Sve što je u vezi datih golova u jednoj godini je OK, ali razvijati iz toga priču - ko je najbolji fudbaler ili strelac od kad je sveta i veka do danas mislim da je nategnuta stvar , i kao takva nepotrebna i nekorisna. Reč je o zaista velikim igračima, ali koji su igrali u davna, ne tako davna vremena i evo danas. Bili su ili jesu fantastični, ali isto tako toliko različiti u svakom pogledu da ih je gotovo nemoguće porediti.

Pele, nezvanično još uvek najveća legenda u istoriji fudbala, pojavio se kao potpuno nepoznati sedamnaestogodišnjak u dresu Brazila davne 1958. godine na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Veštinom, stilom i efikasnošću za tih dvadesetak dana oduševio je fudbalski svet. Zasenio je sve do tada vidjeno nevidjenom magijom. Lopta se, kad je bila kod Pelea, kretala baš onako kako je on hteo i, činilo se, išla čuvarima kroz noge kad god je to poželeo. U mreži je bila skoro svaki put kad se za to ukazala šansa.

Do tada nevidjeno čudo, od jednog još uvek klinca, a velikog igrača!

Šteta što je malo snimaka sačuvano o tom Svetskom prvenstvu gde je Brazil osvojio prvu titulu. A reč je uglavnom o filmskim storijama radjenim za tzv Filmske žurnale koji su se u bioskopima prikazivali uvek pre glavnog filma.Jer, televizija je u to vreme i u svetu bila novost, a ovde tek počela da se prikazuje u nekakvoj eksperimentalnoj fazi. Prvi tv prijemnici su bili vrlo skupi, pa smo ih u Beogradu (a verovatno je slično bilo i u drugi mestima) vidjali u izlozima prodavnica tehničke robe ili u prostorijama tzv Mesnih zajednica.

Ekran mali, slika crno-bela, nas na stotine u nevelikom prostoru MZ- fudbalski provod prvog reda u to doba. Još, ako dodjemo ranije, kao najmladji mogli smo da posedamo na patos u prvi red, tik ispod tv aparata. Takvo masovno televizijsko praćenje fudbala, navijanje, komentarisanje, dobacivanje- prosto nas je teralo da do besvesti pikamo fudbal na ulici ili u dvorištu, a nijedan razgovor nije mogao da prodje bez te teme.

Svako od nas hteo je tada da bude baš Pele.

Sledeće Svetsko prvenstvo održano je u Čileu. Predaleko za evropsku, a i našu televiziju tog doba. I tamo je sjajan bio Pele, a trake sa snimcima tih utakmica su stizale ovde više brodovima nego avionima. Gledali smo tako mnoge utakmice, a da smo rezultat znali skoro nedelju dana ranije. Ali, i to je bila velika stvar. Naravno da neću propustiti da podsetim da je Jugoslavija u Čileu imala fantastičnu reprezentaciju. Osvojili smo četvrto mesto nakon baš bezveznog poraza od Čehoslovačke, a Dragoslav Šekularac je uvršten medju najbolje igrače sveta tog vremena.Pele je opet bio najbolji.

Na narednom prvenstvu u Engleskoj skrljali su ga neki Bugari i to toliko da zbog povreda na terenu posle nije sastavio ni jednu celu utakmicu. Brazil je ispao, a titulu su uzeli Englezi golom koji nije postojao. Na Vembliju je protiv Z.Nemačke sa desetak metara iskosa snažno šutirao Harst. Lopta je pogodila prečku ,udarila u travu pre gol-crte, ali su pomoćni i glavni sudija pokazali na centar. Nepravda, i to u finalu. Ništa novo, zar ne? Tu je, na tom šampionatu, zapravo počinjao kraj Peleove blistave karijere.

Danas je pomalo čudan sledeći podatak, ali i tačan: Pele je igrao sve vreme za brazilski klub Santos i , kažu, nije maštao o evropskim klubovima. Pamtim da se tada u štampi nevidjenim i fantastičnim nazivao način na koji je taj čovek štopovao loptu grudima u skoku, vodio je tako što je on uvek bio izmedju lopte i protivničkog igrača....

Na treninzima pionira, sećam se, svi smo pokušavali to da izvodimo, a treneri su govorili: kamo lepe sreće da još neko može da radi s loptom to što radi Pele. I to u punom trku.

Gerd Miler, omaleni nemački centarfor, čovek koji se sedamdesetih godina nadavao golova iz tzv otpadaka u šesnaestercu, bio je u isto vreme i hvaljen i kudjen, ali i efikasan do bola. Trpao je golove stopalom, petom, kolenom, ramenom, ledjima, glavom... Mislim da ni jedan gol iz igre nije dao sa veće udaljenosti od šesnaest metara. A, uglavnom je to bilo sa pola metra, metar, dva ili tri.

Mali, stamen, nisko težište, jak na lopti. Čučao je uvek negde u liniji ofsajda. Sudija svira jednom nedozvoljenu poziciju, svira drugi put, treći put lopta u mreži, a niko se ne oglašava. Miler pobednički širi ruke, lopta jeste tek prešla liniju- gol se priznaje.

Ponekad je tako kilavo ulazila u gol da nije dostizala ni da mrežu zatrese. Ali, Gerd je bio majstor da ga da, a da ni on ni protivnički igrači, pa ni publika ustvari nisu znali na koju foru ga je dao.

Sličan je, čini mi se, bio Zvezdin tadašnji centarfor Prljinčević. Njega je Dragan Džajić bukvalno gadjao sa levog krila u glavu. Bilo da ga udari u čelo ili potiljak ona je ulazila u mrežu. Ni Prljinac često nije bio svestan da ga je dao sve dok nije čuo eksploziju oduševljenja sa tribina.

Gerd Miler jeste do pre Mesija bio rekorder po broju datih golova u godini za Bajren, ali je kao igrač ipak mnogo značajniji zato što je odlučujućim golovima u dresu zapadno-nemačke reprezetacije svojoj zemlji doneo titulu na Svetskom prvenstvu baš u Saveznoj republici Nemačkoj davne 1974. godine.

Gledao sam ga nekoliko puta u Beogradu uživo. Ništa posebno, ali prava mašina za davanje golova! Kad ti ga on da kidaš se na froncle kad shvatiš na koju „seljačku foru“ ti ga je uvukao. Taj je znao da ga da i glavom u skoku sa igračima po metar višim od sebe, plus golman. Kako, niko nije znao, a i sada verovatno ne zna. Htela ga je lopta i to ti je !

Lionel Mesi, fantastičan i tek u punoj snazi. Prevazišao je i Pelea i Milera po broju datih golova. Njega ćemo , nadam se, još dugo gledati u sjajnim izdanjima. Mislim da iz tog razloga ispod njegovog imena još ne treba podvlačiti nikakve crte. Uostalom,i problem bi bio gotovo elementaran kad bismo pokušali poredjenja Mesija, Milera i Pelea. Jer, potpuno su to različiti igrači.A ogromna je i razlika izmedju fudbala koji se igrao pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, i ovog danas. Jednostavno, nema realnih parametara po kojim bismo egzaktno utvrdili da je neko bolji, a neko lošiji.

Uostalom, fudbal je čudo od igre koju iz godine u godinu i iz decenije u deceniju izmaštaju i kreiraju najbolji igrači. Nikako treneri. Oni su taj magnet, kod njih je magija, oni igraju igru na koju smo kao na drogu svesno navučeni nas nekoliko milijardi fudbalskih zanesenjaka. Pa neka tako i ostane.

Sve što je u vezi datih golova u jednoj godini je OK, ali razvijati iz toga priču - ko je najbolji fudbaler ili strelac od kad je sveta i veka do danas mislim da je nategnuta stvar , i kao takva nepotrebna i nekorisna. Reč je o zaista velikim igračima, ali koji su igrali u davna, ne tako davna vremena i evo danas. Bili su ili jesu fantastični, ali isto tako toliko različiti u svakom pogledu da ih je gotovo nemoguće porediti.

Pele, nezvanično još uvek najveća legenda u istoriji fudbala, pojavio se kao potpuno nepoznati sedamnaestogodišnjak u dresu Brazila davne 1958. godine na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Veštinom, stilom i efikasnošću za tih dvadesetak dana oduševio je fudbalski svet. Zasenio je sve do tada vidjeno nevidjenom magijom. Lopta se, kad je bila kod Pelea, kretala baš onako kako je on hteo i, činilo se, išla čuvarima kroz noge kad god je to poželeo. U mreži je bila skoro svaki put kad se za to ukazala šansa.

Do tada nevidjeno čudo, od jednog još uvek klinca, a velikog igrača!

Šteta što je malo snimaka sačuvano o tom Svetskom prvenstvu gde je Brazil osvojio prvu titulu. A reč je uglavnom o filmskim storijama radjenim za tzv Filmske žurnale koji su se u bioskopima prikazivali uvek pre glavnog filma.Jer, televizija je u to vreme i u svetu bila novost, a ovde tek počela da se prikazuje u nekakvoj eksperimentalnoj fazi. Prvi tv prijemnici su bili vrlo skupi, pa smo ih u Beogradu (a verovatno je slično bilo i u drugi mestima) vidjali u izlozima prodavnica tehničke robe ili u prostorijama tzv Mesnih zajednica.

Ekran mali, slika crno-bela, nas na stotine u nevelikom prostoru MZ- fudbalski provod prvog reda u to doba. Još, ako dodjemo ranije, kao najmladji mogli smo da posedamo na patos u prvi red, tik ispod tv aparata. Takvo masovno televizijsko praćenje fudbala, navijanje, komentarisanje, dobacivanje- prosto nas je teralo da do besvesti pikamo fudbal na ulici ili u dvorištu, a nijedan razgovor nije mogao da prodje bez te teme.

Svako od nas hteo je tada da bude baš Pele.

Sledeće Svetsko prvenstvo održano je u Čileu. Predaleko za evropsku, a i našu televiziju tog doba. I tamo je sjajan bio Pele, a trake sa snimcima tih utakmica su stizale ovde više brodovima nego avionima. Gledali smo tako mnoge utakmice, a da smo rezultat znali skoro nedelju dana ranije. Ali, i to je bila velika stvar. Naravno da neću propustiti da podsetim da je Jugoslavija u Čileu imala fantastičnu reprezentaciju. Osvojili smo četvrto mesto nakon baš bezveznog poraza od Čehoslovačke, a Dragoslav Šekularac je uvršten medju najbolje igrače sveta tog vremena.Pele je opet bio najbolji.

Na narednom prvenstvu u Engleskoj skrljali su ga neki Bugari i to toliko da zbog povreda na terenu posle nije sastavio ni jednu celu utakmicu. Brazil je ispao, a titulu su uzeli Englezi golom koji nije postojao. Na Vembliju je protiv Z.Nemačke sa desetak metara iskosa snažno šutirao Harst. Lopta je pogodila prečku ,udarila u travu pre gol-crte, ali su pomoćni i glavni sudija pokazali na centar. Nepravda, i to u finalu. Ništa novo, zar ne? Tu je, na tom šampionatu, zapravo počinjao kraj Peleove blistave karijere.

Danas je pomalo čudan sledeći podatak, ali i tačan: Pele je igrao sve vreme za brazilski klub Santos i , kažu, nije maštao o evropskim klubovima. Pamtim da se tada u štampi nevidjenim i fantastičnim nazivao način na koji je taj čovek štopovao loptu grudima u skoku, vodio je tako što je on uvek bio izmedju lopte i protivničkog igrača....

Na treninzima pionira, sećam se, svi smo pokušavali to da izvodimo, a treneri su govorili: kamo lepe sreće da još neko može da radi s loptom to što radi Pele. I to u punom trku.

Gerd Miler, omaleni nemački centarfor, čovek koji se sedamdesetih godina nadavao golova iz tzv otpadaka u šesnaestercu, bio je u isto vreme i hvaljen i kudjen, ali i efikasan do bola. Trpao je golove stopalom, petom, kolenom, ramenom, ledjima, glavom... Mislim da ni jedan gol iz igre nije dao sa veće udaljenosti od šesnaest metara. A, uglavnom je to bilo sa pola metra, metar, dva ili tri.

Mali, stamen, nisko težište, jak na lopti. Čučao je uvek negde u liniji ofsajda. Sudija svira jednom nedozvoljenu poziciju, svira drugi put, treći put lopta u mreži, a niko se ne oglašava. Miler pobednički širi ruke, lopta jeste tek prešla liniju- gol se priznaje.

Ponekad je tako kilavo ulazila u gol da nije dostizala ni da mrežu zatrese. Ali, Gerd je bio majstor da ga da, a da ni on ni protivnički igrači, pa ni publika ustvari nisu znali na koju foru ga je dao.

Sličan je, čini mi se, bio Zvezdin tadašnji centarfor Prljinčević. Njega je Dragan Džajić bukvalno gadjao sa levog krila u glavu. Bilo da ga udari u čelo ili potiljak ona je ulazila u mrežu. Ni Prljinac često nije bio svestan da ga je dao sve dok nije čuo eksploziju oduševljenja sa tribina.

Gerd Miler jeste do pre Mesija bio rekorder po broju datih golova u godini za Bajren, ali je kao igrač ipak mnogo značajniji zato što je odlučujućim golovima u dresu zapadno-nemačke reprezetacije svojoj zemlji doneo titulu na Svetskom prvenstvu baš u Saveznoj republici Nemačkoj davne 1974. godine.

Gledao sam ga nekoliko puta u Beogradu uživo. Ništa posebno, ali prava mašina za davanje golova! Kad ti ga on da kidaš se na froncle kad shvatiš na koju „seljačku foru“ ti ga je uvukao. Taj je znao da ga da i glavom u skoku sa igračima po metar višim od sebe, plus golman. Kako, niko nije znao, a i sada verovatno ne zna. Htela ga je lopta i to ti je !

Lionel Mesi, fantastičan i tek u punoj snazi. Prevazišao je i Pelea i Milera po broju datih golova. Njega ćemo , nadam se, još dugo gledati u sjajnim izdanjima. Mislim da iz tog razloga ispod njegovog imena još ne treba podvlačiti nikakve crte. Uostalom,i problem bi bio gotovo elementaran kad bismo pokušali poredjenja Mesija, Milera i Pelea. Jer, potpuno su to različiti igrači.A ogromna je i razlika izmedju fudbala koji se igrao pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, i ovog danas. Jednostavno, nema realnih parametara po kojim bismo egzaktno utvrdili da je neko bolji, a neko lošiji.

Uostalom, fudbal je čudo od igre koju iz godine u godinu i iz decenije u deceniju izmaštaju i kreiraju najbolji igrači. Nikako treneri. Oni su taj magnet, kod njih je magija, oni igraju igru na koju smo kao na drogu svesno navučeni nas nekoliko milijardi fudbalskih zanesenjaka. Pa neka tako i ostane.

Sve što je u vezi datih golova u jednoj godini je OK, ali razvijati iz toga priču - ko je najbolji fudbaler ili strelac od kad je sveta i veka do danas mislim da je nategnuta stvar , i kao takva nepotrebna i nekorisna. Reč je o zaista velikim igračima, ali koji su igrali u davna, ne tako davna vremena i evo danas. Bili su ili jesu fantastični, ali isto tako toliko različiti u svakom pogledu da ih je gotovo nemoguće porediti.

Pele, nezvanično još uvek najveća legenda u istoriji fudbala, pojavio se kao potpuno nepoznati sedamnaestogodišnjak u dresu Brazila davne 1958. godine na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Veštinom, stilom i efikasnošću za tih dvadesetak dana oduševio je fudbalski svet. Zasenio je sve do tada vidjeno nevidjenom magijom. Lopta se, kad je bila kod Pelea, kretala baš onako kako je on hteo i, činilo se, išla čuvarima kroz noge kad god je to poželeo. U mreži je bila skoro svaki put kad se za to ukazala šansa.

Do tada nevidjeno čudo, od jednog još uvek klinca, a velikog igrača!

Šteta što je malo snimaka sačuvano o tom Svetskom prvenstvu gde je Brazil osvojio prvu titulu. A reč je uglavnom o filmskim storijama radjenim za tzv Filmske žurnale koji su se u bioskopima prikazivali uvek pre glavnog filma.Jer, televizija je u to vreme i u svetu bila novost, a ovde tek počela da se prikazuje u nekakvoj eksperimentalnoj fazi. Prvi tv prijemnici su bili vrlo skupi, pa smo ih u Beogradu (a verovatno je slično bilo i u drugi mestima) vidjali u izlozima prodavnica tehničke robe ili u prostorijama tzv Mesnih zajednica.

Ekran mali, slika crno-bela, nas na stotine u nevelikom prostoru MZ- fudbalski provod prvog reda u to doba. Još, ako dodjemo ranije, kao najmladji mogli smo da posedamo na patos u prvi red, tik ispod tv aparata. Takvo masovno televizijsko praćenje fudbala, navijanje, komentarisanje, dobacivanje- prosto nas je teralo da do besvesti pikamo fudbal na ulici ili u dvorištu, a nijedan razgovor nije mogao da prodje bez te teme.

Svako od nas hteo je tada da bude baš Pele.

Sledeće Svetsko prvenstvo održano je u Čileu. Predaleko za evropsku, a i našu televiziju tog doba. I tamo je sjajan bio Pele, a trake sa snimcima tih utakmica su stizale ovde više brodovima nego avionima. Gledali smo tako mnoge utakmice, a da smo rezultat znali skoro nedelju dana ranije. Ali, i to je bila velika stvar. Naravno da neću propustiti da podsetim da je Jugoslavija u Čileu imala fantastičnu reprezentaciju. Osvojili smo četvrto mesto nakon baš bezveznog poraza od Čehoslovačke, a Dragoslav Šekularac je uvršten medju najbolje igrače sveta tog vremena.Pele je opet bio najbolji.

Na narednom prvenstvu u Engleskoj skrljali su ga neki Bugari i to toliko da zbog povreda na terenu posle nije sastavio ni jednu celu utakmicu. Brazil je ispao, a titulu su uzeli Englezi golom koji nije postojao. Na Vembliju je protiv Z.Nemačke sa desetak metara iskosa snažno šutirao Harst. Lopta je pogodila prečku ,udarila u travu pre gol-crte, ali su pomoćni i glavni sudija pokazali na centar. Nepravda, i to u finalu. Ništa novo, zar ne? Tu je, na tom šampionatu, zapravo počinjao kraj Peleove blistave karijere.

Danas je pomalo čudan sledeći podatak, ali i tačan: Pele je igrao sve vreme za brazilski klub Santos i , kažu, nije maštao o evropskim klubovima. Pamtim da se tada u štampi nevidjenim i fantastičnim nazivao način na koji je taj čovek štopovao loptu grudima u skoku, vodio je tako što je on uvek bio izmedju lopte i protivničkog igrača....

Na treninzima pionira, sećam se, svi smo pokušavali to da izvodimo, a treneri su govorili: kamo lepe sreće da još neko može da radi s loptom to što radi Pele. I to u punom trku.

Gerd Miler, omaleni nemački centarfor, čovek koji se sedamdesetih godina nadavao golova iz tzv otpadaka u šesnaestercu, bio je u isto vreme i hvaljen i kudjen, ali i efikasan do bola. Trpao je golove stopalom, petom, kolenom, ramenom, ledjima, glavom... Mislim da ni jedan gol iz igre nije dao sa veće udaljenosti od šesnaest metara. A, uglavnom je to bilo sa pola metra, metar, dva ili tri.

Mali, stamen, nisko težište, jak na lopti. Čučao je uvek negde u liniji ofsajda. Sudija svira jednom nedozvoljenu poziciju, svira drugi put, treći put lopta u mreži, a niko se ne oglašava. Miler pobednički širi ruke, lopta jeste tek prešla liniju- gol se priznaje.

Ponekad je tako kilavo ulazila u gol da nije dostizala ni da mrežu zatrese. Ali, Gerd je bio majstor da ga da, a da ni on ni protivnički igrači, pa ni publika ustvari nisu znali na koju foru ga je dao.

Sličan je, čini mi se, bio Zvezdin tadašnji centarfor Prljinčević. Njega je Dragan Džajić bukvalno gadjao sa levog krila u glavu. Bilo da ga udari u čelo ili potiljak ona je ulazila u mrežu. Ni Prljinac često nije bio svestan da ga je dao sve dok nije čuo eksploziju oduševljenja sa tribina.

Gerd Miler jeste do pre Mesija bio rekorder po broju datih golova u godini za Bajren, ali je kao igrač ipak mnogo značajniji zato što je odlučujućim golovima u dresu zapadno-nemačke reprezetacije svojoj zemlji doneo titulu na Svetskom prvenstvu baš u Saveznoj republici Nemačkoj davne 1974. godine.

Gledao sam ga nekoliko puta u Beogradu uživo. Ništa posebno, ali prava mašina za davanje golova! Kad ti ga on da kidaš se na froncle kad shvatiš na koju „seljačku foru“ ti ga je uvukao. Taj je znao da ga da i glavom u skoku sa igračima po metar višim od sebe, plus golman. Kako, niko nije znao, a i sada verovatno ne zna. Htela ga je lopta i to ti je !

Lionel Mesi, fantastičan i tek u punoj snazi. Prevazišao je i Pelea i Milera po broju datih golova. Njega ćemo , nadam se, još dugo gledati u sjajnim izdanjima. Mislim da iz tog razloga ispod njegovog imena još ne treba podvlačiti nikakve crte. Uostalom,i problem bi bio gotovo elementaran kad bismo pokušali poredjenja Mesija, Milera i Pelea. Jer, potpuno su to različiti igrači.A ogromna je i razlika izmedju fudbala koji se igrao pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, i ovog danas. Jednostavno, nema realnih parametara po kojim bismo egzaktno utvrdili da je neko bolji, a neko lošiji.

Uostalom, fudbal je čudo od igre koju iz godine u godinu i iz decenije u deceniju izmaštaju i kreiraju najbolji igrači. Nikako treneri. Oni su taj magnet, kod njih je magija, oni igraju igru na koju smo kao na drogu svesno navučeni nas nekoliko milijardi fudbalskih zanesenjaka. Pa neka tako i ostane.