Peni. Nije početak remek dela Džona Logana, ali ako niste gledali, obavezno odgledajte. Nije ni sitna britanska valuta. Nije Britanac, Amerikanac je u pitanju. Njegovo puno ime je Anferni Dion Hardavej. Nije veliki broj igrača čiji je nadimak trajno zamenio njihovo ime. Peni je jedan od njih.

Ko god da je pitao kada će tekst o njemu, skoro svi su postavili ovo pitanje: "Kada će tekst o Peniju?", ne o Anferniju. OK, naravno da neće pitati kada će tekst o Hardaveju, jer nije jedini sa tim prezimenom. Da sada okupite ljude koji su pratili košarku tih godina i uradite jedno agencijsko istraživanje gde ćete ih pitati da vam kažu nešto više o Anferniju Hardaveju, većina bi vas prvo čudno pogledala i zapitala se ko je to. Ovi preostali bi se par sekundi češkali po glavi, da bi na kraju neki mali broj dobio naknadnu pamet i rekao: "Aaaa, mislite Peni Hardavej?". Da, mislim.

Nadimak je dobio od svoje bake. Kako je rođen u Memfisu, država Tenesi, tako je svuda oko njega postojao poseban, južnjački naglasak. E sad, baka ga je zvala "Pretty", ali usled jačine naglaska svi, osim južnjaci, čuli su "Penny". Kad smo već kod njegove bake, Peni je bio jako vezan za nju. Oca nije ni upoznao čestito. Majka ga je posle rođenja ostavila sa bakom, jer u svom mestu nije mogla da se zaposli, pa je otišla čak do Kalifornije. Peni čak nije ni trebalo da se zove Anferni, već Entoni. Majka nije mogla da izgovori Entoni nakon porođaja, već je uzela prvo ime kojeg se setila, a to je Anferni. Dobio je ime po njenom prijatelju sa koledža. Čak je i Dejvid Štern tokom draft noći rekao Entoni Hardavej, a ne Anferni. Niko ne zna kako majka nije mogla da izgovori Entoni. Možda je imala jako dobrog druga stalno u glavi?

Posle odlaska majke, on je ostao sa bakom Lusi. Živeli su u tzv. "shotgun houses" (male montažne, često jako uske kućice, popularne na jugu Amerike), u jednom od najopasnijih naselja u Memfisu. Oko njega je bilo mnogo bandi, kriminala i droge. Peni je obećao baki da će se držati dalje od svega toga. Zavoleo je američki fudbal, ali je nakon nagovora bake, koja nije želela da ga gleda isprebijanog, odlučio da igra košarku. I nije pogrešio.

E, sad dolazi na red ta čuvena sezona Orlanda (1994-95), kada su na putu do NBA finala izbacili Bulse sa Majklom Džordanom u timu. Te sezone se činilo da niko ne može da ih zaustavi. Kao što sam gore pomenuo, igra je bila gotovo perfektna i svaki šraf magične mašinerije je znao svoje mesto u timu. Svako je radio ono što je najbolje znao. Sa takvom igrom Orlando je stigao do prve pozicije na Istoku, ispred Indijane kao osvajača "pol pozicije" u diviziji Central. Bulsi sa povratnikom Džordanom stigli su do pozicije broj pet.

Prvi su na red došli Seltiksi, predvođeni Dominikom Vilkinsom i Dinom Rađom. Boston je uspeo da dohvati jednu pobedu, mada je vrlo lako moglo da se desi da serija ode u pet utakmica (na startu plej-ofa igralo se u tri dobijene), jer je Dominik odigrao vrhunsku predstavu u utakmici broj četiri, kada je pored 22 poena imao čak 18 skokova, od toga osam ofanzivnih, a u tom momentu je imao 35 godina. Ko je čitao prošlu kolumnu mogao je da shvati svu veličinu Dominika Vilkinsa. Osim u prvoj utakmici, kada je Orlando razmontirao Seltikse, ostale su bile prilično tesne. Rađa se dosta dobro nosio sa Šekom, primenivši sve čari evropske odbrane. Čvrstu igru, uvek na ivici faula, sa čestim provokacijama protivinika.

Onda su se sastali sa Bulsima, predvođenim Džordanom, ali bez Horasa Grenta kao prve skakačke opcije. On je sada bio na suprotnoj strani, dok je kod "bikova" u igru upao Toni Kukoč, koji je bio fantastičan šuter i dodavač, ali ni blizu dominantan u skoku kao Grent. Prvu utakmicu je dobio Orlando, uz Džordanov očajan šut. Posle meča je Nik Anderson rekao tu čuvenu rečenicu: "Broj 23 bi vas oduvao danas. Ali broj 45 je izgubio svoj momentum". Džordan je revoltiran zamenio broj i postigao 38 poena u sledećoj utakmici, za izjednačenje u seriji. Svi dobro znaju da nikada ne smeš da provociraš Džordana. Mnogo puta su to shvatili igrači u NBA ligi. Ne ljuti Džordana i biće sve OK. Džordan je nastavio svoj ples sa 40 poena u trećem duelu, ali je petorka Medžika bila fantastično balansirana u poenima i skokovima, da ni odlična partija "Letećeg Majkla" nije mogla to da kompenzuje. Ipak, usledilo je novo izjednačenje, koje je ovog puta doneo ceo tim Bulsa. Bi Džej Armstrong je takođe proradio i činilo se da ova serija ide u sedam utakmica. Orlando je i pored Džordanovih 39 poena poveo sa 3:2, da bi na kraju usred Čikaga odneo pobedu za 4:2 u seriji. Džordan te večeri nije bio u svom elementu. Kada se podvuče crta, nedostajala im je skakačka snaga koju su dobili sezonu posle u Denisu Rodmanu.

Peni je pored Horasa Grenta bio ključna figura ove serije. Uspeo je da poremeti značajno organizaciju igre Bulsa, konstantno vršeći pritisak na bekove Armstronga, Harpera, a često i na samog Džordana. Imao je oko tri ukradene lopte po meču, bio prvi asistent i drugi strelac ekipe, iza Šeka. Horas Grent je bio noćna mora za svoje bivše drugove zadajući jako težak zadatak Kukoču da ga sačuva.

U finalu Istoka su išli na silno inspirisane Pejserse, koje je predvodio Redži Miler, šuterska mašina. Šek se ove sezone razgoropadio i Rik Smits nije mogao da ga sačuva. Nisu mogli toliko da dominiraju u skoku, jer su Pejsersi pored Smitsa imali par jako snažnih Dejvisa, Dejla i Antonija. Imali su u tom momentu bolje balansiran tim od Bulsa, gotovo identično popunjen kao Orlando. Otišli su u sedam utakmica, što je značilo da je vodeći tandem Orlanda morao da podigne igru na viši nivo. Šek je to prvi uradio, a Peni... Peni je doneo svu svoju magiju. Iako je uvek važio za slabijeg šutera za tri poena, u ovoj seriji je šutirao 47 odsto za tri i 52 odsto za dva poena. Bolje od Redžija Milera. Bolje od Denisa Skota. Bolje od Nika Andersona. Bio je fantastičan. Iako su ih Pejsersi torpedovali u šestoj utakmici, uz 36 poena Milera, oni su bili spremni za "majstoricu" i plasman u prvo veliko finale. Peni je odigrao perfektnu utakmicu, zaustavio Milera i pritom imao šut iz igre od 72 odsto, uz dve blokade i tri ukradene lopte. Na kraju su poslali Pejserse kući sa 24 razlike minusa i počeli da se spremaju za Rokitse.

Šta dodati o tom finalu, koje su Rokitsi dobili sa 4:0? U narodu poznato kao "metla". Iako je Orlando imao prednost domaćeg terena, to Hjuston nije mnogo interesovalo. U prvoj utakmici Orlando je imao šansu, ali je Nik Anderson vezao čak četiri promašaja sa bacanja i dao priliku Keniju Smitu, koji je trojkom 1,6 sekundi izjednačio rezultat. U poslednjem napadu je Robert Ori blokirao Denisa Skota i izborio produžetak, gde je Hakim Olajdžuvon pogotkom iz odbitka doneo pobedu Hjustonu. Robert Ori je od ove serije počeo da formira svoj nadimak "Big Shot Rob", jer je on bio taj "X faktor" koji je prevagnuo na stranu Hjustona i doneo mu drugu uzastopnu titulu. Potpuno je zatvorio Horasa Grenta, skupio gomile skokova i blokada i bio gotovo nepogrešiv u napadu kada se lomio rezultat. Priča o njemu stiže vrlo brzo.

Ne može se reći da je Orlando bio lako pobeđen, jer je u trećoj utakmici Ori doneo pobedu šutem za tri poena, dok je u četvrtoj Hakim postigao jedinu trojku koju je šutnuo u finalu i pogodio, čime je utabao put ka pobedi i tituli. Peni je odigrao svoju najbolju seriju u plej-ofu sa skoro 26 poena i osam asistencija u proseku, ali je falila bolja odbrana. Verovatno bi je i bilo da protiv sebe nije imao Sema Kasela, koji je bio neumoran na terenu i prava enigma za odbranu Orlanda. Peni je kroz ovaj plej-of pokazao da se, iako je tek u drugoj sezoni, radi o vrhunskom talentu i budućem vođi ekipe. U tom finalu bio je ofanzivno najpotentniji igrač ekipe, iako prosek poena kaže da je to bio Šek. Peni je bio pokretač svih akcija koje su završavane poenima. Svi su predviđali veliki uspon tandema Šek & Peni i svi su čekali titule. Ali titula nije došla... I samo da dodam, jer mnogi ovde potežu poređenje Šeka i Hakima. Šek je još uvek bio klinac kada je izašao na megdan Hakimu. Uz veliko iskustvo i naravno vrhunsku veštinu, Hakim je odneo pobedu u duelu. Vratite se malo unazad i uporedite Hakima u Šekovim godinama. Treba biti objektivan...

Iduće sezone je Peni opet podigao nivo svoje igre, a samim tim i igru Orlanda. Bili su drugi na kraju ligaškog dela, samo zato što su Bulsi imali rekordnu sezonu i skor 72-10. Džordan je te sezone uzeo individualnu "triplu krunu". Bio je najbolji strelac, MVP ligaškog dela i finala lige. Izazov je bio izaći na crtu takvim Bulsima. Bulsima koji su smatrani idealno ukomponovanim timom. Šek je te sezone propustio 22 utakmice zbog povrede prsta, ali to nije smetalo Orlandu. Peni je preuzeo lidersku palicu i izostanak Šeka nije mnogo uticao na učinak tima. Identičan učinak imali su Bikovi i Magični u plej-ofu. Prva runda 3:0, druga runda 4:1 i zakazivanje novog duela.

Džordan je sigurno zapamtio reči Nika Andersona. Orlando je ponovo dobio "metlu", ovog puta već u finalu Istoka. Koliko su Bulsi bili dominantni pokazuje treća utakmica, u kojoj je Orlando postigao samo 67 poena. Peni i Šek su bili jedini raspoloženi u ekipi Medžika, dok je na drugoj strani Rodman hvatao 16 skokova u proseku dok je nasuprot sebi imao Grenta i Šeka. To je označilo i kraj dinamičnog dua Orlanda, sigurno najboljeg posle dua Pejton - Kemp. Šek je sa 24 godine, u punoj snazi, kada je tek trebalo da se razvija zajedno sa Penijem, zamenio dres Medžika dresom Lejkersa. On je imao veliku želju da ostane i da ponovo napadnu Bulse. Mladi i bez respekta prema starijima, bili su ubeđeni da će zavladati NBA ligom. I imali su dovoljno petlje da to urade, kao i talenta. Orlando je pre "lockouta" mogao da ponudi Šeku praktično blanko ček, ali su oni uradili skroz suprotno. Mogli su da izgrade dinastiju, ali su svojim potezom sve upropastili. Bukvalno su pustili Šeka Lejkersima. A doveli Ronija Sejkalija. Kakav amaterski potez. I umesto u Orlandu, dinastija se rađala u Los Anđelesu. Ali Roni Sejkali... Mrzeo sam ih od tog momenta.

Naravno da bez Šeka to nije bila ista ekipa. Peni je ostao usamljena zvezda u Orlandu. Vodio je ekipu kao prvi strelac i prva napadačka opcija. Sejkali drugi strelac. OK, nije on bio loš igrač, ali mi uopšte nije ličio na košarkaša. Ne samo po izgledu, nego svakom potezu koji je pravio na parketu. Te sezone su ispali od najbližeg rivala, Majami Hita. Peni je briljirao u trećoj i četvrtoj utakmici, gde je postigao preko 40 poena i tako postao prvi igrač u istoriji koji je imao "back to back" 40 poena u plej-ofu protiv nekog Rajlijevog tima. Na kraju, nije mogao sam. U petoj je i pored 33 poena očajno šutirao i tu je bio kraj. A tada dolazi na red povreda. Prvo povreda kolena, pa posle i skočnih zglobova, koje su ga uništile ili bolje rečeno bacile u stagnaciju, a kasnije unazadile.

Doktor Džejms Endrjuz. Radi se o možda najčuvenijem doktoru za ozbiljne sportske povrede. Zaslužan je što "raning bek" Adrijan Piterson i dalje igra u poznim godinama. I to jako uspešno. Objašnjava da tada nisu postojale dovoljno dobre magnetne rezonance da u potpunosti utvrde status povrede kakvu je Peni imao. Danas je to itekako moguće. Da se povredio samo dve godine kasnije, sve bi izgledalo mnogo bolje. Ovako je doživeo čak četiri operacije na kolenu.

Kao što će kasnije uraditi Grent Hil, Hardavej je napustio Orlando i potpisao za Finiks u "sign & trade" dogovoru, pridruživši se Džejsonu Kidu, kako bi formirali ultra dinamični tandem u Finiksu. Međutim, Peni više nije bio dinamičan, već hronično povređen, a da sve bude gore i Kid se povredio te sezone. Pored svih tih nesreća došli su do plej-ofa, gde je Peni predvodio Sanse do trijumfa u četiri utakmice protiv San Antonio Sparsa. Peni je u trećoj utakmici "tripl-dablom" utabao put u sledeću rundu. Naravno, posao im je bio mnogo olakšan jer nije bilo Dankana usled povrede kolena. Klif Robinson je bio najveća pomoć Peniju u toj seriji. Posle su ih izbacili Lejkersi, za koje je igrao njegov veliki prijatelj Šekil O'Nil.

Kada su svi mislili da je Peni našao novu sredinu u kojoj će da brusi svoj talenat i pokaže sve ono što smo znali da poseduje, sreća mu je opet okrenula leđa. Nova operacija na kolenu i propuštena sezona. Posle te povrede Hardavej više nije bio onaj Peni koga smo znali. Postao je sporiji, eksplozivnost je gotovo nestala i morao je da se pouzda u svoj šut. Kid je bio idealan partner za njega, ali je u "trejdu" stigao Marberi i naslućivao se kraj Penijevog boravka u Sansima. Finiks je rešio da ide u "rebilding" i poslao je Penija i Marberija u Nikse. Ako je mogao da bira gde neće otići, sigurno bi rekao da su to Niksi. Tamo su gomilali igrače, ali su isto tako gomilali i trenere koji su istom brzinom kojom bi došli, odlazili iz Njujorka. Sve je manje igrao i sam je znao da je uskoro vreme da kaže zbogom košarci.

Na kraju je 2007. odigrao 16 utakmica za Majami, u isto vreme kada je član Hita bio Šek. Brzo su ga otpustili da bi doveli anonimusa pod imenom Luk Džekson. Plaćam ručak ko bez guglanja zna o kome govorim. Onaj Peni iz Orlanda. Onaj magični atleta. Onaj energični bek koji je konstantno zadavao glavobolje i najboljim čuvarima. Onaj koji je držao "post up" igru kakvu danas više nijedan bek nema. On koji je trebalo da bude jedan od najboljih tih godina. Završio je na taj način.

Neverovatno je da je samo godinu po dolasku Peni Hardaveja u ligu stigao i Grent Hil. Neverovatno, ako posmatramo sve ovo iz ugla šta su mogli da postanu i kakav su obojica potencijal imali, a nisu. Da samo nije bilo tih silnih povreda obojice, danas bismo imali još veću gužvu među najboljima ikada na svojim pozicijama. Setite se samo te prve sezone bez Šeka, kada su mu doveli, paaaa - nikoga. On je u plej-ofu ubacivao 31 poen u proseku. Isto kao Džordan. Sve to pre povrede. Zato je i došla ova priča o Peniju.

On je bio nešto najbliže Džordanu u tim večerima kada su odmeravali snage sa "velikim zlim" Bulsima. On je mogao da bude veliki. Ne samo veliki, nego jedan od najvećih. Ali nije. Sreća ga je izdala, ili telo. Nešto jeste, ali šta god da je, oduzela je mnogo nama koji smo gledali Penija u "Zlatnom dobu" NBA lige. Peni je za mene jedan od najboljih. Umetnik koji je slikao najlepše eksplozije na NBA parketima.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA

Peni. Nije početak remek dela Džona Logana, ali ako niste gledali, obavezno odgledajte. Nije ni sitna britanska valuta. Nije Britanac, Amerikanac je u pitanju. Njegovo puno ime je Anferni Dion Hardavej. Nije veliki broj igrača čiji je nadimak trajno zamenio njihovo ime. Peni je jedan od njih.

Ko god da je pitao kada će tekst o njemu, skoro svi su postavili ovo pitanje: "Kada će tekst o Peniju?", ne o Anferniju. OK, naravno da neće pitati kada će tekst o Hardaveju, jer nije jedini sa tim prezimenom. Da sada okupite ljude koji su pratili košarku tih godina i uradite jedno agencijsko istraživanje gde ćete ih pitati da vam kažu nešto više o Anferniju Hardaveju, većina bi vas prvo čudno pogledala i zapitala se ko je to. Ovi preostali bi se par sekundi češkali po glavi, da bi na kraju neki mali broj dobio naknadnu pamet i rekao: "Aaaa, mislite Peni Hardavej?". Da, mislim.

Nadimak je dobio od svoje bake. Kako je rođen u Memfisu, država Tenesi, tako je svuda oko njega postojao poseban, južnjački naglasak. E sad, baka ga je zvala "Pretty", ali usled jačine naglaska svi, osim južnjaci, čuli su "Penny". Kad smo već kod njegove bake, Peni je bio jako vezan za nju. Oca nije ni upoznao čestito. Majka ga je posle rođenja ostavila sa bakom, jer u svom mestu nije mogla da se zaposli, pa je otišla čak do Kalifornije. Peni čak nije ni trebalo da se zove Anferni, već Entoni. Majka nije mogla da izgovori Entoni nakon porođaja, već je uzela prvo ime kojeg se setila, a to je Anferni. Dobio je ime po njenom prijatelju sa koledža. Čak je i Dejvid Štern tokom draft noći rekao Entoni Hardavej, a ne Anferni. Niko ne zna kako majka nije mogla da izgovori Entoni. Možda je imala jako dobrog druga stalno u glavi?

Posle odlaska majke, on je ostao sa bakom Lusi. Živeli su u tzv. "shotgun houses" (male montažne, često jako uske kućice, popularne na jugu Amerike), u jednom od najopasnijih naselja u Memfisu. Oko njega je bilo mnogo bandi, kriminala i droge. Peni je obećao baki da će se držati dalje od svega toga. Zavoleo je američki fudbal, ali je nakon nagovora bake, koja nije želela da ga gleda isprebijanog, odlučio da igra košarku. I nije pogrešio.

E, sad dolazi na red ta čuvena sezona Orlanda (1994-95), kada su na putu do NBA finala izbacili Bulse sa Majklom Džordanom u timu. Te sezone se činilo da niko ne može da ih zaustavi. Kao što sam gore pomenuo, igra je bila gotovo perfektna i svaki šraf magične mašinerije je znao svoje mesto u timu. Svako je radio ono što je najbolje znao. Sa takvom igrom Orlando je stigao do prve pozicije na Istoku, ispred Indijane kao osvajača "pol pozicije" u diviziji Central. Bulsi sa povratnikom Džordanom stigli su do pozicije broj pet.

Prvi su na red došli Seltiksi, predvođeni Dominikom Vilkinsom i Dinom Rađom. Boston je uspeo da dohvati jednu pobedu, mada je vrlo lako moglo da se desi da serija ode u pet utakmica (na startu plej-ofa igralo se u tri dobijene), jer je Dominik odigrao vrhunsku predstavu u utakmici broj četiri, kada je pored 22 poena imao čak 18 skokova, od toga osam ofanzivnih, a u tom momentu je imao 35 godina. Ko je čitao prošlu kolumnu mogao je da shvati svu veličinu Dominika Vilkinsa. Osim u prvoj utakmici, kada je Orlando razmontirao Seltikse, ostale su bile prilično tesne. Rađa se dosta dobro nosio sa Šekom, primenivši sve čari evropske odbrane. Čvrstu igru, uvek na ivici faula, sa čestim provokacijama protivinika.

Onda su se sastali sa Bulsima, predvođenim Džordanom, ali bez Horasa Grenta kao prve skakačke opcije. On je sada bio na suprotnoj strani, dok je kod "bikova" u igru upao Toni Kukoč, koji je bio fantastičan šuter i dodavač, ali ni blizu dominantan u skoku kao Grent. Prvu utakmicu je dobio Orlando, uz Džordanov očajan šut. Posle meča je Nik Anderson rekao tu čuvenu rečenicu: "Broj 23 bi vas oduvao danas. Ali broj 45 je izgubio svoj momentum". Džordan je revoltiran zamenio broj i postigao 38 poena u sledećoj utakmici, za izjednačenje u seriji. Svi dobro znaju da nikada ne smeš da provociraš Džordana. Mnogo puta su to shvatili igrači u NBA ligi. Ne ljuti Džordana i biće sve OK. Džordan je nastavio svoj ples sa 40 poena u trećem duelu, ali je petorka Medžika bila fantastično balansirana u poenima i skokovima, da ni odlična partija "Letećeg Majkla" nije mogla to da kompenzuje. Ipak, usledilo je novo izjednačenje, koje je ovog puta doneo ceo tim Bulsa. Bi Džej Armstrong je takođe proradio i činilo se da ova serija ide u sedam utakmica. Orlando je i pored Džordanovih 39 poena poveo sa 3:2, da bi na kraju usred Čikaga odneo pobedu za 4:2 u seriji. Džordan te večeri nije bio u svom elementu. Kada se podvuče crta, nedostajala im je skakačka snaga koju su dobili sezonu posle u Denisu Rodmanu.

Peni je pored Horasa Grenta bio ključna figura ove serije. Uspeo je da poremeti značajno organizaciju igre Bulsa, konstantno vršeći pritisak na bekove Armstronga, Harpera, a često i na samog Džordana. Imao je oko tri ukradene lopte po meču, bio prvi asistent i drugi strelac ekipe, iza Šeka. Horas Grent je bio noćna mora za svoje bivše drugove zadajući jako težak zadatak Kukoču da ga sačuva.

U finalu Istoka su išli na silno inspirisane Pejserse, koje je predvodio Redži Miler, šuterska mašina. Šek se ove sezone razgoropadio i Rik Smits nije mogao da ga sačuva. Nisu mogli toliko da dominiraju u skoku, jer su Pejsersi pored Smitsa imali par jako snažnih Dejvisa, Dejla i Antonija. Imali su u tom momentu bolje balansiran tim od Bulsa, gotovo identično popunjen kao Orlando. Otišli su u sedam utakmica, što je značilo da je vodeći tandem Orlanda morao da podigne igru na viši nivo. Šek je to prvi uradio, a Peni... Peni je doneo svu svoju magiju. Iako je uvek važio za slabijeg šutera za tri poena, u ovoj seriji je šutirao 47 odsto za tri i 52 odsto za dva poena. Bolje od Redžija Milera. Bolje od Denisa Skota. Bolje od Nika Andersona. Bio je fantastičan. Iako su ih Pejsersi torpedovali u šestoj utakmici, uz 36 poena Milera, oni su bili spremni za "majstoricu" i plasman u prvo veliko finale. Peni je odigrao perfektnu utakmicu, zaustavio Milera i pritom imao šut iz igre od 72 odsto, uz dve blokade i tri ukradene lopte. Na kraju su poslali Pejserse kući sa 24 razlike minusa i počeli da se spremaju za Rokitse.

Šta dodati o tom finalu, koje su Rokitsi dobili sa 4:0? U narodu poznato kao "metla". Iako je Orlando imao prednost domaćeg terena, to Hjuston nije mnogo interesovalo. U prvoj utakmici Orlando je imao šansu, ali je Nik Anderson vezao čak četiri promašaja sa bacanja i dao priliku Keniju Smitu, koji je trojkom 1,6 sekundi izjednačio rezultat. U poslednjem napadu je Robert Ori blokirao Denisa Skota i izborio produžetak, gde je Hakim Olajdžuvon pogotkom iz odbitka doneo pobedu Hjustonu. Robert Ori je od ove serije počeo da formira svoj nadimak "Big Shot Rob", jer je on bio taj "X faktor" koji je prevagnuo na stranu Hjustona i doneo mu drugu uzastopnu titulu. Potpuno je zatvorio Horasa Grenta, skupio gomile skokova i blokada i bio gotovo nepogrešiv u napadu kada se lomio rezultat. Priča o njemu stiže vrlo brzo.

Ne može se reći da je Orlando bio lako pobeđen, jer je u trećoj utakmici Ori doneo pobedu šutem za tri poena, dok je u četvrtoj Hakim postigao jedinu trojku koju je šutnuo u finalu i pogodio, čime je utabao put ka pobedi i tituli. Peni je odigrao svoju najbolju seriju u plej-ofu sa skoro 26 poena i osam asistencija u proseku, ali je falila bolja odbrana. Verovatno bi je i bilo da protiv sebe nije imao Sema Kasela, koji je bio neumoran na terenu i prava enigma za odbranu Orlanda. Peni je kroz ovaj plej-of pokazao da se, iako je tek u drugoj sezoni, radi o vrhunskom talentu i budućem vođi ekipe. U tom finalu bio je ofanzivno najpotentniji igrač ekipe, iako prosek poena kaže da je to bio Šek. Peni je bio pokretač svih akcija koje su završavane poenima. Svi su predviđali veliki uspon tandema Šek & Peni i svi su čekali titule. Ali titula nije došla... I samo da dodam, jer mnogi ovde potežu poređenje Šeka i Hakima. Šek je još uvek bio klinac kada je izašao na megdan Hakimu. Uz veliko iskustvo i naravno vrhunsku veštinu, Hakim je odneo pobedu u duelu. Vratite se malo unazad i uporedite Hakima u Šekovim godinama. Treba biti objektivan...

Iduće sezone je Peni opet podigao nivo svoje igre, a samim tim i igru Orlanda. Bili su drugi na kraju ligaškog dela, samo zato što su Bulsi imali rekordnu sezonu i skor 72-10. Džordan je te sezone uzeo individualnu "triplu krunu". Bio je najbolji strelac, MVP ligaškog dela i finala lige. Izazov je bio izaći na crtu takvim Bulsima. Bulsima koji su smatrani idealno ukomponovanim timom. Šek je te sezone propustio 22 utakmice zbog povrede prsta, ali to nije smetalo Orlandu. Peni je preuzeo lidersku palicu i izostanak Šeka nije mnogo uticao na učinak tima. Identičan učinak imali su Bikovi i Magični u plej-ofu. Prva runda 3:0, druga runda 4:1 i zakazivanje novog duela.

Džordan je sigurno zapamtio reči Nika Andersona. Orlando je ponovo dobio "metlu", ovog puta već u finalu Istoka. Koliko su Bulsi bili dominantni pokazuje treća utakmica, u kojoj je Orlando postigao samo 67 poena. Peni i Šek su bili jedini raspoloženi u ekipi Medžika, dok je na drugoj strani Rodman hvatao 16 skokova u proseku dok je nasuprot sebi imao Grenta i Šeka. To je označilo i kraj dinamičnog dua Orlanda, sigurno najboljeg posle dua Pejton - Kemp. Šek je sa 24 godine, u punoj snazi, kada je tek trebalo da se razvija zajedno sa Penijem, zamenio dres Medžika dresom Lejkersa. On je imao veliku želju da ostane i da ponovo napadnu Bulse. Mladi i bez respekta prema starijima, bili su ubeđeni da će zavladati NBA ligom. I imali su dovoljno petlje da to urade, kao i talenta. Orlando je pre "lockouta" mogao da ponudi Šeku praktično blanko ček, ali su oni uradili skroz suprotno. Mogli su da izgrade dinastiju, ali su svojim potezom sve upropastili. Bukvalno su pustili Šeka Lejkersima. A doveli Ronija Sejkalija. Kakav amaterski potez. I umesto u Orlandu, dinastija se rađala u Los Anđelesu. Ali Roni Sejkali... Mrzeo sam ih od tog momenta.

Naravno da bez Šeka to nije bila ista ekipa. Peni je ostao usamljena zvezda u Orlandu. Vodio je ekipu kao prvi strelac i prva napadačka opcija. Sejkali drugi strelac. OK, nije on bio loš igrač, ali mi uopšte nije ličio na košarkaša. Ne samo po izgledu, nego svakom potezu koji je pravio na parketu. Te sezone su ispali od najbližeg rivala, Majami Hita. Peni je briljirao u trećoj i četvrtoj utakmici, gde je postigao preko 40 poena i tako postao prvi igrač u istoriji koji je imao "back to back" 40 poena u plej-ofu protiv nekog Rajlijevog tima. Na kraju, nije mogao sam. U petoj je i pored 33 poena očajno šutirao i tu je bio kraj. A tada dolazi na red povreda. Prvo povreda kolena, pa posle i skočnih zglobova, koje su ga uništile ili bolje rečeno bacile u stagnaciju, a kasnije unazadile.

Doktor Džejms Endrjuz. Radi se o možda najčuvenijem doktoru za ozbiljne sportske povrede. Zaslužan je što "raning bek" Adrijan Piterson i dalje igra u poznim godinama. I to jako uspešno. Objašnjava da tada nisu postojale dovoljno dobre magnetne rezonance da u potpunosti utvrde status povrede kakvu je Peni imao. Danas je to itekako moguće. Da se povredio samo dve godine kasnije, sve bi izgledalo mnogo bolje. Ovako je doživeo čak četiri operacije na kolenu.

Kao što će kasnije uraditi Grent Hil, Hardavej je napustio Orlando i potpisao za Finiks u "sign & trade" dogovoru, pridruživši se Džejsonu Kidu, kako bi formirali ultra dinamični tandem u Finiksu. Međutim, Peni više nije bio dinamičan, već hronično povređen, a da sve bude gore i Kid se povredio te sezone. Pored svih tih nesreća došli su do plej-ofa, gde je Peni predvodio Sanse do trijumfa u četiri utakmice protiv San Antonio Sparsa. Peni je u trećoj utakmici "tripl-dablom" utabao put u sledeću rundu. Naravno, posao im je bio mnogo olakšan jer nije bilo Dankana usled povrede kolena. Klif Robinson je bio najveća pomoć Peniju u toj seriji. Posle su ih izbacili Lejkersi, za koje je igrao njegov veliki prijatelj Šekil O'Nil.

Kada su svi mislili da je Peni našao novu sredinu u kojoj će da brusi svoj talenat i pokaže sve ono što smo znali da poseduje, sreća mu je opet okrenula leđa. Nova operacija na kolenu i propuštena sezona. Posle te povrede Hardavej više nije bio onaj Peni koga smo znali. Postao je sporiji, eksplozivnost je gotovo nestala i morao je da se pouzda u svoj šut. Kid je bio idealan partner za njega, ali je u "trejdu" stigao Marberi i naslućivao se kraj Penijevog boravka u Sansima. Finiks je rešio da ide u "rebilding" i poslao je Penija i Marberija u Nikse. Ako je mogao da bira gde neće otići, sigurno bi rekao da su to Niksi. Tamo su gomilali igrače, ali su isto tako gomilali i trenere koji su istom brzinom kojom bi došli, odlazili iz Njujorka. Sve je manje igrao i sam je znao da je uskoro vreme da kaže zbogom košarci.

Na kraju je 2007. odigrao 16 utakmica za Majami, u isto vreme kada je član Hita bio Šek. Brzo su ga otpustili da bi doveli anonimusa pod imenom Luk Džekson. Plaćam ručak ko bez guglanja zna o kome govorim. Onaj Peni iz Orlanda. Onaj magični atleta. Onaj energični bek koji je konstantno zadavao glavobolje i najboljim čuvarima. Onaj koji je držao "post up" igru kakvu danas više nijedan bek nema. On koji je trebalo da bude jedan od najboljih tih godina. Završio je na taj način.

Neverovatno je da je samo godinu po dolasku Peni Hardaveja u ligu stigao i Grent Hil. Neverovatno, ako posmatramo sve ovo iz ugla šta su mogli da postanu i kakav su obojica potencijal imali, a nisu. Da samo nije bilo tih silnih povreda obojice, danas bismo imali još veću gužvu među najboljima ikada na svojim pozicijama. Setite se samo te prve sezone bez Šeka, kada su mu doveli, paaaa - nikoga. On je u plej-ofu ubacivao 31 poen u proseku. Isto kao Džordan. Sve to pre povrede. Zato je i došla ova priča o Peniju.

On je bio nešto najbliže Džordanu u tim večerima kada su odmeravali snage sa "velikim zlim" Bulsima. On je mogao da bude veliki. Ne samo veliki, nego jedan od najvećih. Ali nije. Sreća ga je izdala, ili telo. Nešto jeste, ali šta god da je, oduzela je mnogo nama koji smo gledali Penija u "Zlatnom dobu" NBA lige. Peni je za mene jedan od najboljih. Umetnik koji je slikao najlepše eksplozije na NBA parketima.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA

Peni. Nije početak remek dela Džona Logana, ali ako niste gledali, obavezno odgledajte. Nije ni sitna britanska valuta. Nije Britanac, Amerikanac je u pitanju. Njegovo puno ime je Anferni Dion Hardavej. Nije veliki broj igrača čiji je nadimak trajno zamenio njihovo ime. Peni je jedan od njih.

Ko god da je pitao kada će tekst o njemu, skoro svi su postavili ovo pitanje: "Kada će tekst o Peniju?", ne o Anferniju. OK, naravno da neće pitati kada će tekst o Hardaveju, jer nije jedini sa tim prezimenom. Da sada okupite ljude koji su pratili košarku tih godina i uradite jedno agencijsko istraživanje gde ćete ih pitati da vam kažu nešto više o Anferniju Hardaveju, većina bi vas prvo čudno pogledala i zapitala se ko je to. Ovi preostali bi se par sekundi češkali po glavi, da bi na kraju neki mali broj dobio naknadnu pamet i rekao: "Aaaa, mislite Peni Hardavej?". Da, mislim.

Nadimak je dobio od svoje bake. Kako je rođen u Memfisu, država Tenesi, tako je svuda oko njega postojao poseban, južnjački naglasak. E sad, baka ga je zvala "Pretty", ali usled jačine naglaska svi, osim južnjaci, čuli su "Penny". Kad smo već kod njegove bake, Peni je bio jako vezan za nju. Oca nije ni upoznao čestito. Majka ga je posle rođenja ostavila sa bakom, jer u svom mestu nije mogla da se zaposli, pa je otišla čak do Kalifornije. Peni čak nije ni trebalo da se zove Anferni, već Entoni. Majka nije mogla da izgovori Entoni nakon porođaja, već je uzela prvo ime kojeg se setila, a to je Anferni. Dobio je ime po njenom prijatelju sa koledža. Čak je i Dejvid Štern tokom draft noći rekao Entoni Hardavej, a ne Anferni. Niko ne zna kako majka nije mogla da izgovori Entoni. Možda je imala jako dobrog druga stalno u glavi?

Posle odlaska majke, on je ostao sa bakom Lusi. Živeli su u tzv. "shotgun houses" (male montažne, često jako uske kućice, popularne na jugu Amerike), u jednom od najopasnijih naselja u Memfisu. Oko njega je bilo mnogo bandi, kriminala i droge. Peni je obećao baki da će se držati dalje od svega toga. Zavoleo je američki fudbal, ali je nakon nagovora bake, koja nije želela da ga gleda isprebijanog, odlučio da igra košarku. I nije pogrešio.

E, sad dolazi na red ta čuvena sezona Orlanda (1994-95), kada su na putu do NBA finala izbacili Bulse sa Majklom Džordanom u timu. Te sezone se činilo da niko ne može da ih zaustavi. Kao što sam gore pomenuo, igra je bila gotovo perfektna i svaki šraf magične mašinerije je znao svoje mesto u timu. Svako je radio ono što je najbolje znao. Sa takvom igrom Orlando je stigao do prve pozicije na Istoku, ispred Indijane kao osvajača "pol pozicije" u diviziji Central. Bulsi sa povratnikom Džordanom stigli su do pozicije broj pet.

Prvi su na red došli Seltiksi, predvođeni Dominikom Vilkinsom i Dinom Rađom. Boston je uspeo da dohvati jednu pobedu, mada je vrlo lako moglo da se desi da serija ode u pet utakmica (na startu plej-ofa igralo se u tri dobijene), jer je Dominik odigrao vrhunsku predstavu u utakmici broj četiri, kada je pored 22 poena imao čak 18 skokova, od toga osam ofanzivnih, a u tom momentu je imao 35 godina. Ko je čitao prošlu kolumnu mogao je da shvati svu veličinu Dominika Vilkinsa. Osim u prvoj utakmici, kada je Orlando razmontirao Seltikse, ostale su bile prilično tesne. Rađa se dosta dobro nosio sa Šekom, primenivši sve čari evropske odbrane. Čvrstu igru, uvek na ivici faula, sa čestim provokacijama protivinika.

Onda su se sastali sa Bulsima, predvođenim Džordanom, ali bez Horasa Grenta kao prve skakačke opcije. On je sada bio na suprotnoj strani, dok je kod "bikova" u igru upao Toni Kukoč, koji je bio fantastičan šuter i dodavač, ali ni blizu dominantan u skoku kao Grent. Prvu utakmicu je dobio Orlando, uz Džordanov očajan šut. Posle meča je Nik Anderson rekao tu čuvenu rečenicu: "Broj 23 bi vas oduvao danas. Ali broj 45 je izgubio svoj momentum". Džordan je revoltiran zamenio broj i postigao 38 poena u sledećoj utakmici, za izjednačenje u seriji. Svi dobro znaju da nikada ne smeš da provociraš Džordana. Mnogo puta su to shvatili igrači u NBA ligi. Ne ljuti Džordana i biće sve OK. Džordan je nastavio svoj ples sa 40 poena u trećem duelu, ali je petorka Medžika bila fantastično balansirana u poenima i skokovima, da ni odlična partija "Letećeg Majkla" nije mogla to da kompenzuje. Ipak, usledilo je novo izjednačenje, koje je ovog puta doneo ceo tim Bulsa. Bi Džej Armstrong je takođe proradio i činilo se da ova serija ide u sedam utakmica. Orlando je i pored Džordanovih 39 poena poveo sa 3:2, da bi na kraju usred Čikaga odneo pobedu za 4:2 u seriji. Džordan te večeri nije bio u svom elementu. Kada se podvuče crta, nedostajala im je skakačka snaga koju su dobili sezonu posle u Denisu Rodmanu.

Peni je pored Horasa Grenta bio ključna figura ove serije. Uspeo je da poremeti značajno organizaciju igre Bulsa, konstantno vršeći pritisak na bekove Armstronga, Harpera, a često i na samog Džordana. Imao je oko tri ukradene lopte po meču, bio prvi asistent i drugi strelac ekipe, iza Šeka. Horas Grent je bio noćna mora za svoje bivše drugove zadajući jako težak zadatak Kukoču da ga sačuva.

U finalu Istoka su išli na silno inspirisane Pejserse, koje je predvodio Redži Miler, šuterska mašina. Šek se ove sezone razgoropadio i Rik Smits nije mogao da ga sačuva. Nisu mogli toliko da dominiraju u skoku, jer su Pejsersi pored Smitsa imali par jako snažnih Dejvisa, Dejla i Antonija. Imali su u tom momentu bolje balansiran tim od Bulsa, gotovo identično popunjen kao Orlando. Otišli su u sedam utakmica, što je značilo da je vodeći tandem Orlanda morao da podigne igru na viši nivo. Šek je to prvi uradio, a Peni... Peni je doneo svu svoju magiju. Iako je uvek važio za slabijeg šutera za tri poena, u ovoj seriji je šutirao 47 odsto za tri i 52 odsto za dva poena. Bolje od Redžija Milera. Bolje od Denisa Skota. Bolje od Nika Andersona. Bio je fantastičan. Iako su ih Pejsersi torpedovali u šestoj utakmici, uz 36 poena Milera, oni su bili spremni za "majstoricu" i plasman u prvo veliko finale. Peni je odigrao perfektnu utakmicu, zaustavio Milera i pritom imao šut iz igre od 72 odsto, uz dve blokade i tri ukradene lopte. Na kraju su poslali Pejserse kući sa 24 razlike minusa i počeli da se spremaju za Rokitse.

Šta dodati o tom finalu, koje su Rokitsi dobili sa 4:0? U narodu poznato kao "metla". Iako je Orlando imao prednost domaćeg terena, to Hjuston nije mnogo interesovalo. U prvoj utakmici Orlando je imao šansu, ali je Nik Anderson vezao čak četiri promašaja sa bacanja i dao priliku Keniju Smitu, koji je trojkom 1,6 sekundi izjednačio rezultat. U poslednjem napadu je Robert Ori blokirao Denisa Skota i izborio produžetak, gde je Hakim Olajdžuvon pogotkom iz odbitka doneo pobedu Hjustonu. Robert Ori je od ove serije počeo da formira svoj nadimak "Big Shot Rob", jer je on bio taj "X faktor" koji je prevagnuo na stranu Hjustona i doneo mu drugu uzastopnu titulu. Potpuno je zatvorio Horasa Grenta, skupio gomile skokova i blokada i bio gotovo nepogrešiv u napadu kada se lomio rezultat. Priča o njemu stiže vrlo brzo.

Ne može se reći da je Orlando bio lako pobeđen, jer je u trećoj utakmici Ori doneo pobedu šutem za tri poena, dok je u četvrtoj Hakim postigao jedinu trojku koju je šutnuo u finalu i pogodio, čime je utabao put ka pobedi i tituli. Peni je odigrao svoju najbolju seriju u plej-ofu sa skoro 26 poena i osam asistencija u proseku, ali je falila bolja odbrana. Verovatno bi je i bilo da protiv sebe nije imao Sema Kasela, koji je bio neumoran na terenu i prava enigma za odbranu Orlanda. Peni je kroz ovaj plej-of pokazao da se, iako je tek u drugoj sezoni, radi o vrhunskom talentu i budućem vođi ekipe. U tom finalu bio je ofanzivno najpotentniji igrač ekipe, iako prosek poena kaže da je to bio Šek. Peni je bio pokretač svih akcija koje su završavane poenima. Svi su predviđali veliki uspon tandema Šek & Peni i svi su čekali titule. Ali titula nije došla... I samo da dodam, jer mnogi ovde potežu poređenje Šeka i Hakima. Šek je još uvek bio klinac kada je izašao na megdan Hakimu. Uz veliko iskustvo i naravno vrhunsku veštinu, Hakim je odneo pobedu u duelu. Vratite se malo unazad i uporedite Hakima u Šekovim godinama. Treba biti objektivan...

Iduće sezone je Peni opet podigao nivo svoje igre, a samim tim i igru Orlanda. Bili su drugi na kraju ligaškog dela, samo zato što su Bulsi imali rekordnu sezonu i skor 72-10. Džordan je te sezone uzeo individualnu "triplu krunu". Bio je najbolji strelac, MVP ligaškog dela i finala lige. Izazov je bio izaći na crtu takvim Bulsima. Bulsima koji su smatrani idealno ukomponovanim timom. Šek je te sezone propustio 22 utakmice zbog povrede prsta, ali to nije smetalo Orlandu. Peni je preuzeo lidersku palicu i izostanak Šeka nije mnogo uticao na učinak tima. Identičan učinak imali su Bikovi i Magični u plej-ofu. Prva runda 3:0, druga runda 4:1 i zakazivanje novog duela.

Džordan je sigurno zapamtio reči Nika Andersona. Orlando je ponovo dobio "metlu", ovog puta već u finalu Istoka. Koliko su Bulsi bili dominantni pokazuje treća utakmica, u kojoj je Orlando postigao samo 67 poena. Peni i Šek su bili jedini raspoloženi u ekipi Medžika, dok je na drugoj strani Rodman hvatao 16 skokova u proseku dok je nasuprot sebi imao Grenta i Šeka. To je označilo i kraj dinamičnog dua Orlanda, sigurno najboljeg posle dua Pejton - Kemp. Šek je sa 24 godine, u punoj snazi, kada je tek trebalo da se razvija zajedno sa Penijem, zamenio dres Medžika dresom Lejkersa. On je imao veliku želju da ostane i da ponovo napadnu Bulse. Mladi i bez respekta prema starijima, bili su ubeđeni da će zavladati NBA ligom. I imali su dovoljno petlje da to urade, kao i talenta. Orlando je pre "lockouta" mogao da ponudi Šeku praktično blanko ček, ali su oni uradili skroz suprotno. Mogli su da izgrade dinastiju, ali su svojim potezom sve upropastili. Bukvalno su pustili Šeka Lejkersima. A doveli Ronija Sejkalija. Kakav amaterski potez. I umesto u Orlandu, dinastija se rađala u Los Anđelesu. Ali Roni Sejkali... Mrzeo sam ih od tog momenta.

Naravno da bez Šeka to nije bila ista ekipa. Peni je ostao usamljena zvezda u Orlandu. Vodio je ekipu kao prvi strelac i prva napadačka opcija. Sejkali drugi strelac. OK, nije on bio loš igrač, ali mi uopšte nije ličio na košarkaša. Ne samo po izgledu, nego svakom potezu koji je pravio na parketu. Te sezone su ispali od najbližeg rivala, Majami Hita. Peni je briljirao u trećoj i četvrtoj utakmici, gde je postigao preko 40 poena i tako postao prvi igrač u istoriji koji je imao "back to back" 40 poena u plej-ofu protiv nekog Rajlijevog tima. Na kraju, nije mogao sam. U petoj je i pored 33 poena očajno šutirao i tu je bio kraj. A tada dolazi na red povreda. Prvo povreda kolena, pa posle i skočnih zglobova, koje su ga uništile ili bolje rečeno bacile u stagnaciju, a kasnije unazadile.

Doktor Džejms Endrjuz. Radi se o možda najčuvenijem doktoru za ozbiljne sportske povrede. Zaslužan je što "raning bek" Adrijan Piterson i dalje igra u poznim godinama. I to jako uspešno. Objašnjava da tada nisu postojale dovoljno dobre magnetne rezonance da u potpunosti utvrde status povrede kakvu je Peni imao. Danas je to itekako moguće. Da se povredio samo dve godine kasnije, sve bi izgledalo mnogo bolje. Ovako je doživeo čak četiri operacije na kolenu.

Kao što će kasnije uraditi Grent Hil, Hardavej je napustio Orlando i potpisao za Finiks u "sign & trade" dogovoru, pridruživši se Džejsonu Kidu, kako bi formirali ultra dinamični tandem u Finiksu. Međutim, Peni više nije bio dinamičan, već hronično povređen, a da sve bude gore i Kid se povredio te sezone. Pored svih tih nesreća došli su do plej-ofa, gde je Peni predvodio Sanse do trijumfa u četiri utakmice protiv San Antonio Sparsa. Peni je u trećoj utakmici "tripl-dablom" utabao put u sledeću rundu. Naravno, posao im je bio mnogo olakšan jer nije bilo Dankana usled povrede kolena. Klif Robinson je bio najveća pomoć Peniju u toj seriji. Posle su ih izbacili Lejkersi, za koje je igrao njegov veliki prijatelj Šekil O'Nil.

Kada su svi mislili da je Peni našao novu sredinu u kojoj će da brusi svoj talenat i pokaže sve ono što smo znali da poseduje, sreća mu je opet okrenula leđa. Nova operacija na kolenu i propuštena sezona. Posle te povrede Hardavej više nije bio onaj Peni koga smo znali. Postao je sporiji, eksplozivnost je gotovo nestala i morao je da se pouzda u svoj šut. Kid je bio idealan partner za njega, ali je u "trejdu" stigao Marberi i naslućivao se kraj Penijevog boravka u Sansima. Finiks je rešio da ide u "rebilding" i poslao je Penija i Marberija u Nikse. Ako je mogao da bira gde neće otići, sigurno bi rekao da su to Niksi. Tamo su gomilali igrače, ali su isto tako gomilali i trenere koji su istom brzinom kojom bi došli, odlazili iz Njujorka. Sve je manje igrao i sam je znao da je uskoro vreme da kaže zbogom košarci.

Na kraju je 2007. odigrao 16 utakmica za Majami, u isto vreme kada je član Hita bio Šek. Brzo su ga otpustili da bi doveli anonimusa pod imenom Luk Džekson. Plaćam ručak ko bez guglanja zna o kome govorim. Onaj Peni iz Orlanda. Onaj magični atleta. Onaj energični bek koji je konstantno zadavao glavobolje i najboljim čuvarima. Onaj koji je držao "post up" igru kakvu danas više nijedan bek nema. On koji je trebalo da bude jedan od najboljih tih godina. Završio je na taj način.

Neverovatno je da je samo godinu po dolasku Peni Hardaveja u ligu stigao i Grent Hil. Neverovatno, ako posmatramo sve ovo iz ugla šta su mogli da postanu i kakav su obojica potencijal imali, a nisu. Da samo nije bilo tih silnih povreda obojice, danas bismo imali još veću gužvu među najboljima ikada na svojim pozicijama. Setite se samo te prve sezone bez Šeka, kada su mu doveli, paaaa - nikoga. On je u plej-ofu ubacivao 31 poen u proseku. Isto kao Džordan. Sve to pre povrede. Zato je i došla ova priča o Peniju.

On je bio nešto najbliže Džordanu u tim večerima kada su odmeravali snage sa "velikim zlim" Bulsima. On je mogao da bude veliki. Ne samo veliki, nego jedan od najvećih. Ali nije. Sreća ga je izdala, ili telo. Nešto jeste, ali šta god da je, oduzela je mnogo nama koji smo gledali Penija u "Zlatnom dobu" NBA lige. Peni je za mene jedan od najboljih. Umetnik koji je slikao najlepše eksplozije na NBA parketima.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA