Šest dana u termama Laško. Slovenija. Dežela. Prvi koji su nas napustili. Mislim, napustili onu veliku Jugoslaviju. Seća li se još iko toga? Koga je u Srbiji uopšte briga za Sloveniju? Srećom, pa se za braću i sestre Slovence isto tako može reći kada smo mi u pitanju. Apsolutno ih ne zanimamo.
I tako sedim ja u otvorenom bazenu. Napolju osam, a unutra u vodi trideset osam stepeni. mehurići mi masiraju leđa i vrat. Kakav crni Putin, kakvi bakrači... leteći dronovi sa albanskom zastavom... vojne parade... Suzana Mančić u kupaćem... teška reč, problem, utisak... ma, 'ajte molim vas! Dve i po hiljade kvadratnih metara bazena, saune, masaže, pa deset različitih jela za večeru... E, to je život, a ne ovo ovde što sam na sreću imao jedinstvenu priliku da propustim. Čovek nije stvoren za stresne situacije. Da jeste, imao bi u sebi regulator za stres. Bilo kakav.
Nažalost, ovde gde mi relativno normalni, uglavnom, životinjarimo, stres je hronična stvar, posledica nemaštine i objektivne nemoći da se ista prevaziđe. Kakav ti je standard takav si i čovek. Dakle čista nula što se mene tiče. Ali, zato uvek mogu, sa specijalnim popustom, da odem u terme Laško, u terminu u kojem niko živi ne ide, za najmanje pare na svetu. I da ne razmišljam ni o čemu. I da se, bar za trenutak, opustim od srpske svakodnevice u kojoj su mi, objektivno, najbolji prijatelji Infarkt i Šlog.
Poslaše mi drugari sijaset smsova da me je na televiziji isprozivao Ivan Ivanović u drugoj sezoni onog šou programa gde "poznati" pevaju, neko pobedi, pa daju hiljadu evra u humanitarne svrhe po emisiji (nisu se pretrgli, ali i to je bolje nego da ne daju ništa, a i na kraju takmičenja daju veću kintu neku), a samo sam rekao da je žiri potpuno nepotreban u ovakvoj vrsti zabavnog galimatijasa. Neverovatno. Mislio sam da moje kolumne za MONDO niko ne čita, a kamoli selebritiji srpske televizijske scene. Jedan od nekoliko mojih najboljih prijatelja Uki mi je napisao da je čovek rekao da mora od nečeg da živi, a ja kao živim sa majkom pa je meni lako. Tako nekako. Ja to nisam gledao. Bio sam u đakuziju. Topio sam salo vrelom vodom.
I dalje tvrdim da je postojanje žirija apsolutna besmislica, jer cenim da Đura (Branko Đurić), na primer, ima od čega da živi, a besplatno ne svraća tu sigurno. Mogli su iz produkcije možda da njegovim honorarom povećaju humanitarni fond. Istine radi, moram da primetim da trenutno ne živim sa majkom.
I upalim tako ja televizor nakon povratka iz termi Laško. Pravo na užasnu reklamu za jedan tržni centar, u kojoj radnice istog saundgardenovski razvučenih ustiju u groteskne osmehe igraju i pevaju na izuzetno loše rimejkovanu pesmu koju u originalu peva Zdravko Nacionale. Kad god vidim ovaj ekonomsko-propagandni program, jedan spermatozoid mi ugine. Jezivo...
* Prethodne kolumne Igora Brakusa možete da pročitate OVDE.
