosa Alberta i servirao na tacni za Florijana. Ostalo mu je samo da postavi nogu i zatrese mrežu".
Pravi muštuluk za informaciju iz autobusa.
"Baš tako. Bio sam pun utisaka. Cimer sa Amansijom. Gledam ga i ne trepćem. Bekenbauer je bio maneken Adidasa i poklonio mi je torbu. Svi smo dobili ručni sat koji čuvam i dan danas. Jednom su mi ga ukrali u Šapcu. Bila je velika gužva posle neke utakmice. Dok sam se osvrnuo, nema sata. Kukao sam u novinama i neko se smilovao i vratio mi ga. Možda čak nije ni bila reč o krađi, da ne grešim dušu. Momak koji mi je doneo sat bio je veoma kulturan i prijatan".
Pele je jednom prilikom izjavio 'Džajić je svetsko čudo. Pravi čarobnjak. Žao mi je što nije Brazilac jer nikada nisam sreo nekoga sa takvim prirodnim talentom'.
"Da onda ja ništa ne dodajem. Samo bih pokvario".
Da li zaista žalite što niste Brazilac?
"Ne žalim se ja ni na Srbiju. Brazilce poštujem kao narod koji živi za fudbal. Svaka čast Argentini ali kad kažete Brazil, pomislite na fudbal. Tek ponekad na kafu".
Da li ste bar dobili priliku da se Peleu zahvalite na lepim rečima?
"On je bio u Beogradu na utakmici Zvezda – Santos. Posle meča, prišli su mu ljudi iz firme ’Rudi Čajevac’, slikali se sa njim i obećali da će mu prvom prilikom poslati najnoviji model televizora u Brazil. Dan pre one čuvene utakmice povodom njegovog oproštaja, bio sam kao kapiten reprezentacije prisutan na svečanom koktelu. On me je snimio iz jednog ćoška, prišao mi i ozbiljnim tonom me upitao šta je sa televizorom. Samo sam slegnuo ramenima i objasnio mu da niko ništa nije poslao. Nasmejao se i produžio dalje. Iako slavan, bio je normalna osoba. Sasvim prirodan. Na jednoj turneji po Kolumbiji, bili smo u istom hotelu. Video je dečaka koji čisti cipele u holu, setio se da mu je obećao autogram, vratio se do sobe i doneo mu veliku fotografiju sa potpisom i posvetom".
Džajić, Ramljak, Stepanović, Vukčević, Paunović, Holcer, Dujković, Petković, Oblak, Filipović, Aćimović i Pavlović. Ekipa koja je uveličala Peleov oproštaj od fudbala.
"Za mene je on najveći svih vremena. Ostaje žal što u njegovo vreme nije bilo televizijskih prenosa. Verujte mi da nemate uopšte predstavu kakav je on bio igrač. Danas je moguće od nižerazrednog amatera uz pomoć TV snimka napraviti vrhunskog asa. Zamislite da postoje snimci svih golova koje je Pele postigao tokom karijere. Bio bi to praznik za oči".
O SUŠIĆU, BLAŽEVIĆU, TITU...
Listamo Amarkord i bližimo se kraju. Još samo nekoliko fotografija. Jedna je sa Safetom Sušićem.
"Neviđeni talenat. On je tek sticao afirmaciju kada sam ja polako privodio kraju. Sećam se da je služio vojni rok u Beogradu kada je Macola došao da me moli da ga upoznam sa Papetom. Hteo je po svaku cenu da ga dovede u Inter. Napravio sam im kontakt i zakazao sastanak. Sve su se bili dogovorili, ali je Sušić u isto vreme potpisao ugovore sa Torinom i Juventusom. Zauvek su mu zabranili pristup italijanskom fudbalu. Šteta, jer je bio vrhunski igrač. To je i dokazao u Parizu".
Evo jedne sa Ćirom Blaževićem.
"Srpskoj struci nedostaje čovek njegove harizme. Definitivno. Istina je da je bio na korak od Zvezde. Znam i čoveka koji je sa njim vodio tajne pregovore. Problem je što su ljudi iz Upravnog odbora saznali za to iz novina. Proradila je sujeta i neko je pokvario posao. Ja u to vreme nisam imao tu moć da ga lično dovedem na Marakanu. Bio bi to sjajan potez jer se radi o velikom stručnajku koji 24 sata dnevno razmišlja o fudbalu.
Vojska. Džaja u maslinastoj uniformi sa puškom na ramenu. Služio je u Somboru ’73.
"Bio sam u četi sa Ivanom Bekjarevom, Šijanom, Zoranom Simjanovićem... Ćurković se već bio ’skinuo’ i dolazio nam je nekoliko puta u posetu. Otišao sam sa 27 godina, praktično kao invalid. Na prvom lekarskom pregledu načelnik klinike Isidor Papo je ustanovio ozbiljne povrede zgloba i fibule. Rekao mi je da se hitno vratim u kasarnu i razdužim opremu. Međutim, general Ljubičić je bio izričit. Naredio je da moram da odužim dug otadžbini makar i sa jednom nogom. Ugojio sam se 10 kg i tek posle 11 meseci prvi put šutnuo loptu. To nije smetalo Mladiniću da me pravo iz kasarne povede na Svetsko prvenstvo u Nemačku. Igrao sam pre toga i protiv Atletiko Madrida, na ličnu odgovornost pukovnika Maškovića. Preuzeo je rizik na sebe i ja sam mu zahvalan i dan danas na tome".
Josip Broz Tito. Susreti sa Maršalom spadali su u obavezan čin uoči svakog velikog događaja.
"Svako je želeo da ga dodirne, potapše, pozdravi. Kada je sletao na aerodrom, špalir se pravio do Belog dvora. Morali smo da se uklopimo u taj ritual. Ne krijem, imao sam želju da ga upoznam. Na prijemu pred Mondijal u Nemačkoj, on je meni prišao. Bio sam zbunjen. Pitao me je ’kako to Đajiću ta tvoja Zvezda bude loša, pa se odjednom podigne?’. Nisam ni stigao da odgovorim, a on je već imao novo pitanje. ’Majku mu staru, ko kome čini više dobro: ti Zvezdi ili ona tebi?’"
Niste valjda ostavili Maršala bez odgovora.
"Bio sam veći diplomata od njega. Rekao sam da se Zvezda i ja uzajamno pomažemo na obostrano zadovoljstvo".
Da li znate da Vas je čuveni novinar Dejli Mejla Džef Pauel svrstao na osmo mesto najboljih krila svih vremena iza Garinče, Besta, Ser Toma Finija, Kristijana Ronalda, Franciska Henta, Rajana Gigsa i Ser Stenlija Metjuza?
"Nisam znao. To je podatak koji me čini ponosnim. Čak i da sam osamnaesti, a ne osmi. Pogledajte kakve su to vedete".
Jedno ime sa ovog spiska u Džaji izaziva pomešana osećanja sete i simpatije.
"Bio sam blizu Zlatne lopte ’68. Da smo osvojili Evropsko prvenstvo, Bestu verovatno ne bi pomogao ni taj Kup šampiona sa Junajtedom".
Dok sklapamo album, podsećamo ga na neke njegove izjave od pre pola veka. Čisto da vidimo da li i dalje stoji iza njih?
JA DRIBLAM KAO ŠTO DIŠEM.
"Da. Možete da naučite centaršut, šut punom ili unutrašnjom, čak i brzinu. Ali sa driblingom morate da se rodite. On izvire iz vas u datom momentu. Nikad neću zaboraviti pripreme na Zlatiboru i fintu protiv Portugeze. Jednostavno je izašla iz mene. Posle sam je stalno koristio i postala je moj zaštitni znak. To je trenutak inspiracije".
NE VOLIM GRUBE IGRAČE, ALI ZAR MI NISMO PLAĆENI DA BUDEMO UDARANI. SVE JE TO DEO SLUŽBE.
"Da, tako je".
NE VOLIM MINI SUKNJE, MOJ SIMBOL LEPOTE JE KLAUDIA KARDINALE.
"Bila u to vreme. Jedna od najlepših žena na svetu. Problem je što sam to izjavio pre ženidbe".
NIKADA NEĆU BITI TRENER. TO JE NAJGORE ZANIMANJE NA SVETU.
"Sad mi Vi recite da li sam čovek od reči".
Od reči i dela. Najbolji srpski fudbaler u 20. veku. Džaja Nacionale.
