Baka mi je govorila da je odricanje posebno cenjena vrlina i da je to ono na šta žena sama pristane kao dokaz požrtvovanosti za svoje bližnje. Rekla je takođe da mi to neće uvek prijati, ali da ću se sa tim izborom pomiriti onda kada za to dođe vreme.
"Daj njemu tu čokoladu, on je mlađi. Kupićemo tebi drugu".
Tako počinje. Od malena. Odrekneš se svoje čokolade, koju su ti doneli gosti, jer je on mlađe nedonošče.
"Daj mu malo da provoza prvi tvoj bicikl, nemoj da si takva. Daj njemu da sedi napred, plakaće. Pa šta ako ti je skinuo točkove sa tvojih rolšua i stavio na svoj skejt, i onako ih nisi nosila".
I tako tiho, neprimetno, nenametljivo te uče da se dostojanstveno odričeš svojih malih zadovoljstava, jer si ti mudrija i starija. Drugačije se od tebe ne očekuje.
"Nemoj da kažeš mami i tati da sam došao pijan. Nemoj da znaju mama i tata da sam pobegao iz škole. Ako budu znali da sam dobio keca, odlepiće, kaži da sam dobio četvorku. Ako pitaju gde sam, reci da sam na dopunskoj".
I tako počneš da lažeš za drugoga, na sopstvenu odgovornost. Prećutkuješ, za dobrobit roditeljske bezbrižnosti. Takvo odricanje se podrazumevalo.
Uzbudljive devedesete su donele mnogo odricanja. Ta epoha je bila kondicioni trening za ove, đavoljim pelcerima posađene vrtove kroz koje se šetamo sa šeširima na glavama, dok u pauzama igramo kriket.
U srednjoj školi sam se odricala dobrih tempera i četkica, kvalitetnog akvarel papira, suvog pastela, velikih formata i prevoza do kuće. Stopirala sam. Odricala sam se garderobe, cigareta, izlazaka i letovanja sa društvom. Odrekla se maturske večeri, jer se nije imalo za moju haljinu i nove cipele. Odrekla sam se bezbrižnosti jer je tamo negde blizu buktao rat. Kriza i nemaština su se širile brzinom smrzavanja plitke barice.
Odrekla sam se sopstvene pameti vođene istančanim instinktima, jer sam verovala u ljubav do kraja života. Odricala sam se mesa, voća, slatkiša jer je deci potrebnije. Sna, lepe i uredne kose, namazanih noktiju, idealne figure, i nove garderobe. Meni ne treba. Njima je potrebnije. Zbog njih mi nikada nije bilo žao da se odričem. Oni su uvek preči, za njih mora da ima.
Zbog visokih računa sam se odricala šminke i parfema. Zbog hrane sam se odrekla jedne dobre tašne koju nikada neću prežaliti. Zbog tuđih loših vesti sam se odricala dobrog raspoloženja. Odricala sam se seksa i orgazama jer on nije mogao. Lepih reči, podrške, utehe, zaštićenosti. Dobrih, stručnih knjiga, dobrog kompjutera, karijere, pozicije, bezbrižnosti.
Odrekla sam se putovanja, letovanja, zimovanja. Mogućnosti da funkcionišem dostojanstveno i postojim na ovoj planeti kao savesna građanka, samohrana majka troje dece. Odrekla se budućnosti, mogućnosti, prosperiteta. Odrekla sam se i nadanja da će biti bolje. Znam da neće. Ponekad ne verujem da će ovde i proleće ponovo doći.
Uhvatim sebe kako krišom jedem čokoladu, jer ne želim da me neko uhvati na delu kako se ne odričem. Ova junakinja može sve. Bez ičega. Bez ikoga. Plašt na mojim leđima se vijori dok stameno stojim i čekam sledeći udarac.
'Ajde živote! Hoćeš da se potučemo? Ne možeš mi ništa! Ovu repu još niko nije iščupao!
Odricaću se ja još!
Mogu ja danima da ne jedem i ne pijem. Umem ja da spavam na tvrdom i u hladnom i da napravim jelo od tri sastojka od kojih je jedan voda. Umem ja da se obučem u svoje stare odore i da u njima izgledam božanstveno kako dolikuje jednoj heroini. Razumem ovu skromnu trpezu koju si servirao.
Stvarno razumem. Znam da je ovo maksimum. Da si imao izneo bi ti pred mene svakojakih đakonija da se naslađujem njima dok u pozadini svira muzika.
Ja ću se prilagoditi. Samo mi obećaj jedno: Nikada nemoj od mene da tražiš da ti dam moje ili zdravlje onih koje volim u zamenu za sto kvadrata sa podnim grejanjem. Nemoj da mi tražiš da se odreknem kafe, cigareta, umetnosti i ljubavi. Sve ostalo uzmi.
Dogovoreno?
----------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
