Uhvatim sebe da svakodnevno nešto čekam. Kao voz koji čekam na nekoj napuštenoj stanici. Izvirujem, gledam, a on se nikako ne pojavljuje. Svakog dana ustanem sa osećajem da će se nešto fenomenalno desiti i ako se ne desi, nateraću Kosmos sopstvenim mislima da mi obezbedi to tako strašno potrebno nešto baš mnogo dobro.
Ne mora ni da bude to nešto na nivou sedmice na LOTO-u, ne, to treba da bude jednostavno, kao kad se kuče uvalja u govno, pa je srećan jer ne miriše više na ono što sam ja htela, nego na ono što je njemu trebalo. Nedostaje mi da se izgrlim i izljubim sa dragim ljudima. Sve nešto cmokćemo na metar i po u vazduh i kao, 'ajd da se ne ljubimo, ko zna... I paranoja je među ljudima, zabrinutost, nepoverenje, podela na 'mi i oni', izbori, korona, krizni štabovi, mi protiv njih, oni protv nas, bolnice pune, nema testova, nosi masku, nemoj da nosiš masku...
Svakog dana sam sve izolovanija, usamljena iznutra na onom mestu gde svi sedimo zajedno do jutra za istim stolom punim praznih flaša i tanjira, a miriše lipa kao luda, kao da joj je poslednje mirisanje u životu. Na tom mestu je opojno letnje veče, bose noge, znojava kosa, lagana haljina, smeh i bezbrižnost. Tu nema virusa, izbora ni politike. Taj deo mi je prazan i imam utisak da će biti još neko vreme rezervisan samo za čekanje.
Počela sam da štedim sve, jer sam u međuvremenu izgubila posao, a nisam neki štadiša po prirodi. Volim da obradujem i sebe i decu, potrošim, nagomilam cveće, platim muziku, kupim tri haljine na rasprodaji. Nema. Čekaj. Čekaj da se nešto desi, pa ćeš onda moći. Nije trenutak.
Ne može na more, ne može na planinu, ne može u velike kupovine, ne može u kafiće, mora da se sačeka da prođe. Život prolazi čekajući da stvari postanu taman onako da može da se živi, a da nije degradirajuće. Eno imamo u frižideru hladnu lubenicu, to nam je sreća za danas. Sutra ćemo da imamo neku drugu sreću, procvetali kaktus, ili pronađena stara fotorafija moje pokojne mame na kojoj je mlada i srećna.
Prekosutra je predaleko, kao ceo vek daleko, i taj dan može da bude sličan kao prethodni, a možda se desi neko čudo, pa ispadne da je to što čekam prekosutra. Čekam sa teskobom veličine kineskih gaća XXXXL, a realno i M teskoba mi je ok. Ova teskoba se vuče za mnom kao prljavi plašt nekog kostima koji nije superherojski, već kostim za svakodnevni život u kome je maska obavezna.
Svuda i uvek.
Uradi nešto za sebe samu, vrišti neki mali glas iz mene. To što ne ideš na more, i trenutno nemaš posao, ne znači da treba da umreš ispod tog laganog frotira iz šezdesetih sa uperenim ventilatorom u sebe. Izgledaš kao da si u spotu Majkla Džeksona sa tm kovrdžama koje se vijore, zalepljene od znoja za vrat i čelo.
Ustani kretenu jedan, gledaju te deca!
Ustanem, uzmem peškir, tegove i udri. Vežbala sam dok nije počelo da me peče celo telo. Onda sam se lepo isplakala tu na podu, jer ne mogu da ustanem, jedan pas mi liže oko, drugi uvo, deca kažu 'odosmo napolje'.
Pitaju me 'jesi ok', ja kažem jesam, setila sam se nečeg tužnog. Ležim na podu, tu mi je nekako lepo i spokojno, nezvanično, neplanirano, nije kao kad legneš u krevet. Sanjam da je sve gotovo. Gotovo sa panikom i bolešću. Da je sve opet kao pre. Probudim se u potpunom mraku jer je pas cvileo, verovatno misleći da sam umrla.
"Bokte, pa zdrava si, eto to ti se danas desilo. Nisi u bolnici. Nemaš temperaturu. Sve je ok".
Odlazim u šumu. Dišem duboko. Psi jure unaokolo. Zahvalna sam za ovaj život kakav god da je. Sutra ću opet biti zdrava, nadam se, i to će biti moj najveći podvig u ovo ludo vreme, a i pojavile su se male dinje i kajsije umesto jagoda i trešanja.
I to je super za sutra.
--------------