To se zove ’Mojih TOP 11’ u doba korone. Bez kamere i mikrofona. Samo ’spikerfon’ i tastatura. A sa druge strane žice, čovek zbog koga je Redžep Erdogan dva puta menjao protokol tokom svojih poseta Beogradu.
„Našli smo se u jednom lepom restoranu na Andrićevom vencu i poklonio sam mu dres Galatasaraja. On je navijač Fenerbahčea, što nam nije smetalo da uživamo u srdačnom razgovoru. Žalio mi se da Feneru ide slabo ove godine, ali sam ga podsetio da je i Galata pre mog dolaska bila u velikoj krizi, 14 godina bez trofeja, a posle smo osvojili dve titule. Erdogan je divan čovek, baš mu se svidelo u Beogradu i rekao mi je da su Srbi i Turci dva naroda najsličnijeg mentaliteta. Da je jedina razlika u tome što se mi krstimo, a oni se klanjaju“.
Dobrodošli u ’Mojih TOP 11’ sa Zoranom Simovićem, čovekom koji je televizijskog komentatora Mladena Delića učinio besmrtnim, a sebi obezbedio mesto u galeriji legendarnih čuvara mreže jugoslovenskog nacionalnog tima.
…
NAPREDAK (1976 – 1980)
Kruševljani su 1976. godine ušli u elitu jugoslovenskog fudbala i zahvaljujući sjajnoj generaciji igrača, ali i veštinama velikog stručnjaka Tome Kaloperovića, vrlo brzo su postali stabilan prvoligaš.
„Meni je posebno draga utakmica na JNA protiv Partizana. Dobili smo ih 3:0 i šest kola bili na čelu tabele. Niko nije verovao šta se dešava. Neki Kruševljani koji su se u to vreme vraćali iz Amerike, kupili su Sport na aerodromu da bi videli kako guramo u prvenstvu. I po navici, tražili su nas dole pri dnu tabele. Onda je jedan zavapio ’šta je ovo, naš Napredak opet ispao u Drugu ligu’. Završili smo na deobi trećeg mesta sa niškim Radničkim, iza Crvene zvezde i Sarajeva. Od šampiona nismo izgubili, a vicešampiona smo tukli i na Koševu i pod Bagdalom. Da nismo vraćali dugove, bili bismo prvaci“.
Dugove!?
„Napredak je bio mali klub. Naravno da su veliki i tada imali privilegovan položaj. Kad se igra sa Zvezdom i Partizanom, u Kruševcu je nerešeno, a tamo šta nam Bog da (smeh). U stvari, kako oni hoće. Nisi smeo da se zameraš velikima. Sve je to bilo na bazi prijateljskog odnosa između dva kluba. Doduše, sa Zvezdom uopšte nisam imao loš skor. A dugovi se odnose na male. Nije se davao novac, kao danas. Nego, daš bodove kome treba, pa ti posle vraćaju“.
Bilo je i klubova sa kojima je Napredak teško izlazio na kraj.
„Dinamo nam je bio najnezgodniji rival, ali smo te sezone i njih preslišali usred Maksimira sa 3:0. Na poluvremenu vodimo 2:0 i već počinju priče ’Simke brate, daj pusti da bude nerešeno’. E, tu je Kranjčar ispao šmeker. On je bio kapiten i odmah je rekao svojim igračima ‘šta sad hoćete… kad su nas momci pitali pre utakmice, svi smo ćutali… sad neka nas napune’. Cico je bio pravi gospodin, svaka mu čast. Bilo je utakmica gde ti sudija otvoreno stavi do znanja da moraš da izgubiš. I džaba ti što si bolji. Samo ti priđe i kaže ‘bolje pustite, da se ja ne bih razmahao kartonima i penalima’. Ali se fudbal i pored toga voleo i bio jako popularan. Mi smo svaku utakmicu igrali pred punim stadionom, a Napredak danas jedva privuče 1.000 gledalaca“.
…
Kandidati iz Napretka:
Golman: Zoran Simović
Odbrana: Milan Babić, Nebojša Karamarković, Milenko Rajković, Dušan Ćosić, Bratislav Đorđević
Vezni red: Milomir Jakovljević, Željko Janjanin, Milorad Jovanović, Stevan Komljenović, Novica Kostić, Tomislav Momirović, Miladin Pešterac, Jovica Škoro, Dragan Tomić, Ešref Jašarević
Napad: Dragoljub Kostić, Dušan Pešić, Zoran Panić
…
TOP 11 – Dušan PEŠIĆ (napad)
„Imam dva ozbiljna kandidata iz te ekipe. Prvi je Dragoljub Kostić, neumoljivi strelac i jedan od najefikasnijih igrača u istoriji Napretka. Baratao je odlično obema nogama i bio vrlo nezgodan za čuvanje. Pešić je počeo kao levo krilo i na toj poziciji dogurao do omladinske reprezentacije. Posle je dobio ‘osmicu’ i zaigrao u veznom redu. Pridružio mi se kasnije u Hajduku, gde je igrao polušpica iza Zlatka Vujovića. Delili smo svlačionicu i u najboljem državnom timu, u dva navrata, protiv Norveške u kvalifikacijama i protiv Francuske u prijateljskom meču“.
…
HAJDUK (1980 – 1984)
Kao jedan od najboljih golmana Prve savezne lige, mogao je da bira gde će da nastavi karijeru.
„Ja sam ti kao mali bio okoreli Partizanovac. Dole je ceo Mojkovac imao jedan televizor, a i taj jedan, malo veći od radija. Pa loš signal, ništa se ne vidi. Skupi se nas desetak i pravo u školsku učionicu da gledamo Zvezda – Partizan. Vasović da gol, to je urnebes. Posle Kostić dva komada, ideš kući i plačeš. Voleo sam Šoleta i imao sam čast da ga upoznam i da postanemo veliki prijatelji. Bio sam fanatik za Partizan i Toma Kaloperović je insistirao da pređem u Humsku. Ipak, Hajduk je ponudio četiri puta veći novac i ja sam završio u Splitu“.
Sa ’bilima’ je osvojio Kup Maršala Tita, u dve finalne utakmice sa Crvenom zvezdom (2:1, 0:0). Ali je titula ostala neostvareni san.
„U prvenstvu smo uglavnom stizali do pozicija koje vode u Kup UEFA. Najteže nam je bilo u Mostaru protiv Veleža, dok smo sa Partizanom uvek lako izlazili na kraj. Sećam se pobede od 4:0. Zvezdu smo tukli na Marakani sa 2:1. Meni je najdraža 1983. godina, kada sam proglašen za najboljeg fudbalera Jugoslavije i sportistu Dalmacije. Posebno sam ponosan na ovo drugo, jer su oni tu nagradu uglavnom čuvali za rođene Dalmatince. Košarkaš Jerkov je bio redovni dobitnik, zatim kuglaš Nikola Dragaš, pa članovi vaterpolo reprezentacije. Holcer i ja smo jedini ’stranci’ kojima je to pošlo za rukom“.
Hajduk je u to doba bio jedan od najpopularnijih klubova na prostorima cele Jugoslavije.
„Odemo u Prištinu, pola stadiona navija za Hajduk. U Slavoniji smo takođe imali mnogo navijača. Ma sjajna vremena. Poljud ispunjen do poslednjeg mesta, atomska igra, vrhunski igrači… Splićani mnogo vole fudbal i žive za Hajduk. Bilo mi je zadovoljstvo da četiri godine branim boje ’majstora s mora’“.
U analima ostaje sezona 1983/84 i pohod Hajduka do polufinala Kupa UEFA.
„Najpre drama sa Univerzitateom, odbranio sam tri penala i prošli smo dalje. Posle Honved, pa Radnički iz Niša. Prvi put se dogodilo da dva jugoslovenska kluba odmere snage u nekom evropskom kupu. Dobili smo ih 2:0 i na Čairu i na Poljudu. A onda Totenhem… ne znam šta da kažem… mnogo mi je krivo… nisu bili nikakav bauk. Više splet nesrećnih okolnosti. U Splitu sam tri puta branio šut Falka i na kraju primio gol. Teren je bio očajan, kaljuga u petercu, on šutne iz penala, ja odbranim, on opet, ja mu se bacim u noge… i onda neko šutne sa strane, odbije se od njega i uđe u mrežu. Rožić je bio iza mene, skoro na gol-liniji i zbog njega nije bilo ofsajda. Završilo se 2:1, a realno je trebalo da bude tri-četiri razlike za Hajduk“.
U revanšu stativa Prekazija i kolosalna šansa za Dušana Pešića.
„Kad se samo setim… neverovatno. To mi je prvi i jedini put da sam zaplakao u karijeri. Bili smo bolji i morali smo da prođemo dalje. Branio sam toliko dobro da je Mladen Delić u jednom trenutku rekao ’ljudi, moram da spustim mikrofon i da zapljeskam jednom velikom golmanu’. Čak je dodao da bi Hajduk na ‘brankama’ svog gola trebalo da ispiše zlatnim slovima ime Zorana Simovića. Hazard mi je dao gol iz slobodnog udarca, ni danas ne znam kako je ta lopta prošla kroz živi zid i ušla u mrežu. Ubeđen sam da bismo u finalu protiv Anderlehta osvojili trofej“.
…
Kandidati iz Hajduka:
Golmani: Ivan Pudar, Mladen Pralija, Ivan Katalinić
Odbrana: Boro Primorac, Zoran Jelikić, Vlaho Macan, Branko Miljuš, Željko Nikolić, Zoran Vujović, Zoran Vulić, Vedran Rožić, Ivan Gudelj, Esad Mehmedalić, Ive Jerolimov, Darko Dražić
Vezni red: Luka Bonačić, Nikica Cukrov, Nenad Šalov, Mišo Krstičević, Šime Luketin, Blaž Slišković, Dragutin Čelić, Stjepan Andrijašević, Josip Čop, Janko Janković, Dževad Prekazi
Napad: Zlatko Vujović, Ivica Šurjak, Zdenko Adamović, Mladen Bogdanović, Davor Čop, Goran Jordanovski, Dušan Pešić, Mirko Petrov, Mladen Karoglan, Miloš Bursać
…
TOP 11 – Zlatko VUJOVIĆ (napad)
„Prototip modernog profesionalca. Primera radi, da ga teleportujemo u sadašnje vreme, bio bi bez problema u startnoj postavi Real Madrida. Brz, skočan, nepredvidiv… Najbrži igrač u celoj Jugoslaviji. Sam je rešavao utakmice. Ali, fanatik za fudbal. Imao je duple treninge. Zavuče se sa Zoranom u sobu i odvale se od sklekova i trbušnjaka. Čak su i mene uspeli da navuku. Što kaže moj trener Vojo Kačić, da sam došao ranije u Hajduk, ko zna dokle bih dogurao“.
…
TOP 11 – Blaž SLIŠKOVIĆ (vezni red)
„Svetska klasa. Da je imao Zlatkove radne navike, bio bi Maradona. Ali, dođu pripreme, ‘Baku’ mrzi da živi. Počne trening, on mi kaže ’Simke kume, ja ne mogu da trčim’. Nije voleo da trenira i to ga je koštalo velike karijere. Treneri su to tolerisali, jer šta da zamere čoveku koji im jednim potezom donese pobedu. Imao je veliki autoritet u svlačionici i oni su to umeli da cene. Bio je jak, nabijen… među prvima je skakao sa mosta na Neretvi. U Mostaru su ga obožavali. Veležu je tražio da mu vrate dedovinu koja je konfiskovana posle rata i ostao bi doživotno u dresu ’rođenih’. Nisu mu uslišili želju i zato je prešao u Hajduk“.
…
TOP 11 – Ivan GUDELJ (vezni red)
„Još jedan biser sa Poljuda koji nije napravio karijeru kakvu je morao na osnovu svog potencijala. Tada, sa 23 godine, bio je najskuplji mladi igrač Evrope. I onda ga, mučenika, zadesi žutica. Godinu dana pauze, povratak na teren, odmah povreda… nova pauza… i posle je definitivno digao ruke od fudbala. Velika šteta. Nepravda. Bio je pravi brušeni dijamant“.
…
TOP 11 – Branko MILJUŠ (odbrana)
„Pravi pit-bul. Niko živi nije mogao da ga uhvati kada krene u napad. A koga taj dohvati da čuva, završio je utakmicu. Branko je meni, kao golmanu, ulivao neverovatnu sigurnost. Dovoljno mi je bilo da ga vidim na njegovoj poziciji i da znam da mi odatle ne preti nikakva opasnost. Bio je član olimpijskog tima koji se iz Los Anđelesa vratio sa bronzanom medaljom. Debitovao je u A reprezentaciji baš na toj kontrolnoj utakmici za EP protiv Portugala i posle je dva puta nastupio i na završnom turniru u Francuskoj. Sada se bavi menadžerskim poslom. Veoma draga osoba“.
…
GALATASARAJ (1984 – 1990)
Ključni datum – 25. maj 1983. Revanš finala Kupa Jugoslavije, Crvena zvezda – Hajduk 0:0.
„Ja sam tog dana potpisao ugovor sa Notingem forestom. Sve je bilo završeno. Katalinić je bio dobar sa doktorom Stojkovićem i preko njih su tekli pregovori. Rekli su mi da me Brajan Klaf želi po svaku cenu u svojoj ekipi. I odjednom, sve pada u vodu. Drugovi su mi pričali ’Simke, to je zbog debakla reprezentacije na Evropskom prvenstvu’. Ma nije zbog toga. Kasnije sam saznao od Tomislava Ivića da je tast Johana Krojfa, inače vrlo uticajna ličnost, lobirao za Mišela Prudoma i da je to uticalo na promenu odluke kod čelnika engleskog kluba. A sa druge strane, bilo im je isplativije da uzmu igrača iz zemlje Evropske unije, jer su meni trebale neke specijalne dozvole za rad u inostranstvu. Nikada nisam zažalio. Da mi sada ponude Premijer ligu ili Tursku, opet bih otišao kod moje braće Turaka“.
Propao je transfer sa ’šumarima’, ali se pojavila druga opcija.
„Javio mi se Ivić sa informacijom da Galata želi da me angažuje. Ugovor pet puta lošiji nego u Forestu, ali šta ću, moram. Stigao sam u Istanbul kada je ekipa već otišla na pripreme. Onako umoran, iscrpljen, nisam mogao da stojim na nogama. Izađem na teren, ono neka šljaka, nigde trave, uslovi nikakvi… neka iscepana trenerka, nisam imao šta da obučem za trening. Supruga je posle par dana došla sa decom i kada me je videla, samo što se nije srušila. Ja, kost i koža. Ona pita ’šta ti je Zorane, da nisi bolestan?’“.
Ljudi su od krvi i mesa. A Simović je u prethodnih godinu i po dana odigrao preko 100 utakmica…
„Što za Hajduk, što za razne reprezentativne selekcije. To ostavi posledice. Odmah sam zamolio trenera golmana da mi iskopa rupu, 10 puta 10, bacao sam se i jeo po dve ’kile’ peska dnevno da bih izbacio te toksine i tu prljavštinu iz sebe. Kada sam bio potpuno spreman, rekao sam Dervalu da me stavi na gol. I u narednih šest godina, nisam branio samo onda kad nisam hteo“.
Jup Derval?
„Da. Njega su doveli kada je Toma otišao u Porto. Inače, Ivić je preporodio Galatasaraj. Od ekipe čija je prosečna starost bila 36 godina, napravio je mlad i poletan tim koji se do poslednjeg kola borio za titulu. Tražio je da mu dovedu devet pojačanja, posebno je insistirao da dođemo ja i nemački reprezentativac Abramčik. I taman kad je skockao sastav, otišao je u Porto i odmah osvojio Kup šampiona. Vrhunski stručnjak“.
Simović je i pre početka prvenstva punio naslovne strane turskih novina.
„Oni obično idu iz krajnosti u krajnost. Prvo su pisali da je Galatasaraj doveo golmana svetske klase. A znaš šta je bilo mesec dana kasnije? Mi izgubimo prvu utakmicu sa 1:0 od tima koji je tek ušao u ligu, drugu jedva dobijemo kod kuće i treću izgubimo 3:0. Četvrto kolo, ja na klupi. Novine pišu ‘ovo nije taj Simović, Galati uvalili njegovog brata’ (SMEH). Misle ’zemljak uzeo pare i baš ga briga’. Sedeo sam često u istanbulskom hotelu Bosna sa Sejdićem, Repčićem, Hodžićem, Šećerbegovićem… oni kažu ‘Simke, da li je moguće da te i dalje drži na klupi’. Srećom, brzo sam se vratio i niko me više nije skinuo sa gola“.
Za šest sezona u Turskoj, dve šampionske titule i polufinale Kupa šampiona.
„Galatasaraj 14 godina nije bio šampion Turske. Navijači su izgubili strpljenje i zato ta prva titula zauzima posebno mesto u mom srcu. A tek način na koji je osvojena… u poslednjem kolu… treba nam pobeda protiv Eskišehira, vodimo 1:0 i primamo gol… na stadionu MUK!!! Ma, neverovatno. Muva se ne čuje. I onda dajemo gol za 2:1… ludnica… svi u transu… čitavu noć smo plovili brodom po Bosforu i otpozdravljali navijačima“.
Pohod ka polufinalu Lige šampiona, vodio je preko bečke Austrije, Ksamaksa i Monaka.
„Protiv Ksamaksa je sudija pogođen novčićem, onom parom od pet lira što je teška kao pet ‘kila’. To se dešava na svakoj utakmici, samo je pitanje koliko je taj što baca precizan. Nažalost, ovaj naš navijač je dobro nanišanio i mi smo kažnjeni dve utakmice van Istanbula. Zato smo revanš sa Monakom igrali u Kelnu. A na tribinama, 80.000 Turaka (SMEH). Mislim da nije bilo više od tri Francuza. Pa kako… gde da kupe kartu (smeh). A Monako je imao fenomenalan tim. Vea, Hodl, Amoros, Batiston… na klupi Arsen Venger. Dobili smo ih u Montekarlu 1:0 i sa 1:1 u Kelnu prošli u naredno kolo“.
Polufinale… Steaua… Mile Belodedić…
„Eh da je samo Belodedić… nego i Hadži, Petresku, Lakatuš, Dumitresku… golman Lung… ali je situacija u Rumuniji bila žalosna. Zamisli kad smo morali da vodimo kuvara u Bukurešt. Muka, beda, mnogo su teško živeli. Držali smo se do 1:0, a onda nam je Portugalac svirao smešan penal. To cela Turska zna… da nas je sudija Koreja namestio… ma šta namestio, urnisao! Pazi kad je obojici naših napadača pokazao isključujući žuti karton… tačno je znao… igraš revanš, juriš rezultat, a nemaš dve udarne igle u špicu“.
Godinu dana kasnije, Galata se zaustavila već na startu Kupa šampiona. Za razliku od prethodne sezone, žreb im nije gledao kroz prste.
„Izvukli smo Crvenu zvezdu koja je u tom trenutku bila strašna ekipa. Stojković, Savićević, Pančev, Prosinečki… ulivali su strah u kosti svakom protivniku. Dobili su nas 2:0 u Beogradu i kada je Mrkela u revanšu zatresao moju mrežu, pobednik je bio rešen“.
…
Kandidati iz Galatasaraja:
Golman: Imdat Korkmaz, Hajretin Demirbas
Odbrana: Halil Akčaj, Jusuf Altintaš, Ahmet Čejlan, Ismail Demiriz, Šefer Karer, Fatih Terim, Semih Juvakuran, Erhan Onal, Bulent Korkmaz, Serhat Guler
Vezni red: Bulent Alkilič, Rašit Četiner, Mustafa Erguču, Adnan Esen, Čunejt Tanman, Metin Jildiz, Arif Kočabijik, Dževad Prekazi, Muhamet Altintaš, Savaš Koč, Tunčaj Sojak, Ugur Tutuneker, Savaš Demiral, Tugaj Kerimoglu
Napad: Ridiger Abramčik, Levent Erkose, Erdal Keser, Erkan Ultanir, Oner Kilič, Mirsad Kovačević, Iljaš Tufekči, Tandžu Čolak, Didije Siks, Hasan Vezir
…
TOP 11 – Dževad PREKAZI (vezni red)
„Sarađivali smo sjajno šest meseci u Hajduku i bilo mi je jako drago kada mi se pridružio u Galatasaraju. Turci pate od zvučnih imena i hteli su po svaku cenu da dovedu Ditera Milera iz Bordoa. Ja sam im stalno govorio da je to pogrešna politika, šta će im ispušene lule, bolje da dovedu igrača koji je u punoj snazi i na kome kasnije mogu da zarade. Bio sam mnogo dobar sa pokojnim novinarom Ljamom, koji je imao veze u Upravi Galate i pitao me je za preporuku. Nisam imao dilemu. Predložio sam Prekazija i rekao sam da garantujem za njega. A Preki se potrudio da opravda moje poverenje. Odigrao je fenomenalno, rešavao utakmice, dizao publiku na noge i pokazao se kao potez decenije. On je bio junak tog dvomeča sa Monakom. Tamo je asistirao Čolaku za pobedonosni gol, a u revanšu je matirao Etorija iz slobodnog udarca i odveo nas u polufinale Kupa šampiona. Isključivo zahvaljujući njegovim centaršutevima, Čolak je osvojio ’Zlatnu kopačku’ Evrope 1988. godine“.
…
TOP 11 – Tandžu ČOLAK (napad)
„Pakao od golgetera. Svake sezone je davao 35 do 40 golova. I svaki na drugačiji način. Od tih 300 golova što je dao tokom karijere, ne možete da nađete dva da liče jedan na drugi. Nije bio dribler… finta, ništa, to zaboravi… može igrač da stoji mirno ispred njega, on neće umeti da ga obiđe. Ali u šesnaestercu, kobra. Nizak, nabijen… ne nešto posebno brz… misliš da je operisan od tehnike, a on je primi na grudi i makazicama pošalje u raklje. Kontroverzan tip centarfora“.
…
TOP 11 – Erdal KESER (vezni red)
„Rođen je u Sivasu, ali je fudbalsku karijeru počeo u Borusiji iz Dortmunda. Odatle je i stigao u Galatasaraj kao mlad i perspektivan špic. Odigrao je dve sezone u velikom stilu i onda se vratio na Vestfalen. Tipična nemačka škola, gazi na treninzima, mentalno jak, uvek u pravo vreme na pravom mestu. Ostali smo dobri prijatelji, viđamo se često u Istanbulu. Bavio se jedno vreme menadžerstvom, sada je ispred Fudbalskog saveza Turske zadužen za organizaciju kampova po celoj Evropi“.
…
REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE (1983 – 1984)
…
Proglašen je za ‘Igrača Jugoslavije’ i nisu mogli da ga ne pozovu u reprezentaciju.
„Dobro su se setili. Igrali smo protiv Norveške u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo i dobio sam poziv od Toze Veselinovića. Slavili smo sa 2:1, prvi gol je bio prava majstorija našeg navalnog reda, uigrana akcija posle prekida i precizan šut Zlatka Vujovića. Mnogo mi je krivo što nisam odigrao više utakmica za nacionalni tim. Turci su me stalno zapitkivali u čemu je problem, zašto me ne zovu. Slegao sam ramenima, iako sam znao istinu“.
A istina je…
„Kao i uvek. Svaki selektor ima svog ljubimca. Bilo je tu i guranja sa strane, a ja nikada nisam imao protekciju. Ušao sam u reprezentaciju isključivo zahvaljujući bravurama na golu Hajduka. Posle sam u Turskoj pružao još bolje partije, ali nikome nije padalo na pamet da obrati pažnju na mene. To mi je najveća bol u karijeri. Da je bilo pravde, danas bih se dičio sa 50 ili 60 nastupa u dresu sa najdražim grbom“.
Za to kratko vreme, bio je akter jedne od najčuvenijih utakmica u istoriji jugoslovenske reprezentacije.
„(SMEH)… Kud Simovićuuuu… Baš tako. Duel sa Bugarima je obeležio karijere svih igrača koji su te večeri bili na Poljudu. Moju pogotovo. Kad sam par dana kasnije sreo Mladena Delića u Splitu, rekao mi je ’Simke, mene više niko ne zove po imenu, svi me sad zovu Kud Simoviću’. Ma bilo je nezaboravno. Gledali smo svi zajedno snimak posle utakmice i Mladen nam je rekao da su se novinari spremali da nas rastrgnu u slučaju poraza. Kaže ’imali ste sreće, Isus vas je spasao’. Čudesna je ta emocija sa kojom je on komentarisao svaku utakmicu“.
... pa zašto tako igrate… ljudi… pa ko vas je tome učio… ne sam Safeteeee… a joj-o-jooooj… (Mladen Delić DIXIT).
„Bugari su u poslednja tri minuta imali četiri zicera. Lopta me je udarala u glavu… u nogu… ispadala mi iz ruku… bilo je spašavaj se ko može. I onda taj poslednji napad. Skočio sam posle centaršuta i tek iz drugog pokušaja uhvatio loptu. Znao sam da vreme ističe i da moram da je degažiram skroz do njihovog gola. Ali nije bilo snage… lopta je jedva stigla do sredine terena…čini mi se do Mlinarića…“.
… nema više vremena za bilo šta… 45:38… Vujović… Vujović…
“Zlatko je prebacuje sa leve na desnu nogu, ja ga psujem, svašta mu govorim… centaršut u kazneni prostor… Radanović se zaleće… lopta mu je došla malo unazad, ali on se izlomio u vazduhu i uspeo da je zahvati glavom… GOOOL… 3:2… niko ne veruje šta se dešava. Mladen se dere, ne zna ko je dao gol. Viče ‘ko, ko, ko…’. Ma ludnica“.
Goooooool… Ljudi, je li to moguuuuće… ludnica, šta je ovo…
„Slavili smo čitavu noć. Bila je jedna lepa kafanica u blizini hotela Lav, gde je bila smeštena naša reprezentacija. Malo van Splita. Živa muzika… gomila naroda… ljudi iz FSJ… pesma do zore. Bili smo mrtvi umorni, tu su dovoljna dva-tri piva da ne znaš za sebe“.
Kako smo otišli na Evropsko prvenstvo, nije se ni očekivao bog zna kakav rezultat u Francuskoj. Ali nije ni totalni debakl jugoslovenskog tima.
„Tu je opet došlo do onoga ’ja tebi, ti meni’. Ubacili su pet-šest novih igrača i napravili raskol u ekipi. A ubačeni su da bi se prodali. Imali smo dve prijateljske utakmice uoči završnog turnira, dobili smo Portugal sa 3:2 i Španiju sa 1:0… i odmah su počeli da pišu da ćemo biti evropski prvaci. A ja sam video šta se sprema. Upozorili su me Sušić i Zlatko Vujović da je Toza dobar sa Anteom Dujmićem i da će sačekati prvu moju grešku da me skloni sa gola. Jer je Dujmić bio ujak Tomice Ivkovića. Tako je i bilo“.
Simović je branio na startu turnira protiv Belgije, ali se već u drugoj utakmici našao na klupi.
„Izgubili smo od Belgije sa 2:0. Ok, jesam bio kriv za drugi gol. Ali to nije razlog da me odmah skloniš sa gola. U toj drugoj, izgubimo od Danske sa 5:0 i on me vrati u trećoj protiv Francuske. Što je najgore, u to vreme nije bilo ovoliko informacija i mnogi su me povezivali sa tim debaklom od Danske. Kasnije sam saznao da je i to jedan od razloga zbog čega mi je propao transfer u Notingem. Rekli su ‘ma šta će nam golman koji je primio deset komada na Evropskom prvenstvu’. Alo ljudi… ja nisam branio protiv Danske (smeh)“.
Ali jeste protiv Francuske i osetio je dejstvo fudbalske magije Mišela Platinija.
„Eto, mogu da se pohvalim da mi je trostruki osvajač ’Zlatne lopte’ dao tri gola na jednoj utakmici. Jedan iz slobodnog udarca, lopta je prešla preko živog zida i taj mi je detalj mnogo pomogao u daljoj karijeri. Naučio sam lekciju, uvek sam kretao korak ranije i vadio loptu iz ćoška. Na poluvremenu utakmice u Sent Etjenu, umro nam je doktor Milenković u svlačionici i to nas je drastično poremetilo u nastavku susreta. Ali smo jedina ekipa koja je na tom prvenstvu dala dva gola budućem prvaku Evrope“.
…
Kandidati iz reprezentacije Jugoslavije:
Golmani: Tomislav Ivković, Dragan Pantelić
Odbrana: Zoran Vujović, Nenad Stojković, Zoran Bojović, Luka Peruzović, Ljuba Radanović, Mirza Kapetanović, Nikica Cukrov, Vedran Rožić, Zvjezdan Cvetković, Velimir Zajec, Branislav Drobnjak, Faruk Hadžibegić, Branko Miljuš
Vezni red: Blaž Slišković, Safet Sušić, Ivan Gudelj, Srećko Katanec, Dragan Stojković, Marko Mlinarić, Mehmed Baždarević
Napad: Zlatko Vujović, Sulejman Halilović, Dušan Pešić, Zlatko Kranjčar, Miloš Šestić, Dragan Mance, Bora Cvetković, Stjepan Deverić
…
TOP 11 – Miodrag JEŠIĆ (odbrana)
„Osoba vredna svakog poštovanja. Uvek spreman da izgine za saigrača i za ekipu. Zadesila ga je životna tragedija, ali je uspeo da nastavi dalje, zahvaljujući fantastičnoj mentalnoj snazi i nesvakidašnjem karakteru. I on je ostavio dubok trag u turskom fudbalu, nastupajući za Altaj i Trabzonspor. Mnogo ga cenim i redovno smo u kontaktu. Ješa je prijatelj za sva vremena“.
…
TOP 11 – Luka PERUZOVIĆ (odbrana)
„O njega su se najviše ogrešili prilikom sastavljanja spiska za Evropsko prvenstvo. Odigrao je tri najvažnije utakmice u kvalifikacijama i bio jedan od najpouzdanijih igrača naše reprezentacije. Dakle, kada je bilo najteže i kada smo od mogućih šest, morali da osvojimo svih šest bodova, Luka im je bio dobar. A kada se kretalo za Francusku, prednost su dobili drugi. Nije fer“.
…
TOP 11 – Dragan PANTELIĆ (golman)
„Bio sam mu rezerva u prijateljskoj utakmici u Vukovaru protiv Poljske. Dobili smo 2:1, golovima Antea Miročevića. Išli smo zajedno na onaj veliki ’Turnir Oslobođenja’ u Sarajevu. On je branio, a ja sam igrao… pošto sam mnogo voleo mali fudbal i bio sam odličan na parketu. Igrali smo finale, na jednoj strani ’Sarajevo’ sa Papetom Sušićem i golmanom Savom Ekmečićem, a na drugoj ’Oslobođenje’ sa Pantom na golu, Sliškovićem na sredini i sa mnom u špicu. A Baka je imao onu foru da zamane, pa zgazi na lopti. I on mi kaže ’kume, samo idi iza mene, ja ću da je zgazim i da ti je gurnem za šut’. Izgubili smo 6:5, ja sam dao svih pet golova. Publika je bila u delirijumu… kad god Baka zamane, čuješ sa tribina ’beži Savo, evo ga Simović’ (SMEH). Sa Pantom sam tada bio cimer u sobi. Vodio je pregovore sa Bordoom i mučenik, nije mogao da spava, pa svaki čas trči u WC. A na turniru se zaleti skroz do sredine parketa, ukliza i završi u publici. Sjajan tip, često sam kod njega na ranču u Nišu i uvek se prisetimo tog čuvenog turnira u Sarajevu“.
…
Kandidati za trenera:
Dragoljub Milošević, Vladica Popović, Vlada Milosavljević, Toma Kaloperović, Ante Mladinić, Petar Nadoveza, Jup Derval, Mustafa Denizli, Zigfrid Hel, Todor Veselinović.
…
TOP 11 – Toma KALOPEROVIĆ (trener)
"Toma je bio genije. Trener za fudbalske udžbenike. Da motiviše ekipu, da namesti taktiku, pročita igru… Znao je u dušu svakog igrača protivničke ekipe. Izvanredan psiholog i veoma interesantna ličnost. Odemo u Ljubljanu, oni nas ubiju od batina. A Olimpija je u to vreme imala odličnu ekipu. Ameršek, Elzner, Mehmed Buza, Jasmin Hajduk… Aj što nas oni tuku, nego nas i sudija uzeo na zub. Svira penal, ja odbranim… svaki kontakt ispred našeg šesnaesterca, on u pištaljku. Ali ne mogu nikako da mi daju gol. I Toma ustane u jednom trenutku, ode do njihovog trenera Varagića i razdere se da ga ceo stadion čuje ’Varagaaaa… danas mi ne možeš ništa, jači sam od svega’".
...
Zoran SIMOVIĆ - ‘Mojih TOP 11’: Pantelić – Ješić, Peruzović, Miljuš – Gudelj, Slišković, Prekazi, Erdal – Pešić, Čolak, Zl. Vujović. Trener: Toma Kaloperović.
…
"Žao mi je što nema mesta za još neke igrače, poput Sušića, Hadžibegića ili Dragoljuba Kostića. Trudio sam se da sastavim što ofanzivniji tim, ali sam vodio računa i o kontrama protivnika. Da moj prijatelj Panta bude spokojan na golu" – našalio se na kraju Zoran Simović.
Legendarni "Čoče"!