U jednom trenutku život me je sasvim očekivano izmestio na drugu adresu. Stara zgrada naseljena profesorima univerziteta u penziji. Mnogo fin i učtiv svet.
Zgrada uredna, sa novim poštanskim sandučićima i gelenderima. Lift uvek radi. Moj stan je mali, ali udoban. Prva komšinica je fina i učtiva. Vrata pored mojih zapečaćena. Vosak, kanap u tri boje i obaveštenje na papiru. Vrata musava, stara, kao da govore o tužnoj sudbini onog ko je iza njih proveo poslednje dane.
Moja deca su govorila da ih je strah da tuda prolaze. Svi smo nagađali šta se desilo iza tih vrata. Ubistvo ili droga. Treće nema. Par meseci je prošlo, ja sam i dalje gledala zaintrigirano u ta vrata pre nego što otključam moja. Pokušavala sam da na njima ugledam neki trag, ogrebotinu, krv, bilo šta što će kompletirati moju priču u glavi. Ali na vratima nije bilo nikakvog traga, osim musave mesingane kvake na kojoj se nahvatala prašina.
Jednog dana neko mi pokuca na vrata. Nisam očekivala nikoga, jer nikoga u zgradi ni ne poznajem.
S obzirom da nije zvonio interfon, bio je neko iz zgrade. Otvorila sam, i ugledala ljubazno lice starijeg čoveka sa beretkom na glavi.
"Ja sam predsednik kućnog saveta poslednjih dvadeset godina. Došao sam da vas upoznam i da vam poželim dobrodošlicu. Ako čujete da nešto klokoće u cevima tu kod vas, to je sasvim normalno. Ako želite pokazaću vam na vašoj terasi kuda prolaze te cevi. Izvinite ako sam vas prekinuo u nečemu".
Enormna količina učtivosti i dobrodošlica su me ostavili bez teksta. Predstavih se. Pustila sam ga da uđe. Pade mi na pamet da on sigurno zna šta se desilo u stanu pored mog, te sam ga i upitala zašto je stan zapečaćen.
"Eeee.. .tu je živeo moj dragi komšija", reče i uzdahnu učtivo skidavši kapu sa glave.
"On je bio profesor na Filozofskom fakultetu. Žena mu je davno umrla. Viđao se sa nekom bakicom, šetali su se po parku i provodili vreme zajedno. I ona je živela sama. Jednog dana sam ga zvao telefonom da mi pomogne oko popravke aparata. On je za te popravke bio pravi majstor. Nije se javljao na telefon. Zvao sam ga i sutradan i prekosutra... Pomislio sam da se možda preselio kod te gospođe, pa sam prestao da ga zovem. Jednog dana, vaša prva komšinica je čula provalnike koji su ušli preko krova. Pozvala je policiju, i oni su došli vrlo brzo. Ja sam ušao za njima i ugledao na podu kupatila skelet sa satom. Taj sat je dobio pred penziju od fakulteta. Šta ti je život... Tu ga je stiglo dok se spremao da uđe u kadu. Nikog nije imao kome bismo javili da je umro. Nismo znali ni kada je tačno umro. To se desilo pre skoro sedam godina".
Razmišljala sam o tome danima. Onda je počeo da me hvata strah od samoće. Rodiš decu, žrtvuješ se, odričeš se i brineš. Onda oni porastu i odu. I ti ostaneš sam. Čekaš da jednom nedeljno dođu na ručak ako stignu od obaveza.
U međuvremenu, živiš svoj dosadni život u kojem nema prostora za putovanja, banje i relaksacije jer penziju nisi uspeo da stekneš. Živiš kao crkveni miš i dalje se odričeš svega da unucima kupiš po čokoladu. Nisi više ni lepa, ni zgodna, samo krcata mudrostima koje više nemaš kome da ispričaš. Ćutiš i gledaš dosadni program na TV-u. Ko će me takvu tada hteti? Neću moći ni da hodam dostojanstveno u mini suknji sa kosom do pola leđa. Biću baba. Stara, polupokretna, verovatno bolesna i na teretu deci. Tako izgleda starost u Srbiji. Tako je ja zamišljam. I strah me je od toga.
Nedugo nakon mog razgovora sa komšijom, ispred mojih vrata čuo se žamor, buka i lomljava. Neko je uspeo da se dokopa tog stana. Pet kršnih momaka sa južnjačkim naglaskom su iznosili život pokojnog profesora u kutijama i kesama. Vidi se da im se gadilo to što rade.
Diskretno i tiho sam kroz špijunku posmatrala kako bacaju po stepeništu njegove uspomene, knjige, slike, nameštaj i naučne radove. I bilo mi je žao. Sve je to išlo na otpad. Gobleni koje je njegova draga vezla, njegov crni gospodski šešir prekriven paučinom, pisaća mašina, magnetofon, enciklopedije... sve je stajalo u kutijama, a oni su iznosili nečiji život, i nosili ga na deponiju za dnevnicu od dvadeset evra.
Otvorila sam vrata i pitala ih da li mogu da dobijem jednu knjigu za uspomenu. Ne znam ni zašto sam to pitala, ni šta će mi uspomena na nepoznatog komšiju koji je umro sam u stanu do mog, koji čak nije ni moj stan. Želela sam da sačuvam neki trag, da je postojao, da nije ostao u mojoj glavi samo skelet sa satom koji leži pored kade.
Momci su rekli da su sad u gužvi i da ne mogu da otpakuju džakove. Delovali su kao da ne umeju da razlikuju fioku od knjige pa sam odustala. Za njima je na stepeništu ostao neki papir, etiketa sa neke stare kutije. To sam uzela i stavila kod sebe na policu. Verujem da njegov duh luta po stepeništu i traži svoj mir. Poželela sam da mu pomognem da nađe mir, pa sam upalila tamjan i pustila da se širi van mog stana.
Sutradan je na spratu ispod umrla baka, profesorka Mašinskog fakulteta. I njen su život naslednici izneli u kutijama i bacili.
Zamislila sam kako će za mnom iznositi drvene škrinje, perle, slike, garderobu i obuću. Verujem da će sačuvati makar moj računar, da pogledaju slike. Da se uvere da sam nekada bila mlada, srećna, lepa, hrabra i puna entuzijazma. Da gledaju radosne trenutke sa mora, rođendana i godišnjica. A možda će i neki čovek koji sa mnom ostari sačuvati uspomenu na mene. Možda će naša deca prekopavati po našim stvarima tražeći tragove zajedničke ljubavi i stvaranja. Volela bih da znam unapred da ne treba da se plašim samoće koja mi je u mladosti prijala kao nektar bogova.
Niko nije zaslužio da ostari i umre sam.
-------------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
