Da li i vi ovako provodite dane u izolaciji? Pročitajte najnoviji tekst naše kolumnistkinje Sandre Todorović, bar da se nasmejete!
Gledam kroz prozor, procvetala mi magnolija, lale crvene i žute, smeju se ka suncu, lep dan i neka jeziva tišina napolju. Čujem sirene hitne pomoći i razmišljam o tome kako je nekome ovaj prelepi dan poslednji dan u životu i ta misao me natera da se okrenem oko sebe, fokusiram na nešto lepo jer sam još živa, zdrava i sve je relativno ok osim što ne mogu da vitlam gde ja hoću i viđam se sa kim mi se tog dana pripila kafa.
Iz vedra neba stiže neprijatna količina slobodnog vremena na koju se teško navikavamo.
Kao kada bi ti se prijela krempita, pa pogledaš u nebo i kažeš uf ala bi mi legla sad jedna krempitica, a sa neba padne šezdeset tona krempita na tebe, pa ti na nos izlaze i presednu zauvek.
E tako nekako se osećam nedeljama.
U svemu tome sam se unapredila u policajca u kući, higijeničarku, kuvaricu, nastavnicu pripremne nastave za srednju školu i profesorku likovnih umetnosti za upis u srednju umetničku školu, što i nije malo avanzovanja za tri nedelje.
Takođe sam otkrila mnoge tajne naših ormara, fioka i ormarića... pa to je kao potraga za blagom!
Sluša se dobra muzika ceo dan, uobročili smo se svi. Jedemo kao da nam je zadnje i strahujemo da nam se ne ograniči još nešto u naredna 24 sata, pa sa kokicama ushićeno čekamo nove vesti.
Dani su izgubili imena, jer to više nije ni bitno, vikendi ne postoje, počeli smo da primećujemo jedni druge u kući. Jedemo zajedno, za šta smo retko imali prilike. Zagrlimo se, poljubimo, utešimo, dajemo jedni drugima snage za sutrašnji dan, da ga preguramo hrabro i odgovorno, i da odemo na spavanje zdrave pameti.
Zdrava pamet kao najveći izazov u ovom trenutku!
Odgovorna sam za 5 života oko mene i celokupno domaćinstvo. OK, mogu ja to. Zovi prijatelje, vidi kako su i šta rade. Možda oni imaju neke ideje kako pregurati dan.
Dobra je muzika, ima pola flaše vina za večeras i neke tunjevine, biće sve ok. Imaš nove knjige, koncentriši se, ne gledaj vesti toliko, u kući si, sve je u redu, nećeš se razboleti i završiti na sajmu.
Komšinica vam je sašila maske. Divna žena.
Uplašim se svaki put kad se slučajno zakašljem, pa iz petnih žila vadim onaj poslednji glas razuma koji mi govori: 'Hej, samo si se zagrcnula, nije to to'.
Eno ima novi film, pogledaj i onu novu seriju, pogledaj sve serije i filmove. Operi prozore, presloži plakar, dezinfikuj stepenište i kvake.
Nema više sredstva za brisanje poda. Moraš napolje, na kolektivni maskenbal gde svi iste maske nosimo, samo neki nose u rukama jednu kesu, a neki izgledaju kao da osam ruku imaju i u svakoj po puna kesa, a pod miškom toalet papir. Svi se pogledujemo sa nepoverenjem, držimo odstojanje. Moramo, tako su nam rekli. Nema pozdravljanja, rukovanja, ljubljenja, druženja. Nema. To je uslov da preživiš jer je tamo neko na drugom kraju planete odlučio jednog dana da skuva šišmiša za ručak, kao kad bih ja napravila planetarni haos od jedne boranije recimo ili pasulja sa slaninom.
Baš neobično.
Stojimo u redovima, disciplinovano, svesni da smo svi u istom filmu, samo imamo različite scenografije kod kuće. Željni smo vazduha, jedni drugih, svega osim puste hrane i toalet papira.
Presloži lakove za nokte po bojama, knjige po autorima, saksije napred manje, pozadi veće, promeni muziku, ovo je suviše depresivno. Zakucaj onu sliku što ti stoji iza ormara na zid. Drmni jednu rakiju, posle nešto jedi, pa uzmi vitamin C, obuci se, nemoj sedeti u pidžami. Našminkaj se. Nisi uradila jogu, to bi ti sad bilo idealno. Imaš linkove za one super meditacije, to posle joge. Proveri jesu li deca uradila sve šta treba za školu. Podvikni malo, budi dosledna. Budi im drug i drugarica. Budi im sve sada, organizuj ih, podseti ih da jedu.
Operi ruke ponovo, namaži ruke, obriši pod, upali vatru, mazi oba kučeta sa obe ruke. Tepaj kučićima, pravi budalu od sebe, i onako te niko ne vidi i ne čuje ženo božja, pa idi stavljaj ona sva sranja na kosu koja stavljaš, pa moraju da stoje satima. Sad to radi. Gospode bože koliko cipela i patika imamo, kao stonogu da sam rodila... Presložiću i to. Promeniću muziku.
Ima još jedna čaša vina, pa je vreme za spavanje.
Preživeli smo još jedan dan. Dobro smo. Ostali smo kod kuće. To će nas spasti kažu.
--------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ