Ja nisam od onih ljudi koji imaju para na bacanje. Volim da uložim na sigurno. Da me neko sutra ne pita gde mi je bila mladost, koja je još odavno nestala iz mog života. Podebeo, pokratkovid, podlakav, bez nekakve ingeniozne ideje o prosperitetu i budućnosti, životinjarim u svojim teško stečenim srednjim godinama, imam užasnu krizu istih i na to sam ponosan.

E, sad... što živim u iznajmljenom stanu, bez kučeta i mačeta, a bogami i bez papagaja, stvar je potpune slučajnosti. Tešim se da bih u nekoj drugoj zemlji eventualno mogao bolje da živim od posla kojim se ja, kao pojedinac, inače bavim. Ali, dobro... moje je da pomognem prirodi i društvu u celini. Prirodu volim ako me ne smaraju bube i gmizavci. A društvo je objavilo spisak preduzeća, uglavnom raspalih, nelikvidnih i kompromitovanih, za prodaju.

Ima tu i poneki kukolj koji se može smatrati relativno uspešnim, ali ja to ne mogu, objektivno, da pazarim. Ja, zapravo, nemam novca, ništa da kupim. Ceo ovaj uvod nije bio neophodan, ali sam od urednika Mondo portala dobio direktivu da moram da napišem određeni broj karaktera, kako bi mi tekst bio objavljen. Sada sam došao do oko dve stotine karaktera. Primetili ste da sam brojku od dve stotine napisao slovima, eto već dva puta (i brojku dva sam napisao slovima) kako bih povećao broj karaktera u ovom tekstu.

Hteo sam, zapravo, da sa vama podelim potresnu činjenicu da sam, prvi put u životu, u subotu uveče, otišao na Beer Fest. Volim pivo da pijem, ali ne volim gužve.

Nikada ne idem nigde gde je ulaz džabe iz objektivnog straha ko sve tu može da dodje da me prebije. Sada sam čvrsto odlučio da pokušam da suzbijem svoju paranoju retoričkim pitanjem: “Neće valjda niko da udari čoveka sa naočarima?“ i polako krenuo ka Ušću.

Još na Brankovom mostu nekim mladim ljudima je pozlilo pa su povraćali u reku. Valjda od promene vremena.

Pun entuzijazma, nakon pređenog mosta, uputio sam se, pored policijskih kola, ka jednom od ulaza na manifestaciju. I tu su neki povraćali. Da nije virus, majku mu?

A na ulazu žvagu, što bi omladina rekla. Neki lik me je pretresao i pustio unutra. Izuzetan miks roštilja i septične jame koja se izliva, zaparao mi je nozdrve. Htedoh da pitam jednog mladića kako mogu da kupim pivo da popijem, ali je on na moje "kako mogu...“ krenuo da povraća pa sam odustao od konverzacije i uputio se ka šalteru na kojem je, nestručno flomasterom, bilo napisano "FORMIRANE KARTICE HILJADU DINARA - 900 ZA UPOTREBU 100 DEPOZIT“.

Ljubazni šalteruš mi je objasnio da ako mu dam soma dingera za to dobijam 900 dingera da popijem i još će da mi vrati 100 dingera ako mu vratim karticu. Pitao sam ga da li moram da čekam u ovom redu da mi vrati 100 dingera. Rekao je da ne. Trebalo bi da čekam u ovom drugom gde je oko 500 ljudi čekalo da im se vrati svakom po 100 dingera.

Verovatno ste primetili da ponovo u tekstu koristim brojke jer više nisam u frci zbog broja karaktera...

Moram da priznam da mi je bilo pomalo nejasno zašto na kartici od 1.000 dinara nemam 1.000 nego 900, ali ko velim nisam ja neki od intelektualaca ili članova SANU pa da o tome razmišljam. Uzeo sam karticu i krenuo da kupim pivo. Ja gotivim vopi u konzervi. Takav sam čovek. Konzervativan. Ispalo je da za karticu mogu da kupim tri piva. Kada sam pitao zašto su konzerve na festivalu piva skuplje nego u prodavnici,  svi su me bledo gledali. Još da sam pitao kako se uopšte obavlja prodaja piva posle 22h u gradu u kojem niti jedno jedino alkoholno piće ne smeš nigde da kupiš posle 22h.

Ali, nisam ja takav. Ne tražim ja dlaku u jajetu. Miroljubiv sam i kosmopolita. Tako sam reagovao i kad mi se jedan momak malo ispovraćao po ruci. Ako sine, samo nek je tebi lakše...

Ja nisam od onih ljudi koji imaju para na bacanje. Volim da uložim na sigurno. Da me neko sutra ne pita gde mi je bila mladost, koja je još odavno nestala iz mog života. Podebeo, pokratkovid, podlakav, bez nekakve ingeniozne ideje o prosperitetu i budućnosti, životinjarim u svojim teško stečenim srednjim godinama, imam užasnu krizu istih i na to sam ponosan.

E, sad... što živim u iznajmljenom stanu, bez kučeta i mačeta, a bogami i bez papagaja, stvar je potpune slučajnosti. Tešim se da bih u nekoj drugoj zemlji eventualno mogao bolje da živim od posla kojim se ja, kao pojedinac, inače bavim. Ali, dobro... moje je da pomognem prirodi i društvu u celini. Prirodu volim ako me ne smaraju bube i gmizavci. A društvo je objavilo spisak preduzeća, uglavnom raspalih, nelikvidnih i kompromitovanih, za prodaju.

Ima tu i poneki kukolj koji se može smatrati relativno uspešnim, ali ja to ne mogu, objektivno, da pazarim. Ja, zapravo, nemam novca, ništa da kupim. Ceo ovaj uvod nije bio neophodan, ali sam od urednika Mondo portala dobio direktivu da moram da napišem određeni broj karaktera, kako bi mi tekst bio objavljen. Sada sam došao do oko dve stotine karaktera. Primetili ste da sam brojku od dve stotine napisao slovima, eto već dva puta (i brojku dva sam napisao slovima) kako bih povećao broj karaktera u ovom tekstu.

Hteo sam, zapravo, da sa vama podelim potresnu činjenicu da sam, prvi put u životu, u subotu uveče, otišao na Beer Fest. Volim pivo da pijem, ali ne volim gužve.

Nikada ne idem nigde gde je ulaz džabe iz objektivnog straha ko sve tu može da dodje da me prebije. Sada sam čvrsto odlučio da pokušam da suzbijem svoju paranoju retoričkim pitanjem: “Neće valjda niko da udari čoveka sa naočarima?“ i polako krenuo ka Ušću.

Još na Brankovom mostu nekim mladim ljudima je pozlilo pa su povraćali u reku. Valjda od promene vremena.

Pun entuzijazma, nakon pređenog mosta, uputio sam se, pored policijskih kola, ka jednom od ulaza na manifestaciju. I tu su neki povraćali. Da nije virus, majku mu?

A na ulazu žvagu, što bi omladina rekla. Neki lik me je pretresao i pustio unutra. Izuzetan miks roštilja i septične jame koja se izliva, zaparao mi je nozdrve. Htedoh da pitam jednog mladića kako mogu da kupim pivo da popijem, ali je on na moje "kako mogu...“ krenuo da povraća pa sam odustao od konverzacije i uputio se ka šalteru na kojem je, nestručno flomasterom, bilo napisano "FORMIRANE KARTICE HILJADU DINARA - 900 ZA UPOTREBU 100 DEPOZIT“.

Ljubazni šalteruš mi je objasnio da ako mu dam soma dingera za to dobijam 900 dingera da popijem i još će da mi vrati 100 dingera ako mu vratim karticu. Pitao sam ga da li moram da čekam u ovom redu da mi vrati 100 dingera. Rekao je da ne. Trebalo bi da čekam u ovom drugom gde je oko 500 ljudi čekalo da im se vrati svakom po 100 dingera.

Verovatno ste primetili da ponovo u tekstu koristim brojke jer više nisam u frci zbog broja karaktera...

Moram da priznam da mi je bilo pomalo nejasno zašto na kartici od 1.000 dinara nemam 1.000 nego 900, ali ko velim nisam ja neki od intelektualaca ili članova SANU pa da o tome razmišljam. Uzeo sam karticu i krenuo da kupim pivo. Ja gotivim vopi u konzervi. Takav sam čovek. Konzervativan. Ispalo je da za karticu mogu da kupim tri piva. Kada sam pitao zašto su konzerve na festivalu piva skuplje nego u prodavnici,  svi su me bledo gledali. Još da sam pitao kako se uopšte obavlja prodaja piva posle 22h u gradu u kojem niti jedno jedino alkoholno piće ne smeš nigde da kupiš posle 22h.

Ali, nisam ja takav. Ne tražim ja dlaku u jajetu. Miroljubiv sam i kosmopolita. Tako sam reagovao i kad mi se jedan momak malo ispovraćao po ruci. Ako sine, samo nek je tebi lakše...

Ja nisam od onih ljudi koji imaju para na bacanje. Volim da uložim na sigurno. Da me neko sutra ne pita gde mi je bila mladost, koja je još odavno nestala iz mog života. Podebeo, pokratkovid, podlakav, bez nekakve ingeniozne ideje o prosperitetu i budućnosti, životinjarim u svojim teško stečenim srednjim godinama, imam užasnu krizu istih i na to sam ponosan.

E, sad... što živim u iznajmljenom stanu, bez kučeta i mačeta, a bogami i bez papagaja, stvar je potpune slučajnosti. Tešim se da bih u nekoj drugoj zemlji eventualno mogao bolje da živim od posla kojim se ja, kao pojedinac, inače bavim. Ali, dobro... moje je da pomognem prirodi i društvu u celini. Prirodu volim ako me ne smaraju bube i gmizavci. A društvo je objavilo spisak preduzeća, uglavnom raspalih, nelikvidnih i kompromitovanih, za prodaju.

Ima tu i poneki kukolj koji se može smatrati relativno uspešnim, ali ja to ne mogu, objektivno, da pazarim. Ja, zapravo, nemam novca, ništa da kupim. Ceo ovaj uvod nije bio neophodan, ali sam od urednika Mondo portala dobio direktivu da moram da napišem određeni broj karaktera, kako bi mi tekst bio objavljen. Sada sam došao do oko dve stotine karaktera. Primetili ste da sam brojku od dve stotine napisao slovima, eto već dva puta (i brojku dva sam napisao slovima) kako bih povećao broj karaktera u ovom tekstu.

Hteo sam, zapravo, da sa vama podelim potresnu činjenicu da sam, prvi put u životu, u subotu uveče, otišao na Beer Fest. Volim pivo da pijem, ali ne volim gužve.

Nikada ne idem nigde gde je ulaz džabe iz objektivnog straha ko sve tu može da dodje da me prebije. Sada sam čvrsto odlučio da pokušam da suzbijem svoju paranoju retoričkim pitanjem: “Neće valjda niko da udari čoveka sa naočarima?“ i polako krenuo ka Ušću.

Još na Brankovom mostu nekim mladim ljudima je pozlilo pa su povraćali u reku. Valjda od promene vremena.

Pun entuzijazma, nakon pređenog mosta, uputio sam se, pored policijskih kola, ka jednom od ulaza na manifestaciju. I tu su neki povraćali. Da nije virus, majku mu?

A na ulazu žvagu, što bi omladina rekla. Neki lik me je pretresao i pustio unutra. Izuzetan miks roštilja i septične jame koja se izliva, zaparao mi je nozdrve. Htedoh da pitam jednog mladića kako mogu da kupim pivo da popijem, ali je on na moje "kako mogu...“ krenuo da povraća pa sam odustao od konverzacije i uputio se ka šalteru na kojem je, nestručno flomasterom, bilo napisano "FORMIRANE KARTICE HILJADU DINARA - 900 ZA UPOTREBU 100 DEPOZIT“.

Ljubazni šalteruš mi je objasnio da ako mu dam soma dingera za to dobijam 900 dingera da popijem i još će da mi vrati 100 dingera ako mu vratim karticu. Pitao sam ga da li moram da čekam u ovom redu da mi vrati 100 dingera. Rekao je da ne. Trebalo bi da čekam u ovom drugom gde je oko 500 ljudi čekalo da im se vrati svakom po 100 dingera.

Verovatno ste primetili da ponovo u tekstu koristim brojke jer više nisam u frci zbog broja karaktera...

Moram da priznam da mi je bilo pomalo nejasno zašto na kartici od 1.000 dinara nemam 1.000 nego 900, ali ko velim nisam ja neki od intelektualaca ili članova SANU pa da o tome razmišljam. Uzeo sam karticu i krenuo da kupim pivo. Ja gotivim vopi u konzervi. Takav sam čovek. Konzervativan. Ispalo je da za karticu mogu da kupim tri piva. Kada sam pitao zašto su konzerve na festivalu piva skuplje nego u prodavnici,  svi su me bledo gledali. Još da sam pitao kako se uopšte obavlja prodaja piva posle 22h u gradu u kojem niti jedno jedino alkoholno piće ne smeš nigde da kupiš posle 22h.

Ali, nisam ja takav. Ne tražim ja dlaku u jajetu. Miroljubiv sam i kosmopolita. Tako sam reagovao i kad mi se jedan momak malo ispovraćao po ruci. Ako sine, samo nek je tebi lakše...