Što je lepo imati nešto ili nekog koga voliš da mrziš. Ja sam ovde jednom prilikom priznao da baš volim da mrzim pogrešnu upotrebu glagola “sumnjati”. Staromodan sam tip, kada volim da mrzim, mrzim pojedinačne stvari a ne grupne. Uglavnom volim da mrzim konkretne pojave, nisam još prešao na ljude, mada se nikada ne zna.

Ponekada osetim antipatiju prema nekoj vrsti nečega, ali to nije još ono “volim da mrzim”. A i “volim da mrzim” još nije onako, čista mržnja, već više kao neka pripremna delatnost, mržnjičica. Može da se oplodi u uveća u mržnju, al’ ne mora da znači da će. Nikada se ne zna.

Grupna, kolektivna mržnja je, inače, zanimljiv fenomen. Nisam detaljnije istraživao druge delove sveta, ali tu sam gde sam i jesam stekao solidan fundus znanja na mom Balkanu. Hajde za ovu priliku da budemo velikodušni, pa da poverujemo da, kolektivno gledano, na Balkanu nije reč o klot mržnji, već o onome “volimo da mrzimo”, o mrzuckanju, dakle, pričamo.

Kolektivno, svi mi ovde volimo da mrzimo veći deo komšiluka. Čak su i “dva oka u glavi” počela baš da uživaju, da merače i seire u svom uzajamnom mrzuckanju. A nam se neko zbog nečega malo zameri, mi o’ma u mrzuckanje. Naravno, kakvi smo, stalno se nekome neko zbog nečega zameri. Nekada je zbog plota, zašao komšija metar-dva u naš atar. Nekada još nije zašao, ali onako gleducka i jasno mu to vidimo u očima, samo čeka zgodan trenutak pa da pomeri među. Nekada nije zbog zemlje, nekada je zbog znaka na hramu u kojem se bogu moli, a taj znak nije isti kao naš znak, pa nam to smeta. Nekada je znak isti, ali generalni direktor tog njihovog hrama nije onaj direktor koga mi prihvatamo i priznajemo. Nekada je zbog nekog izručenja, nekada zbog nekog ratnog zločina koji, eto, oni tamo, nikako da nam zaborave, nego se prave da je veeeeeeliki zločin, a u stvari je bio maaaali, jedva zločinčić. Nekada je zbog toga što su njima primili neku kandidaturu, a nama još nisu.

A nekada, bogme, može mrzuckanje da krene i bez razloga, čisto ‘nako sto bi rekla braća iz Bosne. E da, pre nego što zaboravim, kada ne mrzuckamo, onda obično volimo da volimo i to onako pune duše, pa da li slovenske, da li helenske, da li albanske, nema veze, razlike su nam tu daleko manje nego što se pravimo da jesu. Uostalom, svi delimo i neviđeni strah od promaje!

U tim mrzuckanjima, ima zanimljivih pojava! Kao i tektonske ploče ispod površine zemlje, i mrzuckanja se s vremena na vreme pomeraju. Obično, nema tu nekih većih zemljotresa, malkice nam se pomeri nišan na “mrzometru”, pa nađemo nekog novog. Ne moramo da prestanemo da mrzuckamo onog prethodnog, može to i da ostane, ali trenutno nam je ovaj drugi zanimljiviji, pa njega za koji gram više volimo da mrzimo. Istorijski gledano, ako krenemo samo jedan vek unazad, videćemo da smo se mrzuckali svako sa svakim ponaosob, grupno i izdeljeni u manje grupe U periodima kada se nismo mrzuckali, mnogo smo se voleli. Ili smo se malo voleli. Ili smo se pravili da se volimo.

Mi na Balkanu nismo šovinisti. Mi naše ljubavi ka mrzuckanju ne ograničavamo samo jedni na druge, a ne! Nikako! Dobro, tu i tamo su nam neki dali i povoda. Austro-Nemci recimo, u prošlom veku su dva puta došli u goste na tenkovima, pa je nastalo ono “mrzim te k’o Nemca”. Ali, dođoše šezdesete, krenusmo mi sa Balkana (svi đuture, sve sa Grcima na čelu) u pečalbu, u gastarbajtovanje, pa od te mržnje ostade samo uzrečica. Dođoše, pre 11 godina i Ameri, no oni su boravili samo u vazduhu i odande sejali bombe, ali njima smo nekako… ako ne oprostili, a ono, nikada baš nešto nismo krenuli u ozbiljnije mrzuckanje, ostalo nekako na pola puta, kao da još nismo načisto vrede li truda. Osim toga, koliko im se mi ovde nismo radovali, toliko su neki oko nas bili oduševljeni tako da smo u proseku, biće, bili ravnodušni prema Amerima. Voleli smo (neki od nas) i majčicu Rusiju, sem kada je neko vreme nismo voleli (1948.), pa smo je onda opet voleli, pa je nismo voleli zato što nam nisu (pro)dali protivavionske raketne sisteme, pa smo ih onda opet voleli, a sada valjda čekamo da vidimo hoće li od te obećane milijarde dolara nešto biti, pa ćemo onda doneti novu odluku o ljubavi ili mrzuckanju. Uzgred, šta čekate braćo Rusi, prođe skoro pola godine od kada smo vašem predsedniku svirali sa sto truba, a još i više od kada smo NIS prodali?

Volimo trenutno i Kinu, mislim čak da nju nikada nismo ni mrzuckali. Što se Argentine i Zimbabvea tiče, nismo niti ratovali, niti smo ih nešto voleli, a nismo ih ni mrzuckali, daleko je to, ipak… Lakše je, priznaćete, mrzuckati komšiju, nikada, uostalom, čovek nije načisto ne gleda li nam preko plota, ne zavidi li nam ili nas pak sažaljeva, a ne zna se šta je gore, zar ne?

Da neko slučajno ne bi mislio da ja to samo o nama ovde u Srbiji, evo i kako to izgleda kod naše grčke braće, koje sam upravo pohodio. Oni, po tradiciji ustaljenoj i kod nas, vole da mrze - Turke. Naravno, niko to neće javno da kaže, čak im vlada stalno naglašava kako je za ulazak Turske u Evropsku Uniju. Al’ probajte da naručite “tursku kafu”, pa da vidite šta će vam kelner reći. Pitajte decu čime ih plaše babe, pa čak i majke koje teško da išta od otomanskog zuluma pamte. Što se tiče države koja im je severni sused, Grci ni ime ne žele da im pomenu, mada nisam primetio da sprečavaju automobile sa makedonskim tablicama da dovode potrošače u tržne centre oko Soluna, naprotiv. A na grčko/makedonskoj granici je svake noći parkirano nekoliko stotina grčkih automobila, čiji se vlasnici u tom trenutku kockaju u kazinima duž one strane granice. Moglo bi se što-šta reći i o odnosu prema druga dva suseda, Bugarskoj i Albaniji, ali me je ovog puta fasciniralo jedno sasvim novo mrzuckanje kod Grka.

Po nekoj tradiciji za koju sam se više puta raspitivao i nikada do kraja shvatio, Grci od dalekih zemalja i nacija, najviše vole da mrze Amere. Jeste da njihovih iseljenika tamo ima tušta i tma, ali antiamerikanizam mu dođe kao neki nacionalni hobi, ko će ga znati, možda im ga kao bebama ubrizgavaju zajedno sa vakcinom. Elem, to je toliko standardno, da se više i ne primećuje. Novina je da se pomerila neka tektonska ploča i sada braća Grci najviše vole da mrze Nemce. Najpre su ih Nemci u srce ujeli kada su, gle bezobrazluka, rekli da im ne pada na pamet da novac svojih poreskih obveznika daju Grcima a ne bi li se oni malo potpomogli u ovoj krizi i besparici. To bi značilo da bi Grci morali malo da prištede, da dignu ruke od doživotnih radnih mesta u državnoj birokratiji, a bogami, čak i malo da potkrešu tu birokratiju. Lele… kukuuuu…

No, kakvi su velikodušni, braća Grci bi im to možda i oprostili jer, znalo se, priskočiće Nemci ipak na kraju (kao što i u međuvremenu jesu), moraju da spasavaju evro i evrozonu te će ipak kanuti neka para ka jugu. Ali, na onaj ujed, pade i zmijski otrov! Neko u Nemačkoj posavetova Grke da prodaju neko od onih predivnih ostrva kada tih ostrva već imaju toliko nepristojno mnogo i da se sa tim parama snađu. Kukuuuu… Lelllleeeee… E još kada bismo mi ovde mogli Grcima da prodamo onu našu “mrzim te k’o Nemca” pa da i nama kapne neka para…