Šuteri su uvek u modi. I na ceni. Izgustirali smo onu baš stariju školu, a sad malo novije škole zlatnog doba NBA lige. Možda nekima od vas nisu bili toliko poznati Kuper, Džef Meloun ili Monkrif, ali će vam tipovi u redovima ispod sigurno biti dosta poznatiji.
Era košarke u kojoj su oni nastupali, pa čak uključujući poslednjeg na listi, bila je era košarke u kojoj smo uživali i za kojom mnogi od nas danas žale. Po isteku polovine sezone sadašnje NBA lige veliki broj ljubitelja košarke ima sličnu rečenicu, a neka univerzalna bi mogla da glasi ovako: "Eee, kakva se onda košarka igrala u NBA, ovo sada ne može ni da se gleda". Da ne pominjemo Ol star vikend. Da ne bih dužio previše o starim vremenima, evo pet košarkaša + bonus koji će nas podsetiti na ta vremena.
6. DŽO DUMARS
Najbolja sezona: 20.4 poena, 5.5 asistencija, 2.5 skokova i 1.5 ukradenih lopti
"Loši momci" iz Detroita od kojih je Džo bio onaj koji je najmanje loš ili najmanje zao. Koliko je Bil Lambir bio prljav igrač, toliko je Džo bio čist. Dve sušte suprotnosti u timu Pistonsa. Šampionska generacija uvek mora da ima nekog ko je gospodin, kome je ponašanje džentlmensko i koji drži taj balans između dobrog i lošeg. Legitimno je pitanje da li je Dumars zaista potcenjen? S obzirom na to da je član Kuće slavnih, osam puta biran u idealne timove lige, sa šest Ol star nastupa (jednom je pozvan kao zamena za povređenog Juinga, koga je Mutombo onda zamenio u petorci Istoka), možda i ne bi trebalo da spada u ovu grupu. Ali...
Džo je radio sve ono što Ajzea Tomas nije želeo. Ili nije mogao. Iako to sad zvuči prilično loše, ako uzmemo u obzir igre Tomasa, zaista je Dumars bio taj koji je pokrivao svaku rupu i uzimao u napadu šuteve koje ostali nisu želeli. Džo je svoje mesto našao u Kući slavnih i tu nema zamerki, jer je to zaslužio jednako, ako ne i više od ostalih članova tog tima. Dvostruki šampion lige sa MVP priznanjem najboljeg igrača finala, kada se osvajala prva titula u istoriji Pistonsa.
Zaista se čini da je Džo često preskakan kao čovek koji je zaista bio ključni faktor za uspehe Pistonsa u tom periodu. Pored toga, Dumars je uvek bio igrač za tim. Dok je Tomas dominirao i dobijao većinu lopti, Dumars je "rudario" u odbrani i bio na pravim mestima u napadu kada bi drugi zatajili. U osvajanju prve titule Džo je postizao 27 poena u proseku protiv Lejkersa, od kojih su, može se reći nesrećno, izgubili sezonu pre u sedam utakmica. Ako uzmete u obzir da je Dumarsa čuvao prvi defanzivac lige, Majkl Kuper, a da mu je ubacivao u proseku 27 poena uz procenat šuta od 58% onda vam je jasno kako su Pistonsi tako lako osvojilu svoju prvu titulu. Što je još bitnije, osvojili su je sa skorom 15-2 igrajući protiv Bulsa, Seltiksa i na kraju Lejkersa, a Džo je bio MVP finala.
Iako je bio pravi džentlmen među buntovnicima i lošim momcima iz Detroita, Džo je uglavnom dobijao par redova čiste statistike i tek poneku sliku u medijima. Onaj koji je ćutao i radio je dobijao najmanje zasluga. Više se pričalo o Mahornu, Lambiru, Tomasu, pa i Rodmanu. Dumars bi uvek bio onaj tihi momak koji radi svoj posao. Kada je ostao veran Pistonsima i preuzeo košarkaške operacije ove franšize, koje su rezultirale titulom i zaista vanserijskim godinama novih "Loših momaka" iz Detroita, Dumars je pozvan na pozornicu. Kada je Bilaps primao MVP trofej pozvao je Džoa, kome se zahvalio na svemu što je uradio za ovu franšizu i time donekle obrisao prašinu sa slave velikog gospodina NBA lige. Sve one manire na terenu koje je kasnije doneo Grent Hil su posledica uticaja Džoa Dumarsa na Hila, što je i sam Hil više puta izjavljivao.
U prvom finalu Pistonsa protiv Lejkersa '88 u jednom trenutku su imali vođstvo od 3:2 i Medžika koji se borio protiv virusa gripa. Malo je nedostajalo da Pistonsi osvoje svoju prvu titulu na terenu Lejkersa. Na 24 sekunde do kraja Pistonsi su vodili pola koša. Loptu sa strane su imali Lejkersi. Na 14 sekundi do kraja lopta je došla do veterana Karima, koji je pokušao svoj čuveni "skaj-huk" šut. Faul je sviran Lambiru, koji je tako dobio šestu ličnu grešku. I dan danas ovaj faul se naziva "fantomskim". Koliko god Lambir bio prljav igrač, ovo je izuzetno diskutabilno svirati kao faul. Džabar je imao čist šut i promašio. Osim blagog kontakta telom, što je u to vreme bilo sastavni deo igre, drugog kontakta nije bilo. Džo je imao poslednji šut koji je bio znatno više faul, nego prethodni napad, ali reputacija Džabara i reputacija Dumarsa nije se mogla porediti.
Kad već pričamo o Džou treba pomenuti njegov prvi korak i prednju promenu. I ovde se opet mora pomenuti Grent Hil. Prvi korak i prednja promena kod Dumarsa je bilo ono što mu je uvek stvaralo izuzetno jaku početnu prednost, potpuno isto kao kod Hila. Ako bi neko napravio simulaciju ove dvojice Pistonsa, dobio bi prilično sličnu figuru. Takav prvi korak zaista retko viđate. Eto koliko je vremena prošlo od pojave Dumarsa, do pojave Hila. Takvu munjevitu promenu sa toliko brzim korakom ne vidim trenutno u ligi.
Sve u svemu, Džo je bio radnik. Radnik koji donosi neku višu vrednost, u ovom slučaju titule. Kako na terenu, tako i iz fotelje. Neki će reći da nije potcenjen, ali na to može samo da se odgovori sa tim da ni dan-danas ne možete da nađete mnogo tekstova o Dumarsu i njegovim doprinosima uspehu Pistonsa kao franšize. To je dovoljno.
7. DŽEF HORNASEK
Najbolja sezona: 19.1 poena, 6.9 asistencija, 4.3 skokova i 1.7 ukradenih lopti
Nosio je nadimak "Strašilo", najviše zbog svog tršavog izgleda i crta lica koje podsećaju na Strašilo iz filma Čarobnjak iz Oza. Džef je dugo tražio "mozak" koji bi njegove mogućnosti i talenat inkorporirali u nešto vredno za tim, a istovremeno ne ugušiti sve ono što je Džef nosio sa sobom, u glavi i rukama. Kroz karijeru je promenio tri tima, igrajući u četiri finala Zapada i dva uzastopna finala NBA lige.
Na Ajovi Hornasek nije nešto preterano impresionirao skaute. Izabran je tek u drugoj rundi, kao 46. pik. Videli smo kroz istoriju da druga runda često zna da sakrije igrače koji se lako i dobro prilagode stilu igre u NBA. Timski duh koji je u sebi nosio Hornasek učinio ga je jako poželjnim članom tima.
Prve dve sezone su se činile kao prilično mučenje za ceo tim. Promene trenera su se odražavale na igru Hornaseka. Potez koji su povukli angažovanjem starog lisca, Kotona Ficsimonsa, bio je presudan korak za ovu franšizu i postavljanje Finiksa na mapu NBA lige, kao ozbiljnog tima. Simons je dao prostor Džefu, što je ovaj oberučke prihvatio. Postavio ga je kao treću napadačku opciju, što će se kasnije pokazati da je bio pravi potez, jer je baš iz takve uloge Hornasek postigao najveće uspehe.
Uz Kevina Džonsona i Toma Čejmbersa, Finiks je stigao do dva uzastopna finala Zapada, što je bilo prilično iznenađenje imajući u vidu jačinu Rokitsa, Lejkersa, Džeza i Blejzersa. Jedan zaboravljeni tim se vratio na veliku pozornicu. Hornasek je kao treća napadačka opcija i čovek na koga si posebno mogao da računaš u plej-ofu, za razliku od Majerlija koji je kasnije uskočio na njegovo mesto u Finiksu, koji nije bio plej-of igrač. To je i deo razloga zašto Majerli neće biti na ovoj listi, pored onog očajnog izdanja protiv Bulsa u finalu kada je naprosto "nestao" iz tima.
Kada je u "trejdu" za Barklija otišao u Filadelfiju, Hornasek je mogao samo da sanja ono što je bila stvarnost u Finiksu. Hersi Hokins je bio prvi šuter ekipe, pa je Džef preuzeo plejmejkerske dužnosti na sebe i podsetio se dana na koledžu kada je dirigovao igrom Ajove.
Njegova sreća se zove Džeri Sloun. Pored toga, proširena sreća zove se ego Karla Melouna. Karl nije mogao da trpi prezimenjaka Džefa, pa je rešio da natera upravu da jednog Džefa zameni drugim, koji će biti treća opcija i neće se približiti oreolu Karla Melouna. Izbor je pao na Hornaseka. Trio je bio spreman da pokori ligu, ali na njihovu nesreću prepreka je bila najveća i najteža, sa imenom Majkl Džordan.
Hornasek je u tih šest i po sezona, uključujući drugi deo sezone kada je stigao među Džezere, bio redovan učesnik plej-ofa sa Melounom i Stoktonom. Od njegovog dolaska, Džezeri su do kraja zabeležili skoro dvostruko manje poraza. Hornasek je opet osetio igranje finala Zapada, ali su Rokitsi bili prevelik zalogaj za ekipu koja se privikavala na Hornaseka i on na njih. U sezoni posle toga nesreća ih je "bacila" u čeljusti malo poboljšanih Rokitsa koji su na polusezoni Hakimu doveli starog prijatelja sa koledža, Klajda Drekslera.
Odmah nakon toga dolaze tri zlatne sezone, kada Hornasek sa Jutom igra tri finala, jedno konferencijsko i dva finala lige protiv Bulsa, sa nezaboravnim utakmicama koje smo svi pratili. Malo je nedostajalo da Džezeri odigraju tri uzastopna finala sa Bulsima, što bi svakako bilo epski, ali su Soniksi sa nadahnutim Kempom i Pejtonom bili mlađi, jači i izdržljiviji. Tri od četiri pobede Soniksa su bile izuzetno tesne i samo su detalji delili Džezere od finala lige te godine. Posebno je bio nadahnut Hornasek koji je beležio 20 poena u proseku uz 50% šuta iz igre, kombinovano za dva i tri poena.
Ta smirenost i siguran šut su bili glavno oružje Džefa, dok je kao sporedno oružje čuvao svoje kretanje bez lopte. Ovo jeste jedna od najbitnijih odlika svakog vrhunskog šutera, a Džef je to radio na sjajan način. Sam je sebi kreirao čiste pozicije i na njegovu sreću imao najboljeg asistenta u istoriji lige, koji bi ga uvek pronalazio. Jako slab učinak i šuterska forma Stoktona u tom finalu sa Soniksima bio je presudan faktor zbog koga Juta nije završila na megdanu protiv Bulsa. Ali jesu dve godine posle i pripremili nam finale za pamćenje.
Hornaseku je pripala ta nezahvalna uloga čuvara protivničkih šutera, posebno Drekslera i Džordana koji su bili u svojim poslednjim velikim naletima. Pored te uloge, koju je obavljao više nego dobro u odnosu na fizikalije koje je posedovao, Hornasek je stigao da bude uvek sigurna opcija za poene, uključujući i njegovo veče kada je trojke šutirao 8/8 uz šut iz igre od 90%. Ubacio je tada 40 poena Soniksima.
Džef je tokom karijere zabeležio samo jedan Ol star nastup, ali je bio dva puta pobednik u brzom šutiranju trojki. Jedan od najinteligentnijih i najčistijih šutera koji su kročili ikada na NBA parkete nije našao svoje mesto pod suncem, osim sunca koje je sijalo iznad Jute i koje ga greje i dan danas, kao i zahvalnost koja je oslikana kroz podizanje dresa sa brojem 14 pod svodove dvorane u Solt Lejk Sitiju.
I ne mogu da ne preskočim da pomenem njegov ritual na bacanjima, kada bi slično kao Kid, slao pozdrave svojim devojčicama. Pozdravi za Džefa, pravog šampiona.
8. MIČ RIČMOND
Najbolja sezona: 23.9 poena, 4.2 asistencija, 5.9 skokova i 1.6 ukradenih lopti
Sigurno ste čuli za "Run DMC", hip hop trio koji su činili Run, DMC i Jam Master Jay. A da li ste čuli za košarkaški trio pod nazivom "Run TMC"? Ako niste, jedan od članova bio je Mič Ričmond, a druga dvojica su Tim Hardavej i Kris Malin. Ovaj trio je činio jednu od najbržih, najefikasnijih i najatraktivnijih spoljnih linija u istoriji NBA lige. Don Nelson ih je sastavio, pa ih onda i rastavio.
Verovatno će se dosta vas pitati zašto je Mič Ričmond ovde. Zašto baš Mič? Kada je došlo vreme za promene, prvi na listi za odstrel bio je upravo on. "Ruki" godine izabran je kao deo "trejda" i poslat u Sakramento, baš u momentu kada su Voriorsi svoju igru dovoljno dobro promovisali širom lige i kada su stigli do druge runde plej-ofa.
"Trejdovali" su ga za prava na Bilija Ovensa, koji jeste bio kvalitetan igrač, ali ruku na srce, nije bio ni blizu Ričmonda. Do povlačenja Ričmonda, Golden Stejt je u samo u dve sezone nakon njegovog odlaska stigao do prve runde. U svim ostalim sezonama, a bilo ih je 11, plej-of su videli, ali samo preko TV ekrana.
Ričmond se jasno seća tog dana pred "trejd", kada ga je Don Nelson pozvao sav snužden u hotelsku sobu. Već su postojala govorkanja i tračevi o potencijalnom "trejdu". Ričmond se obratio sledećom rečenicom svom treneru: "Samo nemoj da mi kažeš da ćete me poslati u Sakramento". Skoro nezaustavljivi napad Voriorsa je u tom momentu pao kao Vavilonska kula.
Mič je postao kralj Sakramenta. Ali postojao je jedan problem. Sakramento je bio više nego tužan tim, sa depresivnim bojama, baš u tonu sa imidžom grada koji spada među najdepresivnije u Americi. Kingsi, popunjeni osrednjim igračima, imali su samo jednu zvezdu u timu, Miča Ričmonda. Istovremeno, prvu pravu zvezdu otkako su se doselili u Sakramento.
Ričmond je nezvaničnu titulu prve zvezde zadržao tokom svih sezona u kojima je nastupao za Kingse, gde se provukao i jedan plej-of, u kome su ih prilično lako "očistili" Soniksi. Jedna od zanimljivosti je da su Kingsi u toj sezoni koja je završila plej-ofom na draftu birali, između ostalih, Dejana Bodirogu. Svi znamo da Bodiroga nikada nije zaigrao u NBA ligi, a kuriozitet je da su tek nedavno istekla i zvanično prava Sakramenta na Bodirogu. Još jedna zanimljivost je da je u tri poslednje sezone Ričmonda u Sakramentu u timu bio Bili Ovens, čovek za koga su Voriorsi "trejdovali" Ričmonda.
Kada je svima u Sakramentu bilo jasno da kurs kojim brod plovi može da rezultira novim nasukanjima, udarima i potapanjima, odlučili su da "trejduju" svoju apsolutno jedinu zvezdu. Izbor je pao na Vašington i Krisa Vebera. Kockanje sa Veberom se kasnije isplatilo. Konačno je Veber bio srećan, a Ričmond još nesrećniji. Došao je kod Džuvona Hauarda kome je Vašington bio više odrađivanje posla i Roda Striklenda, koji ni sam nije znao otkud on tu i zašto više nije u Portlandu.
Na samom kraju karijere Miča Ričmonda, u Los Anđeles Lejkersima, stigla je i titula, kao nagrada za čoveka koji sigurno nije zaslužio Sakramento i Vašington, pored Denvera, možda i najnesrećnijih sredina koje igrač može poželeti sebi. Njujork nije u toj grupi, ipak je igranje u Medisonu nešto posebno.
Dosta toga se može zameriti upravi Sakramenta, nešto i ne, kao što je biranje Bobija Harlija sa Djuka koji je bio ekstremno dobar talenat na koledžu, ali apsolutni promašaj u ligi. Ali svi ostali pikovi iz loših sezona koje su im dale prednost u biranju su više nego kritični. Ričmond je zaslužio tu titulu. Zaista. Iako je nastupio samo u dve utakmice tokom celog plej-ofa, pripala mu je titula, isto kao i svakom drugom igraču tog tima. Posebno što je Mič to zaslužio zbog svih svojih patnji koje je preživeo u možda dva najgora tima u ligi.
Pored svojih neospornih šuterskih veština i atleticizma koji je posedovao, a koji mu je doneo nadimak "Stena", Ričmond je bio jako vešt kradljivac lopti. Iako ga svi gledaju kao ofanzivnu mašinu koja je mogla da vam utrpa 40 poena, a da ne trepne, svi stavljaju po strani njegovu sposobnost da brani igrača. Bio je jači od svih bekova, brz, snalažljiv i izuzetno brzih nogu. Mogao je da brani svakog napadača. Ako izuzmemo tu poslednju sezonu, Ričmond je u proseku ubacivao preko 22 poena u karijeri uz 1.5 ukradenih lopti, četiri skoka i 3.5 asistencija.
Još od tog momenta "trejda", Ričmond je dobio nadimak "Stat collector". Ova reputacija ga je pratila do kraja karijere. Čovek koji je uvek završavao u drugom i trećem timu lige, skoro stalni Ol star i MVP Ol star utakmice '95, kada se Ol star još igrao ozbiljno u onim ekstremno gotivnim dresovima.
NBA šampion i "ruki" godine, koga je reputacija timova za koje je igrao koštala velike slave. Primljen u Kuću slavnih kao neka vrsta kompenzacije za karijeru koja je mogla da bude mnogo bolja da je bilo pameti kod čelnika Sakramenta. Izostanak iz plej-of mečeva učinio ga je manje zanimljivim za medije, ali se on borio protiv toga silnim poenima koje je nezaustavljivo postizao. Jedan od dva najbolja šutera te generacije nikada ne sme biti potcenjen.
9. STIV SMIT
Najbolja sezona: 20.1 poena, 4.0 asistencija, 4.2 skokova i 1.0 ukradenih lopti
Još jedan NBA šampion koji je prsten na ruku stavio pod stare dane. Pola čovek, pola plej-of. Stiv Smit je bio jedan od najboljih šutera lige, večito stavljan u drugi plan. Čovek koji je osvojio zlato sa reprezentacijom svaki put kada bi za istu nastupao. Verujem da ga svi najviše pamtimo iz dresa Hoksa i dvojca u kom je drugi član bio jedan od potcenjenih plejmejkera, Muki Blejlok.
Priča Stiva Smita počinje na Mičigen Stejtu, gde je još uvek najbolji strelac u istoriji koledža. Posle impresivnih partija, Majami ga je birao kao petog pika na jednom dosta solidnom draftu. Majamiju je bio potreban još jedan kvalitetan šuter, kako bi skinuo teret sa leđa Glenu Rajsu i jedino logično je bilo odabrati Smita. Draft koji je bio siromašan šuterima, Majami je maksimalno iskoristio. Posle četiri osrednje sezone, gde su Rajs i Smit bili glavni igrači Hita, neko se u organizaciji Majamija setio da bi mogli šutera da zamene centrom i eto Kevina Vilisa na Floridi. Atlanta je praktično dobila poklon od Majamija. Mladog, dokazanog i izgrađenog šutera. U svih pet sezona koje je tamo proveo, Atlanta je bila redovni učesnik plej-ofa. Konekcija Blejlok - Smit je radila besprekorno.
U timu Atlante, treća opcija je bio Stejsi "Plastic Man" Ogmon, drugar sa Smitove draft klase. Atlanta je u tom periodu spadala među timove sa najviše ispaljenih trojki, od kojih je najviše dolazilo od Smita i Blejloka. U njihovoj trećoj sezoni, ovaj dvojac je u proseku šutirao 14 trojki po utakmici. Samo njih dvojica.
Dosta je Atlanta eksperimentisala u tom periodu. Iskreno, Muki je bio paklen defanzivac, najbolji tog vremena. Ali ofanziva nije mogla baš da se nada da će dobiti više od nekih 14-15 poena po meču. Skromni Kristijan Lejtner je pokušao da se ponovo rodi u Atlanti, ali je ostao i dalje izgubljen, osim u sezoni 96/97 kada je podsetio na igre sa Djuka. Donekle podsetio. Sve osim toga bio je promašaj.
Smit u takvom sistemu nije mogao sam da izvuče tim. Lepo zvuči činjenica da je Atlanta tokom njegovog bivstvovanja u Džordžiji bila redovni učesnik plej-ofa, ali do finala konferencije nikada nisu stigli. Najviše zbog jačine svojih rivala. Ni dolazak elitnog defanzivca kakav je Mutombo, sa svojim "No-no" gestikulacijama, nije previše pomogao Atlanti da napravi korak dalje od polufinala konferencije. Mutombo jeste bio snaga u reketu, ali ofanzivno nije mogao toliko da pruži. Leni Vilkens je sve pokušavao, ali uprava je imala neku svoju ideju skromnosti od koje nije odustajala. U slučaju NBA lige skromnost nije vrlina, osim kada vas sreća pogleda, što je jako retko. Takav redak trenutak u Atlanti Smit nije dočekao.
Na drugoj strani lige, Portland je stigao do finala Zapada u Smitovoj poslednjoj sezoni za Atlantu. I upravo to je taj redak trenutak koji sam pomenuo. Tim bez prave zvezde i vođe stigao je nekako do finala. U plej-ofu su eksplodirali, naširoko poznat kao izuzetno problematičan igrač, Ajzea Rajder i skromni rastafarijanac, Brajan Grent. I tako inspirisani prošli su Finiks i Jutu, sa njihovim novim triom Meloun, Stokton i Hornasek. I Portland je upravo Rajdera menjao za Smita, što je bio jedan od najpametnijih poteza Portlanda u istoriji, a nije ih bilo mnogo.
Smit je stigao u Portland gde nije morao da nosi celu ofanzivu na svojim leđima. Pre njega je stigao, sada već njegov nerazdvojni saputnik, Stejsi Ogmon. Portland je ponovio uspeh iz prethodne sezone i opet su stigli do finala konferencije. Pored stare ekipe koja je već trenirala u Portlandu, pored Smita su dovedeni provereni veterani Skoti Pipen i Detlef Šrempf. U finalu su išli na buduće šampione, Lejkerse. Teško da ste u tom finalu mogli da navijate za Lejkerse, ako vidite ko je bio u timu Blejzersa. Izuzetno gotivan tim, sa Pipenom, Smitom, Bonzijem Velsom, Dejmonom Stodemajerom, Sabonisom, Šrempfom, Rašid Valasom, Brajanom i Gerijem Grentom. Pa ko ne bi gotivio takvu ekipu. Izuzetno mi je krivo što su izgubili u sedam utakmica i što nisu otišli u finale, gde bi ih čekala Indijana. Sigurno bi kao i Lejkersi bili favoriti da osvoje titulu. Sezonu nakon toga ekipa je ostala skoro nepromenjena, uz dodatak povratnika Striklenda i već propalog i ugojenog Kempa. Prva runda i "metla" od Lejkersa je bila maksimum.
Potom je usledio novi "trejd". Sparsi su menjali mladog Andersona za iskusnog Smita, koji je zauzeo mesto u prvoj petorci. Smit je, prema procentima šuta, igrao svoju najbolju sezonu. I dalje pamtim utakmicu u kojoj je svom bivšem timu u dresu Sparsa ubacio osam trojki i bio blizu da obori rekord Čaka Persona od devet ubačenih trojki za San Antonio. Ono što ga je izdvojilo je da je svih osam ubacio bez promašaja. "Pop" ga je koristio na najbolji mogući način, kao dopunu Tornjevima blizancima. Posle poraza u finalu konferencije, novi juriš na titulu je rezultirao novih porazom od Lejkersa u polufinalu. Ali tu je bila sledeća sezona, kada se Smit okitio titulom prvaka. Sparsi su od početka do kraja identičnim skorom 4:2 dobili sve rivale za osvajanje titule. Smit je bio unakažen povredama tokom šampionske sezone, pa ga je više nego uspešno zamenio Stiven Džekson.
Okićen titulom Smit se preselio u Nju Orleans Hornetse, sa kojima opet sitže do plej-ofa, gde ih izbacuje njegov prvi tim, Majami. I pogađajte koga je sreo u Hornetsima? Njegovog starog saigrača, Stejsija Ogmona. Hornetsi su se vratili u Šarlot, ali ne više kao Hornetsi, već kao Bobketsi. Smit je kao slobodan agent potpisao jednu sezonu u prilično tužnoj ekipi, koja je očekivano imala tužan skor na kraju regularnog dela. Karijeru, na sreću, nije završio u ovoj demotivisanoj sredini, već je u "trejdu" bio vraćen na mesto sa koga je krenuo. U Majami Hit. Sa Hitom je stigao do finala Istoka, u kome su ih savladali Pistonsi u sedam utakmica, ali je Smit imao limitiranu ulogu zbog povreda koje su obeležile poslednje četiri sezone njegove karijere.
Nakon svega napisanog, Smit je zabeležio samo jedan Ol star nastup i to u ne baš toliko sjajnoj sezoni Atlante. Zaista ostaje utisak da nije bio dovoljno cenjen u odnosu na sve ono što je pružao tokom duge NBA karijere. Smit je bio nesebična verzija Džejmsa Hardena, sposoban da sam sebi kreira pozicije za šut, brzog izbačaja i bez napadnog iznuđivanja faulova. Smit je sigurno zaslužio više od onoga što mu je dato. Nije bio posebno aktraktivan i to je možda razlog potcenjivanja.
10. EDI DŽONS
Najbolja sezona: 20.1 poena, 4.2 asistencija, 4.8 skokova i 2.7 ukradenih lopti
Omiljeni igrač sa liste šutera. "Steady Eddie" je bio fantastičan i unikatan igrač. Sreća u njegovom slučaju nije bila saveznik. Mimoišle su ga šampionske godine ekipa za koje je nastupao praktično za po sezonu. Kada su ga Lejkersi "trejdovali", sezonu nakon toga osvojili su titulu. Kada je napustio Majami, Majami je odmah sledeće godine osvojio titulu. Edi je bio kao neka vrsta pelcera za titule Lejkersa i Hita.
Stigao je sa ne toliko atraktivnog koledža Templ. Džeri Vest i Del Heris su odabrali Edija verujući da može da probudi duh "Showtime" ere u Lejkersima. Mladi napad Lejkersa je jako dobro radio svoj posao. Uparivši Van Eksela i Džonsa, uz nadolazeću zvezdu Sedrika Sebalosa, Lejkersi su formirali jako kvalitetan trio. Od ovog trilinga mladih asova niste mogli videti efikasniju i dinamičniju pojavu. "Ali-up" je bio redovna pojava, a Edi Džons je igrao glavnu ulogu u svakom od njih. Zakucavanja preko protivničkih centara, zakucavanja iz odbitka, zakucavanja skoro sa bacanja i to iz igre, kao što je ono protiv Milvoki Baksa. Edi je doneo novi duh u Lejkerse. Duh pobede.
U svojoj četvrtoj "ruki" utakmici ubacio je 31 poen, šutirajući 12-15 iz igre. Najbolji pojedinac "ruki" utakmice sa 25 poena, brzo je počeo da čuje "Ed-die! Ed-die!" što je postalo normalno u čuvenom "Forumu", kao što je to pojava Džeka Nikolsona u prvom redu. Ne samo što o njemu možemo pričati kao o potcenjenom šuteru, nego i o potcenjenom kucaču. Ako ne verujete, pogledajte neku od njegovih kompilacija na Youtube.
Edi je pored atraktivnog stila igre, odmah pokazao da će biti elitni defanzivac. Još u "ruki" sezoni beležio je dve krađe po meču. Postoji jedna anegdota kada je u "sofmor" sezoni, pre utakmice, obećao Van Ekselu da će ukrasti šest lopti. Koliko se sećam žrtva je bio Boston. Pogađate... Džons je ukrao tačno šest lopti.
Kako je tim rastao i gradio se, tako su rasle i brojke Edija Džonsa. Ono što rivali nikako nisu uspeli da uhvate kod njega, bio je neverovatno brzi prvi korak. Zbog vižljaste građe i lagane kretnje, teško je bilo uhvatiti njegovo kretanje i predvideti koji će pravac odabrati. I tako su tekle sezone koje su Lejkersima donele prvo Šeka, a posle i čoveka zbog koga su se odrekli Džonsa. Srednjoškolac po imenu Kobi Brajant stigao je u "trejdu" iz tima koji će postati Edijev novi dom. Nik Van Eksel je otišao zbog svađe sa Delom Herisom. Nakon toga otišao je Edi Džons u zamenu za Glena Rajsa, jer su Lejkersi procenili da će im čistoća Rajsovog šuta doneti ono što Edi ne može. Objašnjenje je bilo da Edi nije toliko dobar šuter koji bi kažnjavao udvajanja i utrajanja Šeka, ali i kroz sigurnost šuta kompenzovati Kobijeva povremena "divljanja" i forsiranja šuta. Na kraju su zamenili Dela Herisa kako bi stigli do titule.
Kobi je rastao u Lejkersima, Edi u Hornetsima. Nisu pomogla ni dva Ol star učešća, ni to što je postao ljubimac navijača. Iako je Edi mogao da egzistira pored Kobija, Lejkersima je trebala neka druga vrsta šutera. I tako je došao kraj bajke Džonsa u Lejkersima.
Hornetsi nisu bili toliko popunjeni šuterima, više je to bio tim popunjen mišićima. Edi je tu došao kao neka vrsta čuda. Džons je pokušao da izvuče polusezonu, ali nije mogao da kompenzuje očajan prvi deo, dok je Glen Rajs još bio u Hornetsima. Druga sezona je bila i njegova najefikasnija u karijeri. Beležio je 20 poena u proseku, pet skokova, tri krađe i četiri asistencije po utakmici. Treći put je izabran za Ol star utakmicu i to u prvu petorku. Opet je izabran u drugu defanzivnu petorku i ovde je Džonsu nanesena ozbiljna nepravda. Dva puta su u prvu petorku birana dva plejmejkera, dok je jednom izabran Kobi Brajant, koji u toj sezoni nije bio ni blizu partija Edija Džonsa u defanzivi. Može biti da je loša reputacija Hornetsa učinila svoje.
Kada je postao slobodan igrač, imao je na stolu ponude Čikaga i Orlanda. Džeri Kraus je pokušao treći put, verujući u treću sreću. Ali kako sreća ne prati Džonsa, tako ga nije ispratila ni u Čikagao, koji bi možda kroz Džonsa povezao mlade zvezde i dobio drugi put. Odbio je Orlando, kako bi potpisao, za srcu bliži, Majami. Rajli je voleo takve igrače, fizički spremne. Saigrač iz Hornetsa, Entoni Mejson mu se pridružio kako bi na poziciji centra odmenio Moninga. Inače, Mejson je bio visok 201 cm, ali je bio prejak.
Bez Alonza, maksimum je bio prva runda plej-ofa. Rajli je tražio pobedničku formulu, te je usled tog traženja odlučio da odstupi sa trenerske pozicije. Formulu nije našao. Stigao je Sten Van Gandi, njegov asistent, koji je bio umešniji da je pronađe. Formula se zvala Dvejn Vejd. Impresivni "ruki" jednog od najboljih draftova (2003) podigao je igru Majamija, uz Odoma i Džonsa. Trio je sezonu nakon toga stigao do polufinala konferencije, a da bi napravili još bar jedan ili dva koraka trebao im je centar. Van Gandi je odabrao Šeka. I eto finala konferencije gde su ih zaustavili visoko motivisani Pistonsi.
Razočarani Rajli, koji je bio ubeđen da će titula biti njihova već te sezone, odlučio je da "trejduje" Džonsa. Otišao je put Memfisa, u zamenu za Pouzija i Džejsona "Belu čokoladu" Vilijamsa. Da li je to bio dobar potez ili ne, ne znam. Titula kaže da jeste. Ali iskreno, Hit ne bi video titulu da nije bilo nestvarnog Dvejna Vejda u finalu protiv Dalasa. Vejd je beležio 35 poena u proseku, osam skokova, četiri asistencije, tri krađe i jednu blokadu u proseku. Dovoljno za titulu. Da su tome dodali Džonsove krađe, moguće da bi "radila i metla".
Edi je ostao na svom nivou i tokom dve sezone u Memfisu. Upravo ih je u plej-ofu izbacio Dalas kojeg je Majami porazio u finalu. Na pola sledeće sezone Rajli ga je potpisao kako bi zamenio Vejda i njegovo povređeno rame. Džons je opet odigrao onako kako najbolje zna. U plej-ofu ga je Rajli zaboravio, potpuno neočekivano, imajući na umu da je više nego dobro odmenjivao Vejda u momentima odmora. Dalas mu je bio poslednja stanica i poslednji plej-of. Uz skromnu minutažu Džonsa, Dalas je ispao još u prvoj rundi od Hornetsa predvođenih Krisom Polom, Dejvidom Vestom i Peđom Stojakovićem. Posle poslednjeg "trejda" u Pejserse, Edi je otpušten kako bi se rasteretio platni spisak Pejsersa. I tako je Edi tiho, isto kao što je došao, otišao iz lige. Ostala su bar zauvek zabeležena njegova gromovita zakucavanja i eksplozija koja ostaje posle njih. A da, stavio je i Hakima na poster.
Edi je nakon karijere ostavio iza sebe tri Ol star nastupa, ali nijednom nije izabran u najbolji odbrambeni tim. Nikada. Čovek koji je u dve sezone sa Hornetsima krao tri lopte u proseku. Takav čovek nije izabran u najbolji defanzivni tim? Čovek koga je Džeri Kraus želeo na draftu kada se Džordan povukao, pa kad nije uspeo, želeo da "trejduje" Pipena za njega kako bi ga upario sa Džordanom. Veliki broj ljudi veruje da bi Lejkersi sa Edijem, vođeni Filom Džeksonom, nanizali mnogo više titula nego sa Rajsom kome je karijera zalazila. Ali Del Heris je imao viziju koja ga je kasnije koštala posla, a Edija slave kakvu zaslužuje, a nikada je nije dobio.
BONUS
DŽEJSON TERI
Najbolja sezona 19.3 poena, 5.7 asistencija, 3.5 skokova i 1.8 ukradenih lopti
Bonus za drugi deo liste je Teri. Mali, nasmejani Teri, zamišljen kao plejmejker, najveći deo svoje karijere igrao je na poziciji beka šutera. Iskreno, uvek je on bio tu negde između, ali kako je imao ubitačan šut osvanuo je na ovoj listi. Popularni "Džet" je najveću slavu stekao u Dalasu, ako možemo da kažemo da je stekao slavu. Mediji se nisu pretrgli da pišu o njemu. Nikada.
Nikada Ol star, nikada u nekoj od najboljih petorki lige. Atlanta ga je birala sa 10. pozicije u momentu kada su ostali bez Mukija Blejloka, jednog od zaštitnih lica franšize. U timu su bili uglavnom igrači koje niko nije hteo, poput Ajzee Rajdera, Džima Džeksona, Bimba Kolsa... Jedino je Mutombo tu još držao deo reputacije starih Hoksa, ali je i on brzo pobegao u Filadelfiju.
Teri je u "sofmor" sezoni šokirao ligu kada je skočio na 20 poena po meču. Eksplodirao je od momenta kada ga je novi trener, Kruger, prebacio na mesto šutera. Nije to pomoglo mnogo Atlanti, a teško bi im i Brajant pomogao te sezone. Kroz tim je prošlo čak 23 igrača! Teri i Kukoč su uspeli da naguraju nekako 25 pobeda. Bilo je i gorih od njih, ako je za utehu. Dovođenjem Abdura Rahima, pa Glena Robinsona, uz raspucanog Terija, Atlanta je počela da liči na tim. Teri je mogao da se usmeri i na asistencije, jer je uz sebe imao ljude koji su znali da postižu poene. Ali ne bi Atlanta bila Atlanta da ponovo nisu krenuli da mešaju sa svih strana. Ponovo je kroz tim prošlo 20+ igrača. Jednom napraviš grešku i možda možeš da okriviš nekog drugog. Ako ponoviš potpuno isto sledeći put, onda si ti isključivi krivac.
Taman kada je Teri mislio da će ga pojesti mrak košarkaških operacija Atlante i da se neće probuditi, sledeće sezone stigao je spas. "Džet" je negde u svojoj trećoj sezoni ubacio 46 poena Dalasu. To su ovi očigledno zapamtili, pa su tražili njega u "trejdu" za Entuana Vokera. Teri se spasao, ali Atlanta nije. Te sezone kada je Teri otišao, Hoksi su bili gori nego ikada, sa samo 13 pobeda.
Sa Mevsima je imao 8/8. Svih osam sezona tamo je igrao plej-of. To je mesto gde se Teri najbolje osećao. Sa Dalasom je doživeo najveću slavu, krunisanu titulom u nestvarnom finalu protiv Majamija.
Dve sezone je trebalo Ejveriju Džonsonu da shvati da Teri nije novi Džonson i da najviše od njega može da dobije sa pozicije šutera. Dalas je vezao fenomenalne sezone, što se tiče regularnog dela, ali bi padali kada je dolazio plej-of. Pokušali su promenom trenera, pokušali su sa Džejsonom Kidom, pokušali su sa Terijem kao "šestim igračem", ali nije išlo. Mada sa tim "šestim igračem" jesu pogodili. Teri nije popuštao ofanzivno i bio je glavna poluga Mevsa uz Dirka. Ostali su se menjali, ali je ovaj tandem ostajao i branio čast Dalasa.
I onda je stigla ta sezona 2010/11. Tim je bio jako dobro izbalansiran. Deo iskusnog tima nosio je odgovornost, a mlađi deo dao je potrebnu snagu i energiju. Teri i Novicki su prvo oduvali Blejzerse. Lejkerse su "pojeli" uz pomoć Stojakovića, kome su ostali dužni još iz vremena Kingsa. Za mlade revolveraše iz Oklahome uskočio je Merion. I tako sve do titule. Durent, Vestbruk i Harden nisu imali šanse. Svaki igrač je znao kada je njegovih pet minuta, osim Terija, koji je sa Dirkom tokom svih 48 minuta radio besprekorno. Teri je održao pravi, mali čas u šestoj utakmici velikog finala, kada je spakovao 27 poena Majamiju i tako doneo titulu Dalasu. Teri je tokom te serije šutirao 50% za dva i 40% za tri poena. Zrelost Terija i nadahnuće Novickog donelo je titulu u Teksas.
Teri je igrao sve do 40. godine. Timovi su ga birali kako bi iskoristili njegov dar da održi dobru hemiju u ekipi i donese šampionski pelcer. Probao je Boston kada im je otišao Alen, ali nisu uspeli. Bruklin je pokušao, ali je Majami sa Džejmsom bio prejak i prevelik zalogaj za Netse. Onda je pokušao i Hjuston. Rokitsi su donekle uspeli, jer su stigli do finala Zapada, ali su "Spleš braća" već uveliko sipala svoju dalekometnu paljbu. Ista ta braća izbacila su ih u prvoj rundi sledeće godine. Na kraju ga je doveo Milvoki, ne toliko zbog plej-ofa, koliko zbog razvoja Malkolma Brogdona, za koga svi znamo koliko je napredovao i kakav je igrač postao.
Kada prođemo sve ovo, da li mislite da je Teri zaslužio više slave? Da je zaslužio da se više priča o njemu? Siguran sam da jeste. "Džet" je peti na listi igrača sa najviše ubačenih trojki. Nalazi se u najboljih 15 trojkaša u plej-ofu, a s obzirom na to da sa tužnom Atlantom nije igrao plej-of, time je uspeh još veći. Igrao je sve što je trebalo, bio starter i "šesti igrač". Igrao je za tim i bio pobednik. A na kraju ostao potcenjen.
Ovo je kraj šutera. Sledeća su na redu niska krila, a ostaje sloboda da date predloge potcenjenih igrača na toj poziciji. Već sada možete očekivati:
Jednog koga ste vi tražili, a koji je bacao gromove
Jednog "Engleza"
Jednog koji je zaista "Vredan"
Jednog sa nadimkom popularne serije iz 70-tih
Jednog koji je Dalasu i San Antoniju dao baš ono što im je trebalo
Jednog baš velikog psa
Jednog "klač" igrača koji je obožavao da rešava plej-of utakmice
Jednog nebeskog letača koji je postideo Divca
Jednog supersoničnog Evropljanina i
Jednog koji je imao toliko čist šut da nekada niste čuli mrežicu.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA
