25. maj je, dan kada smo drugu Titu uručivali štafetu i zaklinjali se na vernost. I jeste da se o Titu početkom meseca, a u povodu tridesetogodišnjice smrti raspisao i Kurta i Murta i jeste da ne bih hteo da budem ni jedan od njih i jeste da je teško nešto pametno, a originalno reći, ali ja, naprosto, ne mogu, a da nešto ne dodam.

Ja pripadam generaciji kojoj je Dan mladosti bio dobar dan. Ne, nisam ni generalsko ni admiralsko dete, otac mi je bio zubni lekar a ne član Centralnog komiteta. A majka domaćica a ne ambasadorka pri UNESCO. Ali mi dobro bilo jeste. I tu je, možda, ključna razlika izmedju moje i sadašnje mlade generacije - nama je bilo dobro, a njima je sada loše.

Štafeta mladosti jeste bila masovna, popularna, komercijalna priredba za široke narodne mase, ali ja sam je slavio uz Džonija ili “Pink Floyd” i to činio iz srca. “Sekao sam vene” na “Bandieru Rossu” i u originalu i u izvođenju “Pankrta”. Voleo sam “U ime svih nas iz pedeset i neke…” čak i kada se autor (Đorđe Balašević) odrekao pesme. On jeste, ja nisam, mada je zakletva izneverena u ime svih nas iz pedeset i neke, pa samim time i mene. Ne znam da li to mogu da shvate oni koji padaju u sevdah uz “Trik fx”, “Amadeus bend”, “Lady Gaga” ili Jelenu Karleušu.

Kako nekome kome su granice – da se opet poslužim Balaševićevim stihom - “o’ma tu za vratom”, da objasnim koliko kilometara ima od Jesenica do Đevđelije? Kako nekome ko se toliko obradovao uoči Dana JNA prošlog decembra zbog ukidanja viza, da objasnim da ja nisam ni znao šta su to vize? Da sam JNA služio bez oduševljenja ali sa ponosom. Kako da nekom današnjem klincu objasnim da sam u inostranstvu ponosno odgovarao na pitanje odakle sam? Sve do 1991. Kako da im objasnim zašto i danas kažem da sam pohađao OŠ “Pera Popović Aga”, a ne kralja ovog ili onog? Da je nagrada 7 sekretara SKOJ-a bila ozbiljno društveno priznanje.

Onima kojima to moram da objašnjavam, ti nikada shvatiti neće. Zašto?

Pa sa jednima me dijeli gotovo nepremostivi generacijski jaz, a sa drugima...njima je ili bilo dobro ali im je sada još bolje, ili im je sada toliko loše da pošto-poto moraju nekog ili nešto da okrive, a Tito i štafeta su sjajan dežurni krivac. Em je nešto što je prošlo, pa je po njemu lako udariti, em danas imamo, je l’ te, demokratiju, blago si ga nama, pa nam je fuj sve što miriše na komunizam.

Da je taj komunizam dobar, i Amerima bi bio drag, a nije.

Kako nekome ko zastane pred kioskom i ugleda ono što se sve danas ne naziva štampom ili bleji u farmusekusaleksićiostalurijalitibraćuisestre da objasnim da je nekada novinarstvo bilo poštena struka? Da smo dobijali po prstima ako ne koristimo svih sedam padeža. Da nam nije palo na pamet da osmislimo divnu reč “posređivač” koju čuh pre neki dan na televiziji.

Rado bih, a i lepo se nosi, neko fino, nostaligično prisećanje da prizovem i ispišem. To bar nije teško. Bejah mlad pa mi sve bilo i lepše i bolje. A što sam matoriji, to mi ta sećanja svežija, lepša, umivenija. Ali i to je opet nemoguće objasniti nekome ko je danas mlad, a oni koji pripadaju mojoj generaciji to sve znaju i bez da im ja išta ispišem.

Zbog svega ovoga nisam hteo o Danu mladosti, ali, eto, omaklo mi se. I danas sam, kao i proteklih godina poslao određeni broj e - mail čestitki diljem sveta. I primio.

Vama koji ovo ne razumete zato jer nas razdvaja generacijski jaz, mogu umesto priče o Danu mladosti da kažem: izvinite. Jer za ovo što vi živite, za vaše vize, karleuše i tabloide niste odgovorni vi. Već ponajviše moja generacija iz pedeset i neke uz zdušnu pomoć one iz četrdesetih i šezdesetih. Mi smo odgovorni za vaš “rijaliti život”, za to što čak ni jedan Peti oktobar vama ne može da bude ono što je meni (nama?) bio 25 maj.

P.S. Onima koji bi da me podsete na Goli otok, na to da je jedan deo urednika i novinara išao u CK po mišljenje, na Titove uniforme, na pesme o beloj i plavoj ljubičici, na kič i luksuz, na bahatost komunističke buržoazije... njima bih unapred da kažem da nisam ni slep ni glup a ni (za sada) izlapeo. Sve to ulazi u saldo o Titu i Danu mladosti. Taj saldo ima i svoju plus i svoju minus kolonu. Kao što ga ima i saldo današnji.

25. maj je, dan kada smo drugu Titu uručivali štafetu i zaklinjali se na vernost. I jeste da se o Titu početkom meseca, a u povodu tridesetogodišnjice smrti raspisao i Kurta i Murta i jeste da ne bih hteo da budem ni jedan od njih i jeste da je teško nešto pametno, a originalno reći, ali ja, naprosto, ne mogu, a da nešto ne dodam.

Ja pripadam generaciji kojoj je Dan mladosti bio dobar dan. Ne, nisam ni generalsko ni admiralsko dete, otac mi je bio zubni lekar a ne član Centralnog komiteta. A majka domaćica a ne ambasadorka pri UNESCO. Ali mi dobro bilo jeste. I tu je, možda, ključna razlika izmedju moje i sadašnje mlade generacije - nama je bilo dobro, a njima je sada loše.

Štafeta mladosti jeste bila masovna, popularna, komercijalna priredba za široke narodne mase, ali ja sam je slavio uz Džonija ili “Pink Floyd” i to činio iz srca. “Sekao sam vene” na “Bandieru Rossu” i u originalu i u izvođenju “Pankrta”. Voleo sam “U ime svih nas iz pedeset i neke…” čak i kada se autor (Đorđe Balašević) odrekao pesme. On jeste, ja nisam, mada je zakletva izneverena u ime svih nas iz pedeset i neke, pa samim time i mene. Ne znam da li to mogu da shvate oni koji padaju u sevdah uz “Trik fx”, “Amadeus bend”, “Lady Gaga” ili Jelenu Karleušu.

Kako nekome kome su granice – da se opet poslužim Balaševićevim stihom - “o’ma tu za vratom”, da objasnim koliko kilometara ima od Jesenica do Đevđelije? Kako nekome ko se toliko obradovao uoči Dana JNA prošlog decembra zbog ukidanja viza, da objasnim da ja nisam ni znao šta su to vize? Da sam JNA služio bez oduševljenja ali sa ponosom. Kako da nekom današnjem klincu objasnim da sam u inostranstvu ponosno odgovarao na pitanje odakle sam? Sve do 1991. Kako da im objasnim zašto i danas kažem da sam pohađao OŠ “Pera Popović Aga”, a ne kralja ovog ili onog? Da je nagrada 7 sekretara SKOJ-a bila ozbiljno društveno priznanje.

Onima kojima to moram da objašnjavam, ti nikada shvatiti neće. Zašto?

Pa sa jednima me dijeli gotovo nepremostivi generacijski jaz, a sa drugima...njima je ili bilo dobro ali im je sada još bolje, ili im je sada toliko loše da pošto-poto moraju nekog ili nešto da okrive, a Tito i štafeta su sjajan dežurni krivac. Em je nešto što je prošlo, pa je po njemu lako udariti, em danas imamo, je l’ te, demokratiju, blago si ga nama, pa nam je fuj sve što miriše na komunizam.

Da je taj komunizam dobar, i Amerima bi bio drag, a nije.

Kako nekome ko zastane pred kioskom i ugleda ono što se sve danas ne naziva štampom ili bleji u farmusekusaleksićiostalurijalitibraćuisestre da objasnim da je nekada novinarstvo bilo poštena struka? Da smo dobijali po prstima ako ne koristimo svih sedam padeža. Da nam nije palo na pamet da osmislimo divnu reč “posređivač” koju čuh pre neki dan na televiziji.

Rado bih, a i lepo se nosi, neko fino, nostaligično prisećanje da prizovem i ispišem. To bar nije teško. Bejah mlad pa mi sve bilo i lepše i bolje. A što sam matoriji, to mi ta sećanja svežija, lepša, umivenija. Ali i to je opet nemoguće objasniti nekome ko je danas mlad, a oni koji pripadaju mojoj generaciji to sve znaju i bez da im ja išta ispišem.

Zbog svega ovoga nisam hteo o Danu mladosti, ali, eto, omaklo mi se. I danas sam, kao i proteklih godina poslao određeni broj e - mail čestitki diljem sveta. I primio.

Vama koji ovo ne razumete zato jer nas razdvaja generacijski jaz, mogu umesto priče o Danu mladosti da kažem: izvinite. Jer za ovo što vi živite, za vaše vize, karleuše i tabloide niste odgovorni vi. Već ponajviše moja generacija iz pedeset i neke uz zdušnu pomoć one iz četrdesetih i šezdesetih. Mi smo odgovorni za vaš “rijaliti život”, za to što čak ni jedan Peti oktobar vama ne može da bude ono što je meni (nama?) bio 25 maj.

P.S. Onima koji bi da me podsete na Goli otok, na to da je jedan deo urednika i novinara išao u CK po mišljenje, na Titove uniforme, na pesme o beloj i plavoj ljubičici, na kič i luksuz, na bahatost komunističke buržoazije... njima bih unapred da kažem da nisam ni slep ni glup a ni (za sada) izlapeo. Sve to ulazi u saldo o Titu i Danu mladosti. Taj saldo ima i svoju plus i svoju minus kolonu. Kao što ga ima i saldo današnji.

25. maj je, dan kada smo drugu Titu uručivali štafetu i zaklinjali se na vernost. I jeste da se o Titu početkom meseca, a u povodu tridesetogodišnjice smrti raspisao i Kurta i Murta i jeste da ne bih hteo da budem ni jedan od njih i jeste da je teško nešto pametno, a originalno reći, ali ja, naprosto, ne mogu, a da nešto ne dodam.

Ja pripadam generaciji kojoj je Dan mladosti bio dobar dan. Ne, nisam ni generalsko ni admiralsko dete, otac mi je bio zubni lekar a ne član Centralnog komiteta. A majka domaćica a ne ambasadorka pri UNESCO. Ali mi dobro bilo jeste. I tu je, možda, ključna razlika izmedju moje i sadašnje mlade generacije - nama je bilo dobro, a njima je sada loše.

Štafeta mladosti jeste bila masovna, popularna, komercijalna priredba za široke narodne mase, ali ja sam je slavio uz Džonija ili “Pink Floyd” i to činio iz srca. “Sekao sam vene” na “Bandieru Rossu” i u originalu i u izvođenju “Pankrta”. Voleo sam “U ime svih nas iz pedeset i neke…” čak i kada se autor (Đorđe Balašević) odrekao pesme. On jeste, ja nisam, mada je zakletva izneverena u ime svih nas iz pedeset i neke, pa samim time i mene. Ne znam da li to mogu da shvate oni koji padaju u sevdah uz “Trik fx”, “Amadeus bend”, “Lady Gaga” ili Jelenu Karleušu.

Kako nekome kome su granice – da se opet poslužim Balaševićevim stihom - “o’ma tu za vratom”, da objasnim koliko kilometara ima od Jesenica do Đevđelije? Kako nekome ko se toliko obradovao uoči Dana JNA prošlog decembra zbog ukidanja viza, da objasnim da ja nisam ni znao šta su to vize? Da sam JNA služio bez oduševljenja ali sa ponosom. Kako da nekom današnjem klincu objasnim da sam u inostranstvu ponosno odgovarao na pitanje odakle sam? Sve do 1991. Kako da im objasnim zašto i danas kažem da sam pohađao OŠ “Pera Popović Aga”, a ne kralja ovog ili onog? Da je nagrada 7 sekretara SKOJ-a bila ozbiljno društveno priznanje.

Onima kojima to moram da objašnjavam, ti nikada shvatiti neće. Zašto?

Pa sa jednima me dijeli gotovo nepremostivi generacijski jaz, a sa drugima...njima je ili bilo dobro ali im je sada još bolje, ili im je sada toliko loše da pošto-poto moraju nekog ili nešto da okrive, a Tito i štafeta su sjajan dežurni krivac. Em je nešto što je prošlo, pa je po njemu lako udariti, em danas imamo, je l’ te, demokratiju, blago si ga nama, pa nam je fuj sve što miriše na komunizam.

Da je taj komunizam dobar, i Amerima bi bio drag, a nije.

Kako nekome ko zastane pred kioskom i ugleda ono što se sve danas ne naziva štampom ili bleji u farmusekusaleksićiostalurijalitibraćuisestre da objasnim da je nekada novinarstvo bilo poštena struka? Da smo dobijali po prstima ako ne koristimo svih sedam padeža. Da nam nije palo na pamet da osmislimo divnu reč “posređivač” koju čuh pre neki dan na televiziji.

Rado bih, a i lepo se nosi, neko fino, nostaligično prisećanje da prizovem i ispišem. To bar nije teško. Bejah mlad pa mi sve bilo i lepše i bolje. A što sam matoriji, to mi ta sećanja svežija, lepša, umivenija. Ali i to je opet nemoguće objasniti nekome ko je danas mlad, a oni koji pripadaju mojoj generaciji to sve znaju i bez da im ja išta ispišem.

Zbog svega ovoga nisam hteo o Danu mladosti, ali, eto, omaklo mi se. I danas sam, kao i proteklih godina poslao određeni broj e - mail čestitki diljem sveta. I primio.

Vama koji ovo ne razumete zato jer nas razdvaja generacijski jaz, mogu umesto priče o Danu mladosti da kažem: izvinite. Jer za ovo što vi živite, za vaše vize, karleuše i tabloide niste odgovorni vi. Već ponajviše moja generacija iz pedeset i neke uz zdušnu pomoć one iz četrdesetih i šezdesetih. Mi smo odgovorni za vaš “rijaliti život”, za to što čak ni jedan Peti oktobar vama ne može da bude ono što je meni (nama?) bio 25 maj.

P.S. Onima koji bi da me podsete na Goli otok, na to da je jedan deo urednika i novinara išao u CK po mišljenje, na Titove uniforme, na pesme o beloj i plavoj ljubičici, na kič i luksuz, na bahatost komunističke buržoazije... njima bih unapred da kažem da nisam ni slep ni glup a ni (za sada) izlapeo. Sve to ulazi u saldo o Titu i Danu mladosti. Taj saldo ima i svoju plus i svoju minus kolonu. Kao što ga ima i saldo današnji.