Snovi nas nekada obraduju, nekada uplaše, nekada podsete… nekada se iz njih probudimo ubrzanog srca, kratka daha, kažemo da smo imali “noćne more”. Po pravilu, snovi su bliski susret sa sopstvenom podsvešću. Upozoravaju, osvešćuju, trezne. Ukoliko ih raspoznamo. Ako ne upražnjavamo špansku poslepodnevnu dremku, snovi se dogadjaju noću.

Danju, pak, znamo da se prepustimo ne snovima, već sanjarenju, maštarenju, budnoj selidbi u jedan drukčiji svet, po pravilu bolji od onog u kojem živimo. Ne dodirujemo svoje unutrašnje, već svoje zamišljeno “ja”, svoj izmišljeni svet. Kažu da su sanjarenja neophodna da nam svakodnevica ne bi bila turobna. No, sanjarenje valja praktikovati u malim dozama jer će u protivnom život proteći mimo nas dok mi, je l’ te, sanjarimo.

Redovi koji slede nisu sanjarenje, već zbilja.

Bejahu izbori. Ne mislim na one u Aranđelovcu, mada jesu bili i tamo. Glasalo se u Ujedinjenom kraljevstvu Velike Britanje i Severne Irske. Nakon izbora (ne baš odmah, ali u roku od 3 dana), šef laburističke stranke, Gordon Braun, je stao pred kamere i najavio svoju ostavku rekavši: “Glasači su rekli svoje i presudili. Kao lider stranke, ja to vidim i kao presudu sebi…”

Bože, kako to ume da bude prosto i jednostavno. Kao šef stranke koja nije pobedila na izborima, čovek je dao ostavku na tu funkciju (na mesto premijera nije imao pravo da podnose ostavku dok se ne reši ko je novi predsednik vlade). Pritom, u trenutku davanja te ostavke, postojala je realna mogućnost da laburisti formiraju koaliciju sa Liberalno-demokratskom strankom. No, Braun nije ispunio ono što se od njega, kao stranačkog lidera očekuje, nije pobedio u trci za parlamentarna mesta i on je podneo ostavku. Ne samo to, u istom dahu, Gordon Braun je rekao: “Neću se kandidovati za lidera, neću podržati nijednog kandidata, neću ni na koji način učestvovati u tom procesu.” Ergo, moje je prošlo, ja odoh.

U skladu sa britanskom tradicijom, u narednih nekoliko godina Braunu će biti odato priznanje time sto će dobiti neko odlikovanje, najverovatnije i plemićku titulu, možda članstvo u Gornjem domu britanskog Parlamenta, Domu lordova, u svakom slučaju biće konsultantskih usluga za razne firme, unosnih predavanja po univerzitetima ali što se političke karijere tiče – gotovo, fajront, nema više!

Bože, kako su su prosti ti Englezi, kako nesofisticirani, kako primitivni u svom insistiranju na sitnicama kao što su odgovornost, čast, ostavka… Zamislite samo, pa taj Braun niti jednom, jedinom rečju nije pomenuo svoj ili stranački koalicioni potencijal! Naravno, zna on da tog potencijala ima, ali je smatrao da će spuštanjem svoje lične zavese, otvoriti, možda, pozornicu za nekog drugog da sklopi bolji dogovor sa nevestom, tj. Liberalno-demokratskom strankom. Nevesta se na kraju, ipak, nasmešila Konzervativnoj stranci, ali Braun je učinio što je do njega bilo da svoju stranku zadrži na vlasti. Uključujući i svoj silazak sa političke scene.

Ovo je bila java. Redovi koji slede, e to su već moje maštarije.

Budu izbori. Ne samo u Aranđelovcu već vasceloj Srbiji . Neko pobedi, recimo za ovu priliku da pobedi Dragan Marković-Palma. Ali ne pobedi klot, potrebna mu je nevesta da bi formirao vladu. Zapravo, Palma čak i veru menja, ne bi li mogao da se venča sa njih nekoliko jer mu jedna supruga nije dovoljna. Sve mu se mlade smeškaju, cak i jedan Mlađan. I Šormaz mu se smeši, u međuprostoru između isključenja iz DSSa i učlanjenja u SNS. Palma sedi podno palme a pored žirafe i švedskog ambasadora. Merka neveste, namrgođen je. Sviđa mu se miraz tj. broj poslanika u Skupštini, ali ne baš i neveste kao takve. Neveste, pak, to shvataju i - svesne odgovornosti pred nacijonom, otečestvom i potomstvom - jedna za drugom sklanjaju svoju devojačku spremu i ustupaju mesto drugim udavačama iz svojih stranaka.

“Bože mili! Čuda velikoga! Kad se ćaše po zemlji Srbiji, Po Srbiji zemlji da prevrne…” Ma kakva buna protiv dahija, kakva seča knezova, kakav boj na Kosovu… Sve to nije ništa prema trenutku kada kreću ostavke stranačkih lidera. Narod, svestan kakve političke gromade zauvek gubi, gorke suze lije, a Palma ni da trepne. Samo gleda. Ekipa PR stručnjaka sastavalja univerzalni tekst ostavke sa blanko prostorom za ime stranke, lidera i broj godina na tom mestu.

Prvi stupa Koštunica Vojislave. “Svestan činjenice da će koalicioni potencijal DSSa biti ojačan…” Za njime staje Tadić Borise. Ona dvojica iz “Idola” koji nisu Vlada i Zdenko plaču. Mače vojsku i Nikolić Tomislave. Do njega deli-Ivica. Čeda se priseća dana kada su mu devojke dobacivale “oženi me Čedo”, ali svestan da Evropa to od njega očekuje, hrabro i odlučno potpisuje ostavku. Svi plaču.

Mlađi drhti donja usna ali steže zube, potpisuje i ne obraća pažnju na Tomicu (Prvog, jedinog, nezamenljivog, večitog) koji ga vuče za ruku i uzvikuje da se ta ostavka na njega ne odnosi. Starac Fočo od stotinu ljeta klima glavom i šapuće Palmi na uvce da bi valjalo da Tomica ostane. Betoven obećava da će Palmi svirati na uvce ali samo ako Tomica ostane. Švedski ambasador klima glavom. Svi ambasadori klimaju glavom. Putin, Medvedev i Obama telefoniraju Palmi i mole ga da zadrži Tomicu. Žirafa klekla na kolena i preklinje da Tomica ostane. Gordon Braun zove i…

Nenade… dosta više! Hajde, dosta sanjarenja, valja pisati tekst za Mondo! Tresem sam sebe za ramena i jedva dolazim k sebi. Uh, u pravu su, kada se mnogo sanjari, to je gore od mamurluka. Hajde, sedi za laptop, piši tu kolumnu već jednom!