Toliko nas sve mlati život, dani nam počinju ružnim vestima - pa se zaklinjemo
da više nećemo ni da ih čitamo, pa shvatimo da ne možemo tako kao glupani da živimo u ovom vremenu... začarani krug.
A neki put bi bilo bolje ne znati ništa. Zbog sopstvenog zdravlja.
Nemam snage da pišem o ovim strahotama i tragedijama koje su se desile ovih dana. Svi od nemoći pišu i sve što se zna je već napisano. A novine su se baš “pokazale”. Ne mogu ništa više ni da kažem od očaja u kakvom svetu živimo - sa kakvim ljudima, zakonima, sa koliko tuge i kakvom perspektivom.
Pokušavam da se mentalno prebacim u neki svet koji deluje bolje i u kojem ima više smeha i osmeha i vidim da je umro Robin Vilijams. Ubio se. Nije bio srećan,očigledno već jako, jako dugo. Verovatno je zadnji atom prosuo da nasmeje opet nekoga. I potrošio se skroz.
Srela sam ga dva puta u životu i bilo je neobično. Veselo i smešno, pametno. Sadržajno. Nista nalik uobičajenim intervjuima sa zvezdama.
Prvi put u Italiji, na jezeru Komo, u onom raju. Samo nas osmoro smo imali zakazani intervju, sve je bilo ležerno, bez gužve, malo smo se družili sa njim, prošetali pored jezera, popili piće, zasmejavao nas je.
Sećam se da smo prokomentarisali da je to verovatno bila njegova želja, nije običaj, ni po protokolu, da se zvezda druška sa novinarima i daje im od sebe bilo šta vise od propisanog vremena za tv intervju.
Kad sam ušla u studio dobila sam 10 minuta za razgovor, umesto dogovorenih šest i ostala na ćaskanju bar još dodatnih 10 minuta. Koliko je brzo pričao! Pola ga nisam razumela, ali smo se smejali kao blesavi, sećam se.
Rekao mi je da je verovatno jedini čovek na svetu kojeg je ujeo dobri delfin, snimao je neki dokumentarac o njima. Pošto sam se skamenila rekao je: “Pa, ko mi je kriv, čačkao sam mu otvor za disanje, hteo sam da vidim kako radi, nisam znao da će to da mu smeta. Radoznalost ubi mačku”.
Ostavio je neverovatno jak utisak na mene, više nego bilo ko od njegovih kolega sa kojima sam imala priliku da razgovaram. Bio je kao neki drugar kojeg poznajem sto godina ,totalno atipičan za Holivud.
Samo par nedelja kasnije imam zakazan novi intervju sa njim, u Njujorku. Baš neobično. Palo mi je na pamet da će možda da me prepozna, baš smo se blesavili nedavno, a, opet- razmiščjala sam - možda on tako sa svima.
I eto njega opet gde ga ne očekuješ...
Krenula sam liftom u neki improvizovani studio na 50 i nekom spratu, kad eto ti njega sa saradnicom, ulazi i on. Tišina u liftu,desetak ljudi diše i gleda u pod, svi čekamo da stignemo... Robin stao do mene, ali me nije pogledao. Barem ne da sam ja videla.
Ćutimo tako, a onda on promrmlja:
- Izvinite, je l’ vi mene pratite?
- Da, promrmljah i ja
- Oh, dobro je, već sam se uplašio da je slučajno...
Smeh u liftu.
Uradili smo posle intervju, bila sam poslednja po redu, pa smo opet ostali još malo da sedimo.
Tada sam doživela možda najveće iznenađenje s njegove strane - pitao me je za dogadjanja u Srbiji... Bila je aktuelna jedna od onih naših situacija o kojima izveštavaju i svetski mediji i vidim, Robin sve zna, prati...
Mogu da kažem da je u ta dva susreta samo na mene, njemu potpuno nepoznatu novinarku iz Srbije, potrošio pola sata, možda 45 minuta. Punom snagom, kao što je i glumio. I tako stalno, sa svima....
Taj čovek se mnogo trošio. Bio je i previše ljubazan, predusretljiv, fokusiran, prepoznavao je ljude, slušao druge šta pričaju, bavio se... a ništa od toga nije morao. Imao je sto poslova, svoje maestralne uloge, Oskare, milione, troje dece kod kuće...
Jednostavno je bio takav. A to košta.
Kada si javna ličnost, ako si drag i simpatičan - svi žele da te upoznaju. Svi su prema tebi pozitivni, žele nesto lepo da ti kažu, žele nešto od tebe i da dobiju. Ako imaš duha, doživiš svakog dana i ono “glumac, reci nešto smešno”... nikada to nije izrečeno sa lošom namerom, ali sigurno često zaboli i cedi zivot iz čoveka ako želi svima da ugodi.
Znaš da ćes nekome izmamiti osmeh, a ti zauzvrat polako postaješ tužni klovn. To se od tebe očekuje. Ako pristaneš, postane način zivota. Potrošiš se i verovatno odeš kući negde srećan, ali prazan.
Sad kad tako pogledam stvari, razumem i zašto je većina javnih ličnosti vrednih poštovanja vrlo povučena i hladna.
Čuvaju se.
Prave distancu.
Čuvaju energiju i zdravlje, goli život.
Treba svi tako da se čuvamo. Da damo pravo samo najdražima da nas troše. Sa ostalima ljubazno, ali nista više. Mora čovek da sačuva svoj mali život, fizičko i mentalno zdravlje. To mu je sve što ima. Dovoljno je je zlikovaca i lešinara koji ce želeti da ih uzmu.
Ali ne sme čovek sam sebi.
