Kako je došlo proleće, tako mi je stigla i pozivnica za neku veoma posebnu svadbu. Svadba je prilika da se "uparadim", a to znači da je vreme za novu, specijalnu odeždu u kojij ću blistati kako najbolje umem.
Od mame i bake sam nasledila običaj da se za specijalne prilike odeća šije, jer će tako napravljena po meri, najbolje stajati. U mom kraju živi krojačica, majstorica starog kova kakvu svet nije video. Kod nje se zakazuju termini nedeljama unapred. Ono što ona sašije, na grbavim leđima izgleda kao "Luj Viton" ranac. Nikada se nije desilo da je od nje neka izašla nezadovoljna. Imala sam sreću da je želela da šije za mene u periodu kada sam nakon trudnoće izgledala kao dupli autobus.
Postoji jedna začkoljica. Ako imaš viška bilo gde, ona će ti to reći na takav način da ćeš nakon odlaska od nje biti u šoku do ponedeljka, a od ponedeljka na dijeti. Nimalo prijatno, ali bolje krojačice nema. Godinama nisam išla kod nje. Bio me je strah da ću opet čuti: "Bucnula si se, kako sad ovde da ti napravim da se to ne vidi? Bila si manja prošli put".
Poslednjih godinu dana, dva puta nedeljno idem na neke vežbe. Prepolovila sam se od poslednjeg puta kada smo se nas dve videle. Zakazala mi je termin dve nedelje unapred. Tog dana, bez imalo straha, apsolutno svesna da nema šta da mi kaže u vezi sa kilažom, ušla sam u njenu malu, trošnu kuću. Na vratima me je radosno sačekao njen pas. Izljubismo se kao najrođenije. Pogledom je me je skenirala od glave do pete. Gledaj, mislim se, nema šta da vidiš, ali nikako da kaže, "smršala si, izgledaš super", nešto, išta. Skuvala mi je kafu. Kod nje za stolom sedela je njena punačka komšinica koja me je odmeravala, srkala kafu i pušila kao odžak.
"Šta šijemo?"
"Dugačku, uzanu plavu haljinu, evo sve sam nacrtala da ti bude lakše da iskrojiš."
"Uzanu? Da li si sigurna?"
O ne, ona ima moje stare mere, u onoj svojoj teget plavoj svesci. Šta ako su mi sada obimi veći nego onomad? Jeza me obuze, osetih slabost u kolenima. Pretrčala sam planetu na onoj traci za trčanje, nemoguće je.
"Što da ne uzanu, mislim da sad mogu da nosim takav model. Vežbala sam, trčala, gladovala. Jesam malo prekršila oko Svetog Nikole, Nove godine i Božića, al daj, ne budi brutalna, nije valjda toliko strašno."
Ustade ona od stola, ode u sobu i uze onu svoju debelu svesku, kao Knjigu postanja, pređe kažiprstom preko ispupčenih slova sa strane i zaustavi ga na S.
Graška znoja mi se sručila niz slepoočnicu.
"Ustani da te izmerim."
Ustajem kao kažnjenik pred odlazak na giljotinu, bleda kao krpa, idem u drugu prostoriju na merenje pred ogledalom. Komšinica od uzbuđenja pali petu cigaretu, nasula rakiju i brzo je drmnu.
"U struku si skinula 8cm, grudi su ostale iste, obim ruke manji, ali bokovi… ima 2 cm više. To ti je dve kile. Da znaš. Dođi na probu za četiri dana. Uzana haljina… ne znam…"
Četiri dana sam trčala na traci kao da me sami đavo goni, da joj dokažem da joj ne radi onaj krojački metar, da nije u pravu i da ću obući tu uzanu plavu haljinu i plasati u njoj i nakon ponoći, i da se neću pretvoriti u bundevu.
Četvrtog dana, slomljena od trčanja i gladovanja, stojim pred istim onim kažnjeničkim ogledalom i teram je da sužava haljinu na bokovima. Gledam je pravo u oči, čekam pohvalu, čekam izvinjenje za pretrpljen stres.
"Odlično ti stoji haljina", reče.
"Znam."
(Ti ćeš da mi kažeš da ja ne mogu da nosim uzanu haljinu.)
------------------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
