Kosa je ukras žene, devojke, devojčice... Ako imaš ludu babu sa krojačkim makazama i frizerskim afinitetima, teško da ćeš imati išta na svojoj glavi, što se može nazvati ukrasom. Od te žene se nije dalo spasiti. Od šiški koje upadaju u oči se oslepi i onda budeš slepa i niko te neće. Beli štap, crne naočari, pas vodič, udruženje za slepa lica ti sleduju, ako ti ne skratim šiške. Mislila sam da će me nošenje rajfa spasiti od tog nejnemilijeg iskustva, ali nije. Ako nosiš šiške, one su ukupne dužine 4cm i ni milimetar duže, što je otprilike dužina do pola čela i ponižavajućeg vizuelnog utiska.

Zavidela sam drugaricama kojima su šiške upadale u oči, koje su mogle daškom iz svojih usta da ih sklone sa nosa i čela. Ja sam bila žrtva babinih neispunjenih frizerskih ambicija.Kasnije se nije zaustavila samo na šiškama... a ne! Moja kosa je bila predmet iživljavanja.

Totalni psiho momenat. Znam da će se to desiti. Roditelji nisu kod kuće, dakle nema ko da je spreči u tom masakru!



Ona uzima beli čaršav, kao da će da me zakolje, stavlja mi ga oko vrata. Na trpezarijskom stolu stoji mušema. Ja se penjem na sto, sednem licem okrenutim ka njoj. Ovoga puta sam dobila stolicu. Kao kod frizera, reče ona. Znala sam da će u narednih nekoliko minuta na parketu biti dugački, smeđi uvojci moje kose.

Ćutala sam, jer nisam znala kako da joj se suprotstavim. Nakon pola sata, imala sam frizuru a la Halid Muslimović. Moderno je ovo sad, reče ona, videla sam u TV reviji. Tako se nosi. Bićeš najmodernija u školi. Do škole sam nosila kapu, u maju. Nisam je skidala danima. Rajf i šnale su bili moji najveći saveznici, dok ih nije pobacala, jer je shvatila da krijem njeno remek delo.

Da kažem drugaricama da dođu i one da ih ošišaš? Mislim da je jedna žrtva sasvim dovoljna. Dok nije umrla, ja sam među svet išla nakazna i ponižena.

Jedno vreme sam sa radošću nosila svoje guste, dugačke uvojke. Konačno je moja kosa bila moje vlasništvo. Ja sam odlučivala o tome kako će izgledati to što niče iz mog temena. Predivan, oslobađajući osećaj. Onda sam postala deo ekipe umetnika i buntovnica se rodila preko noći. Vatreno crvena griva se viorila za mnom na putu za školu. Bio je to moj red head period u kome su preovladavale sve crvene nijanse, od konjak narandžaste do ljubičastog božule. Shvatila sam da kada god doživim neki emotivni cirkus iz koga izađem kao gubitnica, dobijem poriv da promenim boju kose.

O nesreće, moj tadašnji dragi se smuvao sa nekom crnkom na nekoj žurci. Sutradan je ovaj svet ugledao mene kao zift crnku sa teget odsjajem. I nije mi se dopadalo kako mi stoji. Nikome se nije dopadalo, ali je količina inata i revolta pobedila i ovaj put. Iz crne se ne može nazad, rekoše mi frizeri kada sam poželela da promenim svoju konačnu odluku da kroz svet koračam kao paradni tvor. Iz te crnke sam se izvlačila kao zmija iz sopstvene kože godinama, dok konačno nisam vratila svoju boju kose.

Godinama kasnije, postadoh mama. Neprepoznatljiva figura tela, nezadovoljstvo koje pucketa u vazduhu. Nisam imala vremena za sebe, za prijatelje, izlaske. Postala sam verni sluga za tri mala deteta i dva kučeta. Večito u trenerci i razvučenoj majici koja je bila kao nastavak mog nezadovoljnog, umornog lica.

Gledala sam se u ogledalu.

Predugo.

Neko dete je plakalo, ali ja nisam mogla da se pomerim. Oblivao me je hladan znoj od osećaja da ću uraditi nešto potpuno neplanirano i ekstremno. Babina ruka je uzela moju ruku, stavila u nju makaze i krenula da seče šiške. Gledala sam sebe pravo u oči. Škriputavi zvuk makaza i hladan dodir metala na čelu. Pramenovi su padali po podu. Promena se desila. Nekakva, ikakva. Sa dužina od pola leđa do malenog paža. I bilo mi je dobro. Osećala sam se kao da sam kupila sebi novi identitet sa kojim ću uklapati odeću, obuću i tašne. Kad, ne znam, ali je bitno da ja imam novu verziju sebe. I sekla sam je redovno, svakog meseca po malo, da ne izgubim tu novu sebe.

Šta ću onda?

Gledala sam slike na kojima imam dugačke smeđe lokne sa svetlim krajevima. Na tim slikama sam delovala srećno. Odjednom me obuze neka tuga za soptvenom kosom. Možda je to bila čak i tuga za tim vremenom u kome sam bila najbezbrižnija, ali je definitivno moja kosa bila deo te priče.



Slušaj bre baba, umrla si pre dvaespet godina, i od tada tumaraš za mnom i ne daš mi mira. Ja sam svesna toga da sam ja bila tvoja miljenica, ali je vreme da odeš tamo negde gde idu ljudi koji umru i da gnjaviš njih. Kapiram da tamo ima neko koga možeš da šišaš krojačkim makazama i da vežbaš na njima trajnu ondulaciju. Od danas nemaš prava da mi uvaljuješ makaze u ruke, i ne daj bože crnu farbu za kosu. Od ovog trenutka je puštam da raste, dok ne dođe do pola leđa. Ako te to baš nervira, ošišaj sebe, je l  jasno? Ili nađi onu komšinicu što ti se zamerila pa šišaj nju.

Uželela sam se stare, vesele sebe. Znam da bi volela da ja budem vesela, zar ne? Moje lokne su stvar mog imidža i identiteta. Volim da ih umotavam oko prsta i da pravim brkove od pramena kose.

Kapiraš, luda ženo? Idi ka toj svetlosti više, snaći ću se ja bez tebe, ne brini.

Kosa je ukras žene, devojke, devojčice... Ako imaš ludu babu sa krojačkim makazama i frizerskim afinitetima, teško da ćeš imati išta na svojoj glavi, što se može nazvati ukrasom. Od te žene se nije dalo spasiti. Od šiški koje upadaju u oči se oslepi i onda budeš slepa i niko te neće. Beli štap, crne naočari, pas vodič, udruženje za slepa lica ti sleduju, ako ti ne skratim šiške. Mislila sam da će me nošenje rajfa spasiti od tog nejnemilijeg iskustva, ali nije. Ako nosiš šiške, one su ukupne dužine 4cm i ni milimetar duže, što je otprilike dužina do pola čela i ponižavajućeg vizuelnog utiska.

Zavidela sam drugaricama kojima su šiške upadale u oči, koje su mogle daškom iz svojih usta da ih sklone sa nosa i čela. Ja sam bila žrtva babinih neispunjenih frizerskih ambicija.Kasnije se nije zaustavila samo na šiškama... a ne! Moja kosa je bila predmet iživljavanja.

Totalni psiho momenat. Znam da će se to desiti. Roditelji nisu kod kuće, dakle nema ko da je spreči u tom masakru!



Ona uzima beli čaršav, kao da će da me zakolje, stavlja mi ga oko vrata. Na trpezarijskom stolu stoji mušema. Ja se penjem na sto, sednem licem okrenutim ka njoj. Ovoga puta sam dobila stolicu. Kao kod frizera, reče ona. Znala sam da će u narednih nekoliko minuta na parketu biti dugački, smeđi uvojci moje kose.

Ćutala sam, jer nisam znala kako da joj se suprotstavim. Nakon pola sata, imala sam frizuru a la Halid Muslimović. Moderno je ovo sad, reče ona, videla sam u TV reviji. Tako se nosi. Bićeš najmodernija u školi. Do škole sam nosila kapu, u maju. Nisam je skidala danima. Rajf i šnale su bili moji najveći saveznici, dok ih nije pobacala, jer je shvatila da krijem njeno remek delo.

Da kažem drugaricama da dođu i one da ih ošišaš? Mislim da je jedna žrtva sasvim dovoljna. Dok nije umrla, ja sam među svet išla nakazna i ponižena.

Jedno vreme sam sa radošću nosila svoje guste, dugačke uvojke. Konačno je moja kosa bila moje vlasništvo. Ja sam odlučivala o tome kako će izgledati to što niče iz mog temena. Predivan, oslobađajući osećaj. Onda sam postala deo ekipe umetnika i buntovnica se rodila preko noći. Vatreno crvena griva se viorila za mnom na putu za školu. Bio je to moj red head period u kome su preovladavale sve crvene nijanse, od konjak narandžaste do ljubičastog božule. Shvatila sam da kada god doživim neki emotivni cirkus iz koga izađem kao gubitnica, dobijem poriv da promenim boju kose.

O nesreće, moj tadašnji dragi se smuvao sa nekom crnkom na nekoj žurci. Sutradan je ovaj svet ugledao mene kao zift crnku sa teget odsjajem. I nije mi se dopadalo kako mi stoji. Nikome se nije dopadalo, ali je količina inata i revolta pobedila i ovaj put. Iz crne se ne može nazad, rekoše mi frizeri kada sam poželela da promenim svoju konačnu odluku da kroz svet koračam kao paradni tvor. Iz te crnke sam se izvlačila kao zmija iz sopstvene kože godinama, dok konačno nisam vratila svoju boju kose.

Godinama kasnije, postadoh mama. Neprepoznatljiva figura tela, nezadovoljstvo koje pucketa u vazduhu. Nisam imala vremena za sebe, za prijatelje, izlaske. Postala sam verni sluga za tri mala deteta i dva kučeta. Večito u trenerci i razvučenoj majici koja je bila kao nastavak mog nezadovoljnog, umornog lica.

Gledala sam se u ogledalu.

Predugo.

Neko dete je plakalo, ali ja nisam mogla da se pomerim. Oblivao me je hladan znoj od osećaja da ću uraditi nešto potpuno neplanirano i ekstremno. Babina ruka je uzela moju ruku, stavila u nju makaze i krenula da seče šiške. Gledala sam sebe pravo u oči. Škriputavi zvuk makaza i hladan dodir metala na čelu. Pramenovi su padali po podu. Promena se desila. Nekakva, ikakva. Sa dužina od pola leđa do malenog paža. I bilo mi je dobro. Osećala sam se kao da sam kupila sebi novi identitet sa kojim ću uklapati odeću, obuću i tašne. Kad, ne znam, ali je bitno da ja imam novu verziju sebe. I sekla sam je redovno, svakog meseca po malo, da ne izgubim tu novu sebe.

Šta ću onda?

Gledala sam slike na kojima imam dugačke smeđe lokne sa svetlim krajevima. Na tim slikama sam delovala srećno. Odjednom me obuze neka tuga za soptvenom kosom. Možda je to bila čak i tuga za tim vremenom u kome sam bila najbezbrižnija, ali je definitivno moja kosa bila deo te priče.



Slušaj bre baba, umrla si pre dvaespet godina, i od tada tumaraš za mnom i ne daš mi mira. Ja sam svesna toga da sam ja bila tvoja miljenica, ali je vreme da odeš tamo negde gde idu ljudi koji umru i da gnjaviš njih. Kapiram da tamo ima neko koga možeš da šišaš krojačkim makazama i da vežbaš na njima trajnu ondulaciju. Od danas nemaš prava da mi uvaljuješ makaze u ruke, i ne daj bože crnu farbu za kosu. Od ovog trenutka je puštam da raste, dok ne dođe do pola leđa. Ako te to baš nervira, ošišaj sebe, je l  jasno? Ili nađi onu komšinicu što ti se zamerila pa šišaj nju.

Uželela sam se stare, vesele sebe. Znam da bi volela da ja budem vesela, zar ne? Moje lokne su stvar mog imidža i identiteta. Volim da ih umotavam oko prsta i da pravim brkove od pramena kose.

Kapiraš, luda ženo? Idi ka toj svetlosti više, snaći ću se ja bez tebe, ne brini.

Kosa je ukras žene, devojke, devojčice... Ako imaš ludu babu sa krojačkim makazama i frizerskim afinitetima, teško da ćeš imati išta na svojoj glavi, što se može nazvati ukrasom. Od te žene se nije dalo spasiti. Od šiški koje upadaju u oči se oslepi i onda budeš slepa i niko te neće. Beli štap, crne naočari, pas vodič, udruženje za slepa lica ti sleduju, ako ti ne skratim šiške. Mislila sam da će me nošenje rajfa spasiti od tog nejnemilijeg iskustva, ali nije. Ako nosiš šiške, one su ukupne dužine 4cm i ni milimetar duže, što je otprilike dužina do pola čela i ponižavajućeg vizuelnog utiska.

Zavidela sam drugaricama kojima su šiške upadale u oči, koje su mogle daškom iz svojih usta da ih sklone sa nosa i čela. Ja sam bila žrtva babinih neispunjenih frizerskih ambicija.Kasnije se nije zaustavila samo na šiškama... a ne! Moja kosa je bila predmet iživljavanja.

Totalni psiho momenat. Znam da će se to desiti. Roditelji nisu kod kuće, dakle nema ko da je spreči u tom masakru!



Ona uzima beli čaršav, kao da će da me zakolje, stavlja mi ga oko vrata. Na trpezarijskom stolu stoji mušema. Ja se penjem na sto, sednem licem okrenutim ka njoj. Ovoga puta sam dobila stolicu. Kao kod frizera, reče ona. Znala sam da će u narednih nekoliko minuta na parketu biti dugački, smeđi uvojci moje kose.

Ćutala sam, jer nisam znala kako da joj se suprotstavim. Nakon pola sata, imala sam frizuru a la Halid Muslimović. Moderno je ovo sad, reče ona, videla sam u TV reviji. Tako se nosi. Bićeš najmodernija u školi. Do škole sam nosila kapu, u maju. Nisam je skidala danima. Rajf i šnale su bili moji najveći saveznici, dok ih nije pobacala, jer je shvatila da krijem njeno remek delo.

Da kažem drugaricama da dođu i one da ih ošišaš? Mislim da je jedna žrtva sasvim dovoljna. Dok nije umrla, ja sam među svet išla nakazna i ponižena.

Jedno vreme sam sa radošću nosila svoje guste, dugačke uvojke. Konačno je moja kosa bila moje vlasništvo. Ja sam odlučivala o tome kako će izgledati to što niče iz mog temena. Predivan, oslobađajući osećaj. Onda sam postala deo ekipe umetnika i buntovnica se rodila preko noći. Vatreno crvena griva se viorila za mnom na putu za školu. Bio je to moj red head period u kome su preovladavale sve crvene nijanse, od konjak narandžaste do ljubičastog božule. Shvatila sam da kada god doživim neki emotivni cirkus iz koga izađem kao gubitnica, dobijem poriv da promenim boju kose.

O nesreće, moj tadašnji dragi se smuvao sa nekom crnkom na nekoj žurci. Sutradan je ovaj svet ugledao mene kao zift crnku sa teget odsjajem. I nije mi se dopadalo kako mi stoji. Nikome se nije dopadalo, ali je količina inata i revolta pobedila i ovaj put. Iz crne se ne može nazad, rekoše mi frizeri kada sam poželela da promenim svoju konačnu odluku da kroz svet koračam kao paradni tvor. Iz te crnke sam se izvlačila kao zmija iz sopstvene kože godinama, dok konačno nisam vratila svoju boju kose.

Godinama kasnije, postadoh mama. Neprepoznatljiva figura tela, nezadovoljstvo koje pucketa u vazduhu. Nisam imala vremena za sebe, za prijatelje, izlaske. Postala sam verni sluga za tri mala deteta i dva kučeta. Večito u trenerci i razvučenoj majici koja je bila kao nastavak mog nezadovoljnog, umornog lica.

Gledala sam se u ogledalu.

Predugo.

Neko dete je plakalo, ali ja nisam mogla da se pomerim. Oblivao me je hladan znoj od osećaja da ću uraditi nešto potpuno neplanirano i ekstremno. Babina ruka je uzela moju ruku, stavila u nju makaze i krenula da seče šiške. Gledala sam sebe pravo u oči. Škriputavi zvuk makaza i hladan dodir metala na čelu. Pramenovi su padali po podu. Promena se desila. Nekakva, ikakva. Sa dužina od pola leđa do malenog paža. I bilo mi je dobro. Osećala sam se kao da sam kupila sebi novi identitet sa kojim ću uklapati odeću, obuću i tašne. Kad, ne znam, ali je bitno da ja imam novu verziju sebe. I sekla sam je redovno, svakog meseca po malo, da ne izgubim tu novu sebe.

Šta ću onda?

Gledala sam slike na kojima imam dugačke smeđe lokne sa svetlim krajevima. Na tim slikama sam delovala srećno. Odjednom me obuze neka tuga za soptvenom kosom. Možda je to bila čak i tuga za tim vremenom u kome sam bila najbezbrižnija, ali je definitivno moja kosa bila deo te priče.



Slušaj bre baba, umrla si pre dvaespet godina, i od tada tumaraš za mnom i ne daš mi mira. Ja sam svesna toga da sam ja bila tvoja miljenica, ali je vreme da odeš tamo negde gde idu ljudi koji umru i da gnjaviš njih. Kapiram da tamo ima neko koga možeš da šišaš krojačkim makazama i da vežbaš na njima trajnu ondulaciju. Od danas nemaš prava da mi uvaljuješ makaze u ruke, i ne daj bože crnu farbu za kosu. Od ovog trenutka je puštam da raste, dok ne dođe do pola leđa. Ako te to baš nervira, ošišaj sebe, je l  jasno? Ili nađi onu komšinicu što ti se zamerila pa šišaj nju.

Uželela sam se stare, vesele sebe. Znam da bi volela da ja budem vesela, zar ne? Moje lokne su stvar mog imidža i identiteta. Volim da ih umotavam oko prsta i da pravim brkove od pramena kose.

Kapiraš, luda ženo? Idi ka toj svetlosti više, snaći ću se ja bez tebe, ne brini.