Znam da će i moj kolega, Đorđe Vlajić pisati o gašenju sekcije BBC World Service na srpskom jeziku, radio je tamo 17 godina (gase se takođe i sekcije na makedonskom, albanskom, portugalskom jeziku i jos štošta).
Sem toga, obećao sam još jedan putopis sa slikama iz džungle i Ekvadora. Nadoknadiću, časna reč. Ali, steglo mi se nešto u grlu, ne mogu a da ne prozborim koju o ovome. Tek par anegdota...
Za London sam iz Beograda krenuo na Dan borca 1986. godine. Moj prvi radni dan u BBC-ju je bio Dan ustanka naroda i narodnosti Srbije (ovi mlađi, neka gugluju malo i saznaju o kojim je datumima reč, matoriji će se lako snaći). U kancelariju sam ušao u odelu sa kravatom i plehom mamine baklave u ruci, kao poklon svojoj novoj firmi. To je, za 10 godina koliko sam proveo u toj zgradi, bio jedini put da sam obukao odelo i kravatu. Baklave sam nosio još nekoliko puta. BBC je tada emitovao programena 46 jezika, pokrivao je čitavu Evropu a ne samo Daleki i Bliski istok, Afriku i Južnu i Latinsku Ameriku.
Prvi mi je utisak bio: Lele, ala ovde ima mnogo hodnika i duplih vrata na guranje! Protivpožarni propisi u Engleskoj su veoma strogi i nalažu da u svakom dugačkom hodniku bude sijaset duplih vrata, e da se požar ne bi lako širio. Krenem tog prvog dana u kantinu po kafu i nekako paralelno sa mnom se u hodniku stvori jedna dama. Ja iskoračim i otvorim joj vrata, ona prođe. Hodamo zajedno tako i pred narednim vratima, ja opet iskoračim brže i otvorim ih. I tako pet-šest puta. Nakon sedmog me pogleda i nasmeje se: “Vi sigurno niste Englez”, “Nisam”, kažem ja, “kako znate?”. “Pa, nijedan Englez mi ne bi otvorio pet vrata zaredom”.
Kafa je bila odvratna, filteruša, prestao sam da je pijem nakon tog prvog, jedinog i poslednjeg puta. Hrana je bila... pa, šta da vam kažem, bila je subvencionirana pa samim time i jeftina i to je najbolje što se da kazati o BBC-voj kantini. U WC-ima su slavine bile razdvojene, te si kod pranja ruku mogao prste ili da bariš ili smrzavaš. Englezi su to rešavali tako što začepe lavabo, naspu i ‘ladne i vrele vode i u tako pomešanoj vodi i sapunjaju i ispiraju ruke. Ja sam pak bio doktorsko dete, pa mi to sve izgledalo nekako bljak.
U BBC sam imao i najboljeg šefa u životu. Šeficu zapravo, Osječanku Zdenku Krizman, srećom napustila je BBC te nije tamo doživela ovo gašenje. Zdenka je bila profesorka engleskog koja je nekako zalutala u novinarstvo i bila i ostala najbolji urednik kojeg sam u životu imao. A imao sam ih odličnih! Znala je da “oseti” novinara, da ga po sujeti pomiluje taman toliko koliko je potrebno, da iz njega izvuče maksimum a da ga ne razmazi. Bila je redak šef kojoj nije bio problem da prepozna talenat i potencijal i uradi sve što može da dotičnom pomogne da raširi krila. Samouverena, a bez trunke arogancije. Snažna i energična, a da nikada nije digla glas na nekoga. Zdenka, ako ovo kojim slučajem budete čitali, samo da znate da sam i dan danas spreman da krenem na kraj sveta da radim bilo šta, samo ako je za Vas!
Prvi put kada sam ušao u studio na montažu, krenuo sam odmah da šniram traku u magnetofon na šta je producent pao u nesvest. Po povratku iz iste, objasnio mi je da ja, kao novinar, po sindikalnim propisima, nemam pravo ni da pipnem magnetefon, to je posao tonca.
Sekcija se tada zvala “Jugoslovenska” a nije nam bilo dozvoljeno da kažemo ni “srpski” ni “hrvatski” ni “srpsko-hrvatski” jezik. Bilo je to vreme svađa glede u vezi sa nazivom jezika, pa ih je BBC, uvek osetljiv na kontroverze, izbegao ne imenujući jezik. Pet godina kasnije, sekcija se podelila na redakcije na “srpskom” i “hrvatskom” jeziku, a neko vreme se firma čak poigravala i sa “bosanskim”. U čast jezičkom galimatijasu, u nastavku ću pisati na sva ta tri a pridodaću još i crnogorski, pa baš da vidim možete li da pratite! Upozoravam čitaoce da mi se upravo “otkačila” i ruka a i sećanja te da će ova kolumna potrajati...
Tog prvog radnog dana sam čuo jednog kolegu kako telefonira kući i sa svojim sinom priča na engleskom. Ne znam zašto, ali to mi se učinilo nekako strašno tužno i u svoj dnevnik sam zapisao: “Upamti ovo Nenade i vrati se u Jugoslaviju kada ti isteknu 4 godine i 3 meseca ugovora, nemoj da ti se ovo desi”. Ostao sam deset godina, otadžbina mi se malo raspala u međuvremenu... A imao sam lep dnevnik uvezan u crnu kožu, dobio sam ga na poklon od kolega iz Radio Beograda: Duleta, Zorana, Đoleta, Grandomana, Bože... Uz dnevnik je išao i crni kožni novčanik i kaiš. Dopisivali smo se. Pismima, sve sa markom i kovertom, e-maila još nije bilo. U tim pismima sam na pitanja: “Kako je u Londonu?” uvek odgovarao da “nebo nije kao nad Beogradom, nikada dovoljno sunca”. Kada sam prvi put došao na odmor u Beograd, na aerodromu su me sačekali Dule i Zoki i umesto pozdrava uprli prste gore uz: “Vidi nebo, bog te ....”
Sećam se poslednjeg redakcijskog sastanka na Prvom programu Radio Beograda, lipnja mjeseca ‘86. a pred polazak za Englesku. Naime, Božu i mene su, kao “podmladak”, postavili za dežurne urednike prazničnog programa za Dan Mladosti. Boža i ja, kao revolucionarni podmladak, osmislili svašta što je tada bilo “rizično”, te su nam uoči praznika gomilu emisija “demfovali” i “skraćivali im vrhove”, kako je voleo da se izrazi moj tadašnji Glodur, Nikola Mirkov. Manje više to, nego na tom redakcijskom sastanku je partijski sekretar (a imali smo tada samo jednu partiju, Savez komunista) dobio zadatak da nas “drugarski kritikuje”. Neću da pominjem imena, ipak je on danas ugledni borac za slobodu medija. Elem, kritikuje on nas tako, drugarski... ja šjedim (izvinjavam se crnogorskoj braći, tastatura mi još nema meko “š”, nadam se da će umeti da se snađu a i cijene moj trud) na stolici i gutam knedle. Nije mi zbog kritike, nego toliko sam se trudio da pred kraj boravka u Radio Beogradu radim najbolje što znam i umem, pa mi bilo krivo. Oči vlažne, jedva suzbijam da ne krene niz lice...
Do mene šjedi Dule i gleda me, zna da sam emotivac, vidi koliko mi je teško, igra mu koleno. U jednom trenutku, skoči Dule na noge lahgane i počne da brani Božu i mene. Drug Sekretar, šokiran što mu je neko upao u “diskusiju”, pokuša da nastavi na šta mu Dule pred nas pedeset i kusur: “Ti some ćuti!”. E, lako je danas reći partijskom sekretaru da je som, upišeš se potom u neku drugu partiju i mirna Bačka, ali osamdeset i šeste, to nije bio slučaj... hvala ti Dule!
Je l’ ja beše krenuh ono da pišem o BBC-u? E da, krenuh, al’ skrenuh! I Radio Beogradu sam dao deset godina života... I on meni. Pa hajde da mu se vratim, tom Bibisiju. U njemu sam, ipak, upoznao Zevsa sa svog ličnog književnog Olimpa – Boru Pekića. Dolazio je jednom mesečno da snima svoja “Pisma iz Londona”. Visok, nezgrapan, uvek sam se bojao da se ne spotakne o sopstvene noge i razbije, jer kao da je od stakla. Pravi Gospodin sa velikim “G”. Toliko sam mu se divio da sam činio ono što inače ne radim u životu... gurao i podmetao da mu baš ja budem producent u studiju. U studio je uvek ulazio polako da se ne spotakne, pažljivo ga razgledajući kao da po prvi put vidi baš taj tapison, astal, stolicu, mikrofon... Magnetofone nije ni gledao, to su bile, valjda, prekomplikovane sprave. Ja bih stavio traku (to je bila druga vrsta studija – self op - u kojem je novinar smeo da radi sve ono što mu u onom prvom nije bilo dozvoljeno), i seo preko puta njega ispred reglera za mikrofon. Vraćao sam ga po desetak puta jer bi uvek ili lupio rukom o mikrofon ili šakom o astal dok čita. A svaki put mi je bilo tako neprijatno da jednom Pekiću ja, jedno obično novinarsko piskaralo, kažem: “idemo još jednom”. I te sam dane pamtio i bio srećan što sam bio blizu svog heroja.
A nas, novopridošle strance, slali su tog srpnja ‘86. na razne kurseve “aklimatizacije”. Učili nas šta je to Velika Britanija, šta je to BBC, šta je to tekući račun, čekovna knjižica, kreditna kartica... vodili su nas čak i u policijsku stanicu da spoznamo kako izgleda ćelija kod Engleza. Jedan od predavača nas je upozorio: “Vi dolazite iz različitih zemalja, kultura... kod vas je možda normalno da u parku neko dete pomiluje, da mu date čokoladicu.
Molim vas, NEMOJTE to raditi ovde, može vam se desiti da vas uhapse i optuže za seksualno zlostavljanje dece.” Trebalo mi je neko vreme da shvatim šta je uopšte hteo da nam kaže. A kada sam shvatio, bilo mi je strašno žao jadnih Engleza što oni to tako shvataju. Učili su nas da kao novinari BBC-a ne smemo da primimo nikakve poklone, sem krajnje simboličnih, te sam vrativši se iz Škotske sa reportažom o pecari viskija “Glenfidich”, odmah u redakciju doneo i bocu koju su mi tamo poklonili. Što sam, doduše, u Radio Beogradu i inače radio. Kao i sve kolege. Nisu nas učili, ali bio nam je običaj.
Sem toga, obećao sam još jedan putopis sa slikama iz džungle i Ekvadora. Nadoknadiću, časna reč. Ali, steglo mi se nešto u grlu, ne mogu a da ne prozborim koju o ovome. Tek par anegdota...
Za London sam iz Beograda krenuo na Dan borca 1986. godine. Moj prvi radni dan u BBC-ju je bio Dan ustanka naroda i narodnosti Srbije (ovi mlađi, neka gugluju malo i saznaju o kojim je datumima reč, matoriji će se lako snaći). U kancelariju sam ušao u odelu sa kravatom i plehom mamine baklave u ruci, kao poklon svojoj novoj firmi. To je, za 10 godina koliko sam proveo u toj zgradi, bio jedini put da sam obukao odelo i kravatu. Baklave sam nosio još nekoliko puta. BBC je tada emitovao programena 46 jezika, pokrivao je čitavu Evropu a ne samo Daleki i Bliski istok, Afriku i Južnu i Latinsku Ameriku.
Prvi mi je utisak bio: Lele, ala ovde ima mnogo hodnika i duplih vrata na guranje! Protivpožarni propisi u Engleskoj su veoma strogi i nalažu da u svakom dugačkom hodniku bude sijaset duplih vrata, e da se požar ne bi lako širio. Krenem tog prvog dana u kantinu po kafu i nekako paralelno sa mnom se u hodniku stvori jedna dama. Ja iskoračim i otvorim joj vrata, ona prođe. Hodamo zajedno tako i pred narednim vratima, ja opet iskoračim brže i otvorim ih. I tako pet-šest puta. Nakon sedmog me pogleda i nasmeje se: “Vi sigurno niste Englez”, “Nisam”, kažem ja, “kako znate?”. “Pa, nijedan Englez mi ne bi otvorio pet vrata zaredom”.
Kafa je bila odvratna, filteruša, prestao sam da je pijem nakon tog prvog, jedinog i poslednjeg puta. Hrana je bila... pa, šta da vam kažem, bila je subvencionirana pa samim time i jeftina i to je najbolje što se da kazati o BBC-voj kantini. U WC-ima su slavine bile razdvojene, te si kod pranja ruku mogao prste ili da bariš ili smrzavaš. Englezi su to rešavali tako što začepe lavabo, naspu i ‘ladne i vrele vode i u tako pomešanoj vodi i sapunjaju i ispiraju ruke. Ja sam pak bio doktorsko dete, pa mi to sve izgledalo nekako bljak.
U BBC sam imao i najboljeg šefa u životu. Šeficu zapravo, Osječanku Zdenku Krizman, srećom napustila je BBC te nije tamo doživela ovo gašenje. Zdenka je bila profesorka engleskog koja je nekako zalutala u novinarstvo i bila i ostala najbolji urednik kojeg sam u životu imao. A imao sam ih odličnih! Znala je da “oseti” novinara, da ga po sujeti pomiluje taman toliko koliko je potrebno, da iz njega izvuče maksimum a da ga ne razmazi. Bila je redak šef kojoj nije bio problem da prepozna talenat i potencijal i uradi sve što može da dotičnom pomogne da raširi krila. Samouverena, a bez trunke arogancije. Snažna i energična, a da nikada nije digla glas na nekoga. Zdenka, ako ovo kojim slučajem budete čitali, samo da znate da sam i dan danas spreman da krenem na kraj sveta da radim bilo šta, samo ako je za Vas!
Prvi put kada sam ušao u studio na montažu, krenuo sam odmah da šniram traku u magnetofon na šta je producent pao u nesvest. Po povratku iz iste, objasnio mi je da ja, kao novinar, po sindikalnim propisima, nemam pravo ni da pipnem magnetefon, to je posao tonca.
Sekcija se tada zvala “Jugoslovenska” a nije nam bilo dozvoljeno da kažemo ni “srpski” ni “hrvatski” ni “srpsko-hrvatski” jezik. Bilo je to vreme svađa glede u vezi sa nazivom jezika, pa ih je BBC, uvek osetljiv na kontroverze, izbegao ne imenujući jezik. Pet godina kasnije, sekcija se podelila na redakcije na “srpskom” i “hrvatskom” jeziku, a neko vreme se firma čak poigravala i sa “bosanskim”. U čast jezičkom galimatijasu, u nastavku ću pisati na sva ta tri a pridodaću još i crnogorski, pa baš da vidim možete li da pratite! Upozoravam čitaoce da mi se upravo “otkačila” i ruka a i sećanja te da će ova kolumna potrajati...
Tog prvog radnog dana sam čuo jednog kolegu kako telefonira kući i sa svojim sinom priča na engleskom. Ne znam zašto, ali to mi se učinilo nekako strašno tužno i u svoj dnevnik sam zapisao: “Upamti ovo Nenade i vrati se u Jugoslaviju kada ti isteknu 4 godine i 3 meseca ugovora, nemoj da ti se ovo desi”. Ostao sam deset godina, otadžbina mi se malo raspala u međuvremenu... A imao sam lep dnevnik uvezan u crnu kožu, dobio sam ga na poklon od kolega iz Radio Beograda: Duleta, Zorana, Đoleta, Grandomana, Bože... Uz dnevnik je išao i crni kožni novčanik i kaiš. Dopisivali smo se. Pismima, sve sa markom i kovertom, e-maila još nije bilo. U tim pismima sam na pitanja: “Kako je u Londonu?” uvek odgovarao da “nebo nije kao nad Beogradom, nikada dovoljno sunca”. Kada sam prvi put došao na odmor u Beograd, na aerodromu su me sačekali Dule i Zoki i umesto pozdrava uprli prste gore uz: “Vidi nebo, bog te ....”
Sećam se poslednjeg redakcijskog sastanka na Prvom programu Radio Beograda, lipnja mjeseca ‘86. a pred polazak za Englesku. Naime, Božu i mene su, kao “podmladak”, postavili za dežurne urednike prazničnog programa za Dan Mladosti. Boža i ja, kao revolucionarni podmladak, osmislili svašta što je tada bilo “rizično”, te su nam uoči praznika gomilu emisija “demfovali” i “skraćivali im vrhove”, kako je voleo da se izrazi moj tadašnji Glodur, Nikola Mirkov. Manje više to, nego na tom redakcijskom sastanku je partijski sekretar (a imali smo tada samo jednu partiju, Savez komunista) dobio zadatak da nas “drugarski kritikuje”. Neću da pominjem imena, ipak je on danas ugledni borac za slobodu medija. Elem, kritikuje on nas tako, drugarski... ja šjedim (izvinjavam se crnogorskoj braći, tastatura mi još nema meko “š”, nadam se da će umeti da se snađu a i cijene moj trud) na stolici i gutam knedle. Nije mi zbog kritike, nego toliko sam se trudio da pred kraj boravka u Radio Beogradu radim najbolje što znam i umem, pa mi bilo krivo. Oči vlažne, jedva suzbijam da ne krene niz lice...
Do mene šjedi Dule i gleda me, zna da sam emotivac, vidi koliko mi je teško, igra mu koleno. U jednom trenutku, skoči Dule na noge lahgane i počne da brani Božu i mene. Drug Sekretar, šokiran što mu je neko upao u “diskusiju”, pokuša da nastavi na šta mu Dule pred nas pedeset i kusur: “Ti some ćuti!”. E, lako je danas reći partijskom sekretaru da je som, upišeš se potom u neku drugu partiju i mirna Bačka, ali osamdeset i šeste, to nije bio slučaj... hvala ti Dule!
Je l’ ja beše krenuh ono da pišem o BBC-u? E da, krenuh, al’ skrenuh! I Radio Beogradu sam dao deset godina života... I on meni. Pa hajde da mu se vratim, tom Bibisiju. U njemu sam, ipak, upoznao Zevsa sa svog ličnog književnog Olimpa – Boru Pekića. Dolazio je jednom mesečno da snima svoja “Pisma iz Londona”. Visok, nezgrapan, uvek sam se bojao da se ne spotakne o sopstvene noge i razbije, jer kao da je od stakla. Pravi Gospodin sa velikim “G”. Toliko sam mu se divio da sam činio ono što inače ne radim u životu... gurao i podmetao da mu baš ja budem producent u studiju. U studio je uvek ulazio polako da se ne spotakne, pažljivo ga razgledajući kao da po prvi put vidi baš taj tapison, astal, stolicu, mikrofon... Magnetofone nije ni gledao, to su bile, valjda, prekomplikovane sprave. Ja bih stavio traku (to je bila druga vrsta studija – self op - u kojem je novinar smeo da radi sve ono što mu u onom prvom nije bilo dozvoljeno), i seo preko puta njega ispred reglera za mikrofon. Vraćao sam ga po desetak puta jer bi uvek ili lupio rukom o mikrofon ili šakom o astal dok čita. A svaki put mi je bilo tako neprijatno da jednom Pekiću ja, jedno obično novinarsko piskaralo, kažem: “idemo još jednom”. I te sam dane pamtio i bio srećan što sam bio blizu svog heroja.
A nas, novopridošle strance, slali su tog srpnja ‘86. na razne kurseve “aklimatizacije”. Učili nas šta je to Velika Britanija, šta je to BBC, šta je to tekući račun, čekovna knjižica, kreditna kartica... vodili su nas čak i u policijsku stanicu da spoznamo kako izgleda ćelija kod Engleza. Jedan od predavača nas je upozorio: “Vi dolazite iz različitih zemalja, kultura... kod vas je možda normalno da u parku neko dete pomiluje, da mu date čokoladicu.
Molim vas, NEMOJTE to raditi ovde, može vam se desiti da vas uhapse i optuže za seksualno zlostavljanje dece.” Trebalo mi je neko vreme da shvatim šta je uopšte hteo da nam kaže. A kada sam shvatio, bilo mi je strašno žao jadnih Engleza što oni to tako shvataju. Učili su nas da kao novinari BBC-a ne smemo da primimo nikakve poklone, sem krajnje simboličnih, te sam vrativši se iz Škotske sa reportažom o pecari viskija “Glenfidich”, odmah u redakciju doneo i bocu koju su mi tamo poklonili. Što sam, doduše, u Radio Beogradu i inače radio. Kao i sve kolege. Nisu nas učili, ali bio nam je običaj.
Pridruži se MONDO zajednici.