Na današnji dan pre 15 godina, ležala sam u porodilištu, čekala da mi jave vesti o njemu - da li je živ, da li je u inkubatoru, ima li smetnje u razvoju, šta sam rodila i kakvo je?
Ugojila sam se u toj trudnoći 35 kilograma, a u sledećoj 20 i više, ličila sam pre na morža, nego na ženu. Doktor je rekao da smanjim cigarete na minimum, pa sam ih zamenila slatkišima.
Danas je to čudo iz inkubatora napunilo petnaest godina, a ja sam svoju smeđu kosu prošarala belim pramenovima, tu oko lica, da kada se pogledam u ogledalu prepoznam svoju zrelost i sve što ona sobom nosi. Samopouzdanje se vratilo tek skoro. A bilo mi je potrebno kao hleb nasušni. Bez dubokih elastičnih gaća, "midera" se nije išlo ni do prodavnice. Sve na meni se kako-tako dovelo u red, ali stomak je ostao kao posebna pokrajina sa svojom autonomijom i zakonima. I živeli smo tako moj razvučeni stomak i ja u nekakvom zajedništvu dugo, dugo godina.
Pokušavala sam da ga zavolim, da opravdam njegovo postojanje postojanjem troje divne, velike, zdrave dece. I on me je onako tužno gledao u mom odrazu u ogledalu kao da hoće da kaže: "Jbga, ni ja ne volim što sam ovakav. Bio sam lep, zategnut i bez strija pre nego što si rodila decu".
Nisam uspela da zavolim to parče sebe koje nije imalo nikakvu formu, oblik i funkciju. Dala sam mu ime Škemba, jer ako već živimo u istom telu, moramo da se družimo, red je bio da mu dam ime.
Škemba nije umeo da se snađe na plaži. Nije znao da li treba da bude u okviru kupaćeg kostima ili izvan njega. Skakutao je zajedno sa mnom kad god potrčim, posvećeno je sarađivao dok vežbamo i nadao se, zajedno sa mnom, da će biti lepši, zategnutiji i da neće morati da trpi snažan pritisak midera, koji ga je činio manje vidljivim.
To se nikada nije desilo.
Škemba ostao moj verni pratilac, fizički podsetnik da sam majka i da je to sve prirodno, normalno i prihvatljivo. Pokušala sam da ga ignorišem, vežbala sam, jela pravilno i živela zdravo. Izgubila sam kilograme, centimetre, istopilo se i ono što sam želela da ostane, ali Škemba je i dalje bio tu. Gledali smo se tužno u ogledalu. Oboje smo želeli isto. Da budemo lepi i funkcionalni.
Još godina je prošlo. Ni jedna haljina nije stajala lepo, ni jedna suknja nije imala logično mesto na mom telu gde počinje, a gde se završava, svake pantalone su bile gvozdeni obruč oko struka. Jednom sam se sagla da nešto dohvatim sa poda i Škembi je pozlilo, a i meni. Njegova fizionomija nije mogla da prati moje brze i nagle pokrete, posebno ne sedenje u turskom sedu. Tada je došao trenutak da Škemba i ja popričamo ozbiljno.
"Dragi moj Škembo, druže moj verni… istrpeo si svašta. Znam da te je blizanačka trudnoća upropastila načisto, ali vidi kakve dve divne, velike devojke imamo. Pokušala sam sve da nam olakšam da budemo bolji zajedno, ali nije išlo. Vreme je da se rastanemo. Hvala ti za ovoliko strpljenje i izvini što te nisam volela kao što volim svoju kosu. Sledeći put kada se budemo zajedno pogledali u ogledalu, videćemo ono što smo želeli poslednjih petnaest godina."
Prvo što sam ugledala to veče je stalak za infuziju i naopako okačena flaša povezana crevom za moju ruku. Nakon toga sam ugledala doktora Ii sestru. Pitali su me kako sam. Nisam znala tačno kako sam. Ništa me nije bolelo, valjda od analgetika koji su se širili mojim telom. Ponovili su pitanje:
"Kako se osećate?"
"Je l' ga nema više?"
"Koga je l' nema?"
"Škembe. Je l' ga više nema?"
"Nema ga", reče doktor i nasmeja se.
Emotivni vulkan je eksplodirao. Rasplakala sam se i sve što sam rekla dalje je bilo potpuno nerazumljivo i sestri i doktoru, pa su mi koknuli još nešto za smirenje da ne bih jecala i naprezala ganc novi stomak.
Prva jutarnja misao je bila moja srebrna suknja od šljokica, tesno pripijena uz telo kako stoji besprekorno. Sledeća misao - je sedim u turskom sedu i normalno dišem. Trčim bez Škembe koji mlatara levo – desno.
Opet plačem.
"Kako ste danas", upita doktor, "Da li vas nešto boli?"
"Ništa me više ne boli. Je l' imate Škembinu sliku da ga vidim poslednji put?"
"Imam", reče doktor.
Na parčetu zelene hiruške komprese, ležalo je parče mene, deo koji se teglio da bi iza rasla deca, deo materinstva, sve ono što me je mučilo i činilo nesigurnom. Podigla sam jorgan, i na mestu gde je bio Škemba bilo je ravno. Popodne sam ustala iz kreveta i bacila mider u đubre.
