Čitave brigade stranačkih podmladaka već duže vreme, od jutra do mraka, vise na svim mogućim domaćim portalima i udaraju minuse i pluseve svojim i protivničkim partijama. Gde god se, bilo kojim povodom, piše o ovom ili onom političaru, eto vrednih omladinaca da ga lično i odlučno overe ili, čak, počaste komentarom. Ne znam da li to ima nekog efekta, ali, po žestini i grubosti komentara, zaključujem da bi trebalo da posluži za o(p)stajanje jake i strasne mržnje. I kao ideja, takva partijska prepucavanja, uz upotrebu novih medija, deluju mi nekako morbidno. A zapravo se, u suštini, ne dogadja ništa novo.
Još je srpska demokratija u povoju, ona od pre sto godina, upamćena po proizvodnji partijske netrpeljivosti. Pred izbore i opasnim neprijateljstvima. U to vreme, kada su se saopštavali rezultati izbora i ukoliko je dolazilo do promene vlasti na lokalnom ili državnom nivou, kako pišu ondašnje novine beogradske, ne retko su se dogadjala ubistva, prebijanja, šikaniranja ili, pak, sprovodile druge vrste odmazde prema političkim protivnicima. Išlo se, kažu, od kuće do kuće, čupale tarabe i lomile o ledja onih koji su politički poraženi. Nakon sledećih izbora stvari su se ponavljale u oštrijem ili blažem tonu, ali uglavnom se nije odustajalo od fizičkog iskaljivanja mržnje.
To što se politika doživljava i kao borba na život i smrt često nas je skupo koštalo. Ali, još uvek, ni na vidiku, nema drugačijih znakova. Matrica ludila kao da prosto ide uz ono što se ovde zove politika. I, svi se ponašaju kao da je to nešto sasvim normalno.
A nije normalno. Kao što ni neke druge stvari ovde nisu normalne, iako se dešavaju decenijama. Eto, na primer, nije u redu da se za sitnu kradju ide na robiju, a da se krupno „otudjenje imovine“ tretira kao malverzacija i protagonisti prolaze bez zatvorske kazne. Da se ubicama skoro redovno kazne smanjuju. Da kriminalci sa desetinama krivičnih prijava slobodno šetaju, jer ih uvek neko ili nešto štiti. I još, pre prvo nego poslednje, nije u redu da se ovde oduvek pamet ne ceni, a gola sila i te kako respektuje.
Ukoliko je mnogo toga naopako i traje već dva veka, onda nešto baš gadno ne štima. Nekome sa strane, verovatno, delujemo kao, blago rečeno, zastareli model društva. Moje je mišljenje da smo, i to ne samo iz pobrojanih razloga, više nego zreli za totalno apdejtovanje. Ali, ako dva veka nisu bila dovoljna da se makar kardinalne stvari počnu menjati, onda ne znam kad će i da li će vreme za promene uopšte doći.
Srpska literatura, pozorište i film prepuni su surovih priča o naravima. Interesantno je da su najpoznatije one pisane ili igrane kao satira, komedija ili farsa. Čini se da je autorima to bio možda i jedini način da dopru do čitalaca i gledalaca koji baš ne vole tragedije. Pogotovo ne na svoj račun. Sterija, Domanović, Nušić, Kovačević su ne samo majstori svoga zanata, već i najveći poznavaoci ovdašnje specifične karakterologije. Mnogi, čak i vrlo mladi, znaju i poduže efektne replike iz njihovih dela. Slatko se pritom smeju, iz sveg srca. Mislim i da dobro razumeju sve finese tih poruka. A, opet, ta spoznaja ne utiče na promene ponašanja u realnom životu, pa se, ne retko, čini da se neki ljudi u stvarnosti ponašaju po obrascima (ne)napisanih komedija (tragedija).
Mržnja novijeg datuma prema, recimo, Vilotićima, Topalovićima, ovim ili onim partijama, razlikuje se od prethodnih samo po savremenosti sredstava koja se upotrebljavaju u njenom manifestovanju. Otuda i internet, eto, dobi svoju dodatnu upotrebnu vrednost.
To što se politika doživljava i kao borba na život i smrt često nas je skupo koštalo. Ali, još uvek, ni na vidiku, nema drugačijih znakova. Matrica ludila kao da prosto ide uz ono što se ovde zove politika. I, svi se ponašaju kao da je to nešto sasvim normalno.
A nije normalno. Kao što ni neke druge stvari ovde nisu normalne, iako se dešavaju decenijama. Eto, na primer, nije u redu da se za sitnu kradju ide na robiju, a da se krupno „otudjenje imovine“ tretira kao malverzacija i protagonisti prolaze bez zatvorske kazne. Da se ubicama skoro redovno kazne smanjuju. Da kriminalci sa desetinama krivičnih prijava slobodno šetaju, jer ih uvek neko ili nešto štiti. I još, pre prvo nego poslednje, nije u redu da se ovde oduvek pamet ne ceni, a gola sila i te kako respektuje.
Ukoliko je mnogo toga naopako i traje već dva veka, onda nešto baš gadno ne štima. Nekome sa strane, verovatno, delujemo kao, blago rečeno, zastareli model društva. Moje je mišljenje da smo, i to ne samo iz pobrojanih razloga, više nego zreli za totalno apdejtovanje. Ali, ako dva veka nisu bila dovoljna da se makar kardinalne stvari počnu menjati, onda ne znam kad će i da li će vreme za promene uopšte doći.
Srpska literatura, pozorište i film prepuni su surovih priča o naravima. Interesantno je da su najpoznatije one pisane ili igrane kao satira, komedija ili farsa. Čini se da je autorima to bio možda i jedini način da dopru do čitalaca i gledalaca koji baš ne vole tragedije. Pogotovo ne na svoj račun. Sterija, Domanović, Nušić, Kovačević su ne samo majstori svoga zanata, već i najveći poznavaoci ovdašnje specifične karakterologije. Mnogi, čak i vrlo mladi, znaju i poduže efektne replike iz njihovih dela. Slatko se pritom smeju, iz sveg srca. Mislim i da dobro razumeju sve finese tih poruka. A, opet, ta spoznaja ne utiče na promene ponašanja u realnom životu, pa se, ne retko, čini da se neki ljudi u stvarnosti ponašaju po obrascima (ne)napisanih komedija (tragedija).
Mržnja novijeg datuma prema, recimo, Vilotićima, Topalovićima, ovim ili onim partijama, razlikuje se od prethodnih samo po savremenosti sredstava koja se upotrebljavaju u njenom manifestovanju. Otuda i internet, eto, dobi svoju dodatnu upotrebnu vrednost.