Jutro je počelo uobičajeno. Kafa, cigara u tišini. Behu to bezbrižni studentski dani između dva ispita i nikakve obaveze i planovi se nisu ni nazirali. U to vreme nije bilo društvenih mreža, a i mobilni telefoni su bili prava retkost. Ako hoćeš da se zabaviš, izađeš napolje ili jednostavno pozoveš narod u goste. Samostalni studentski život u garsonjeri je umeo da bude prokleto zabavan.
Sedim i gledam u veliki Muhin poster na suprotnom zidu. Zapravo ceo zid je bio oblepljen plakatima, a garsonjera je bila prizemna i neobično mračna. Ti plakati su bili kao neki underground začin za zidove. Papagaj je žvakao nešto u kavezu, pa sam ga izvadila i stavila na sto, jer mi je bilo dosadno. Imala sam želju da sa nekim popričam, pa mi je on delovao kao idealni sagovornik u pola deset ujutru. Njemu je bilo zabavno da mi stoji na vrh glave. Uzela sam da čitam neke novine koje je neko tu ostavio. Veliki naslovi, boldovani, zastrašujući. Piše da će za koji dan biti bombardovanje. Sećam se kada je meni moja baba pričala o bombardovanju Beograda. Pomislih, čoveče, istorija se ponavlja. I ja ću to da pričam svojim unucima, a njima će biti dosadna svaka moja reč.
Neko je pokucao na vrata. Otvaram u pidžami, bosa, sa šoljom kafe u ruci. Njih dve. Poznata lica sa razmazanom šminkom. Pijane kao letve. Zacenjene od smeha.
- "Jesmo te probudile? E, imaš pticu na glavi!".
- Ispod kog kamena ste vas dve ispuzale?
- "E, pije nam se kafa. Imaš kafe? Je l' imaš votku? Kupile smo ti burek, al' smo ga malo jele usput".
- "Na šta ličite, ološi jedni. Donele ste mi samo masan papir u kesi. Ulazite brzo, smrzoh se".
Neočekivane posete su bile normalna stvar. Nije postojao logičan način da ti se neko najavi iz grada, osim sa govornice, ali je samo najavljivanje bilo upropaštavanje faktora iznenađenja, pa to niko nije ni radio. Njih dve razbucane, obučene kao za bordel. Jednoj fali pola štikle, pa hramlje i zanosi u stranu. Druga potpuno ispolivana pivom, sa malim crnim rekama maskare na licu. Od sreće što su me zatekle kući i što me vide, su me grlile i cmakale dok me nisu oborile na pod. Papagaj je pobegao na bezbedno.
- "Jao, odletela ti ptica. Je l' jede on burek?".
- "Koji, bre, burek? Ajde diž’te se sa poda da pijemo kafu. Ludače jedne...".
- "Šteta što nisi bila sa nama sinoć... bilo je ludo skroz. Ustvari, nismo htele nigde ni da idemo, onda smo otišle kod Nataše na jedno pivo. E, tu smo srele Nikolu, znaš Nikolu... onaj.. .e pa Nikola je slavio rođendan. On je kupio flašu tekile, pa smo pravili podmornice. Posle smo otišle uuu... Gde smo ono bile jbte? A, da… bile smo na Akademiji. Tamo smo srele Đoleta… znaš Đoleta? Nema veze, e pa Đole je srolao nešto, i posle toga mislim da smo đuskale do ujutru sa nekim ribama. Ona je mene prva polila pivom, onda sam ja nju. Neko nam je dodavao pivo da se polivamo još više. E, imaš neku majicu da mi daš da se presvučem, sva sam ulepljena od piva... I onda smo sa tim ribama otišli kod nekog njihovog druga na žurku. I znaš ko je bio tamo?".
- Ko je bio?
- "Pa bio je onaj što si mu rekla da kad poraste ćeš da dođeš da ga prosiš kod njegove mame. Znaš kako je sladak… Nešto sav porastao, isfrajerisao se. Trebalo je da ideš sa nama. Zašto ti uopšte nisi išla, a? Da čujem!".
- Zato što smo izašle 37 dana za redom. Do sedam ujutru. Počeli su organi da mi otkazuju od provoda.
- "Uuuuuu, svilena. Daj votku, znam da imaš... Aj živeli!".
- Nek ste mi žive i zdrave!
Votka u pola deset ujutru sa dve pijane drugarice je već bio putokaz ka ludilu. Nije bilo šanse da se to prekine na neki logičan način, u smislu da će one popiti kafu i otići.. .aaa, ne,. znala sam dobro kuda to vodi. U razvrat, propast i novu jutarnju glavobolju. I samo sam se prepustila tome. Bilo mi je drago što su tu sa mnom i što sam bila prva stanica nakon noćnog života.
Idealno je vreme da im saopštim da planiram svoju prvu tetovažu. Njih dve su već imale zavidnu količinu mastila pod kožom.
- "E, 'oću da uradim jedan tet na ruci. Hoćete da idete sa mnom?".
- "Jaaaao! Pa skidaj đanu čoveče! Koliko ti je trebalo? Kad idemo? Živeli za skidanje đane sa kože!Krajnje je vreme bilo. 'Ajmo odma’! A, šta kažeš? Ne odlaži više, opet ćeš se predomisliti".
- "Neću, bre, da idem u nedelju u podne da se tetoviram. Ići ćemo, kad se dogovorim sa čovekom. Uostalom, samo što smo se raspričale".
- "Zovi ga. Smaraćemo te dok ga ne zoveš"... i ubode me nekom viljuškom sa stola u dupe.
- "Što si me ubola viljuškom u dupe?".
- "Da bi ga zvala. Ubošću te opet. Zovi!".
- "Sećaš se da sam želela da sahranim svog psa negde, ali nisam imala gde... e, pa taj pas nas je sve držao na okupu. Zbog njega smo se vraćali kući. Umro je mučno, mislim da ga je komšinica otrovala. Njemu u čast radim svoj prvi tet. Zaslužio je".
Uzimam svoj maslinasto zeleni fiksni telefon, model ‘banana’ i okrećem broj zapisan na nekom papiriću. Preporuka nekog poznanika. Uvrćem spiralni kabl oko kažiprsta. Očigledno mojim pozivom probuđeni lik se javlja. Ja se predstavljam, objašnjavam razlog mog poziva, on reče da dođem još to veče, jer je kobajagi u stravičnoj gužvi, i nema nijedan slobodan termin narednih mesec dana.
Kapiram da je već video tri gajbe piva i dva paketića radosti ispred sebe, od para koje će dobiti od mene.
- "Eto, zvala sam. Idemo večeras. Uzdravlje!".
- "E tako. Bravo. Sad si ispala car. Uzdravlje!".
- "Uzdravlje! Bad ass, ženo".
U nekom trenutku smo sele na bus i uputile se ka Mirijevu. Bile smo atrakcija u busu. Osuđivački pogledi mladih majki, dece i penzionera. Njih dve su se plezile nekom detetu, ja sam na trenutak zatvorila oči, pokušavajući da odagnam osećaj kajanja zvog nečeg što će na meni stajati ceo život. I taj osećaj je prošao za tren.
Vrata nam je otvorio stariji lik sa vezanim repom. Teme mu je bilo ćelavo. Delovao je zabezeknuto kad nas je video. One su delovale kao moja dva potpuno pijana telohranitelja.
- "Uđite. Je l' se sve tri tetovirate?".
- "Ne, samo ja", rekoh.
- "E care, je l' imaš nešto za jelo, gladna sam... msm, tetoviraj ti nju, samo reci gde ti je has, uzeću ja sama...".
- "Paaa, ovaaj, ima nešto u frižideru, pogledaj".
Ova druga, iskusno pregleda opremu, igle, mašinicu, ocenjuje sterilnost i ispravnost svega i daje mi glavom znak, da je sve ok i da može da počne. Ne mogu da kažem da me nije bolelo, ali nije bilo strašno. Nisam smela da gledam u tom pravcu.
Gledala sam njih dve kako mu pustoše frižider i piju njegovo pivo. Znala sam da ću tu scenu zapamtiti dok sam živa.
I Beograd je tu noć bio naklonjen. Raširio je ruke i prihvatio nas u svoje tajnama opletene odaje u kojima se pleše do zore, u kojima ti nepoznati ljudi postaju prijatelji za ceo život. Pustio nas je da divljamo po njegovim trotoarima, da vrištimo i smejemo se bez ikakvog razloga, pijane bez grama zdravog razuma. Otvorilo se ružičasto nebo iznad nas. Babe su nosile cegere, deca rančeve, a ja sam nosila zavoj na ruci, uspomenu u glavi i nečiji broj telefona u džepu napisan na kutiji cigareta.
***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović
