Vetrovi su me u poslednjih desetak dana provejali kroz Beč, Skopje i Dubrovnik. Pa mi se beležnica u glavi ispunila crticama koje će možda još ponekom biti zanimljive.
NISMO CENTAR SVETA
Stanica podzemne železnice u Beču mi deluje neobično dok prolazim. Ne samo zato što podzemne železnice u mom gradu nema, već po još nečem čega u mom gradu, u mojoj zemlji nema - svesti da se život ne tiče samo nas, da se univerzum ne vrti samo oko naše orbite, da nismo baš centar svega. Zidovi hodnika stanice metroa ukrašeni su nečim što niti veliča zemlju kao takvu, niti grad kao takav. Već pokazuje brigu za nečim drugim, za nečim izvan našeg malog, uskog kruga kojim mi sami sebe tako volimo da omeđimo. Nisu tu ni slavne bitke, ni veliki porazi ni veličanstveni kraljevi, već nešto sasvim četvrto.
Stakleni “zid” i na njemu natpis: “Vreme (u danima) do mogućeg ponovnog naseljavanja Černobila”, pa onda crvenim elektronskim slovima broj dana. Malo dalje, opet stakleni zid, opet siva slova i elektronski broj. Ovoga puta, natpis glasi:
“Izdaci za naoružanje u celom svetu”. Stanica podzemne železnice u Beču mi deluje neobično dok prolazim. Ne samo zato što podzemne železnice u mom gradu nema, već po još nečem čega u mom gradu, u mojoj zemlji nema - svesti da se život ne tiče samo nas, da se univerzum ne vrti samo oko naše orbite, da nismo baš centar svega. Zidovi hodnika stanice metroa ukrašeni su nečim što niti veliča zemlju kao takvu, niti grad kao takav. Već pokazuje brigu za nečim drugim, za nečim izvan našeg malog, uskog kruga kojim mi sami sebe tako volimo da omeđimo. Nisu tu ni slavne bitke, ni veliki porazi ni veličanstveni kraljevi, već nešto sasvim četvrto.
Stakleni “zid” i na njemu natpis: “Vreme (u danima) do mogućeg ponovnog naseljavanja Černobila”, pa onda crvenim elektronskim slovima broj dana. Malo dalje, opet stakleni zid, opet siva slova i elektronski broj. Ovoga puta, natpis glasi:
A kod nas, po novinama, televizijama, radijima, posterima. bBilbordima – mi, pa mi, pa opet mi. Ako ičega i ima o drugima, to je samo u funkciji da se kaže nešto o nama. A realno gledano, nismo baš centar sveta.
NE ZNAM
Jako volim ove dve reči, smatram ih bitnim ličnim priznanjem činjeničnog stanja (koje mi je, takođe, drago kao pojava). Niko od nas ne zna baš sve. Koliko god voleli da sastavljamo i fudbalsku reprezentaciju i koalicije i vladu, ma koliko sebe smatrali univerzalnim stručnjacima, mi to uistinu nismo. “Ne znam” je, često, sasvim primereno, ali ne uvek i svuda.
Putnici se dele na dve kategorije, one koji na aerodrom stižu u poslednji čas i one koji dolaze dva sata pred poletanje. Ja, priznajem, spadam u ovu drugu kategoriju. Čekiram se lepo pre gužve na šalteru, pa cunjam po prodavnicama, čitam novine ili surfujem.
Šalter za informacije na beogradskom aerodromu “Nikola Tesla”. Sa druge strane stakla, službenica se naslonila na šaku i zagledala u daljine. “Dobar dan. Možete li da mi kažete gde na aerodromu postoji wi-fi”. Pogled ka meni ne pokazuje baš oduševljenje sto je prekidam u meditiranju.
“Šta?” Pošteno rečeno, preferiram ako mi se kaže “molim” umesto “šta”, ali, šta je tu je. Ponavljam pitanje. “Ne razumem”. Dobro, bože moj, objasnim da me zanima ima li negde bežične mreže i dobijem ne baš naročito ljubazno: “Ne znam”. Možda sam staromodan tip, ali mi se čini da šalter za informacije služi da bi se dobio odgovor. Na moju sugestiju da bi mogla nekoga da pita, službenica sleže ramenima i skreće pogled sa mene. Ma jasno je meni da su one daljine zanimljivije od mene i mojih pitanja, ali ipak...
MI, PA MI
Veliki gradski trg u centru Skopja dobio je četiri nove statue nacionalnih heroja iz prošlog veka a uveliko se sprema i ogrooomno postolje na kojem će se baškariti još veća statua Aleksandra Velikog. A sa druge strane starog Kamenog mosta, levo stoje Ćirilo i Metodije, desno sveti Kliment i Naum. Mi, pa mi. Uostalom, taj Černobil je daleko, zar ne? E da, u Skopju sam zaboravio da mi je telefon i foto aparat te nemam fotki odande...
LEPA REČ…
...
...gvozdena vrata otvara, vaistinu! Barem ponekad. Kafe restoran Dubravka u Dubrovniku, odmah kada se sa Straduna izađe na vrata od Pila pa levo. Sa divnim pogledom na Lovrijenac. Kafu služe u divnim šarenim šoljicama. Zovem kelnera i pitam da mi prodaju jednu. Ne može, nisu na prodaju, kaže on. A da mi je poklone? Tu se već nasmeje i kaže da nije ovlašćen da tako nešto učini. Zamolim ga da pozove šefa sale. Stiže šef, u elegantnom odelu i kravati. “Dobar dan, možete li da mi prodate jednu šoljicu?” “Ne, nisu na prodaju.” “A da mi je poklonite?” Ne smeje se. “Odakle ste?” “Iz Beograda.” Par minuta kasnije stiže mi šoljica upakovana u papirnu kesu.
“Ovo ste dobili zahvaljujući Ličanima iz Zemuna.” Ne poznajem Ličane iz Zemuna, ali sam im na neviđeno zahvalan. Šoljica je prelepa. A ja ionako nemam komplet šoljica, volim da su različite te imam dvadesetak rasparenih, uključujući i jednu iz hotela “Dubrovnik” u Zagrebu. Sa mnom je jos od 1984. Tacna se zagubila ili razbila u jednoj od mojih desetak selidbi u međugodinama.
Šoljica još živi, evo je.
...