Ovo je jedna potpuno neobična priča. Možemo je klasifikovati pod dramski žanr, u podkategoriji tragedije. Kod njega ništa nije bilo lako. Nikada. Ne možemo ga svrstati u grupu igrača koji su mogli do gomile titule, mada je najviše puta u plej-ofu igrao protiv Džordanovih Bulsa. Imao je i to finale protiv Hjustona, kada je u dresu Niksa bio najbliži osvajanju prstena, ali je Hakim odlučio da titulu donese u Teksas.
Ali, kao kroz sve prethodne kolumne, titule ovde nisu faktor koji presuđuje da li si legenda ili ne. Status legende se stiče kod navijača i celog sportskog sveta. A za to vam je potreban poseban karakter, posebna harizma i pojava. Sve to je Mejs imao. Samo nije imao vreme, jer je srčani udar bio snažniji od ove ljudske gromade. Nažalost. Danas pričam njegovu priču. Mejs je to itekako zaslužio.
Lokalac, Njujorčanin, odrastao u jednom od najopasnijih krajeva Njujorka, Kvinsu, dok je klinački staž odradio u Nju Džersiju. Inače je rođen u Majamiju, na Floridi. Na njemu ste i mogli da vidite tu čvrstinu njujorškog asfalta i ožiljke noći provedenih po getima, gde se po pravilu igrao najbolji i najžešći basket. Znate sve one filmove sa terenima u kavezima i mrežicama od lanaca. To smo i mi u Srbiji uvodili tokom onih godina izolacije, kada smo zaista imali osećaj da smo u getu. Ali, da krenemo dalje.
Mejs je srednju školu završio u svom Kvinsu, a Tenesi je bio mesto na kome je igrao koledž košarku. To nije neki respektabilan koledž što se tiče košarke, jer su Tigrovi osim davnih godina kada su osvajali NCAA ligu, imali tek po neki mali bljesak uspeha. Tokom svih tih godina postojanja koledža, dva najslavnija igrača su Entoni Mejson i Robert Kovington, sadašnji igrač Minesote. Mejson je tokom četiri godine igranja za Tigrove bio ubedljivo najbolji igrač svog tima. Beležio je skoro 30 poena po meču uz standardnih desetak skokova. Kako je u Americi sve brending i marketing, a Tigrovi nisu imali dobro brendiranje, tako ni Mejs nije bio projektovan među top prospekte. Ali, niko nije zamišljao da će ovakav igrač biti odabran tek u trećoj rundi drafta od strane Portlanda!
Za njih nikada nije zaigrao, jer nije ni potpisao "ruki" ugovor. To je teško palo Mejsonu, jer prednost je u startu data Džeromu Kersiju i Marku Brajantu. Stavljen je na listu povređenih. Tada je pozvao trenera Fedlera iz srednje škole, koji mu je bio kao otac i pitao zašto je na listi povređenih kada nije povređen. Bio je baš razočaran. Fedler mu je sredio probu u Nju Džersi Netsima, jer se znao sa Vilisom Ridom, koji je doveo Dražena u Netse iz istog Portlanda koji ga je proglasio nedovoljno dobrim. Šta reći za tadašnju upravu Blejzersa? Međutim, iako su bili zadovoljni Mejsom, smena Rida značila je i odlazak Mejsona. I tada se odlučuje za Evropu.
Tada to nije bilo uobičajeno za američke igrače, ali Mejs se odlučio na taj korak i došao u Efes Pilsen. Iz tog sastava, ako ga sada pogledate, nećete znati nikoga. Tek se godinu dana kasnije pojavio Ufuk Saridža, aktuelni selektor Turske, bivši trener Bešiktaša i čuveni turski reprezentativac. To je bio jedan od prvih dolazaka američkih igrača u tursku košarku. Sve što je tamo radio bilo je - trening, utakmica i gledanje filmova u sobi. Od početka profesionalne karijere u Efesu, pa do dolaska u Nikse, prošlo je svega tri godine. Zašto svega tri? Zato što je u tom periodu Mejson promenio čak šest timova, uključujući Efes. Bila su to dva NBA ligaša koja smo već pomenuli, gde je imao epizodnu ulogu, venecuelanski tim, gde kaže da se dobro proveo jer je bilo dosta lepih žena, a utakmice su igrali pored okeana i polusezonu u prolećnoj američkoj ligi.
Mejs, kada pominje evropsko i južnoameričko iskustvo kaže: "U Turskoj su svi mogli da šutiraju. Čak i Frankenštajn od 215 cm je šutirao spolja. Ali si morao da budeš mrtav da bi ti svirali faul. Naučio sam da igram više na fizički kontakt. Onda sam došao u Venecuelu, gde bi pali u nesvest kada bi nekoga malo jače zakačio. E, tu sam naučio da igram odbranu nogama".
Onda je stigao sudbinski period tokom prolećne lige. Tamo je dominirao. To je primetio i trener ekipe za koju je igrao, koji je bio ubeđen da Mejs može da napravi NBA karijeru ako mu daju pravu šansu. Da nije dobio ovu šansu sigurno bi otišao u Italiju, jer je čuo da se tamo dobijaju jako dobre pare. A ko bi ti dao pravu šansu kada si zalutali igrač, osim onog koji ima njuh za prave stvari? Niksi su imali sreće da ih vodi Pet Rajli. Čovek koji je napravio izuzetno jaku ekipu Niksa, predvođenu džinom sa Džordžtauna, Petom Juingom. Rajli je na letnjem kampu gledao Mejsa i potpisao ga. Od pet sezona u Njujorku, četiri je proveo sa Rajlijem.
Njih dvojica razvili su neku vrstu specijalnog odnosa, takozvanog prećutnog poštovanja. Mejs je imao veliko srce i bio je čovek koji bi pomogao svakome. Ali je bio nezgodne naravi. Bio je prgav. Tadašnji generalni menadžer amaterskog tima Surf, za koji je Mejs igrao pre Niksa, prišao je skautu Njujorka Fuziju Livejnu, koji je posmatrao kako Mejson ubacuje 36 poena, kako bi pričali o transferu: "Vidiš šta sam ti pričao. Njegova ličnost tu može da bude problem, ali sam siguran da ima potencijal za NBA ligu. On je visoki igrač sa ozbiljnim bekovskim veštinama. Eto sada vidiš ono što sam ti ranije pričao".
Na prvom treningu koji je Rajls nadgledao, Mejs je uhvatio loptu u skoku, prešao ceo teren i zakucao. To nije promaklo oku iskusnog lisca. To je bio početak njihovog prijateljstva, koje je nekada radilo, nekada ne. Pošto su Niksi imali još jednog velikog borca, Džona Starksa, koji nije draftovan, a postao je zvezda, nije im manjkalo ratničkog duha koji je Rajli morao da drži pod kontrolom. Rajli zna da bude naporan tokom svojih objašnjavanja na klupi i često su novinari hvatali Mejsa kako skreće pogled, u fazonu "čoveče, ovo je dosadno". Mejs nije navikao na jake autoritete i stalno dranje, a toga je kod Rajlija bilo dosta.
Postoji jedan detalj kada je Mejson sebe uporedio sa zvezdom Niksa, Čarlsom Smitom. Upoređujući statistiku njih dvojice u tom periodu, jasno se moglo videti da Mejs više doprinosi timu. Ovo se desilo kada je Rajli u plej-of utakmici protiv Atlante odabrao Smita, umesto Mejsona. Mejs je celo drugo poluvreme sedeo na klupi. Rajli je ovo pravdao time da je Smit najbolje ofanzivno krilo koje imaju u timu. Mejs je onda podigao frku oko minutaže i Rajli ga je ekspresno suspendovao. Mejs se nije obazirao puno na ovaj detalj, već se pojavio spreman za sledeću utakmicu. Ljudi koji su se tada nalazili tu, kažu da ste mogli da prebrojite svaku venu na licu i vratu Peta Rajlija. Bio je obuzet besom. Rajli priča da je nekoliko puta stajao tokom vožnje kako bi zvao generalnog menadžera Grunfelda i predsednika Čeketsa, da bi na kraju pozvao Mejsona i rekao mu: "Moraš da se izviniš", na šta mu je on odgovorio prvo dranjem i psovkama, "Ne želim da se izvinjavam". Rajli je znao da je Mejson u pravu. Isto kao što je znao da mu je itekako potreban za plej-of. I rešili su to. Ubačen je u sastav u "minut do 12" i postignut je tihi dogovor između njih dvojice. Svi se sećaju Rajlijeve rečenice posle plej-of utakmice, kada su u poslednja tri minuta slomili Čikago: "Da nije bilo Mejsona izgubili bi".
Mejs je znao da popušta i to mu je bio neki ventil na njegovu impulsivnost. Iz te impulsivnosti su došli i problemi sa zakonom nekoliko puta, kao onaj kada je u Šarlotu udario policajca, koji je pokušao da ga omami biber sprejom, ali je policajac na svedočenju rekao da to kod ovog čoveka uopšte nije dalo efekta. Efekat je bio bacanje policajca. Sreća da se to nije odigravalo na nekom spratu zgrade, prošao bi kao onaj čovek u tuči sa Barklijem. Šalu na stranu, Rajli je imao veliko poštovanje prema ovom momku. Po smeštaju u bolnicu, kada su krenuli problemi sa srcem, Rajli je u intervjuu rekao da je on kao Lebron sada, da može da igra bilo gde na terenu, ali da je dovoljno tvrdoglav da igra svoju igru, u kojoj je smislio da ne treba toliko da šutira i da drugi to rade bolje. I kada mu je rasla kilaža tokom godina, ni posle gomile upozorenja, nije se obazirao. I dalje je bio tvrdoglav i gazio svojim putem.
Rajli ga je kroz jednu rečenicu jako dobro opisao: "Entoni je oksimoron. On odbija očekivanja". Kada ga vidite na terenu, njegovu pojavu, da nema dres pomislili biste da je neki radnik na građevini. Onda krene da igra i vidite čitav set neverovatnih veština koje izbacuje jednu za drugom i lakoću kojom osvaja teren. Bio je jedinstven u tome. On je bio verovatno najpopularniji među navijačima, i pored igrača koji su bili veće zvezde. On je bio njihov, domaći heroj, sa betona Jamajke u Kvinsu.
Od te četiri godine, napraviću mali povratak u prošlost, koji opisuje tri plej-of serije u tri različite godine, ali sa skoro istim učesnicima u dresovima Niksa, a jedan od glavnih učesnika bio je Mejs.
Prvi događaj je cela plej-of serija 1992. godine. Bulsi sa Džordanom su završili na prvom mestu, Niksi na četvrtoj poziciji. A to je značilo jako težak raspored za Rajlijeve momke. Prvo su išli na fizikalce, Loše momke iz Detroita. Bil Lembir je spremao svoje provokacije za prvu rundu. Ajzea Tomas je spremao svoj poslednji juriš kao vođa te ekipe. Rik Mahorn nije bio tu, ali bio je jedan drugi momak, jednako loš, Denis Rodman. I na kraju Džo Dumars, koji je bio toliko loš, da je po njemu nazvana nagrada za sportistu sa najviše pokazanih sportskih manira tokom sezone. Džo je malo odskakao od ove ekipe po ponašanju, to je svima jasno.
Sve je bilo spremno za veliki okršaj. Niksi nisu zaostajali u snazi. Možda su čak fizički bili i jači. Jer ako imate Juinga, Ouklija i Mejsona, teško da je bilo koja ekipa fizički jača od vas. Utakmica je bila "Muscles vs Muscles". U tesnom odmeravaju snaga, Niksi su pobedili 3:2, a presudna utakmica u Ouburn Hilu otišla je u produžetak. Nekadašnja velika zvezda Soniksa, Ksavijer MekDenijel, odigrao je samo tu sezonu u Niksima, ali je tu plej-of seriju protiv Pistonsa odigrao doktorski. Mejs je tada pokazao da Rajli nije pogrešio, jer je bio treći strelac i skakač tima za samo 19 minuta po utakmici, uz vrhunske defanzivne role. U poslednjoj utakmici je Juing pokazao klasu i spremio Nikse na duel sa Džordanom. E, ta serija je bila za pamćenje i dugo prepričavanje.
Njihov rivalitet je već legendaran za te godine. Rat je mogao da počne. Bilo je tu svega i to zavređuje jednu posebnu kolumnu o rivalitetu Bulsa i Niksa tokom 90-tih godina. Tu je bilo ozbiljnih tuča, toliko jake igre da bi danas pola igrača dobilo šest ličnih već u trećoj četvrtini, minijatura koje su svi danima prepričavali i onih malih heroja, poput Bi Džej Armstronga i Entoni Mejsona. Mejs je kroz tu seriju sa Bulsima pokazao koliko ozbiljan igrač može da bude za franšizu Niksa. Defanzivno je bio sjajan i skoro ekvivalentno odmenio Čarlsa Oaklija kad god bi on morao da odmara. A trebalo je zameniti prejakog Čarlsa. Posebno dobro je čuvao Pipena, koji je bio nerešiva enigma za sve odbrane u ligi. Poslednje Džordanove sezone su Niksi i Bulsi odigrali veličanstveno finale Istoka, u kome je Mejs imao još veću ulogu, ali taj rivalitet ćemo ostaviti za jedan poseban tekst. Posebno bih naglasio "No Layup Rule" koji su uveli Čarls Oukli i Entoni Mejson, a značilo je samo jedno. Kada su oni na terenu neće proći nijedan "aley-oop". To je za njih bilo neprihvatljivo. Previše za njihovu čvrstinu.
Džordan se povukao, iznenada. Ceo svet je bio u šoku. Ali Niksi su čekali spremni. Ponovo su, treću godinu zaredom išli na Bulse u plej-ofu, ovog puta Bulse bez Majkla. Horas Grent nije imao snage da se nosi sa Mejsonom i Ouklijem, pogotovo što su ga fizički iscrpeli. Mejs je bio najprecizniji šuter Niksa u toj seriji, a po svim ostalim parametrima uvek u prva tri igrača tima. Bio je nezamenljiv šraf njujorške mašine koja je u sedam utakmica izbacila Bulse. Mejs i Oak su držali bika za rogove, a Pet je zadao poslednji udarac.
To je bio potpuno lud plej-of. Sa Bulsima i Pejsersima su odigrali ukupno 14 utakmica! Ko god da je gledao ovu seriju, a sigurno nas ima dosta, seća se tih fantastičnih predstava koje smo gledali od strane Redžija Milera na jednoj i Juinga na drugoj strani. Ako gledate samo kroz osnovnu statistiku, reći ćete, šta ovaj priča, kakav Mejson. Ali ako pogledate malo, malo dublje, onda ćete videti sledeće. Mejson je procentualno bio najbolji ofanzivni skakač ekipe, što vam daje još bar jednu priliku za poene. Mejson je imao najbolji ofanzivni rejting od svih igrača na terenu, s obzirom na minutažu koju je dobijao od Rajlija. Mejson je imao najbolje procente šuta u totalu. A pritom je defanzivno bio noćna mora, jer je bio snažan, ali i itekako brz. Posle Bulsa i Pejsersa, stiglo je na red i finale. Finale sa Rokitsima.
Rokitsi su bili najveći zalogaj do tada. Ne samo zato što su imali tim popunjen na svim pozicijama, već zato što su imali Hakima. A ako je neko mogao da se meri sa Juingom, bio je to Hakim. Centarska tehnika koja je bila rapsodična melodija, pre nego obična košarka. Bile su to utakmice za pamćenje, najviše šesta utakmica serije, kada je Njujork bio na pobedu od titule, ali je Hakim opet pokazao svoju veličinu, a Robert Ori počeo da zarađuje svoj nadimak "Big Shot Bob". Otis Torp je kupio skokove, Ori je rešetao sa spoljnih pozicija. Možda se čini da je Mejs mogao bolje da odigra ovu seriju, ali jeste odigrao najbolje što je moglo. Kada je Juing već dizao ruke, Mejs je preuzimao čuvanje Hakima. Često ste mogli da vidite umor na Hakimovom licu od rvačkih zahtava koje je Mejs radio. Na kraju, kada su ga pitali kakav je Mejson, rekao je: "Mejson… Mali momak, ali zna dobro da bije". Već dobijenu seriju od strane Niksa, Hjuston je okrenuo sa dve uzastopne pobede i osvojio svoju prvu od dve uzastopne titule.
Kako je Džordanu dosadilo da igra bejzbol, besomučno udara lopticu za golf i ostavlja pare u kockarnicama, rešio je da se vrati. Pola sezone mu nije bilo dovoljno, pa su ih tamo mladi revolveraši iz Orlanda ostavili bez finala, predvođeni Šekom i Penijem. U isto vreme, dok je Orlando izbacivao Džordanove Bulse, odigravala se još jedna serija za pamćenje. Ponovo su u glavnoj ulozi bili Redži Miler na jednoj i Pet Juing na drugoj strani. Miler je posle ove serije dobio nadimak "Knick Killer" što se lepo rimovalo na njegovo prezime. Mejs je tada već bio najbolji "šesti igrač" lige i stekao takvu reputaciju, čoveka koji ulazi sa klupe i donosi tonu nove energije sa neverovatnom željom za pobedom. Ove serije sa Indijanom ću opisivati kada dođe red na Redžijevu priču, ovako ostajemo na sjajnom doprinosu Mejsa još jednoj istoriji Niksa u plej-ofu.
Sledeće sezone Majkl je krenuo od samog starta jako, najjače što može, a Niksi su opet u polufinalu naleteli na Bulse. Ovo je bio poslednji nastup tog sastava Njujorka u plej-ofu. Džordan je dominirao u ovoj seriji sa 36 poena u proseku. Mejs je opet odigrao svoje, ali drugi nisu. I to je bilo to. Harper je otišao. Mejs je otišao. Rajli sezonu pre. Mejsa je zamenio Leri Džonson, velika zvezda NBA lige. Mejs nije u Njujorku dobio novac koji je itekako zaslužio, delom zbog nerazumevanja uprave, delom zbog NBA administracije. Uprava Niksa kroz istoriju je znala da vuče dosta sumanutih poteza, ali to je tema za posebnu analizu. Ipak, sve što je Mejs primio u Njujorku je svakako bolje od sedenja u istanbulskoj sobi i gledanja omiljenih kung fu filmova.
Mejs se iz "velike jabuke" preselio južnije, u Šarlot. U te tri sezone sa Hornetsima doživeo je drugu mladost. Sigurno da dobar deo navijača u Srbiji jako dobro pamti ovaj tim Šarlota. Hornetsi su trejdovali Lerija za Mejsona. Onda su birali na draftu Kobija Brajanta, koga su poslali u Lejkerse za našeg Divca. A tamo ih je već čekao jedan od najboljih šutera u istoriji lige, Glen Rajs, koji je sezonu pre stigao u "trejdu" za Alonza Moninga. Šarlot je odigrao jako dobru sezonu. Glen Rajs i Del Kari su rešetali trojke milimetarski precizno. Rajs je bio skoro na 50 odsto šuta u sezoni. Mejs i Vlade su držali reket. Mejs je kod trenera Kovensa imao često ulogu plejmejkera, pa ste tako često mogli da ga vidite kako uzima defanzivni skok, vodi loptu preko celog terena i završava svojim karakterističnim ulazom na levu stranu.
Šarlot je u sve tri sezone igranja Mejsa bio učesnik plej-ofa. U prvoj su bili "počišćeni" od njegovog bivšeg tima, da bi u sledeće dve prošli prvi rundu, ali sreća nije posle toga bila na njihovoj strani, jer su oba puta naleteli na Džordanove Bulse, koje u njihovoj drugoj "Tri-pit eri" niko nije mogao da zaustavi. Mejs je uz Rajsa bio glavni igrač i pokretačka snaga ovih Hornetsa. Iako je propustio "lockout" sezonu zbog povrede bicepsa, vratio se u svojoj poslednjoj i imao utakmice kada ste pomislili, zašto ovaj čovek nije glavni igrač ekipe i zašto dođavola više ne šutira? Ali Mejs je znao svoju ulogu, koja nikada nije bila glavna, ali je uvek bila ona koja je presudna. Iako je dugo bio smatran za najboljeg "šestog igrača", od svoje poslednje sezone u Niksima, bio je nezamenljivi član prve petorke svakog tima za koji je igrao. On je to svakako zaslužio.
Od mnogo velikih utakmica, ostaće upamćena njegova "tripl-dabl" utakmica protiv Reptorsa, za koje su u to vreme igrali Karter i Mekgrejdi. Nukleus tima se skroz izmenio. Došao je problematični Derik Kolmen, Beron Dejvis je stigao kao "ruki", zatim Riki Dejvis koji je projektovan da bude zvezda, a bio je sve samo ne to. Od bekova su imali samo Edija Džonsa i Dejvida Veslija, tako da je Mejson dobar deo sezone igrao kao plejmejker. Mejs ne samo što je zabeležio 31 poen, 14 skokova i 11 asistencija, nego je i pokazao kako nesebičnost može da te dovede do najboljih utakmica. Igrao je kao u transu utakmicu u svojoj poslednjoj sezoni kao Stršljen. Izvodio je "step back" šuteve kao da je bek. Rolinge je radio kroz odbranu Reptorsa kao da odbrana ne postoji. Bio je tek šesti strelac ekipe te sezone, ali najkvalitetniji igrač. A za njegove kvalitete najbolja procena može da stigne od Peta Rajlija. On je u to vreme bio trener Majamija. Mejs je bio slobodan i Rajli je odmah reagovao.
Mejs je stigao u rodni kraj, na Floridu. Bio je to jednogodišnji ugovor i bilo je zamišljeno da Mejson bude uzor mladim igračima, a sa tim ne možete pogrešiti. Ako je neko mogao svojim primerom da pokaže kakav igrač i čovek treba da postanete, to je bio Mejson. Usled problema Alonza sa bubrezima, Rajli povlači sledeći potez. Promoviše Mejsona u Alonzovog zamenika i daje mu mesto startnog centra. Znajući šta Mejs može, kao i da može i ono što drugi misle da ne može, Rajli je pun samopouzdanja stavio svog učenika u startnu postavu. Majami je završio kao treći tim na Istoku na kraju regularnog dela. Mejs je te sezone zabeležio i prvo pojavljivanje na Ol star utakmici, koju su propustili povređeni Grent Hil i Alonzo Moning. Kada su stigli u plej-of, svi su očekivali da lako prođu Mejsov bivši tim, Hornetse. Ali, Mejs se potpuno izgubio! Uzimao je tek poneki šut, uz očajne procente. Ovo je bilo prvi put da je omanuo. Bivša uzdanica Majamija, Džamal Mešburn je simultankama izbacio Hit iz plej-ofa. Mejs je posle samo jedne sezone sa Rajlijem spakovao kofere i vratio se opet severnije. Odrednica je bila Milvoki.
U Bakse je prešao 2001, u sličnoj ulozi koju je trebalo da obavlja u Majamiju, da se Alonzo nije razboleo. Upao je u poslednju sezonu jakih Jelenova. Vodeći igrači bili su Rej Alen i Glen "Big Dog" Robinson, potpomognuti Semom Kaselom, sa mladim nadama Timom Tomasom i Majklom Redom. Mejs je tu došao kao sila pod košem, jer je bar ovde imao ko da organizuje igru, ako nije bilo takvog u Šarlotu. Jedini je odigrao svaku utakmicu u sezoni i to kao starter na poziciji četiri. Baksima je izmakao plej-of za jednu pobedu, ali to ne treba da čudi, jer su bili osakaćeni povredama tokom cele sezone.
Zatim je odigrao jednu od svojih najslabijih sezona u ligi, možda i najslabiju sezonu. Milvoki se odrekao Glena Robinsona, ali je Džordž Karl doveo svog starog pulena, Gerija Pejtona. Bio je to simpatičan tim sa dobrim veteranima i obećavajućim mladim igračima. Ali, Baksi su već u prvoj rundi naleteli na buduće učesnike NBA finala, Nju Džersi Netse. Netsi su bili prejak rival, pogotovo što je Kenion Martin imao svoj "prime time", hranjen loptama od strane Džejsona Kida. U toj seriji jedan Mejson je bio dosta dobar, ali ne Entoni, već njegov dosta mlađi prezimenjak, Dezmond. Stari Mejs je već bio pred spuštanjem zavese u njegovoj neobičnoj, ali jako srčanoj predstavi. Od prve sezone u Niksima, do poslednje u Baksima, samo u jednoj nije bio učesnik plej-ofa. To je bila njegova pretposlednja sezona, u Milvoki Baksima. I to samo zato što su dva najbolja igrača bili trećinu sezone povređeni. Bio je taličan ekipama željnim plej-ofa. A da bi zaslužio takvu sreću, moraš da budeš poseban čovek. Mejs je to bio.
Mejson je bio čvrst. Bio je od te čelične fele. Bio je košarkaški Kapetan Amerika. Jak, izdržljiv, spreman za fajt, nepomerljiv. Kao klinac sam prvi put skrenuo pažnju na njega kada je dečko sa kojim sam igrao basket, inače levoruk, ponavljao Mejs pri svakom pogotku. Kako nisam toliko gotivio Nikse, pa ni članove tog tima, nisam obraćao previše pažnje na Mejsona. Ali posle par razmenjenih rečenica sa momkom sa basketa, počeo sam.
Njegova igra je bila nekako skraćena, poput staccato melodije. Ako se sećate njegovih bacanja, držao bi loptu sa dve ruke, da bi je pri podizanju prebacio samo na levu i pravio izbačaj jednom rukom, visoko iznad glave. Procenat pogođenih bacanja je bio visok. Tehnika nije bila lepa za gledanje, ali ni Mejs nije bio toliko lep čovek. Bio je više opasan. Jedan od onih za koje birate da ih nikada ne sretnete u mraku. Izgledao je nezgrapno, velikog trupa i niskog težišta. Ali on je bio tako spreman da je mogao bez problema da pokriva ceo perimetar. Mogao je isto tako da se bori pod košem sa bilo kojim visokim igračem. Njegove asistencije, da niste videli ko ih baca, mislili biste da je neki od vrhunskih kreativnih plejmejkera. Njegov DNK je utkan u današnje i nekadašnje igre krilnih igrača kao što su Boris Dijao, Lamar Odom, Lebron Džejms ili Drejmond Grin. Ali sa svim prepoznatljivim finesama, nedostaje čvrstina.
U čast Mejsona, deo Kvinsa koji se zove Jamajka, dobio je ulicu sa njegovim imenom, koja se danas zove "Anthony Mason Way". Došao je borbom u NBA ligu, baš onako kako se živi u Kvinsu.
Njegov sin kaže da je Entoni često celu noć provodio šutirajući, a kad bi ga pitali šta radi, rekao bi: "Šutiram noću jer je tada teže pogoditi. Kada dođe dan onda je lako".
Naučio je da sve radi na teži način. Dolazak u ligu je bio težak. Prebacivanje sa statusa večnog "šestog igrača" na člana prve postave isto tako. Borba da pokaže da je forma prolazna, a da je klasa večna. Njegov bivši saigrač, Džon Starks, kaže da su ga zvali "Zver sa Istoka".
"On je uvek predstavljao Kvins kakav on zaista jeste. I to je ljudima mnogo značilo", kaže Starks.
Pored svega ovog, za kraj ostavljam njegove neponovljive frizure i pojave u mejnstrim krugovima. Možda i najupečatljiviji događaj koji se i danas prepričava je povodom pesme čuvenog repera iz Bruklina. Notorious BIG je izbacio u jednom trenutku karijere pesmu "I got story to tell". Pesma je govorila o poseti jednoj od mnogobrojnih devojaka sa kojima se viđao. Na kraju pesme detaljno opisuje kako njen dečko ulazi u stan, Bigi vadi pištolj i on moli da uzme sve pare, samo da ne puca u njega. Mnogi su dugo mislili da se radi o velikom prijatelju i saigraču Mejsona, Džonu Starksu. Kasnije je Starks potvrdio da nije on junak iz pesme, već neko viši od njega, jer Bigi u pesmi navodi visinu igrača i da je te večeri igrao protiv Juta Džeza. Kasnije se došlo do pretpostavke da je to ili Mejson ili Hjubert Dejvis, koji je takođe u to vreme igrao za Nikse. Uzimajući u obzir da je Mejson bio neka vrsta gangstera na terenu, naginjem ka zaključku da je Hjubert žrtva iz pesme. Isto tako, visina koju pominju je ista ona koju Hjubert ima. A, istina je da čovek iz pesme nije sam Bigi, već njegov rođak, čiju je priču ispričao kroz svoju pesmu. Isto tako, reperi često izmišljaju i dodaju gomilu stvari u pesmama, tako da je veliko pitanje koliko je priča uopšte tačna i šta se stvarno desilo. Znam samo da ne bih voleo da sretnem Mejsona uživo u takvoj sceni. Toliko. Pojavio se još u spotu repera LL Kul Džeja, kao i u jednom od hitova kultnog hip hop benda iz Njujorka, Bisti Bojsa, gde pojavljuje se rečenica: "Sredio sam svoju frizuru kao Entoni Mejson...".
Njegov frizer bio je Fredi Avilja. Kada su ga intervjuisali posle odlaska Mejsa, on je ispričao: "Mislim da smo stavljali svašta na tu veliku glavu. To je bio jedan kanvas. Sve živo smo tu stavljali, šta god bi nam palo napamet". On je bio njegov frizer još od 90-te. Jednom mu je iscrtao njujorški neboder na glavi. Na glavi je pisalo:
MASE
In God’s Hands
Knicks
Dogg Pound
I am ready i ostalo.
Fredi ga je video noć pre nego što je otišao. Bili su kao braća. Proveli su zajedno 30 godina. I prošli svašta. Fredi kaže da osim što je bio veliki čovek, bio je i glasan. Kaže da je uvek znao da on ulazi, jer bi prvo čuo njegov duboki i snažan glas, pa tek onda video njegovu glavu koja ulazi unutra. I dok je igrao za druge timove, redovno je posećivao Fredija.
Avilja i dalje čeka da se otvore vrata, a da Mejs bude taj koji će se na njima pojaviti. A mi koji smo voleli njegovu igru... Nama i dalje nedostaje te čvrstine. I dalje nedostaje da podseti one nadobudne klince nekim skrivenim laktom, da treba još vode da prođe da bi postali prave zvezde. Čvrsto, čvršće, najčvršće - Mejson.
Njegovo džinovsko srce je prestalo da kuca 28. februara 2015. godine, kao posledica srčanog udara nekoliko dana ranije. Mejs je ostao upamćen kao jedinstvena legenda NBA lige. Nisu mu bila potrebna priznanja, on je sva priznanja dobio od navijača širom sveta. Zaslužio je da se više priča o njemu, otuda evo i ova priča, kao omaž njegovom liku i delu koje je ugravirao u svaki delić NBA lige. Njegovo srce jeste fizički prestalo da kuca, ali verujemo da kuca u svima nama koji volimo košarku, svakog puta kada košarkaška lopta udari o parket ili beton. On je bio ono pravo. Ono što se ne uči. Ili si Mejson ili nisi.
Počivaj u miru, legendo!
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA
