Osvetoljubivost nikada nije bila moja osobina. Kada se neko o mene debelo ogreši, dobijem poriv da ga sravnim sa zemljom, ali me taj osećaj vrlo brzo prođe. Prođe me iz razloga što sam desetinama puta bila svedok kako to gospođica Karma radi brutalno i bez milosti. Barata kosmičkim silama kompresovanim u teške udarce. Ona je posrednik između mene i zloće. Ponekad joj treba malo više vremena, ali je ja razumem, nisam jedina za koju radi. Posla za nju ima previše.

To je razlog zbog čega se više ne brinem kada moja detekcija za zloće popusti, pa im još ponudim pomoć i uslugu.

Učili su me: ko tebe kamenom, ti njega hlebom. I do skoro nisam razumela zašto bi ti roditelj savetovao takvu nelogičnu stvar, dok nisam skapirala da je fora u vraćanju, tj. u onome što si ka nekome usmerio, nađe svoj način da ti se vrati.

I evo u poslednje vreme hleba koliko voliš. Divnog, mirišljavog, mekanog. Pada sa neba lebac, od onih najvećih nemačkih okruglih, do malenih pufnastih zemički. Sav onaj silni hleb kojim sam se branila je tu. Umnožen, predivan, nepotrošiv. Vraćen vlasniku.

Ujutro odvojim dvadeset minuta za razmišljanje. U tih dvadeset minuta stane sedam gutljaja kafe i dve cigare. Gledam prema mestu odakle je izašlo sunce i uhvatim sebe kako pričam sa jednim parčetom neba. Ako se sav onaj lebac vratio, red je da se zahvalim.

Tiho sam izgovorila hvala prema plavetnilu iznad glave. Hvala za sve lepo što mi se dešava.

I opet, nakon svega sam zamolila gospođicu Karmu da ne bude mnogo brutalna prema zloći... Mislim, nije on kriv što nema osećaj ni za koga osim za sopstvenu guzicu. To jeste ružna osobina, ali glupo je da mu se nešto baš mnogo loše desi. Ja to ne bih želela. Samo sam želela da sve bude pravedno, ali on nikada nije imao osećaj ni za pravdu.

Želeo je da mi napakosti, naslađivao se retkim trenucima u kojima sam gubila bitke, mrzeo je moj uspeh, moje prijatelje i sve dobro što se oko mene obavijalo. Iz usta su mu izlazile zmije koje su me ujedale pravo za srce. Direktno ubrizgan otrov u srce je trebalo da me eliminiše sa planete, a nekim čudom sam na taj otrov postala imuna i na svaki sledeći koji je za mene smućkao.

Nije on kriv, jer drugačije ne ume. Njega niko nije učio da prvo sipaš drugima, pa onda sebi. Niko mu nije pevao pesmice i učio ga da crta. Nije imao ljubavi i pažnje kao dete koliko sam je imala ja. On je odlazio u krevet uplakan od batina, ja sam se uspavljivala ruskim bajkama... Različitosti su prevelike, neprebrodive. Sve ja to razumem, samo ne razumem kako neko može da bude imun na sopstvenu mladunčad? Kako ga njihovi pogledi, reči, crteži ne dotiču? Da li je moguće da na mestu gde je drugim ljudima srce, njemu pulsira komad leda?

Ostao je sam, osiromašen za sve nematerijalne stvari, zaključan u svom zamku, okovanim gvožđem. Zamak je njegov, NJEGOV, SAMO NJEGOV! Gospođica Karma je rešila da ga uništi načisto. Spremila je za njega ogromne količine gorkih sokova na kojima će živeti.

A meni opet bi žao... više njega nego sebe. Zadržavajući gospođicu Karmu kao pobesnelog psa koji se spremio da ga pokida na komade, prišla sam mu i ponudila pomoć. Iskrenu, pravu pomoć. Ruku koja ga vadi iz živog blata, iz sigurne propasti. Još jedan vruć lebac na dar, od mene... tek ispečen.

Ponosni zloća izgovori svoje ponosno NE! Od tebe mi ne treba pomoć! Iza tvoje pomoći se krije neki prljavi trik, siguran sam!

Izvini zloćo, ja više ne mogu da je zadržim, mnogo si grešan. Ona je došla da naplati svoje. Moraću da je pustim. Jebi ga.

Ne znam kako da ti olakšam. Jedino što mi preostaje je da namažem parče ovog svežeg leba, što sad pade sa nebesa, nekim kremom sa 90% lešnika i da iz prikrajka zavaljena u udobnu fotelju posmatram kako nestaješ u svojoj zlobi kao prljava voda niz slivnik.

Ionako nema ništa na TV­-u...

----------------------------------------
SVE KOLUMNESANDRE JBTE

Osvetoljubivost nikada nije bila moja osobina. Kada se neko o mene debelo ogreši, dobijem poriv da ga sravnim sa zemljom, ali me taj osećaj vrlo brzo prođe. Prođe me iz razloga što sam desetinama puta bila svedok kako to gospođica Karma radi brutalno i bez milosti. Barata kosmičkim silama kompresovanim u teške udarce. Ona je posrednik između mene i zloće. Ponekad joj treba malo više vremena, ali je ja razumem, nisam jedina za koju radi. Posla za nju ima previše.

To je razlog zbog čega se više ne brinem kada moja detekcija za zloće popusti, pa im još ponudim pomoć i uslugu.

Učili su me: ko tebe kamenom, ti njega hlebom. I do skoro nisam razumela zašto bi ti roditelj savetovao takvu nelogičnu stvar, dok nisam skapirala da je fora u vraćanju, tj. u onome što si ka nekome usmerio, nađe svoj način da ti se vrati.

I evo u poslednje vreme hleba koliko voliš. Divnog, mirišljavog, mekanog. Pada sa neba lebac, od onih najvećih nemačkih okruglih, do malenih pufnastih zemički. Sav onaj silni hleb kojim sam se branila je tu. Umnožen, predivan, nepotrošiv. Vraćen vlasniku.

Ujutro odvojim dvadeset minuta za razmišljanje. U tih dvadeset minuta stane sedam gutljaja kafe i dve cigare. Gledam prema mestu odakle je izašlo sunce i uhvatim sebe kako pričam sa jednim parčetom neba. Ako se sav onaj lebac vratio, red je da se zahvalim.

Tiho sam izgovorila hvala prema plavetnilu iznad glave. Hvala za sve lepo što mi se dešava.

I opet, nakon svega sam zamolila gospođicu Karmu da ne bude mnogo brutalna prema zloći... Mislim, nije on kriv što nema osećaj ni za koga osim za sopstvenu guzicu. To jeste ružna osobina, ali glupo je da mu se nešto baš mnogo loše desi. Ja to ne bih želela. Samo sam želela da sve bude pravedno, ali on nikada nije imao osećaj ni za pravdu.

Želeo je da mi napakosti, naslađivao se retkim trenucima u kojima sam gubila bitke, mrzeo je moj uspeh, moje prijatelje i sve dobro što se oko mene obavijalo. Iz usta su mu izlazile zmije koje su me ujedale pravo za srce. Direktno ubrizgan otrov u srce je trebalo da me eliminiše sa planete, a nekim čudom sam na taj otrov postala imuna i na svaki sledeći koji je za mene smućkao.

Nije on kriv, jer drugačije ne ume. Njega niko nije učio da prvo sipaš drugima, pa onda sebi. Niko mu nije pevao pesmice i učio ga da crta. Nije imao ljubavi i pažnje kao dete koliko sam je imala ja. On je odlazio u krevet uplakan od batina, ja sam se uspavljivala ruskim bajkama... Različitosti su prevelike, neprebrodive. Sve ja to razumem, samo ne razumem kako neko može da bude imun na sopstvenu mladunčad? Kako ga njihovi pogledi, reči, crteži ne dotiču? Da li je moguće da na mestu gde je drugim ljudima srce, njemu pulsira komad leda?

Ostao je sam, osiromašen za sve nematerijalne stvari, zaključan u svom zamku, okovanim gvožđem. Zamak je njegov, NJEGOV, SAMO NJEGOV! Gospođica Karma je rešila da ga uništi načisto. Spremila je za njega ogromne količine gorkih sokova na kojima će živeti.

A meni opet bi žao... više njega nego sebe. Zadržavajući gospođicu Karmu kao pobesnelog psa koji se spremio da ga pokida na komade, prišla sam mu i ponudila pomoć. Iskrenu, pravu pomoć. Ruku koja ga vadi iz živog blata, iz sigurne propasti. Još jedan vruć lebac na dar, od mene... tek ispečen.

Ponosni zloća izgovori svoje ponosno NE! Od tebe mi ne treba pomoć! Iza tvoje pomoći se krije neki prljavi trik, siguran sam!

Izvini zloćo, ja više ne mogu da je zadržim, mnogo si grešan. Ona je došla da naplati svoje. Moraću da je pustim. Jebi ga.

Ne znam kako da ti olakšam. Jedino što mi preostaje je da namažem parče ovog svežeg leba, što sad pade sa nebesa, nekim kremom sa 90% lešnika i da iz prikrajka zavaljena u udobnu fotelju posmatram kako nestaješ u svojoj zlobi kao prljava voda niz slivnik.

Ionako nema ništa na TV­-u...

----------------------------------------
SVE KOLUMNESANDRE JBTE

Osvetoljubivost nikada nije bila moja osobina. Kada se neko o mene debelo ogreši, dobijem poriv da ga sravnim sa zemljom, ali me taj osećaj vrlo brzo prođe. Prođe me iz razloga što sam desetinama puta bila svedok kako to gospođica Karma radi brutalno i bez milosti. Barata kosmičkim silama kompresovanim u teške udarce. Ona je posrednik između mene i zloće. Ponekad joj treba malo više vremena, ali je ja razumem, nisam jedina za koju radi. Posla za nju ima previše.

To je razlog zbog čega se više ne brinem kada moja detekcija za zloće popusti, pa im još ponudim pomoć i uslugu.

Učili su me: ko tebe kamenom, ti njega hlebom. I do skoro nisam razumela zašto bi ti roditelj savetovao takvu nelogičnu stvar, dok nisam skapirala da je fora u vraćanju, tj. u onome što si ka nekome usmerio, nađe svoj način da ti se vrati.

I evo u poslednje vreme hleba koliko voliš. Divnog, mirišljavog, mekanog. Pada sa neba lebac, od onih najvećih nemačkih okruglih, do malenih pufnastih zemički. Sav onaj silni hleb kojim sam se branila je tu. Umnožen, predivan, nepotrošiv. Vraćen vlasniku.

Ujutro odvojim dvadeset minuta za razmišljanje. U tih dvadeset minuta stane sedam gutljaja kafe i dve cigare. Gledam prema mestu odakle je izašlo sunce i uhvatim sebe kako pričam sa jednim parčetom neba. Ako se sav onaj lebac vratio, red je da se zahvalim.

Tiho sam izgovorila hvala prema plavetnilu iznad glave. Hvala za sve lepo što mi se dešava.

I opet, nakon svega sam zamolila gospođicu Karmu da ne bude mnogo brutalna prema zloći... Mislim, nije on kriv što nema osećaj ni za koga osim za sopstvenu guzicu. To jeste ružna osobina, ali glupo je da mu se nešto baš mnogo loše desi. Ja to ne bih želela. Samo sam želela da sve bude pravedno, ali on nikada nije imao osećaj ni za pravdu.

Želeo je da mi napakosti, naslađivao se retkim trenucima u kojima sam gubila bitke, mrzeo je moj uspeh, moje prijatelje i sve dobro što se oko mene obavijalo. Iz usta su mu izlazile zmije koje su me ujedale pravo za srce. Direktno ubrizgan otrov u srce je trebalo da me eliminiše sa planete, a nekim čudom sam na taj otrov postala imuna i na svaki sledeći koji je za mene smućkao.

Nije on kriv, jer drugačije ne ume. Njega niko nije učio da prvo sipaš drugima, pa onda sebi. Niko mu nije pevao pesmice i učio ga da crta. Nije imao ljubavi i pažnje kao dete koliko sam je imala ja. On je odlazio u krevet uplakan od batina, ja sam se uspavljivala ruskim bajkama... Različitosti su prevelike, neprebrodive. Sve ja to razumem, samo ne razumem kako neko može da bude imun na sopstvenu mladunčad? Kako ga njihovi pogledi, reči, crteži ne dotiču? Da li je moguće da na mestu gde je drugim ljudima srce, njemu pulsira komad leda?

Ostao je sam, osiromašen za sve nematerijalne stvari, zaključan u svom zamku, okovanim gvožđem. Zamak je njegov, NJEGOV, SAMO NJEGOV! Gospođica Karma je rešila da ga uništi načisto. Spremila je za njega ogromne količine gorkih sokova na kojima će živeti.

A meni opet bi žao... više njega nego sebe. Zadržavajući gospođicu Karmu kao pobesnelog psa koji se spremio da ga pokida na komade, prišla sam mu i ponudila pomoć. Iskrenu, pravu pomoć. Ruku koja ga vadi iz živog blata, iz sigurne propasti. Još jedan vruć lebac na dar, od mene... tek ispečen.

Ponosni zloća izgovori svoje ponosno NE! Od tebe mi ne treba pomoć! Iza tvoje pomoći se krije neki prljavi trik, siguran sam!

Izvini zloćo, ja više ne mogu da je zadržim, mnogo si grešan. Ona je došla da naplati svoje. Moraću da je pustim. Jebi ga.

Ne znam kako da ti olakšam. Jedino što mi preostaje je da namažem parče ovog svežeg leba, što sad pade sa nebesa, nekim kremom sa 90% lešnika i da iz prikrajka zavaljena u udobnu fotelju posmatram kako nestaješ u svojoj zlobi kao prljava voda niz slivnik.

Ionako nema ništa na TV­-u...

----------------------------------------
SVE KOLUMNESANDRE JBTE