Nakon selidbe, smestih se udobno među svoje cveće na terasi. Dan je bio više nego idealan i sunce je počelo da zalazi. Ovakve trenutke vredi podeliti sa nekim, pomislih, pa sam pozvala drugaricu da mi se pridruži da nazdravimo za novi početak uživanja u komforu koji sam čekala skoro tri godine živeći u stanu veličine kutije od frižidera.
Kada smo ogladnele nakon nekoliko čaša vina, prvo što mi je palo na pamet da napravim špagete na brzaka. To ću ja čas posla, pa ćemo nastaviti slavlje. Otvaram kuhinjski ormarić. Nemam cediljku za špagete. Nemam rende za kačkavalj. Nema moje velike šerpe... I poče da mi se vraća film 20 godina unazad.
Moj prvi zvanični odlazak iz kuće. Idem da živim sa dečkom. Nisam više mogla da podnesem kućna pravila, jer sam smatrala da sam dovoljno zrela da postavljam svoja. Pozdravljam se sa kevom i odlazim sa velikim planinarskim rancem na leđima. Dolazim kod njega. Prvo proveravam šta mu fali u kuhinji. Odlazim na pijacu. Kupujem cediljku za špagete, rende, čekić za meso, plastične posude za odlaganje hrane, veliku šerpu, lavor, metlicu sa đubrovnikom, štipaljke i džoger. I sve to nije potrajalo bog zna koliko, te se ja vratih lepo svojoj kući. Uskoro nam je svima u kući život priredio dabogda im'o pa nem'o, pa smo morali da se odselimo iz našeg velikog stana. Smestili smo se u dakako manji prostor.
Džakove stvari smo pobacali, jer nismo imali gde sa njima. Nakon tri dana, opet idem na pijacu i kupujem cediljku za špagete, rende, čekić za meso, metlicu i đubrovnik, plastične činije, krpe, sunđere i lavor. Pomislih kako čitava ta vojska kuhinjskih aksesoara u jednom trenutku odluči da se dezintegriše i nestane u kosmosu meni za inat.
Nije mi prijala tolika teskoba u malom stanu, pa sam odlučila da se odselim i započnem solo život sa saksijom cveća i flašom vina u frižideru. Međutim, ne lezi vraže! Nema cediljke za špagete, nema šerpe, rende ostalo kod keve. Pa dobro, ok, idem ponovo da kupim sve. Ispostavilo se brzo da je stanodavac neki psihopata, pa sam se opet vratila kod keve.
Kaže keva: "Imamo tri čekića za meso, (onaj što nismo znali gde je se pojavio kad je osetio društvo), devet plastičnih činija, dva rendeta, četiri metle i dva džogera. E, hvala Bogu, da sam doživela da ih ima više nego što treba. Neka stoje, 'leba ne traže".
Nakon nekog vremena sam upoznala oca moje dece i vrlo brzo smo počeli da živimo zajedno. Možete iz jedanput da pogađate šta je falilo u kuhinji. Pitam ja kevu da mi da one viškove, ona kaže da je sve nestalo i da je ostalo jedno rende koje je zarđalo. Tako dakle, zajebane ste vi kućne plastike... nestajete kad ste najpotrebnije!
Podsećate me na neke ljude koji se tako ponašaju. Dobro, matirale ste me i ovaj put, ali nećete više. Zaklela sam se sebi da ću još jednom kupiti te gluposti i nikad više, makar cedila špagete kroz šake i pesnicama udarala meso.
Ovaj put sam nosila sa pijace ogromnu kantu za đubre, štipaljke i konopac za veš i džoger. Neko od dece je ostavio rende na podu, pa sam ga zgazila i spljeskala. Ponovo sam išla da kupim rende. Štipaljke su deca pobacala kroz prozor iz samo njima znanih razloga, pa sam i štipaljke ponovo morala da kupim.
Prvi put kada sam zamahnula čekićem za meso, gornji deo je spao i pao mi na nogu, a dršku sam zavrljačila kroz prozor od besa. Pas mi je doneo nazad dršku. Moj brak je potrajao koliko da deca umeju sama da vežu pertle i spakuju knjige, pa sam morala da potražim novi stan.
Sav moj materijalni imetak je ostao kod njega. U novom stanu nije bilo cediljke, čekića za meso, metlice, a i čuveno rende je falilo. Ponovo sam kupila sve i sudskom odlukom nakon tri godine dobila pravo da se vratim u stan iz koga sam izašla.
Jedino što je preživelo je jedna žuta plastična činija, te sam opet napravila ceh u prodavnici zlih plastičnih aksesoara koji se izgleda sami vraćaju svojoj kući u tu istu radnju.
"Kad će špagete? Gde si dosad?".
"Da te pitam ja nešto, koliko puta si kupovala čekić za meso, rende, plastične činije, džoger, metlicu sa đubrovnikom i štipaljke?
- "Ček da izbrojim... Pa, oko 12 puta".
- "E dobro je. Pomislila sam da me prati neko kuhinjsko prokletstvo. Znaš moja baba je živela sa jednim čovekom ceo svoj život, mrdnula se nije iz kuće i samo jednom u životu je kupila sve ono. Trpela ga je kao cirkuski slon. Kada je umrla, za njom je ostalo sve ono sa čime se skućila kada se udala pre 50 godina. Izgleda da su sve te stvari koje kupujemo iznova merna jedinica za trpeljivost, verovala ti meni ili ne".
------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
