Pre neki dan sam odlučila da sredim stan. Lako jesenje čišćenje, koje ne oduzima Bog zna koliko vremena. Na spisku je bilo pakovanje letnje garderobe, detaljno usisavanje i brisanje prašine.
Dan je bio idealan za luftiranje i prostiranje veša. Otvorila sam sve prozore, i miris pečenih paprika se uvuče u stan kao podsetnik da je vreme da se hrana štekuje za zimu. Leto se grčevito drži za sims moje terase, ostavljajući za sobom sve kraće dane.
Čisteći tako, pronalazila sam svuda rasute novčiće. Od kusura, ispali iz džepova i tašni, leže dinarčići, ćute i snevaju. Svesni koliko su bezvredni, ni ne očekuju da ih iko primeti.Svaki koji sam pronašla sam stavila u jednu činiju. Ispod tepiha je bilo dovoljno novčića da se letuje u Turskoj "all inclusive", u hotelu sa pet zvezdica. Ta činjenica me je ohrabrila, te počeh detaljnije da zavirujem po ćoškovima stana. S obzirom na to da je "visok datum", bilo bi sjajno da pronađem još para za koje nisam ni znala da postoje.
U veš mašini sam otkrila dovoljnu svotu novca da platim zaostale račune za internet. Čoveče, pa ovo je sjajno! Ja sam u stvari puna love, a pojma nemam. Ko zna šta sve ima iza kreveta. Treba napuniti frižider, a i klincima fale još neke knjige što im je država obećala da će im pokloniti. Rekoh im ja odmah, da državi ne veruju i da to treba sa shvate od malena.
Iza kreveta se razvila jedna vrsta male civilizacije koji su prihvatili dinar kao monetu, pa se odmicanjem kreveta, uz bljeskom svetlosti, mali ljudi vrišteći razbežaše kojekuda, ostavljajući za sobom gomilu prašine i svo svoje bogatstvo od koga mogu da se kupe ozbiljne kožne čizme za zimu. I to ne neke tamo sa Bulevara, već da se "rent a carom" ode do Trsta.
Nije mi ni to bilo dosta, jer je ljudska priroda takva. Umesto da stanem i kažem sebi - dobro dosta si para našla, imaš da letuješ sledeće godine, da napuniš frižider, da kupiš deci knjige i sebi čizme, - ja u jednom vidu transa, zlatne groznice, ni na javi ni u snu, razmišljam o sledećem nalazištu novčića.
Sledeće što pronađem ide na štednju. Valja imati neki dinar u šteku za ne daj Bože. Pregledati sve džepove, sve tašne i tašnice.
Po džepovima i tašnama sam pronašla dovoljno žvaka da sva deca Evrope izbegnu karijes, četiri labello stika (različita), jednu rizlu, tri olovke i pokidanu ogrlicu. Para, slabo, jedva da može da se kupi neka nova, bolja tašna.
Usisivač mi namignu. Bio je to znak da je vreme da mu se isprazni kesa. U kesi para koliko voliš. Jao, pa šta ću sa ovolikim parama? Možda da uplatim sve ovo u humanitarne svrhe? Mada nisam videla mnogo sveta… mogla bih da otputujem negde gde je toplo kada je u Beogradu najgora zima. Tajland možda… Da, otići ću na Tajland od para iz kese usisivača.
Ponosna na sebe i svoje dostignuće tog dana, u čistoj, blistavoj kući zapalih cigaretu za kraj. Dovoljno sam bogata, da ne moram ni da kuvam ručak. Odvešću decu u neki restoran da klopamo sve redom što nam padne na pamet.
Iza nogice jedne male komode, nešto je sijalo. Gledala sam u taj sjaj kao hipnotisana. Još jedan novčić! Nevažeći. Zaostao iz stare države Jugoslavije koju sam beskrajno volela. U Jugoslaviji sam bila srećna i bezbrižna.
"Molim vas jedan taksi. Do prve fontane. Do koje? Svejedno, koja je najbliža."
Dragi dinarćiću jugoslovenski… molim te da učiniš par stvari za mene kad te budem bacila u vodu. Nisam baš sigurna kako vi novčići to radite na dnu fontane, ali par puta mi je uspelo, pa želim da probam ponovo. Kapiram da je isto kao sa zlatnom ribicom, tri želje, zar ne?
Pre svega te molim da mi središ da svi budemo zdravi, to je prioritet.
Drugo, želela bih da ostanem zauvek ovakva, ne želim da se menjam. Ni na bolje, ni na gore. Odlično mi stoji sopstvena koža.
Treća želja mi je mnogo važna, zato pažljivo slušaj:
Čuvaj mi Njega. On mi je jako bitan. Bez njega bi mi bilo dosadno i nikada ne bih saznala kako izgleda kada te neko strašno mnogo voli.
Čuvaj ga da mi bude tu zauvek.
Eto to je sve.
---------------------
SVE KOLUMNESandre Todorović
