E, za to je potrebno daleko veće naprezanje mozga nego nožnih mišića. Jer, ono patentirano u Barseloni što gledamo već pet-šest godina stvarno jeste plod ozbiljnog promišljanja. I to, na duge staze. Napravljeni su, najpre, mali fudbaleri koji mogu da igraju pas na prvu loptu, i to punih devedeset minuta. Oni su, zatim, prošli sve selekcije do seniora. U tom uzrastu kod svakog dodavanja iz prve (decenijom treniranja) igrači bi trebalo da imaju bar nekoliko rešenja. Znači, uz fudbalsku veštinu i fantastičan pregled igre.
A čim izgube loptu (možda ključni zadatak) na juriš moraju krenuti prema rivalskim igračima da je ponovo osvoje. I to su osnove te taktički, fizički i, posebno, tehnički izuzetno teške igre. Jer, famozna dominacija poseda lopte ovde je i u funkciji ubistvenog zamaranja rivala. Zapravo, dokazano je da jurenje za loptom bez rezultata posle nekog vremena ubija volju kod igrača, a i neverovatno fizički zamara. U momentima kad se lopta i osvoji često su baš primetni bezidejnost i umor. Otuda, valjda, i izostaju brze kontra akcije koje bi bile pravi, efikasan odgovor.
Pomenuti model igre, iako dominira već toliko vremena, nije isključivi patent Barse i crveno-žutih. To će reći, niko ne brani i drugima da ga primene. Ako mogu. I, tu je izgleda jedan od većih problema - svako ko je igrao fudbal, makar i na poljančetu, zna koliko je teško igrati preciznu pas-igru . Bez obzira što je tačno dodavanje lopte osnova fudbala i uči se od dečjeg uzrasta, odnosno tzv. petlića, ovaj elemenat je daleko najteži i malo je igrača koji mogu da ga unaprede do koliko-toliko prihvatljivog nivoa. A za prihvatanje sistema tika-taka u timu je potrebno barem pet-šest upravo takvih majstora lopte. I, eto, zašto niko ne igra tu igru osim pominjanih, slavljenih i omrznutih ševaroša iz Katalunje i Španije.
Znam, a znate i vi da su neki pokušavali slično i da je to bilo više žalosno nego smešno. Ima ih koji i dalje pokušavaju.
Možda, medjutim , a da mi ne znamo, neko i ovde, kod nas kreće od rada sa talentovanom decom. Bilo bi, naravno, sjajno da mu se pomogne (ako ikako može) jer ako se postigne kakav-takav vidljiv rezultat to će već mnogo značiti za podizanje kvaliteta domaćeg fudbala. Zapravo, ne treba ovde pošto-poto težiti tika-taki. To će naravno i biti vremenom prevazidjeno, ali se mora raditi sa decom na što boljoj fudbalskoj tehnici i bazičnim elementima, poput trkačkih ili elemenata snage. Da se mene i vas pita (a ne pita nas se) potencirali bi maštovitost u igri, slobodu šuta, driblinge i druge fore koje donose radost igranja. Zapravo, nadgradnju onoga čega još ima u ponekom dvorištu ili na poljančetu. A baš toga odavno nema u našem fudbalu.
Kako se samo većina naših reprezentativca muči da uštopuje iz prve dugi i snažan pas! Dok oni smiruju loptu iz jedno pet-šest dodira, protivnički igrači garantovano odnose tu loptu. I da je to sve, pa djene-djene. Iz aviona se vidi - tehnika nula, a oni u reprezentaciji ?! Jeste sramota što je tako, ali tako je. To što su nas u kategoriji do 19 godina Francuzi, Englezi pobedili, a Hrvati demolirali samo je dokaz više gde smo trenutno.
E sad, da bismo dobili kakav-takav odgovor na pitanje zašto morali bismo da znamo ko sve radi sa decom u ovdašnjem fudbalu? Da li je zaista tačno da su naši klinci baš toliko netalentovani?! Kako se selekcija igrača vrši po fazama od petlića do prvog tima, gde nestaju talentovani, zašto se favorizuju osrednji i poslušni...? I na kraju, a može da bude i na početku, zašto je sve manje časova fizičkog u svim školama - od osnovne do fakulteta?
Sve ovo navodi na zaključak da bi bilo dobro da pametni i sposobni vode naš fudbal, jer je mnogo pametnih u poslednjih dvadesetak godina, što milom što silom, otišlo baš sa naših stadiona. Tzv. sposobni su još tu, ali veštine kojima se oni danas služe nisu u interesu fudbala već, kako kažu, biznisa. I to, uglavnom ličnog , eventualno grupnog. Njihova ,svima dobro znana „tika-taka“ igra u Savezu i klubovima traje li traje. Opstaju, nameću se, bivaju delegirani, birani...
Što jes’-jes’, muljaju baš majstorski. Ali, jesu li stvarno nepobedivi?!
A čim izgube loptu (možda ključni zadatak) na juriš moraju krenuti prema rivalskim igračima da je ponovo osvoje. I to su osnove te taktički, fizički i, posebno, tehnički izuzetno teške igre. Jer, famozna dominacija poseda lopte ovde je i u funkciji ubistvenog zamaranja rivala. Zapravo, dokazano je da jurenje za loptom bez rezultata posle nekog vremena ubija volju kod igrača, a i neverovatno fizički zamara. U momentima kad se lopta i osvoji često su baš primetni bezidejnost i umor. Otuda, valjda, i izostaju brze kontra akcije koje bi bile pravi, efikasan odgovor.
Pomenuti model igre, iako dominira već toliko vremena, nije isključivi patent Barse i crveno-žutih. To će reći, niko ne brani i drugima da ga primene. Ako mogu. I, tu je izgleda jedan od većih problema - svako ko je igrao fudbal, makar i na poljančetu, zna koliko je teško igrati preciznu pas-igru . Bez obzira što je tačno dodavanje lopte osnova fudbala i uči se od dečjeg uzrasta, odnosno tzv. petlića, ovaj elemenat je daleko najteži i malo je igrača koji mogu da ga unaprede do koliko-toliko prihvatljivog nivoa. A za prihvatanje sistema tika-taka u timu je potrebno barem pet-šest upravo takvih majstora lopte. I, eto, zašto niko ne igra tu igru osim pominjanih, slavljenih i omrznutih ševaroša iz Katalunje i Španije.
Znam, a znate i vi da su neki pokušavali slično i da je to bilo više žalosno nego smešno. Ima ih koji i dalje pokušavaju.
Možda, medjutim , a da mi ne znamo, neko i ovde, kod nas kreće od rada sa talentovanom decom. Bilo bi, naravno, sjajno da mu se pomogne (ako ikako može) jer ako se postigne kakav-takav vidljiv rezultat to će već mnogo značiti za podizanje kvaliteta domaćeg fudbala. Zapravo, ne treba ovde pošto-poto težiti tika-taki. To će naravno i biti vremenom prevazidjeno, ali se mora raditi sa decom na što boljoj fudbalskoj tehnici i bazičnim elementima, poput trkačkih ili elemenata snage. Da se mene i vas pita (a ne pita nas se) potencirali bi maštovitost u igri, slobodu šuta, driblinge i druge fore koje donose radost igranja. Zapravo, nadgradnju onoga čega još ima u ponekom dvorištu ili na poljančetu. A baš toga odavno nema u našem fudbalu.
Kako se samo većina naših reprezentativca muči da uštopuje iz prve dugi i snažan pas! Dok oni smiruju loptu iz jedno pet-šest dodira, protivnički igrači garantovano odnose tu loptu. I da je to sve, pa djene-djene. Iz aviona se vidi - tehnika nula, a oni u reprezentaciji ?! Jeste sramota što je tako, ali tako je. To što su nas u kategoriji do 19 godina Francuzi, Englezi pobedili, a Hrvati demolirali samo je dokaz više gde smo trenutno.
E sad, da bismo dobili kakav-takav odgovor na pitanje zašto morali bismo da znamo ko sve radi sa decom u ovdašnjem fudbalu? Da li je zaista tačno da su naši klinci baš toliko netalentovani?! Kako se selekcija igrača vrši po fazama od petlića do prvog tima, gde nestaju talentovani, zašto se favorizuju osrednji i poslušni...? I na kraju, a može da bude i na početku, zašto je sve manje časova fizičkog u svim školama - od osnovne do fakulteta?
Sve ovo navodi na zaključak da bi bilo dobro da pametni i sposobni vode naš fudbal, jer je mnogo pametnih u poslednjih dvadesetak godina, što milom što silom, otišlo baš sa naših stadiona. Tzv. sposobni su još tu, ali veštine kojima se oni danas služe nisu u interesu fudbala već, kako kažu, biznisa. I to, uglavnom ličnog , eventualno grupnog. Njihova ,svima dobro znana „tika-taka“ igra u Savezu i klubovima traje li traje. Opstaju, nameću se, bivaju delegirani, birani...
Što jes’-jes’, muljaju baš majstorski. Ali, jesu li stvarno nepobedivi?!
