Kraljica majka nije volela kraljicu. Za to nije postojao određeni razlog, osim da ni jedna žena na svetu nije bila dovoljno dobra za njenog princa. Kraljica je bila prelepa, vredna, vesela. Bila je odlična domaćica i vešto baratala vezom i pletenjem. Imala je sve kvalitete dostojne jedne kraljice. Ona je kroz život koračala hrabro i gajila svog malog princa i princezu najbolje što je umela.
Pričalo se da je dvorac u kojem su svi živeli, kraljica majka otela od nekog tamo drugog kralja, ne znajući da njegova majka ima sposobnost bacanja kletvi od kojih se nikada, niko spasao nije. Kraljica majka je bila lepa i šarmantna. Oteti nekome jedan dvorac je za nju bio smešan poduhvat.
Kletva je glasila: Nikada se više nećete u isto vreme okupiti na istom mestu. Zauvek ćete se voleti, a biti razdvojeni. Kraljica majka nije marila za te tričarije. Za nju su to bile gluposti koje je ignorisala.
Maleni princ i princeza su bili nerazdvojni. Jedno drugom jedino društvo u hladnoj atmosferi babine apsolutne autokratije. Kralj je prestao da voli kraljicu i često boravio van ukletog dvorca. Retko su ga viđali, a kada bi se konačno pojavio, kraljica majka bi mu spremila pečenih jarebica u sosu od zlata. Finansijska kriza se svijala iznad ukletog dvorca. Kralj je jednom otišao u lov i nije se više vratio. Kraljica je znala da je živ i da uživa u zagrljaju druge žene. Princu i princezi je nedostajao. Pitali su majku gde je, ona im je govorila da će se on vratiti i da se za njegov povratak ne brinu.
Kraljica je vezla, plela i šila. Prodavala je svoje ručne radove da bi prahranila ono što joj je od porodice ostalo. Kraljica majka ju je neopisivo maltretirala. Odlučila je da ona preuzme vaspitavanje princa i princeze, jer je kraljica za nju bila najobičnija švalja nedostojna brige o deci čiji je otac njen sin lično.
Jedne mirne, prolećne noći, kraljica je spakovala osnovne stvari i sa decom se išunjala iz ukletog zamka. Dugo je i pažljivo je smišljala i planirala. Kraljica majka o tome nije znala ništa. Obezbedila je za sebe i decu skromnu kućicu daleko od ukletog kraljevstva. Želela je da konačno bude srećna, makar i bez svog voljenog kralja. Kada je majka kraljica shvatila da je ostala sama, ispustila je jeziv piskavi zvuk kao zmija. Od svoje nemoći da ih pronađe i vlada njihovim životima, odlučila je da se ubije. Popila je otrov iz srebrnog pehara i umrla.
Godine su prolazile, kraljica je mirno živela sa svojom decom. Jednoga dana, kralj se pojavio. Ofucan, gladan, spreman da moli za oprost i za novu šansu da živi skromno sa njima do kraja života. Kraljica mu se obradovala, ali deca nisu. To je bio poslednji put da su bili svi zajedno, na istom mestu u isto vreme.
Kletva je počela da uzima svoj danak. Kralj je voleo decu, oni nisu voleli kralja. Kada su deca konačno odlučila da oproste kralju, on nije želeo više da ih vidi. Kraljica je volela kralja, on nije voleo kraljicu. Kada se on predomislio, ona nije želela da ga vidi. Princeza je patila za svojim ocem, ali nije mogla da mu oprosti što ga nije bilo godinama. Za to vreme, on se družio sa princem. Princeza je zamerala princu što nije na strani majke. Princ je promenio mišljenje, pa je odlučio da je kraljevo licemerstvo nema meru i da nije vredan pažnje. Kralj je princezi poklanjao svu moguću pažnju, pokušavajući da joj dokaže kako se promenio i kako svaka princeza treba da voli svog oca. Onda je ona popustila. Princ joj je zamerao što je popustila... I to je trajalo decenijama.
Kraljica je odlazila kod baba gatara da joj pomognu da skine kletvu sa porodice, ali one nisu mogle da joj pomognu. Prosjacima davala milostinju, ostavljala novac u crkvi na ikonama, molila se Bogu i decu umivala svetom vodom.
Pokušavala je da napravi najukusniju gozbu i okupi celu svoju porodicu na jednom mestu, ali joj to nikada nije uspelo. Kletva je postajala sve jača, i nakon nekog vremena niko ni sa kim nije imao kontakt.
Čitava porodica se rasula kojekuda.
Poznajem ja tu porodicu jako dobro. Mislim da je ta kletva o kojoj su pričali bila samo izgovor za sve ono što nikada nisu imali hrabrosti da kažu i priznaju jedni drugima. Za sitničavost, laži i licemerje kojim su zapušavali rupe u životu. Kletva kao izgovor za svaki propušten rođendan, Uskrs, Božić i slavu.
Mislim da nikada nisu zaista rekli jedni drugima koliko se vole. Nisu znali da cene činjenicu da će život brzo proći i da će iznad svačije glave na kraju stajati neka kamenčuga sa kojom će pričati neko ko nas je voleo, žaleći što to nije izgovorio naglas, gledajući nas u oči.
