Od trenutka kada je doktor stavio ultrazvučnu sondu na moj pazuh, do trenutka dok nije izgovorio prvu rečenicu, prošla je večnost. Samo je ćutao i gledao. Prelazio preko grudi i tu se zaustavio. Vrteo je onu sondu preko mojih grudi i neprijatnost koju sam osećala je bila neizreciva. Ne znam da li mi je bio neprijatniji pritisak sonde na tom mestu ili tišina koja je ispunila ordinaciju. Da li je sve u redu, upitah, on kaže: "Pa trebalo bi da proverite jednu kvržicu".
Pita me da li sam nekada radila mamografiju. Kažem da nisam, a znam da bi trebalo da uradim taj pregled u mojim godinama. Koliko sam samo puta u poslednih mesec dana pri posetama lekara čula "u vašim godinama...". Valjda su to one godine kada žensko telo počinje da pokazuje slabosti. Homonske, psihičke, fizičke, emotivne, reproduktivne, seksualne… Pitanje je samo da li će te sve strefiti odjednom ili jedno po jedno, polako, podmuklo, čisto da ti bude jasno da više nisi mlada i da se što pre prilagodiš novonastalom stanju, jer uskoro stiže nova opomena. Mamografija kažete…
Na putu do kuće sam ga držala za ruku u kolima. I on mene. Ćutali smo i verovatno je svako od nas vrteo najgori mogući scenario u glavi. Zašto ranije nisam otišla da uradim sve te preglede? Zašto sad kada mi je konačno sve potaman u životu? Zašto sam ja izvučena iz doboša sumnjivih kvržica na grudima?
"Hoćeš da namestimo novi luster u dnevnoj sobi?", upita me on.
Novi luster u novom stanu koji smo zajedno birali za nas. To je stan u kojem ćemo provesti one godine kada deca porastu i odu svako na svoju stranu. Tu sam namontirala police za svoje cveće, okačila slike koje sam mu slikala za rođendan, rasporedila začine, sudove i stolnjake i kupila novu posteljinu za krevet u kojem spavamo.
Držim merdevine, kao neka podrška, da ako on padne ja budem tu, da ga uhvatim i bi mi smešno koliko je glupo što ja držim merdevine i gledam u plafon gde on namešta luster. Zamislih sebe bez kose, iscrpljenu od hemioterapije i zračenja, kako povraćam od iznemoglosti, kako umirem na njegove oči, na oči moje dece i kako na moj grob stavljaju vence iako sam striktno, za života, naglasila da to ne želim.
Trgnu me njegov glas: "Dodaj mi bušilicu, i zakaži mamografiju za sutra odmah". Hoću, rekoh, ako umrem, nemoj da si odmah našao drugu ženu jer ću iz groba izaći od ljubomore. "Sačekaj malo, otpati, otplači...Dodaj mi luster", reče.
"Je l' nećeš?".
- "Šta, bre?".
"Da nađeš drugu ženu odmah nakon moje smrti?".
- "Ne lupaj gluposti, molim te, nećeš umreti, makar ne sada i ne od kvržice".
"A šta ako budem ćelava?".
- "Kupićemo ti periku".
"Tebi je smešno što ću ja da budem ćelava" (plačem)...
- "Nećeš biti ćelava, prestani da kreiraš sve moguće najgore scenarije i zakaži pregled".
"A šta ako budem?".
- "Pa šta, to je samo kosa…porašće ponovo".
Prošle nedelje mi je doktorka (ginekolog) na redovnom pregledu rekla da je sasvim normalna procedura da žene u predmenopauzi i menopauzi dobiju uput za psihijatra, kako bi im se olakšala hormonijada, a i psihičke promene vezane za istu. Kod nas je to vrlo retko, jer se žene uvrede da povrh toga što imaju hormonske promene, neko misli da su lude. Evo ja priznajem da se ne osećam dobro sedam do deset dana mesečno, imam napade panike, anksioznosti, sitničava sam, gladna i ponekad poželim da me nema. Da samo nestanem, isparim, da ne moram da se borim sa životom, tinejdžerima, neizvesnošću da li ću imati posao ili ne "u ovim godinama".
Uputite me, rekoh, želim da mi neko pomogne, jer ja sama više nemam dovoljno životne energije da je usmerim na samu sebe, da se bavim introspekcijom i na taj način popravljam bagove, kao kada sam imala 25 godina. I pomogla mi je. Najbolje što sam za sebe i sve oko sebe mogla da uradim. Da kažem pravom majstoru da imam kvar i da ona kaže, ne brinite, to je sve rešivo i da ja shvatim da zaista jeste i da imam način da pomognem sebi u trenucima kada osećam da tonem i da više nemam vazduha.
Mamografija je broj dva pregled po neprijatnosti. Prvo mesto zauzima gastroskopija, zauvek. Doktorka je dugo gledala u onaj snimak. Ćutala i uzdisala. I ja sa njom. Venci su se gomilali na mom grobu, deca i prijatelji me oplakivali. On isto plače, jer sam ja bila njegova najveća ljubav. Svi govore, šteta, još je mlada, jadna deca, kako će bez nje. Na drvenom krstu moja slika, neka baš dobra, gde sam nasmejana. Prolećni je dan, lep i sunčan. Pirka neki prijatan vetrić, i svi odlaze polako, jedan po jedan, tužni što me više nema.
"Nema ovde ništa", reče doktorka, "sve je u redu". "Dođite za dve godine opet. U vašim godinama, morate redovno da se kontrolišete".
U tom trenutku sam poželela neko žestoko piće, duplo. Da ga sunem u grlo i protresem se. Idemo da proslavimo život, rekoh mu. Treba mi piće. Nećeš me se tek tako otarasiti.
"Jesam ti rekao!", uzvrati on, snažno me je zagrlio i poljubio u slepoočnicu. "Mogu da se kladim da si već zamišljala sopstvenu sahranu".
Pa ono, malo.
----------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ