Prvi put sam se u poslednjih nekoliko meseci prošetala a da nisam zakopčala jaknu. Sunce je ohrabrivalo ispravljanje leđa i lagani hod. Na pijaci svašta, najviše buvljak asortimana, meni omiljenog. Bližio se osmi mart, pa su buvljak prodavci izneli cveće, po jedna ruža u sjajnom celofanu na improvizovana prodajna mesta u nekom blatu ispred njih.

Za one što izađu iz lokalne kafane i doteturaju kući mrtvi pijani sa tim jednim cvetom za ženu. Stare obuće, odeće, naočare za sunce, činija, poklopaca... svega tu ima.

Jedna fina gospođa me je zamolila da joj pomognem da odabere sebi naočare, ali nije imala ogledalo da vidi kako joj stoje, pa sam je slikala telefonom da joj pokažem. Pitala me da li sam sigurna da ona uzme takve šarene naočare, jer je ona ipak starija žena, ja sam joj rekla da mladost dolazi iz glave, ona kaže jeste u pravu si i pruži prodavcu novčanicu.

Krenula sam da kupim žardinjere za terasu, ali ih nije bilo jer je još rano, ali biće ih, kaže prodavačica, sledećeg vikenda. Meni se baš presađivalo danas. Usput sam razmišljala o tome koliko malo vremena u poslednje vreme imam da se posvetim i sebi i deci tinejdžerima, koji mi se trenutno obraćaju samo kad im trebaju pare ili kad ne radi wi fi.

Shvatila sam da poslednjih osam meseci radim više nego što mi prija, na način koji mi ne prija, u aranžmanu koji mi još manje prija. Izlagala sam se stresu do te mere dok se ne rasplačem, a bespomoćnost da situaciju popravim u svoju korist me je nagrizala kao kiselina.

I to jutro sam odlučila da dam otkaz. Bez rezervne varijante, sigurice, poželela sam da skinem tu grubu sa leđa. Pojaviće se nešto, kao što se uvek pojavljivalo do sada. Pojaviće se kada mi ruke budu bile od testa ili od zemlje i kada se budem javila na telefon sa 'halo, šta je više!', jer sam mislila da me deca zovu po hiljaditi put tog dana. Tada će se pojaviti, a ja ću biti strpljiva i želeti za sebe svoj posao iz snova, gde makar mogu, posle 20 godina iskustva, da odlučim kako će nešto izgledati.

I bilo mi je lakše kada sam se zamislila kako radim samostalno, gde mi niko ne bira fontove, boje i fotografije, već to sve radim sama i uživam.

Danima sam pre toga razmišljala kako bih volela da imam svetlo plavi sako, ali ne nebo plavi, već kao da si u tu plavu umešao malo crne, pa liči na golubije plavo, ali svetlije. Verovatnoća da ću tako nešto da pronađem je bila nikakva, pa sam kao malo i odustala.

Na telefonu mi je pisalo da sam pešačenjem potrošila 250 kalorija, i to me je ohrabrilo da pojedem đevrek sa slaninom, i onda kao nastavim da pešačim, pa potrošim i đevrek.

Ulazim u second hand da vidim šta ima, ono ispred mene stoji svetlo plavi sako, ali ne nebo plavi, već kao da si u tu plavu umešao malo crne, pa liči na golubije plavo, ali svetlije, i to moje veličine. Danas je moj dan za prizivanje dobrih stvari za sebe. Počelo je da se dešava, samo je trebalo da dam otkaz. Kud se ranije nisam setila!

Pošto vam je sako, kaže ona 300 dinara. Platim sako 300 dinara i pošto mi je ostalo viška para, kupim i naočare za sunce. One kao neke jeftine, sezonske, jer za skuplje nisam, ne umem da čuvam. Prodavačica je rekla da mi te najbolje stoje od svih naočara ikada na svetu. Bila je ljubazna i
ulepšala mi je dan. Imam novi sako i naočare, samo još da nađem negde žardinjere koje se kače na
ogradu terase.

Đevrek sa slaninom je imao garant 500 kalorija, al ne žalim. Vredeo je svaku kaloriju. Usput primećujem mnogo ružne bilborde. Nisu sami bilbordi ružni, već idejna rešenja na njima. Retko vidim nešto baš dobro i smisleno. Mnogo naš narod voli slogane. Ako nemaš slogan, nisi niko i ništa, i džabe ti sve što prodaješ, ako se slogan ne rimuje ili nema onu potvrdnu notu, zato što ste vi birali, vi birate zato što ste najbolji, da nije vas, ne bi bilo ni nas...

Kada sam izašla na svojoj stanici, sretoh komšinicu iz ulice, predivna dama, kaže mi tiho jedva da sam je čula da je napunila osamdeset tri godine.

Ja joj kažem: "Ma da l' je moguće, nikada vam ne bih dala toliko godina".

Ona zadovoljno klima glavom kaže: "Da, da draga moja, i svuda me ima".

Drži me ispod ruke i priča mi kako je pre neki dan htela da kupi lakovane cipele, al je mislila da je ponela dve hiljade dinara, a ona u stvari nije ponela dve nego hiljadu.. .i tako smo hodale polako i taj put od 350 metara je trajao jedno 25 minuta. Otpratila sam je do njene kuće i tu se pozdravismo.

Svaki put kada uđem u kuću, pravim sebi novu kafu. Sunčano je i popiću je na terasi, što posebno volim.

Na grani gnezdo ispleteno prošle godine, i golub se vratio da tu iznova položi jaja. Razmišljam koji je taj golub car, kako je napravio gnezdo da ga nijedna košava, kiša, sneg oluja nije oduvala, a meni vetar oduva crep sa krova. Na telefonu piše da sam potrošila još pola onog đevreka, i sad smem da pojedem bajaderu.

Nju ću sutra da potrošim.
----------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Prvi put sam se u poslednjih nekoliko meseci prošetala a da nisam zakopčala jaknu. Sunce je ohrabrivalo ispravljanje leđa i lagani hod. Na pijaci svašta, najviše buvljak asortimana, meni omiljenog. Bližio se osmi mart, pa su buvljak prodavci izneli cveće, po jedna ruža u sjajnom celofanu na improvizovana prodajna mesta u nekom blatu ispred njih.

Za one što izađu iz lokalne kafane i doteturaju kući mrtvi pijani sa tim jednim cvetom za ženu. Stare obuće, odeće, naočare za sunce, činija, poklopaca... svega tu ima.

Jedna fina gospođa me je zamolila da joj pomognem da odabere sebi naočare, ali nije imala ogledalo da vidi kako joj stoje, pa sam je slikala telefonom da joj pokažem. Pitala me da li sam sigurna da ona uzme takve šarene naočare, jer je ona ipak starija žena, ja sam joj rekla da mladost dolazi iz glave, ona kaže jeste u pravu si i pruži prodavcu novčanicu.

Krenula sam da kupim žardinjere za terasu, ali ih nije bilo jer je još rano, ali biće ih, kaže prodavačica, sledećeg vikenda. Meni se baš presađivalo danas. Usput sam razmišljala o tome koliko malo vremena u poslednje vreme imam da se posvetim i sebi i deci tinejdžerima, koji mi se trenutno obraćaju samo kad im trebaju pare ili kad ne radi wi fi.

Shvatila sam da poslednjih osam meseci radim više nego što mi prija, na način koji mi ne prija, u aranžmanu koji mi još manje prija. Izlagala sam se stresu do te mere dok se ne rasplačem, a bespomoćnost da situaciju popravim u svoju korist me je nagrizala kao kiselina.

I to jutro sam odlučila da dam otkaz. Bez rezervne varijante, sigurice, poželela sam da skinem tu grubu sa leđa. Pojaviće se nešto, kao što se uvek pojavljivalo do sada. Pojaviće se kada mi ruke budu bile od testa ili od zemlje i kada se budem javila na telefon sa 'halo, šta je više!', jer sam mislila da me deca zovu po hiljaditi put tog dana. Tada će se pojaviti, a ja ću biti strpljiva i želeti za sebe svoj posao iz snova, gde makar mogu, posle 20 godina iskustva, da odlučim kako će nešto izgledati.

I bilo mi je lakše kada sam se zamislila kako radim samostalno, gde mi niko ne bira fontove, boje i fotografije, već to sve radim sama i uživam.

Danima sam pre toga razmišljala kako bih volela da imam svetlo plavi sako, ali ne nebo plavi, već kao da si u tu plavu umešao malo crne, pa liči na golubije plavo, ali svetlije. Verovatnoća da ću tako nešto da pronađem je bila nikakva, pa sam kao malo i odustala.

Na telefonu mi je pisalo da sam pešačenjem potrošila 250 kalorija, i to me je ohrabrilo da pojedem đevrek sa slaninom, i onda kao nastavim da pešačim, pa potrošim i đevrek.

Ulazim u second hand da vidim šta ima, ono ispred mene stoji svetlo plavi sako, ali ne nebo plavi, već kao da si u tu plavu umešao malo crne, pa liči na golubije plavo, ali svetlije, i to moje veličine. Danas je moj dan za prizivanje dobrih stvari za sebe. Počelo je da se dešava, samo je trebalo da dam otkaz. Kud se ranije nisam setila!

Pošto vam je sako, kaže ona 300 dinara. Platim sako 300 dinara i pošto mi je ostalo viška para, kupim i naočare za sunce. One kao neke jeftine, sezonske, jer za skuplje nisam, ne umem da čuvam. Prodavačica je rekla da mi te najbolje stoje od svih naočara ikada na svetu. Bila je ljubazna i
ulepšala mi je dan. Imam novi sako i naočare, samo još da nađem negde žardinjere koje se kače na
ogradu terase.

Đevrek sa slaninom je imao garant 500 kalorija, al ne žalim. Vredeo je svaku kaloriju. Usput primećujem mnogo ružne bilborde. Nisu sami bilbordi ružni, već idejna rešenja na njima. Retko vidim nešto baš dobro i smisleno. Mnogo naš narod voli slogane. Ako nemaš slogan, nisi niko i ništa, i džabe ti sve što prodaješ, ako se slogan ne rimuje ili nema onu potvrdnu notu, zato što ste vi birali, vi birate zato što ste najbolji, da nije vas, ne bi bilo ni nas...

Kada sam izašla na svojoj stanici, sretoh komšinicu iz ulice, predivna dama, kaže mi tiho jedva da sam je čula da je napunila osamdeset tri godine.

Ja joj kažem: "Ma da l' je moguće, nikada vam ne bih dala toliko godina".

Ona zadovoljno klima glavom kaže: "Da, da draga moja, i svuda me ima".

Drži me ispod ruke i priča mi kako je pre neki dan htela da kupi lakovane cipele, al je mislila da je ponela dve hiljade dinara, a ona u stvari nije ponela dve nego hiljadu.. .i tako smo hodale polako i taj put od 350 metara je trajao jedno 25 minuta. Otpratila sam je do njene kuće i tu se pozdravismo.

Svaki put kada uđem u kuću, pravim sebi novu kafu. Sunčano je i popiću je na terasi, što posebno volim.

Na grani gnezdo ispleteno prošle godine, i golub se vratio da tu iznova položi jaja. Razmišljam koji je taj golub car, kako je napravio gnezdo da ga nijedna košava, kiša, sneg oluja nije oduvala, a meni vetar oduva crep sa krova. Na telefonu piše da sam potrošila još pola onog đevreka, i sad smem da pojedem bajaderu.

Nju ću sutra da potrošim.
----------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Prvi put sam se u poslednjih nekoliko meseci prošetala a da nisam zakopčala jaknu. Sunce je ohrabrivalo ispravljanje leđa i lagani hod. Na pijaci svašta, najviše buvljak asortimana, meni omiljenog. Bližio se osmi mart, pa su buvljak prodavci izneli cveće, po jedna ruža u sjajnom celofanu na improvizovana prodajna mesta u nekom blatu ispred njih.

Za one što izađu iz lokalne kafane i doteturaju kući mrtvi pijani sa tim jednim cvetom za ženu. Stare obuće, odeće, naočare za sunce, činija, poklopaca... svega tu ima.

Jedna fina gospođa me je zamolila da joj pomognem da odabere sebi naočare, ali nije imala ogledalo da vidi kako joj stoje, pa sam je slikala telefonom da joj pokažem. Pitala me da li sam sigurna da ona uzme takve šarene naočare, jer je ona ipak starija žena, ja sam joj rekla da mladost dolazi iz glave, ona kaže jeste u pravu si i pruži prodavcu novčanicu.

Krenula sam da kupim žardinjere za terasu, ali ih nije bilo jer je još rano, ali biće ih, kaže prodavačica, sledećeg vikenda. Meni se baš presađivalo danas. Usput sam razmišljala o tome koliko malo vremena u poslednje vreme imam da se posvetim i sebi i deci tinejdžerima, koji mi se trenutno obraćaju samo kad im trebaju pare ili kad ne radi wi fi.

Shvatila sam da poslednjih osam meseci radim više nego što mi prija, na način koji mi ne prija, u aranžmanu koji mi još manje prija. Izlagala sam se stresu do te mere dok se ne rasplačem, a bespomoćnost da situaciju popravim u svoju korist me je nagrizala kao kiselina.

I to jutro sam odlučila da dam otkaz. Bez rezervne varijante, sigurice, poželela sam da skinem tu grubu sa leđa. Pojaviće se nešto, kao što se uvek pojavljivalo do sada. Pojaviće se kada mi ruke budu bile od testa ili od zemlje i kada se budem javila na telefon sa 'halo, šta je više!', jer sam mislila da me deca zovu po hiljaditi put tog dana. Tada će se pojaviti, a ja ću biti strpljiva i želeti za sebe svoj posao iz snova, gde makar mogu, posle 20 godina iskustva, da odlučim kako će nešto izgledati.

I bilo mi je lakše kada sam se zamislila kako radim samostalno, gde mi niko ne bira fontove, boje i fotografije, već to sve radim sama i uživam.

Danima sam pre toga razmišljala kako bih volela da imam svetlo plavi sako, ali ne nebo plavi, već kao da si u tu plavu umešao malo crne, pa liči na golubije plavo, ali svetlije. Verovatnoća da ću tako nešto da pronađem je bila nikakva, pa sam kao malo i odustala.

Na telefonu mi je pisalo da sam pešačenjem potrošila 250 kalorija, i to me je ohrabrilo da pojedem đevrek sa slaninom, i onda kao nastavim da pešačim, pa potrošim i đevrek.

Ulazim u second hand da vidim šta ima, ono ispred mene stoji svetlo plavi sako, ali ne nebo plavi, već kao da si u tu plavu umešao malo crne, pa liči na golubije plavo, ali svetlije, i to moje veličine. Danas je moj dan za prizivanje dobrih stvari za sebe. Počelo je da se dešava, samo je trebalo da dam otkaz. Kud se ranije nisam setila!

Pošto vam je sako, kaže ona 300 dinara. Platim sako 300 dinara i pošto mi je ostalo viška para, kupim i naočare za sunce. One kao neke jeftine, sezonske, jer za skuplje nisam, ne umem da čuvam. Prodavačica je rekla da mi te najbolje stoje od svih naočara ikada na svetu. Bila je ljubazna i
ulepšala mi je dan. Imam novi sako i naočare, samo još da nađem negde žardinjere koje se kače na
ogradu terase.

Đevrek sa slaninom je imao garant 500 kalorija, al ne žalim. Vredeo je svaku kaloriju. Usput primećujem mnogo ružne bilborde. Nisu sami bilbordi ružni, već idejna rešenja na njima. Retko vidim nešto baš dobro i smisleno. Mnogo naš narod voli slogane. Ako nemaš slogan, nisi niko i ništa, i džabe ti sve što prodaješ, ako se slogan ne rimuje ili nema onu potvrdnu notu, zato što ste vi birali, vi birate zato što ste najbolji, da nije vas, ne bi bilo ni nas...

Kada sam izašla na svojoj stanici, sretoh komšinicu iz ulice, predivna dama, kaže mi tiho jedva da sam je čula da je napunila osamdeset tri godine.

Ja joj kažem: "Ma da l' je moguće, nikada vam ne bih dala toliko godina".

Ona zadovoljno klima glavom kaže: "Da, da draga moja, i svuda me ima".

Drži me ispod ruke i priča mi kako je pre neki dan htela da kupi lakovane cipele, al je mislila da je ponela dve hiljade dinara, a ona u stvari nije ponela dve nego hiljadu.. .i tako smo hodale polako i taj put od 350 metara je trajao jedno 25 minuta. Otpratila sam je do njene kuće i tu se pozdravismo.

Svaki put kada uđem u kuću, pravim sebi novu kafu. Sunčano je i popiću je na terasi, što posebno volim.

Na grani gnezdo ispleteno prošle godine, i golub se vratio da tu iznova položi jaja. Razmišljam koji je taj golub car, kako je napravio gnezdo da ga nijedna košava, kiša, sneg oluja nije oduvala, a meni vetar oduva crep sa krova. Na telefonu piše da sam potrošila još pola onog đevreka, i sad smem da pojedem bajaderu.

Nju ću sutra da potrošim.
----------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ