Teško da poznajem nekoga ko će reći da se ničega ne plaši. Strahovi i zebnje su deo naših života, neki sa razlogom, a neki su baš suvišni.
Hajde da strahovima od bolesti i smrti dodamo još poneki, onako "lični", na koji imamo pravo, tipa: strah od visine, lifta, neke životinje, mraka, vode, vatre i slično. I to ima nekog smisla.
Ali, kad uhvatim sebe da se uplašim stvari i situacija koje ne bi smele da se dešavaju, shvatim koliko sam otišla dođavola. Iracionalan ili racionalan... ne mogu da odlučim.
"Zlo je vreme", reći će neko.
Nije. Mi smo zli, ljudi...
I uvek krivim devedesete.
"Uzorni domaćini" izvade "shotgun" bez povoda i krenu po komšiluku, a mi ostali se sklanjamo, okrećemo i zaležemo.
Ima i situacija "s povodom" - svaki put kad se neki, meni sumjivi tipovi, posvađaju, počne da mi kuca srce u grlu i gledam hoće li posegnuti rukom ispod jakne. Svi znamo da to može da se desi.
Ništa nije bez razloga...
1993.
Nikada nisam bila u društvu ni na mestima visokog rizika. Nekog manjeg rizika - da, jer to je bilo svuda. Zalutali metak je u Beogradu mogao da snađe svakoga od nas, kada i gde se najmanje nadamo.
Bila sam jednom u popularnoj diskoteci, metar od pištolja koji je izvadila neka budala, u sred rvanja sa obezbeđenjem - ono kad nemaš kuda da pobegneš. Videla sam razno oružje kako "diskretno"proviruje ispod ljubičastih i žutih sakoa. Videla sam uživo neke "znamenite" heroje tog vremena, neke sam i upoznala, ne pitajte. Videla sam hekler u peškiru na plaži...
Jednom sam sedela sa drugom u potpuno praznom, benignom kafiću, čekali smo bioskop.
Ušao je neki momak, stao sam za šank. Pogledavao nas s vremena na vreme, kao da izaziva i čeka pitanje: "Šta gledaš", pa da se u troskoku zaleti i pokaže nam ko je glavni baja. Prišao je.
"Ja sam..." (ne sećam se imena, ali stvarno. Niko za koga sam čula.)
Gledamo ga.
"Jako bih voleo da izađem s tobom", kaže meni. "Kad možemo da se vidimo?"
"Nikad."
"Kako to misliš-nikad?"
"Lepo." (Baš sam bila hrabra) "Ne izlazim sa ljudima koje ne poznajem."
"A kako misliš da me upoznaš ako ne izađeš sa mnom?" (Zeznuo me)
"Nikako, nemam želju da te upoznam..."
Mislila sam da sam ga "dobila" u konverzaciji i bila presrećna što je moj drug odreagovao tačno onako kako bih želela - većina muškaraca bi, nagrižena muškom sujetom i željom da zaštiti ženu, odreagovala iz najbolje namere pogrešno. On se smeškao i bio u fazonu - baš si simpatičan, druže. Mislim da ga je to malo paralisalo.
Taman kad sam mislila da je razgovor završen i da sam ga, najpametnije što je situacija dozvoljavala, otkačila, izgovorio je:
"Čekam te sutra u osam ovde".
I otišao.
Naravno da se nisam pojavila, ali me je nekoliko dana kasnije, po najvećoj mećavi, ispred posla sačekao crni "mercedes" sa nekoliko glava unutra, i krenuo lagano za "peglicom" u kojoj sam bila sa kolegom. Pratio nas je upadljivo, nije se odvajao od nas pola sata. Nisam znala koje su namere, mada sam pretpostavila čije su, nema ko drugi... Dogovorili smo se da se vozimo dok imamo benzina i samo po najvećim ulicama.
U nekom trenutku je majstor okrenuo preko pune na sred Bulevara Revolucije i otišao.
Odustao, srećom. Nisam ipak bila dovoljno namunjena i šarena za veći trud, Bogu hvala. Samo sam bila devojka sa televizije, pa mu je bilo zanimljivo. Lepo se poigrao.
Kad vidim bilo šta što me podseća na to vreme, krv počne da mi se ledi u žilama.
Zašto ovo pišem:
2013. (dvadeset godina kasnije)
Pre nekoliko dana sam vodila svoju decu i jedno tuđe, u obližnji park. Nedelja, nigde nikog. Idemo polako, nogu pred nogu, ćaskamo i smejemo se, kad... Na sred ulice veliki crni "mercedes", sa nekoliko glava unutra. Prilazi mu brzim hodom neki korpulentni momak, suvozač otvara prozor, kreće rasprava. Žustra.
Hoće li se zapucati, napetost je velika, tako zvuči...?
Ne znam, nemam vremena da razmišljam, mislim samo o tome kako da što pre evakuišem decu, jer smo udaljeni oko pet metara, a da ih ne uspaničim i ne izazovem nepotrebnu pažnju... i da ostanem pribrana. Lupa mi srce, osećam se bukvalno kao da ću dobiti infarkt, znojim se i pokušavam da dišem "na stomak". Znam koliko je moja reakcija preterana, ali znam i da u mom sećanju, iako sam bila na totalnoj periferiji zbivanja devedesetih, postoje stvari koje su se urezale i sigurno me oštetile...
Momci su se izgleda iznenada urazumili i razišli, čula sam kako je veliki crni auto, uz škripu guma odjurio. Ovaj na ulici je besno otišao peške.
Imala sam sreće....Hej!??? Imala sam "sreće" što se ništa nije desilo...???
Pa ljudi, jel to reper za sreću???
Ne može da bude zona visokog rizika radijus od 100 metara oko svađe nekih tipova! To nije normalno...
I nije sudbina kad prolaziš pa te pogodi metak! Nije ni sreća kad prođeš pa te ne NE pogodi.
Taj metak ne treba da bude tu!
Devedesete su na svakome od nas ostavile trag, toliko specifično i čudno, opasno vreme, teško objašnjivo onima koji nisu bili u Srbiji... Vladavina siledžija i opasnih ljudi. A običan građanin "miš".
Ne smeju nikako da se vrate, a svima nam se čini da hoće. Naslovi u novinama svakodnevno to potvrđuju, a i mi, građani sve češće ih pominjemo. Nije to slučajno.
Teško da možemo da utičemo na to, nekako očekujemo da se time pozabave oni kojima je to posao, da li puno tražimo? Ili je i to nemoguća misija?
Sudbina je ono na šta ne može da se utiče. A na ono na šta može, nije.