O vremenu koje je prošlo.

O utakmici koja je ušla u anale.

O golgeteru koji je otišao zauvek.

Mi smo bili butik lepog fudbala. Dolazili su zvezdaši i partizanovci da uživaju u majstorijama na Karaburmi. Đorđević – Vukašinović, Stepanović – Mešanović, Mitrović, Stojanović – Turudija, Zec, Santrač, Lukić, Petković. Funkcionisali smo kao porodica. Sada kad nema Sanija, ostaje velika praznina – prvi put sam video suzu kod Ilije Petkovića.

Nije je bilo u Lajpcigu. Ni posle Gelzenkirhena. Čak ni u Minhenu. Nije zaplakao u najtežim trenucima svoje karijere. Ovoga puta nije izdržao.

Sve je prolazno, osim vremena. Vreme je neuništivo.

Ume da bude i surovo. Ostavlja pustoš iza sebe. Rane na duši koje teško zarastaju.

U svom beskrupuloznom vihoru, odnelo je još jedan komad istorije. Nema više Slobodana Santrača.

Bilja mi reče da je skoro bio na pregledu. Lekari su se čudili koliko ima jako srce. Pušio je ceo život. U septembru je i cigarete ostavio. Pluća zdrava kao dren, srce jako, a on nas ostavi zauvek. Smrt ne bira.

On je imao pravo izbora. Između Zvezde i Partizana, opredelio se za romantiku. Stigao je na probu kao čudo od deteta.

Šuškalo se Beogradom da tamo u Valjevu ima neki mali koji cepa mreže kao od šale.

Sani je mesec dana mlađi od mene – priča Dragan Džajić – Sećam se prvog našeg susreta na terenu. Odnosno, na betonu. Susret Osnovnih škola. Ja četiri komada za moju sa Uba, on isto toliko za svoju iz Valjeva. Rezultat – 4:4. Bio je golgeter kakav se rađa jednom u veku.

Sastao se sa Džajom i u finalu omladinskog kupa. Maj ’73 na stadionu JNA. Metalac je slavio na penale i osvojio trofej.

Neko nam pre treninga reče da dva klinca iz Valjeva dolaze na probu – seća se Spasoje Paja Samardžić – Leto ’65. Kao da je bilo juče. Mali Lazić u centru pažnje, ali je trener Metalca Škoba Filipović insistirao da krene i Santrač.

Ironija sudbine. Lazić je odmah vraćen nazad. Igrao je na istom mestu kao i Skoblar. Doduše, i Sani je stigao kao krilo. Kud baš na Pajinoj poziciji...

Da, ali sam ja u tom trenutku bio povređen. Dobio je šansu i već na prvom treningu pokazao neverovatan osećaj za prostor. Skoro u svakoj akciji se našao u šansi.

Dovoljno. Debituje protiv Hajduka u Splitu, a već na četvrtoj utakmici postiže prvi gol. Protiv Trešnjevke na Karaburmi. 23. oktobar ’65.

Ja sam nastradao na toj utakmici – kaže Petko – Polomio sam nogu. Oni su vodili 3:0 na poluvremenu. Sanijev gol je bio uvertira u veliki preokret. Na kraju 3:3.

Uvertira i u sezonu iz snova. Krunisanu trofejom u kupu Jugoslavije. Put je bio naporan i dug.

Već na startu drama u Nikšiću – ne blede sećanja Paji Samardžiću – Izbacili smo Sutjesku na penale. Ja potpuno u autu. Ne znam šta mi je bilo. Kao da sam prvi put stavio loptu na belu tačku. Promašio sam, ali smo prošli. Skoblar je posle utakmice rekao ’kad preživesmo Nikšić, sigurno osvajamo trofej’.

Sledi Srem. Na papiru rutina. Na terenu rat. Kroz iglene uši do 2:1.

Oni sa odličnim timom. Mutibarić, Major, Bukurecki, Jović. Zadali su nam velike probleme. Tek pred kraj sam prošao po boku i namestio Saniju pobedonosni gol.

Polufinale protiv tuzlanske Slobode. Rival za svaki respekt. Sa Gerumom, Duvančićem i Meškovićem kao udarnim iglama.

Jedan od najnezgodnijih timova u ligi. Relano, slabiji od nas. Sat vremena rovovske borbe. Propustili su nekoliko zicera. Mi smo ih kaznili u finišu. Slatkih 2:0 i priprema za veliko finale.

Stadion JNA. Na istom mestu gde je četiri godine ranije pao Spartak. Sa četiri lopte u Taušanovoj mreži.

Datum – 26. maj 1966. Gledalaca: 35.000. Sudija: Alija Šestić iz Mostara.

Protivnik koji uliva strah u kosti. Branilac trofeja. Pregazili su Osijek u polufinalu sa 5:1.

Dinamo je te sezone samo osvežio ekipu koja je Jugoslaviji podarila prvi i jedini trofej u Kupu sajamskih gradova. Bili su veliki favoriti. Mi smo se uzdali isključivo u podršku sa tribina. Znalo se da će veliki broj zvezdaša i partizanovaca doći na stadion da bodri beogradski tim protiv onog iz Zagreba.

Daleko od toga da je ambijent bio jedina karta na koju su Romantičari igrali protiv ’modrih’.

U najnezgodnijem trenutku, klub je dospeo u finansijsku krizu. Dugovalo se na sve strane. Predsednik Srba Savić je lišen slobode u ’Aferi Ranković’. Nije mi ni danas jasno kako su uspeli da obezbede tolike premije za pobedu u finalu. Obećali su po 500.000 dinara svakom igraču u slučaju osvajanja trofeja. Skoro 10-12 plata. Svi smo živeli za slavu, ali ni novac nije bio za bacanje.

U prvoj seniorskoj sezoni, Santrač stiže na korak od istorije.

Bio je izuzetno stabilna ličnost. Veliki mudrac. Nijednim gestom nije ostavio utisak da ima tremu pred tako važnu utakmicu. Slušao je starije i poštovao hijerarhiju. To sam uvek pripisivao njegovom vaspitanju koje je poneo iz porodičnog doma. Na terenu se pretvarao u neman. U životu nisam sreo igrača sa takvom opsesijom da uđe u šansu. Radovao se prvom isto koliko i stotom golu u karijeri. Kao dete.

Antologijske utakmice zahtevaju posebnu pripremu.

Dunja Milić je doneo odluku da se ode van Beograda. Izbor je pao na ’Čarapićev brest’ na Avali. Šuma, mir i tišina. Umesto gradske vreve, svež vazduh i cvrkut ptica. Uz obavezne šetnje između treninga. Pucali smo od snage na fizičkom planu, pa smo i psihološki momenat podigli na maksimalan nivo.

Možda i preko maksimuma. Dinamo je nastradao kao Petkova noga protiv Trešnjevke. Trofej je mogao da se dodeli u poluvremenu.

Zgazili smo ih. Četiri gola za 43 minuta. Nisu znali gde se nalaze. Utakmicu je iz VIP lože pratio predsednik FIFA Stenli Raus. Imao sam privilegiju da ga upoznam zahvaljujući svom velikom prijatelju i treneru Đokici Vujadinoviću. Rekao mi je da se ne seća kada je video spektakularniju igru nekog tima. Te večeri, sve je bilo u znaku ’plavo-belih’ boja.

I čuvenog Trija S. Skoblar, Santrač, Samardžić. Svi po dva komada. Zadivljujućih 6:2. Specijalni žiri nije mogao da se odluči za najlepši gol na utakmici.

Oba Sanijeva u prepoznatljivom stilu. Na petoparcu. Trzaj, šut, gol. Pajin specifičan i provokativan.

Primio sam loptu, oslobodio se centarhalfa, predriblao golmana i ušetao se u mrežu. Sličan gol postigao sam protiv Napolija u čuvenoj marsejskoj majstorici i protiv Dinama u jednoj prvenstvenoj utakmici.

Prećutaste bitan detalj. Niste samo obišli golmana. Sačekali ste ga na gol liniji, pa tek onda ćušnuli u mrežu. Za to se danas dobija karton.

Nije se naljutio. Bio sam veliki prijatelj sa Škorićem. Sreli smo se posle toga u reprezentaciji. Prišao mi je i rekao ’Ćuj Paja, da sam mogal u onom trenu, ja bi ti slomil obe noge. Pritira’ si majku mu’. Moguće je da sam preterao. Bilo je to već iživljavanje kod rezultata 5:2. Tražio sam način da stavim šlag na slavljeničku tortu.

Pevalo se i slavilo.

Do zore. Propevali su i oni koji nisu imali sluha. Sani je uvek bio spreman za pesmu. Te večeri je nastavio slavlje sa svojim društvom iz Valjeva.

Čelnici su u to vreme bili od reči.

Sekretar Lišanin je rekao da je isplata premija u 11 sati. Ulazili smo jedan po jedan. Po azbučnom redu. Svi su po izlasku iz kancelarije mahali po jednom kovertom. Samo Skoblar i ja sa dve.

To je razumljivo. Bili ste dvostruki strelci. Onda je i Sani morao da dobije dve:

Ne. Mi smo imali privilegovan status u klubu. Tako je i danas u profesionalnom svetu. Svi su se pitali šta li je u toj drugoj koverti.

Možda je bila karta za pozorište?

Verovatno. Svakom po zasluzi.

Santrač se zadovoljio slavom. I ne sluteći da je to bio poslednji veliki trijumf njegovog Ofke.

Haubica je počela da rešeta. Nemilosrdno. Ubitačno. U jednoj sezoni čak 33 puta. Za ’bronzanu kopačku’. Iza Gerda Milera.

Sličan tip igrača – ubacuje se Petko – Nisko težište. Gol u venama. Ne jure oni loptu, lopta juri njih.

Jednom je jedan poznati jugoslovenski centarhalf rekao ’Gledam, Sani ispred mene. U istom trenutku, eto ga iza mene. Često se zapitam da li to ima dva Santrača na terenu’.

Bio je željan i gladan golova – kaže Zoran Filipović – Lako je bilo meni u Zvezdi pored onolikih asova da ulazim u šanse i dajem golove. On je to postigao sa klubom koji ne pripada Velikoj četvorci. Kapa dole.

Dinamo kao sudbina. Karaburma, 25. mart ’73. Zagrepčani vode 2:0, Sani namešta nišan i sledi kanonada. Četiri komada za poluvreme i ulazak u anale.

Srušen je rekord Bore Kostića. Santrač postaje najbolji strelac jugoslovenske lige svih vremena. Doguraće do 218 golova. Za vjek vjekova. Nedokučivo.

Koliko je još morao da metne pa da zasluži poverenje selektora. Svega osam nastupa za reprezentaciju. Sve prijateljske. Jedan gol. Protiv Švedske u Malmeu.

Pozvao Boškov Petka i Sanija za meč sa Italijom – Raki Aranđelović oseća trenutak da se uključi u priču – Ja presrećan. Moja deca iz Ofke. Nije sačekao ni poluvreme, obojicu je izvukao iz igre. Ne smem da zucnem, a u sebi hoću da puknem. Zamislite, ja kao maser da nešto zamerim selektoru. Vujke bi me najurio iz zemlje.

Nije ni Sani zamerao. Nikada. Čak je u javnim nastupima uzimao selektora u zaštitu. Izmišljao razloge da opravde njegove poteze. Čovek se rodi pošten. Plemenitost nije stečena osobina.

U doba najveće krize u klubu morali smo autobusom za Zagreb. Nismo imali čak ni za transport od hotela do stadiona. Morao sam da smislim neki jeftinu varijantu. Podelio sam igrače u dve grupe i strpao ih u dva tramvaja. Rekao sam da kondukteru kažu kako su karte kod onih drugih. Po dolasku na Maksimir, nisu ih prepoznali i nazvali su ih ’đačkom ekskurzijom’ koja se švercuje u javnom prevozu. Ušao sam u svlačionicu i poručio igračima da izađu na teren i pokažu Hrvatima šta sve ume ’đačka ekskurzija’. Znate li kako je završeno?

Tesno?

Baš tako. Dinamo - OFK Beograd 0:3. Sva tri gola Slobodan Santrač.

I Rakiju zapažam suzu u oku. Nema više jednog od njegovih đaka sa zagrebačke ekskurzije.

Nije bio tip Zambate, Bukala, Vahe Musemića, Nadoveze, Lazarevića – priseća se Petko Sanijevih konkurenata u reprezentaciji – Možda je zato i platio ceh. Bio je prefinjen golgeter. Odgovorno tvrdim, niko od navedenih nije imao njegov njuh za gol.

Igra se u to vreme zasnivala na sistemu trojki.

U Zvezdi ste imali Žotu Antonijevića, Džajića i Lazarevića. Mi smo se oslanjali na trio Samardžić, Skoblar, Santrač. Bili smo kaznena ekspedicija. Odemo u Split na noge moćnom Hajduku. Lagano, 4:1. Bili smo magnet za publiku. Igramo protiv Grafičara prijateljsku utakmicu, dođe 14.000 ljudi na Karaburmu. Rapsodija.

Moglo je da pršti koliko hoće. Jedno je bilo sigurno. Sanijeva kvota mora da bude ispunjena.

Ako bi na poluvrmenu bilo neizvesno, samo smo molili Boga da Santrač ne bude među strelcima. Znali smo da taj jedan, pobedonosni, pripada njemu. Daće ga kad tad. Makar u devedesetom.

Sve je shvatao ozbiljno. Među prvima se oženio. Dobio dva sina. Za ponos.

Nenad i Aleksandar. Nisu propuštali očeve utakmice. Jednom se Nenad uhvatio za glavu kada je Sani promašio zicer.

Sutra će ga mama opet poslati na pijacu. Za kaznu – nadovezao se Aleksandar.

U Galnici je završio karijeru. Sa oreolom asa. I ulogom maestra.

Bila je privilegija imati ga pored sebe u svlačionici – kaže Vlada Bulatović - Stigao je kao deo trampe sa Partizanom za Dragan Mancea. Igrao je kod Čabre tog kružnog napadača u tandemu sa Ljaljom. Nadavao se golova. Mi mlađi smo upijali svaki njegov potez.

Nije bilo potrebe da ih uči fudbalu. Učio ih je mnogo ozbiljnijim stvarima.

Kako se odnosi prema opremi. Prema treneru i obavezama. Jednom prilikom, iznad starih kancelarija koje nisu bile uređene, odvalio se oluk. Dok smo se zagrevali za trening, videli smo njega na krovu kako kleči i popravlja kvar. Zamislite golgetera njegovog renomea koji se na zalasku karijere u jednoj maloj Galenici bavi odvaljenim olukom. Bez predrasuda.

Ozbiljan i kao selektor. To nije sporno. Nažalost i dobar. Predobar za neka velika dela. Sa vedetama morate i bičom. Ne samo strukom i dobrotom.

Skupljao sam lopte u Podgorici kada je zatresao mrežu Budućnosti – kaže Dejo Savićević, svedok poslednjeg Sanijevog gola u dresu Galenike – Miran i tih čovek. Ne sećam se da sam ga ikada video ljutog i nervoznog. Bilo je trenutaka kada smo zasluživali da podvikne i udari rukom o sto. Njegova blaga narav nije mu dopuštala da bude strožiji prema nama. A morao je.

Nije mu bilo u prirodi. To onda ne bi bio Santrač.

Takvi ljudi odlaze jedan po jedan. Lagano i neumitno. Šteta bi bilo da ide brže – završna reč pripada Švabi Osimu – Život je takav. Moramo se navić. Ovo je udarac za fudbalski svet. Santrač je bio poseban igrač koga je trebalo voleti baš zbog tih kvaliteta. Drugi ga nisu mogli pratit. Neuhvatljiv. Nerješiv. Možda je njegova žena jedina znala kako se rješiti more. I niko drugi.

Ivice, da li je Petko u pravu? Da li je lopta zaista jurila njega, umesto on loptu?

Sine, kad dotjeraš loptu do tog stadijuma da ona počne jurit tebe, onda si pravi.

Da. Tražio sam termin da ga opišem na kraju. U jednoj reči.

Slobodan Santrač. Sani boj. PRAVI.

Zbogom, legendo!
---------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA

O vremenu koje je prošlo.

O utakmici koja je ušla u anale.

O golgeteru koji je otišao zauvek.

Mi smo bili butik lepog fudbala. Dolazili su zvezdaši i partizanovci da uživaju u majstorijama na Karaburmi. Đorđević – Vukašinović, Stepanović – Mešanović, Mitrović, Stojanović – Turudija, Zec, Santrač, Lukić, Petković. Funkcionisali smo kao porodica. Sada kad nema Sanija, ostaje velika praznina – prvi put sam video suzu kod Ilije Petkovića.

Nije je bilo u Lajpcigu. Ni posle Gelzenkirhena. Čak ni u Minhenu. Nije zaplakao u najtežim trenucima svoje karijere. Ovoga puta nije izdržao.

Sve je prolazno, osim vremena. Vreme je neuništivo.

Ume da bude i surovo. Ostavlja pustoš iza sebe. Rane na duši koje teško zarastaju.

U svom beskrupuloznom vihoru, odnelo je još jedan komad istorije. Nema više Slobodana Santrača.

Bilja mi reče da je skoro bio na pregledu. Lekari su se čudili koliko ima jako srce. Pušio je ceo život. U septembru je i cigarete ostavio. Pluća zdrava kao dren, srce jako, a on nas ostavi zauvek. Smrt ne bira.

On je imao pravo izbora. Između Zvezde i Partizana, opredelio se za romantiku. Stigao je na probu kao čudo od deteta.

Šuškalo se Beogradom da tamo u Valjevu ima neki mali koji cepa mreže kao od šale.

Sani je mesec dana mlađi od mene – priča Dragan Džajić – Sećam se prvog našeg susreta na terenu. Odnosno, na betonu. Susret Osnovnih škola. Ja četiri komada za moju sa Uba, on isto toliko za svoju iz Valjeva. Rezultat – 4:4. Bio je golgeter kakav se rađa jednom u veku.

Sastao se sa Džajom i u finalu omladinskog kupa. Maj ’73 na stadionu JNA. Metalac je slavio na penale i osvojio trofej.

Neko nam pre treninga reče da dva klinca iz Valjeva dolaze na probu – seća se Spasoje Paja Samardžić – Leto ’65. Kao da je bilo juče. Mali Lazić u centru pažnje, ali je trener Metalca Škoba Filipović insistirao da krene i Santrač.

Ironija sudbine. Lazić je odmah vraćen nazad. Igrao je na istom mestu kao i Skoblar. Doduše, i Sani je stigao kao krilo. Kud baš na Pajinoj poziciji...

Da, ali sam ja u tom trenutku bio povređen. Dobio je šansu i već na prvom treningu pokazao neverovatan osećaj za prostor. Skoro u svakoj akciji se našao u šansi.

Dovoljno. Debituje protiv Hajduka u Splitu, a već na četvrtoj utakmici postiže prvi gol. Protiv Trešnjevke na Karaburmi. 23. oktobar ’65.

Ja sam nastradao na toj utakmici – kaže Petko – Polomio sam nogu. Oni su vodili 3:0 na poluvremenu. Sanijev gol je bio uvertira u veliki preokret. Na kraju 3:3.

Uvertira i u sezonu iz snova. Krunisanu trofejom u kupu Jugoslavije. Put je bio naporan i dug.

Već na startu drama u Nikšiću – ne blede sećanja Paji Samardžiću – Izbacili smo Sutjesku na penale. Ja potpuno u autu. Ne znam šta mi je bilo. Kao da sam prvi put stavio loptu na belu tačku. Promašio sam, ali smo prošli. Skoblar je posle utakmice rekao ’kad preživesmo Nikšić, sigurno osvajamo trofej’.

Sledi Srem. Na papiru rutina. Na terenu rat. Kroz iglene uši do 2:1.

Oni sa odličnim timom. Mutibarić, Major, Bukurecki, Jović. Zadali su nam velike probleme. Tek pred kraj sam prošao po boku i namestio Saniju pobedonosni gol.

Polufinale protiv tuzlanske Slobode. Rival za svaki respekt. Sa Gerumom, Duvančićem i Meškovićem kao udarnim iglama.

Jedan od najnezgodnijih timova u ligi. Relano, slabiji od nas. Sat vremena rovovske borbe. Propustili su nekoliko zicera. Mi smo ih kaznili u finišu. Slatkih 2:0 i priprema za veliko finale.

Stadion JNA. Na istom mestu gde je četiri godine ranije pao Spartak. Sa četiri lopte u Taušanovoj mreži.

Datum – 26. maj 1966. Gledalaca: 35.000. Sudija: Alija Šestić iz Mostara.

Protivnik koji uliva strah u kosti. Branilac trofeja. Pregazili su Osijek u polufinalu sa 5:1.

Dinamo je te sezone samo osvežio ekipu koja je Jugoslaviji podarila prvi i jedini trofej u Kupu sajamskih gradova. Bili su veliki favoriti. Mi smo se uzdali isključivo u podršku sa tribina. Znalo se da će veliki broj zvezdaša i partizanovaca doći na stadion da bodri beogradski tim protiv onog iz Zagreba.

Daleko od toga da je ambijent bio jedina karta na koju su Romantičari igrali protiv ’modrih’.

U najnezgodnijem trenutku, klub je dospeo u finansijsku krizu. Dugovalo se na sve strane. Predsednik Srba Savić je lišen slobode u ’Aferi Ranković’. Nije mi ni danas jasno kako su uspeli da obezbede tolike premije za pobedu u finalu. Obećali su po 500.000 dinara svakom igraču u slučaju osvajanja trofeja. Skoro 10-12 plata. Svi smo živeli za slavu, ali ni novac nije bio za bacanje.

U prvoj seniorskoj sezoni, Santrač stiže na korak od istorije.

Bio je izuzetno stabilna ličnost. Veliki mudrac. Nijednim gestom nije ostavio utisak da ima tremu pred tako važnu utakmicu. Slušao je starije i poštovao hijerarhiju. To sam uvek pripisivao njegovom vaspitanju koje je poneo iz porodičnog doma. Na terenu se pretvarao u neman. U životu nisam sreo igrača sa takvom opsesijom da uđe u šansu. Radovao se prvom isto koliko i stotom golu u karijeri. Kao dete.

Antologijske utakmice zahtevaju posebnu pripremu.

Dunja Milić je doneo odluku da se ode van Beograda. Izbor je pao na ’Čarapićev brest’ na Avali. Šuma, mir i tišina. Umesto gradske vreve, svež vazduh i cvrkut ptica. Uz obavezne šetnje između treninga. Pucali smo od snage na fizičkom planu, pa smo i psihološki momenat podigli na maksimalan nivo.

Možda i preko maksimuma. Dinamo je nastradao kao Petkova noga protiv Trešnjevke. Trofej je mogao da se dodeli u poluvremenu.

Zgazili smo ih. Četiri gola za 43 minuta. Nisu znali gde se nalaze. Utakmicu je iz VIP lože pratio predsednik FIFA Stenli Raus. Imao sam privilegiju da ga upoznam zahvaljujući svom velikom prijatelju i treneru Đokici Vujadinoviću. Rekao mi je da se ne seća kada je video spektakularniju igru nekog tima. Te večeri, sve je bilo u znaku ’plavo-belih’ boja.

I čuvenog Trija S. Skoblar, Santrač, Samardžić. Svi po dva komada. Zadivljujućih 6:2. Specijalni žiri nije mogao da se odluči za najlepši gol na utakmici.

Oba Sanijeva u prepoznatljivom stilu. Na petoparcu. Trzaj, šut, gol. Pajin specifičan i provokativan.

Primio sam loptu, oslobodio se centarhalfa, predriblao golmana i ušetao se u mrežu. Sličan gol postigao sam protiv Napolija u čuvenoj marsejskoj majstorici i protiv Dinama u jednoj prvenstvenoj utakmici.

Prećutaste bitan detalj. Niste samo obišli golmana. Sačekali ste ga na gol liniji, pa tek onda ćušnuli u mrežu. Za to se danas dobija karton.

Nije se naljutio. Bio sam veliki prijatelj sa Škorićem. Sreli smo se posle toga u reprezentaciji. Prišao mi je i rekao ’Ćuj Paja, da sam mogal u onom trenu, ja bi ti slomil obe noge. Pritira’ si majku mu’. Moguće je da sam preterao. Bilo je to već iživljavanje kod rezultata 5:2. Tražio sam način da stavim šlag na slavljeničku tortu.

Pevalo se i slavilo.

Do zore. Propevali su i oni koji nisu imali sluha. Sani je uvek bio spreman za pesmu. Te večeri je nastavio slavlje sa svojim društvom iz Valjeva.

Čelnici su u to vreme bili od reči.

Sekretar Lišanin je rekao da je isplata premija u 11 sati. Ulazili smo jedan po jedan. Po azbučnom redu. Svi su po izlasku iz kancelarije mahali po jednom kovertom. Samo Skoblar i ja sa dve.

To je razumljivo. Bili ste dvostruki strelci. Onda je i Sani morao da dobije dve:

Ne. Mi smo imali privilegovan status u klubu. Tako je i danas u profesionalnom svetu. Svi su se pitali šta li je u toj drugoj koverti.

Možda je bila karta za pozorište?

Verovatno. Svakom po zasluzi.

Santrač se zadovoljio slavom. I ne sluteći da je to bio poslednji veliki trijumf njegovog Ofke.

Haubica je počela da rešeta. Nemilosrdno. Ubitačno. U jednoj sezoni čak 33 puta. Za ’bronzanu kopačku’. Iza Gerda Milera.

Sličan tip igrača – ubacuje se Petko – Nisko težište. Gol u venama. Ne jure oni loptu, lopta juri njih.

Jednom je jedan poznati jugoslovenski centarhalf rekao ’Gledam, Sani ispred mene. U istom trenutku, eto ga iza mene. Često se zapitam da li to ima dva Santrača na terenu’.

Bio je željan i gladan golova – kaže Zoran Filipović – Lako je bilo meni u Zvezdi pored onolikih asova da ulazim u šanse i dajem golove. On je to postigao sa klubom koji ne pripada Velikoj četvorci. Kapa dole.

Dinamo kao sudbina. Karaburma, 25. mart ’73. Zagrepčani vode 2:0, Sani namešta nišan i sledi kanonada. Četiri komada za poluvreme i ulazak u anale.

Srušen je rekord Bore Kostića. Santrač postaje najbolji strelac jugoslovenske lige svih vremena. Doguraće do 218 golova. Za vjek vjekova. Nedokučivo.

Koliko je još morao da metne pa da zasluži poverenje selektora. Svega osam nastupa za reprezentaciju. Sve prijateljske. Jedan gol. Protiv Švedske u Malmeu.

Pozvao Boškov Petka i Sanija za meč sa Italijom – Raki Aranđelović oseća trenutak da se uključi u priču – Ja presrećan. Moja deca iz Ofke. Nije sačekao ni poluvreme, obojicu je izvukao iz igre. Ne smem da zucnem, a u sebi hoću da puknem. Zamislite, ja kao maser da nešto zamerim selektoru. Vujke bi me najurio iz zemlje.

Nije ni Sani zamerao. Nikada. Čak je u javnim nastupima uzimao selektora u zaštitu. Izmišljao razloge da opravde njegove poteze. Čovek se rodi pošten. Plemenitost nije stečena osobina.

U doba najveće krize u klubu morali smo autobusom za Zagreb. Nismo imali čak ni za transport od hotela do stadiona. Morao sam da smislim neki jeftinu varijantu. Podelio sam igrače u dve grupe i strpao ih u dva tramvaja. Rekao sam da kondukteru kažu kako su karte kod onih drugih. Po dolasku na Maksimir, nisu ih prepoznali i nazvali su ih ’đačkom ekskurzijom’ koja se švercuje u javnom prevozu. Ušao sam u svlačionicu i poručio igračima da izađu na teren i pokažu Hrvatima šta sve ume ’đačka ekskurzija’. Znate li kako je završeno?

Tesno?

Baš tako. Dinamo - OFK Beograd 0:3. Sva tri gola Slobodan Santrač.

I Rakiju zapažam suzu u oku. Nema više jednog od njegovih đaka sa zagrebačke ekskurzije.

Nije bio tip Zambate, Bukala, Vahe Musemića, Nadoveze, Lazarevića – priseća se Petko Sanijevih konkurenata u reprezentaciji – Možda je zato i platio ceh. Bio je prefinjen golgeter. Odgovorno tvrdim, niko od navedenih nije imao njegov njuh za gol.

Igra se u to vreme zasnivala na sistemu trojki.

U Zvezdi ste imali Žotu Antonijevića, Džajića i Lazarevića. Mi smo se oslanjali na trio Samardžić, Skoblar, Santrač. Bili smo kaznena ekspedicija. Odemo u Split na noge moćnom Hajduku. Lagano, 4:1. Bili smo magnet za publiku. Igramo protiv Grafičara prijateljsku utakmicu, dođe 14.000 ljudi na Karaburmu. Rapsodija.

Moglo je da pršti koliko hoće. Jedno je bilo sigurno. Sanijeva kvota mora da bude ispunjena.

Ako bi na poluvrmenu bilo neizvesno, samo smo molili Boga da Santrač ne bude među strelcima. Znali smo da taj jedan, pobedonosni, pripada njemu. Daće ga kad tad. Makar u devedesetom.

Sve je shvatao ozbiljno. Među prvima se oženio. Dobio dva sina. Za ponos.

Nenad i Aleksandar. Nisu propuštali očeve utakmice. Jednom se Nenad uhvatio za glavu kada je Sani promašio zicer.

Sutra će ga mama opet poslati na pijacu. Za kaznu – nadovezao se Aleksandar.

U Galnici je završio karijeru. Sa oreolom asa. I ulogom maestra.

Bila je privilegija imati ga pored sebe u svlačionici – kaže Vlada Bulatović - Stigao je kao deo trampe sa Partizanom za Dragan Mancea. Igrao je kod Čabre tog kružnog napadača u tandemu sa Ljaljom. Nadavao se golova. Mi mlađi smo upijali svaki njegov potez.

Nije bilo potrebe da ih uči fudbalu. Učio ih je mnogo ozbiljnijim stvarima.

Kako se odnosi prema opremi. Prema treneru i obavezama. Jednom prilikom, iznad starih kancelarija koje nisu bile uređene, odvalio se oluk. Dok smo se zagrevali za trening, videli smo njega na krovu kako kleči i popravlja kvar. Zamislite golgetera njegovog renomea koji se na zalasku karijere u jednoj maloj Galenici bavi odvaljenim olukom. Bez predrasuda.

Ozbiljan i kao selektor. To nije sporno. Nažalost i dobar. Predobar za neka velika dela. Sa vedetama morate i bičom. Ne samo strukom i dobrotom.

Skupljao sam lopte u Podgorici kada je zatresao mrežu Budućnosti – kaže Dejo Savićević, svedok poslednjeg Sanijevog gola u dresu Galenike – Miran i tih čovek. Ne sećam se da sam ga ikada video ljutog i nervoznog. Bilo je trenutaka kada smo zasluživali da podvikne i udari rukom o sto. Njegova blaga narav nije mu dopuštala da bude strožiji prema nama. A morao je.

Nije mu bilo u prirodi. To onda ne bi bio Santrač.

Takvi ljudi odlaze jedan po jedan. Lagano i neumitno. Šteta bi bilo da ide brže – završna reč pripada Švabi Osimu – Život je takav. Moramo se navić. Ovo je udarac za fudbalski svet. Santrač je bio poseban igrač koga je trebalo voleti baš zbog tih kvaliteta. Drugi ga nisu mogli pratit. Neuhvatljiv. Nerješiv. Možda je njegova žena jedina znala kako se rješiti more. I niko drugi.

Ivice, da li je Petko u pravu? Da li je lopta zaista jurila njega, umesto on loptu?

Sine, kad dotjeraš loptu do tog stadijuma da ona počne jurit tebe, onda si pravi.

Da. Tražio sam termin da ga opišem na kraju. U jednoj reči.

Slobodan Santrač. Sani boj. PRAVI.

Zbogom, legendo!
---------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA

O vremenu koje je prošlo.

O utakmici koja je ušla u anale.

O golgeteru koji je otišao zauvek.

Mi smo bili butik lepog fudbala. Dolazili su zvezdaši i partizanovci da uživaju u majstorijama na Karaburmi. Đorđević – Vukašinović, Stepanović – Mešanović, Mitrović, Stojanović – Turudija, Zec, Santrač, Lukić, Petković. Funkcionisali smo kao porodica. Sada kad nema Sanija, ostaje velika praznina – prvi put sam video suzu kod Ilije Petkovića.

Nije je bilo u Lajpcigu. Ni posle Gelzenkirhena. Čak ni u Minhenu. Nije zaplakao u najtežim trenucima svoje karijere. Ovoga puta nije izdržao.

Sve je prolazno, osim vremena. Vreme je neuništivo.

Ume da bude i surovo. Ostavlja pustoš iza sebe. Rane na duši koje teško zarastaju.

U svom beskrupuloznom vihoru, odnelo je još jedan komad istorije. Nema više Slobodana Santrača.

Bilja mi reče da je skoro bio na pregledu. Lekari su se čudili koliko ima jako srce. Pušio je ceo život. U septembru je i cigarete ostavio. Pluća zdrava kao dren, srce jako, a on nas ostavi zauvek. Smrt ne bira.

On je imao pravo izbora. Između Zvezde i Partizana, opredelio se za romantiku. Stigao je na probu kao čudo od deteta.

Šuškalo se Beogradom da tamo u Valjevu ima neki mali koji cepa mreže kao od šale.

Sani je mesec dana mlađi od mene – priča Dragan Džajić – Sećam se prvog našeg susreta na terenu. Odnosno, na betonu. Susret Osnovnih škola. Ja četiri komada za moju sa Uba, on isto toliko za svoju iz Valjeva. Rezultat – 4:4. Bio je golgeter kakav se rađa jednom u veku.

Sastao se sa Džajom i u finalu omladinskog kupa. Maj ’73 na stadionu JNA. Metalac je slavio na penale i osvojio trofej.

Neko nam pre treninga reče da dva klinca iz Valjeva dolaze na probu – seća se Spasoje Paja Samardžić – Leto ’65. Kao da je bilo juče. Mali Lazić u centru pažnje, ali je trener Metalca Škoba Filipović insistirao da krene i Santrač.

Ironija sudbine. Lazić je odmah vraćen nazad. Igrao je na istom mestu kao i Skoblar. Doduše, i Sani je stigao kao krilo. Kud baš na Pajinoj poziciji...

Da, ali sam ja u tom trenutku bio povređen. Dobio je šansu i već na prvom treningu pokazao neverovatan osećaj za prostor. Skoro u svakoj akciji se našao u šansi.

Dovoljno. Debituje protiv Hajduka u Splitu, a već na četvrtoj utakmici postiže prvi gol. Protiv Trešnjevke na Karaburmi. 23. oktobar ’65.

Ja sam nastradao na toj utakmici – kaže Petko – Polomio sam nogu. Oni su vodili 3:0 na poluvremenu. Sanijev gol je bio uvertira u veliki preokret. Na kraju 3:3.

Uvertira i u sezonu iz snova. Krunisanu trofejom u kupu Jugoslavije. Put je bio naporan i dug.

Već na startu drama u Nikšiću – ne blede sećanja Paji Samardžiću – Izbacili smo Sutjesku na penale. Ja potpuno u autu. Ne znam šta mi je bilo. Kao da sam prvi put stavio loptu na belu tačku. Promašio sam, ali smo prošli. Skoblar je posle utakmice rekao ’kad preživesmo Nikšić, sigurno osvajamo trofej’.

Sledi Srem. Na papiru rutina. Na terenu rat. Kroz iglene uši do 2:1.

Oni sa odličnim timom. Mutibarić, Major, Bukurecki, Jović. Zadali su nam velike probleme. Tek pred kraj sam prošao po boku i namestio Saniju pobedonosni gol.

Polufinale protiv tuzlanske Slobode. Rival za svaki respekt. Sa Gerumom, Duvančićem i Meškovićem kao udarnim iglama.

Jedan od najnezgodnijih timova u ligi. Relano, slabiji od nas. Sat vremena rovovske borbe. Propustili su nekoliko zicera. Mi smo ih kaznili u finišu. Slatkih 2:0 i priprema za veliko finale.

Stadion JNA. Na istom mestu gde je četiri godine ranije pao Spartak. Sa četiri lopte u Taušanovoj mreži.

Datum – 26. maj 1966. Gledalaca: 35.000. Sudija: Alija Šestić iz Mostara.

Protivnik koji uliva strah u kosti. Branilac trofeja. Pregazili su Osijek u polufinalu sa 5:1.

Dinamo je te sezone samo osvežio ekipu koja je Jugoslaviji podarila prvi i jedini trofej u Kupu sajamskih gradova. Bili su veliki favoriti. Mi smo se uzdali isključivo u podršku sa tribina. Znalo se da će veliki broj zvezdaša i partizanovaca doći na stadion da bodri beogradski tim protiv onog iz Zagreba.

Daleko od toga da je ambijent bio jedina karta na koju su Romantičari igrali protiv ’modrih’.

U najnezgodnijem trenutku, klub je dospeo u finansijsku krizu. Dugovalo se na sve strane. Predsednik Srba Savić je lišen slobode u ’Aferi Ranković’. Nije mi ni danas jasno kako su uspeli da obezbede tolike premije za pobedu u finalu. Obećali su po 500.000 dinara svakom igraču u slučaju osvajanja trofeja. Skoro 10-12 plata. Svi smo živeli za slavu, ali ni novac nije bio za bacanje.

U prvoj seniorskoj sezoni, Santrač stiže na korak od istorije.

Bio je izuzetno stabilna ličnost. Veliki mudrac. Nijednim gestom nije ostavio utisak da ima tremu pred tako važnu utakmicu. Slušao je starije i poštovao hijerarhiju. To sam uvek pripisivao njegovom vaspitanju koje je poneo iz porodičnog doma. Na terenu se pretvarao u neman. U životu nisam sreo igrača sa takvom opsesijom da uđe u šansu. Radovao se prvom isto koliko i stotom golu u karijeri. Kao dete.

Antologijske utakmice zahtevaju posebnu pripremu.

Dunja Milić je doneo odluku da se ode van Beograda. Izbor je pao na ’Čarapićev brest’ na Avali. Šuma, mir i tišina. Umesto gradske vreve, svež vazduh i cvrkut ptica. Uz obavezne šetnje između treninga. Pucali smo od snage na fizičkom planu, pa smo i psihološki momenat podigli na maksimalan nivo.

Možda i preko maksimuma. Dinamo je nastradao kao Petkova noga protiv Trešnjevke. Trofej je mogao da se dodeli u poluvremenu.

Zgazili smo ih. Četiri gola za 43 minuta. Nisu znali gde se nalaze. Utakmicu je iz VIP lože pratio predsednik FIFA Stenli Raus. Imao sam privilegiju da ga upoznam zahvaljujući svom velikom prijatelju i treneru Đokici Vujadinoviću. Rekao mi je da se ne seća kada je video spektakularniju igru nekog tima. Te večeri, sve je bilo u znaku ’plavo-belih’ boja.

I čuvenog Trija S. Skoblar, Santrač, Samardžić. Svi po dva komada. Zadivljujućih 6:2. Specijalni žiri nije mogao da se odluči za najlepši gol na utakmici.

Oba Sanijeva u prepoznatljivom stilu. Na petoparcu. Trzaj, šut, gol. Pajin specifičan i provokativan.

Primio sam loptu, oslobodio se centarhalfa, predriblao golmana i ušetao se u mrežu. Sličan gol postigao sam protiv Napolija u čuvenoj marsejskoj majstorici i protiv Dinama u jednoj prvenstvenoj utakmici.

Prećutaste bitan detalj. Niste samo obišli golmana. Sačekali ste ga na gol liniji, pa tek onda ćušnuli u mrežu. Za to se danas dobija karton.

Nije se naljutio. Bio sam veliki prijatelj sa Škorićem. Sreli smo se posle toga u reprezentaciji. Prišao mi je i rekao ’Ćuj Paja, da sam mogal u onom trenu, ja bi ti slomil obe noge. Pritira’ si majku mu’. Moguće je da sam preterao. Bilo je to već iživljavanje kod rezultata 5:2. Tražio sam način da stavim šlag na slavljeničku tortu.

Pevalo se i slavilo.

Do zore. Propevali su i oni koji nisu imali sluha. Sani je uvek bio spreman za pesmu. Te večeri je nastavio slavlje sa svojim društvom iz Valjeva.

Čelnici su u to vreme bili od reči.

Sekretar Lišanin je rekao da je isplata premija u 11 sati. Ulazili smo jedan po jedan. Po azbučnom redu. Svi su po izlasku iz kancelarije mahali po jednom kovertom. Samo Skoblar i ja sa dve.

To je razumljivo. Bili ste dvostruki strelci. Onda je i Sani morao da dobije dve:

Ne. Mi smo imali privilegovan status u klubu. Tako je i danas u profesionalnom svetu. Svi su se pitali šta li je u toj drugoj koverti.

Možda je bila karta za pozorište?

Verovatno. Svakom po zasluzi.

Santrač se zadovoljio slavom. I ne sluteći da je to bio poslednji veliki trijumf njegovog Ofke.

Haubica je počela da rešeta. Nemilosrdno. Ubitačno. U jednoj sezoni čak 33 puta. Za ’bronzanu kopačku’. Iza Gerda Milera.

Sličan tip igrača – ubacuje se Petko – Nisko težište. Gol u venama. Ne jure oni loptu, lopta juri njih.

Jednom je jedan poznati jugoslovenski centarhalf rekao ’Gledam, Sani ispred mene. U istom trenutku, eto ga iza mene. Često se zapitam da li to ima dva Santrača na terenu’.

Bio je željan i gladan golova – kaže Zoran Filipović – Lako je bilo meni u Zvezdi pored onolikih asova da ulazim u šanse i dajem golove. On je to postigao sa klubom koji ne pripada Velikoj četvorci. Kapa dole.

Dinamo kao sudbina. Karaburma, 25. mart ’73. Zagrepčani vode 2:0, Sani namešta nišan i sledi kanonada. Četiri komada za poluvreme i ulazak u anale.

Srušen je rekord Bore Kostića. Santrač postaje najbolji strelac jugoslovenske lige svih vremena. Doguraće do 218 golova. Za vjek vjekova. Nedokučivo.

Koliko je još morao da metne pa da zasluži poverenje selektora. Svega osam nastupa za reprezentaciju. Sve prijateljske. Jedan gol. Protiv Švedske u Malmeu.

Pozvao Boškov Petka i Sanija za meč sa Italijom – Raki Aranđelović oseća trenutak da se uključi u priču – Ja presrećan. Moja deca iz Ofke. Nije sačekao ni poluvreme, obojicu je izvukao iz igre. Ne smem da zucnem, a u sebi hoću da puknem. Zamislite, ja kao maser da nešto zamerim selektoru. Vujke bi me najurio iz zemlje.

Nije ni Sani zamerao. Nikada. Čak je u javnim nastupima uzimao selektora u zaštitu. Izmišljao razloge da opravde njegove poteze. Čovek se rodi pošten. Plemenitost nije stečena osobina.

U doba najveće krize u klubu morali smo autobusom za Zagreb. Nismo imali čak ni za transport od hotela do stadiona. Morao sam da smislim neki jeftinu varijantu. Podelio sam igrače u dve grupe i strpao ih u dva tramvaja. Rekao sam da kondukteru kažu kako su karte kod onih drugih. Po dolasku na Maksimir, nisu ih prepoznali i nazvali su ih ’đačkom ekskurzijom’ koja se švercuje u javnom prevozu. Ušao sam u svlačionicu i poručio igračima da izađu na teren i pokažu Hrvatima šta sve ume ’đačka ekskurzija’. Znate li kako je završeno?

Tesno?

Baš tako. Dinamo - OFK Beograd 0:3. Sva tri gola Slobodan Santrač.

I Rakiju zapažam suzu u oku. Nema više jednog od njegovih đaka sa zagrebačke ekskurzije.

Nije bio tip Zambate, Bukala, Vahe Musemića, Nadoveze, Lazarevića – priseća se Petko Sanijevih konkurenata u reprezentaciji – Možda je zato i platio ceh. Bio je prefinjen golgeter. Odgovorno tvrdim, niko od navedenih nije imao njegov njuh za gol.

Igra se u to vreme zasnivala na sistemu trojki.

U Zvezdi ste imali Žotu Antonijevića, Džajića i Lazarevića. Mi smo se oslanjali na trio Samardžić, Skoblar, Santrač. Bili smo kaznena ekspedicija. Odemo u Split na noge moćnom Hajduku. Lagano, 4:1. Bili smo magnet za publiku. Igramo protiv Grafičara prijateljsku utakmicu, dođe 14.000 ljudi na Karaburmu. Rapsodija.

Moglo je da pršti koliko hoće. Jedno je bilo sigurno. Sanijeva kvota mora da bude ispunjena.

Ako bi na poluvrmenu bilo neizvesno, samo smo molili Boga da Santrač ne bude među strelcima. Znali smo da taj jedan, pobedonosni, pripada njemu. Daće ga kad tad. Makar u devedesetom.

Sve je shvatao ozbiljno. Među prvima se oženio. Dobio dva sina. Za ponos.

Nenad i Aleksandar. Nisu propuštali očeve utakmice. Jednom se Nenad uhvatio za glavu kada je Sani promašio zicer.

Sutra će ga mama opet poslati na pijacu. Za kaznu – nadovezao se Aleksandar.

U Galnici je završio karijeru. Sa oreolom asa. I ulogom maestra.

Bila je privilegija imati ga pored sebe u svlačionici – kaže Vlada Bulatović - Stigao je kao deo trampe sa Partizanom za Dragan Mancea. Igrao je kod Čabre tog kružnog napadača u tandemu sa Ljaljom. Nadavao se golova. Mi mlađi smo upijali svaki njegov potez.

Nije bilo potrebe da ih uči fudbalu. Učio ih je mnogo ozbiljnijim stvarima.

Kako se odnosi prema opremi. Prema treneru i obavezama. Jednom prilikom, iznad starih kancelarija koje nisu bile uređene, odvalio se oluk. Dok smo se zagrevali za trening, videli smo njega na krovu kako kleči i popravlja kvar. Zamislite golgetera njegovog renomea koji se na zalasku karijere u jednoj maloj Galenici bavi odvaljenim olukom. Bez predrasuda.

Ozbiljan i kao selektor. To nije sporno. Nažalost i dobar. Predobar za neka velika dela. Sa vedetama morate i bičom. Ne samo strukom i dobrotom.

Skupljao sam lopte u Podgorici kada je zatresao mrežu Budućnosti – kaže Dejo Savićević, svedok poslednjeg Sanijevog gola u dresu Galenike – Miran i tih čovek. Ne sećam se da sam ga ikada video ljutog i nervoznog. Bilo je trenutaka kada smo zasluživali da podvikne i udari rukom o sto. Njegova blaga narav nije mu dopuštala da bude strožiji prema nama. A morao je.

Nije mu bilo u prirodi. To onda ne bi bio Santrač.

Takvi ljudi odlaze jedan po jedan. Lagano i neumitno. Šteta bi bilo da ide brže – završna reč pripada Švabi Osimu – Život je takav. Moramo se navić. Ovo je udarac za fudbalski svet. Santrač je bio poseban igrač koga je trebalo voleti baš zbog tih kvaliteta. Drugi ga nisu mogli pratit. Neuhvatljiv. Nerješiv. Možda je njegova žena jedina znala kako se rješiti more. I niko drugi.

Ivice, da li je Petko u pravu? Da li je lopta zaista jurila njega, umesto on loptu?

Sine, kad dotjeraš loptu do tog stadijuma da ona počne jurit tebe, onda si pravi.

Da. Tražio sam termin da ga opišem na kraju. U jednoj reči.

Slobodan Santrač. Sani boj. PRAVI.

Zbogom, legendo!
---------------------

SVE KOLUMNE NEŠE PETROVIĆA