Ceo sportski svet juče je potresla smrt Kobija Brajanta. U takvim momentima se gube sva poređenja, sva izjednačavanja, sve analize i dostignuća. Veliki igrač. Jako veliki. Veliki sportista koji je postavio standarde koji su praktično značili perfekcionizam u sportu, pre svega košarci.
Ova vanredna kolumna će biti najteža do sada. Ne zbog tragičnog događaja, već zbog Kobijeve zaostavštine, još od momenta spuštanja mikrofona na pod Stejpls centra.
Skupiti sve na jedno mesto bi tražilo hiljade redova (biće ih stotine). Digestivnost je ono što je danas potrebno dati tekstu o Kobiju, kako bi mučnina u stomacima svih poštovalaca lika i dela Brajanta bila što blaža i podnošljivija.
Kada je Kobi kročio u NBA ligu imao sam 14 godina. Tada sam već trenirao košarku nekih pet godina. Pojavio se klinac koji je želeo da upadne u ligu sa 18 godina. Potpuni anonimus za sve nas "preko bare".
Eto, koliko postoji draft, nekih sedamdesetak godina, Kobi je bio tek peti igrač koji je u ligu došao iz srednje škole. U novijoj istoriji lige, samo je Kevin Garnnt ušao u ligu pre njega i to samo godinu ranije.
Kada je usledio trejd u kome su Hornetsi menjali Vlada Divca za Kobija, nad čijom glavom je stajao upitnik, dobar deo javnosti se pitao čemu sve to. Zapravo, onaj ko je poznavao Džerija Vesta mogao je da zaključi da je mudri strateg imao debeo razlog za taj trejd.
Da vratimo priču malo nazad. Kobi je izborom oca, takođe košarkaša, Džoa "Gumene bombone" Brajanta, detinjstvo proveo u Italiji gde je naučio jezik, da pije dobra vina, jer Ređo Kalabrija i igra košarku. Počeo je sa tri godine. Ujak mu je slao kasete Lejkersa u čijem dresu se zamišljao. Igrao je i fudbal. Navijao je za Milan.
U srednjoj školi je već kao junior ubacivao preko 30 poena, imao 10 skokova i pet asistencija. U redu su čekali najveći koledži. Odlazak Garneta je video kao priliku da napravi isti korak. Taj se ničega nije plašio. Izazov NBA lige ga je snažno vukao, pa je odlučio da zaobiđe koledž.
Oborivši sve rekorde, pa čak i rekorde velikog Vilta Čemberlena, Kobi je bio spreman za draft. Tu se vraćamo na Džerija Vesta. Kobi je dobio priliku da se okuša na predraftnim treninzima sa Lejkersima. Vest je kao čuvara svih klinaca odredio Majkla Kupera, a svi koji prate košarku znaju koliko je paklen igrač u odbrani on bio.
Prema rečima Vesta, Brajant je totalno izludeo Kupera. Pre kraja pokaznog treninga, Vest je krenuo napolje i dobacio stručnom štabu: "Ovaj mali je sada bolji od celog našeg tima". To je značilo samo jedno - Vest će se fokusirati na uzimanje Brajanta.
Seltiksi, najljući rival Lejkersa, takođe su imali čistu priliku da pokupe Kobija. Nevoljno je otišao na trening Bostona, najviše zbog toga što je otac imao tu želju. Nije mu prijalo da viđa zelenu boju svuda oko sebe, kada je od malena gledao samo žuto-purpurnu. Smatrao je to nekom vrstom izdaje. Oduševio je sve u Seltiksima, ali nisu želeli da rizikuju. Uzeli su Entuana Vokera.
Hornetsi zapravo nisu želeli Brajanta na tako visokom mestu. Mudri Vest je ponudio trejd koji je uključio Divca. Centar sa najboljim pasom i vizijom među centrima. Cenjena roba tih godina. Šekil O’Nil je trebalo da stigne iz Orlanda. Lejkersi su rukovodili rukom Hornetsa na draftu i tako je Kobi završio u slavnoj franšizi.
Iako su mnogi to videli kao ludost, Vest je sve već dobro odmerio. Još od tog treninga, bilo mu je jasno kakvog igrača dobija. U prve dve godine, tokom kojih je bio zamena miljeniku navijača, Ediju Džonsu, njegovo "leteće visočanstvo" je još uvek vladalo ligom.
Nije sve bilo sjajno na početku. Kobi, osim što je postao najmlađi pobednik u zakucavanjima, tek bi ponekad bljesnuo i pokazao deliće svog skrivenog talenta. Onda je stigao plej-of koji je bio neka vrsta prekretnice u karijeri Brajanta.
Protiv Jute, svi značajni igrači su već bili na klupi. Kobi je dobio svojih pet minuta. Na samom kraju, kada se lomio rezultat u utakmici protiv Džezera, Kobi je bacio čak 4 "airballa". Lejkersi su poraženi i ostali su bez prilike da se bore za titulu.
Svi su čekali da krenu sa podsmesima i prebacivanjem Vestu. Mediji su danima ismevali klinca iz grada bratske ljubavi. Svega je tada bilo, osim te bratske ljubavi. Ali trebalo je da znaju da je upravo to bilo gorivo koje je Brajantu dalo još jači pogon.
Kobi je mentalno bio na nivou veterana u ligi. Svi ti promašaji samo su ga naterali da radi još više. Ako je neko imao fokus i jasan plan svoje budućnosti bio je Kobi. Za njega je rad bio sve. Talenat je bio tu samo da pomogne. Nenormalan rad. Nenoramalan broj sati treninga, na dnevnom nivou. "Ja ću postati najbolji igrač Lejkersa. Postaću najbolji strelac. Osvojiću bar pet titula. Vratiću Lejkerse na mesto koje zaslužuju", izgovorio je Šek jednom prilikom rečenicu koju mu je Brajant rekao još po završetku prve sezone.
Povlačenja Džordana na kraju sezone 1997/1998. ostavilo je prazno mesto naslednika. Džordan, koji je bio oličenje igrača koji sve drži u svojim rukama, pre svega mislim na nizove šuteva i kad ide i kad ne ide, pa do autoriteta na terenu, ostavio je veliku prazninu iza sebe. Ne samo košarkaški, nego gledano iz ugla reputacije lige, sponzora i novca koji se sliva u džepove akcionara.
Bio je potreban novi Džordan. Najbliži tome je bio Ajverson, ali koliko je bio blizu, toliko je bio i daleko. Buntovnik, dete ulice, doneo je imidž koji prvo liga nije tolerisala, pa onda ni javnost. Koliko god dobar bio, nikada nije mogao da stane u Džordanove cipele. Grent Hil je bio legitimni naslednik po svim parametrima, ali povreda u odsudnom momentu je sve odnela dođavola.
Dolazak Fila Džeksona u "grad anđela" je doneo duh šestostrukih šampiona. Zen Master je svoju filozofiju igre u trouglu, koja je kreirana u glavu Teksa Vintera, vrteo oko Šekila O’Nila kao dominantne figure lige, ne samo Lejkersa. To je bila druga sezona Kobija kao startera i prva kada je prebacio granicu od 20 poena po utakmici. Postao je najmlađi starter u istoriji lige koji je izabran za All star utakmicu.
Lejkersi su uzeli prvu titulu u novoj Showtime postavi. Ispravnije je nazvati taj tim nekim klonom Bulsa, gde ste imali prvu violinu, klavijaturistu i ostale članove okrestra kojima je dirigovao Fil Džekson. Prateći Šekovu violinske minijature, Kobi je davao žestok tempo svojim sviranjem klavira.
Osmica na dresu je nagoveštavala da ćemo uskoro dobiti legitimnog naslednika Džordana. Fadeaway koji je izvodio, način na koji je jurišao ka košu i silovita zakucavanja bili su elementi koji su gradili novu priču o nasledniku.
Kobi je sa 22 godine počeo da uzima više šuteva od O'Nila. Sada orkestar nije imao isti raspored. Postojale su dve prve violine. Svi ispod njih dvojice su bili "pomagači". Igrači koji su tačno znali kada mogu da šutiraju, kada su potrebni, a kada je dovoljno da se samo sklone i puste dominantni dvojac da rešava utakmice.
Osvojena titula u sezoni 2000/2001. uz jedan poraz u plej-ofu, bila je najdominantnija partija nekog tima u doigravanju od serije do serije. Odmah je u sezoni posle osvojena treća uzastopna titula, kada su Lejkerse izjednačili sa Džordanovim Bulsima.
Pre nego što je Mič Kupčak nasledio Vesta na mestu prvog operatica, Džeri je rekao: "Ono što najviše imponuje kod Kobija je njegova želja, radne navike, fokusiranost, takmičarski nagon koji se graniči sa ludošću. On je svakog jutra ovde u 04:30, pre bilo koga, pre svih zaposlenih, radeći na svojoj igri. Kada prvi radnik dođe, Kobi je već zamenio dve majice i skupio hiljadu šuteva".
Iz tog prvog šampionskog perioda Kobija, postoji nekoliko zanimljivih priča, gde se izdvaja priča Džona Selestenda koji je proveo samo ruki sezonu sa Lejkersima. Džona je krasila reputacija igrača koji je u srednjoj školi i koledžu uvek bio prvi na treninzima. Želeo je da nastavi tradiciju u Lejkersima.
"Kada sam došao sat, sat i po ranije na trening, Kobi je već bio tu", prisećao se Selestand. "To me je stvarno izluđivalo". Onda je usledila povreda ruke Kobija na egzibicionoj utakmici. "Pomislio sam, to je to, sada ću biti prvi na treninzima", rekao je Džon. "Došao sam do sale i čujem kako lopta udara u parket. Ko je sad to?"
Kobi je već bio u sali. Desna, šuterska ruka je bila u gipsu. Međutim, Kobi je imao levu ruku kojom je driblao oko čunjeva i ubacivao loptu u koš. Zato je Kobi bio toliko veliki. Majkl je takođe mnogo trenirao, ali tako kao Kobi nije niko.
Tokom sezone Selestenda, veliki broj igrača je bio povređen. Trener Džekson mu je saopštio da će dobiti više minuta u igri. Selestend je bio van sebe od oduševljenja. Propustio je jutarnji, rani trening kako bi se što bolje spremio za meč.
Kada je došao sledećeg dana Kobi mu je uputio sažaljiv pogled: "Sada kada igraš, više nemaš potrebu da dolaziš rano na treninge?"Kaže da se nikada nije osećao postiđeno kao tada. Onda je shvatio ko je Kobi Brajant. Da on nije samo košarka, da je on mnogo više do toga. Da nij bitno koji sport igra. On je rođeni takmičar. Rođeni pobednik.
Fil Džekson je tokom dirigovanja Lejkersima osetio da Kobijev ego postaje stvar koja će se potencijalno teško obuzdavati. Organizovao je večeru na koju je pozvao Džordana, koji je bio uzor Brajantu. Pomislio je da bi saveti Džordana mogli da drže Kobija na pravom putu. Rukovanje dva najveća beka u istoriji košarke ispratila je rečenica Kobija: "Uz svo poštovanje, znaš da bih te dobio jedan na jedan".
Negde na putu do druge titule počeli su problemi na relaciji Kobi - Šek. Iako su postojali problemi u komunikaciji između dve najveće zvezde lige, poštovanje je bilo veliko između dva asa. Šek je pored osvajanja MVP titule finala lige, nazvao Kobija najboljim igračem lige.
Kobi je sa 23 godine već imao tri titule i tako postao najmlađi igrač u istoriji lige kome je tako nešto pošlo za rukom. Kada su svi mislili da će se era Lejkersa nastaviti, disfunkcionalost je bila sve primetnija. Opasnost koju je Fil Džekson video polako je krenula da se pokazuje. Kobi je već u sezoni 2002/2003. postao prva violina. Šekova violina je već postajala stara, na kojoj su neke žice već olabavile.
Kobi je uzimao značajno veći broj šuteva, iako je Šek bio u najboljim godinama. Fil Džekson je rešio da igru polako premešta sa dominatne pojave u reketu, na dominantnu seriju šuteva koji su cepali mrežicu koša rivala.
Došao je 7. januar 2003. godine, kada je Kobi postavio rekord NBA lige, sa 12 pogođenih trojki protiv Soniksa. To je samo bio uvod za ono što je usledilo. U februaru iste godine, Kobi je ostvario vanserijski niz od 9 vezanih mečeva sa više od 40 postignutih poena. Prosečno je beležio 40,6 poena tog meseca, a prvi put u karijeri više od 30 poena u sezoni.
Prvi put posle nekoliko godina, mogla je da se vodi debata, ko je zapravo najbolji igrač Lejkersa. I pored neverovatne sezone Kobi je završio kao treći u MVP glasanju, daleko iza Dankana i Garneta. Sve to je samo dalo Kobiju novu volju da grize još jače. Crna Mamba je akumilirala otrov koji bi u vidu neverovatnih šuteva bili ispucani pravo u rivala.
Posle sezone u kojoj je u polufinalu položio oružje pred najkorisnijim igračem lige, došao je verovatno najmučniji, najteži i najmračniji period u životu i karijeri Kobi Brajanta. Tokom leta su potpisali dva buduća člana kuće slavnih, Gerija Pejtona i Karla Malouna. Međutim, proces priprema novog osvajanja titule pao je u drugi plan.
Pred sam početak sezone, Kobi Brajant je uhapšen i optužen za silovanje. Egoista - da, i to veliki. Sebičan - pa da, to ide sa egom i sa takvim igračem. Ali da jedan Kobi Brajant bude uhapšen. To je bio šok za celu sportsku javnost. Jedna od najblistavijih NBA karijera mogla je da se završi u zatvoru, iza rešetaka koje bi mu dozvolile da tek vidi zrake sunca. Jedini koš koji bi video bi bio onaj u zatvorskom dvorištu.
Kako to obično ide u krivičnom zakonu, pretila je kazna od četiri godine robije do doživotne. Mediji su to dočekali kao priliku da podignu svoje tiraže. Tokom sezone propustio je dosta mečeva zbog parnica, a više puta dolazio je u svlačionice pre meča bukvalno iz sudnice.
Devojka je na kraju odustala od parnice, podigla je privatnu tužbu u kojoj su se vansudski dogovorili. Kobi je sve javno priznao. Uputio je izvinjenje suprugi Vanesi, koje je pratio višemilionski prsten. Kobiju je kod kuće oprošteno, ali ne i u javnosti. Reputacija Kobi Brajanta u tom periodu je dotakla dno.
Neki veliki sponzori su s njim raskinuli ugovor, broj prodatih dresova je bio nikad manji, a nekada dečko za primer NBA lige u medijima je počeo je da zauzima mesto O Džej Simpsona, koji je to mesto dugo suvereno držao. Priča je bila gotovo identična.
Kobi tada dobija reputaciju antiheroja. Crna Mamba se rodila i samo rasla u njemu. U njemu se rodio nemilosrdni napadač, samostalni preduzetnik koji je želeo da se jedini on pita, da jedini on vodi šou. Žvaka u ustima, po uzoru na Džordana, namršten pogled, distanciranje od saigrača - sve to je bio novi imidž Kobija Brajanta.
Sve što je Kobi dobijao van Stejpls centra bili su zvižduci, pogrdna dobacivanja i neprijateljski pogledi. Odnos sa Šekom je otišao dođavola. Posle nekoliko godina hoda po trnju i javnog linča, Kobi je rekao da je bio izuzetno ljut na saigrače koji nisu stali uz njega. Etiketu silovatelja je jedino on pokušao da odlepi, dok su se drugi svojski trudili da je još jače zalepe na svaki deo tela Kobija Brajanta.
I pored razvodnjenog odnosa, medija na leđima, pitanja koja su prevazilazila sport, ali i lepo ponašanje, Kobi je doveo Lejkerse do novog finala. Tu ostaje pitanje šta bi se desilo da Karl Meloun nije bio povređen. Da li bi Kobi otišao sa jednakim brojem titula kao Majkl? Verovatno da bi.
Međutim, kraj sezone je odneo Džeksona koji više nije imao snage, godina, volje da kontroliše Brajanta. Odlaze svi i Kobi ostaje jedina zvezda u Lejkersima. Knjiga koju je izdao Fil Džekson, i u kojoj je propisno opleo po Brajantu, samo je dodala ulje na vatru. Kalifornijski požari su bili mala maca u poređenju sa svim što je Džekson sipao na Kobija. Džekson, koji je bio daleko od čoveka koji bi mogao da drži lekcije drugima. Nazvao ga je "nemogućim za treniranje", iako ga je trenirao više godina.
Kobi je dobio sve što je želeo. Bio je američki Vasa Ladački. Dobio je tim. Postao je neprikosnoveni lider. Postao je igrač oko koga se sve vrti. Kada su ostali bez plej-ofa, prvi put od oblačenja dresa, shvatio je da su mu potrebni saigrači koji ga mogu ispratiti.
Leta gospodnjeg 2005, Zen Master se pravi blesav, skoro da ste mogli da ga čujete kako govori da on nije napisao to u knjizi. Neko mu je ukrao identitet i napisao sve to o Kobiju. Džekson se vraća među Lejkerse. Ratne sekire su zakopane.
Izgleda da Kobi baš nije onakav kakvim su ga javnost i Džekson predstavili. Fil izjavljuje kako su ovo dva različita Kobija. Sve radi ne bi li oprao sve ono što je tako lako prosipao. Kobi započinje sezonu 2005/2006. koja će odgovoriti na pitanje da li Džordan ima naslednika. Odgovor je dao sam Kobi partijama, igrajući individualno najbolju sezonu u karijeri.
Noć 22. januara 2006. godine će zauvek ostati upisana u anale NBA lige. Knjige su do tada uglavnom sadržale rekorde Vilta Čemberlena, diva među liliputancima. Tek bi ponegde upao neki drugi igrač, poput Dejvida Tompsona ili Eldžina Bejlora. I onda se pojavio on.
Na meču protiv Toronta, Kobi ubacuje 81 poen. Oborio je rekord franšize, koji je držao pomenuti Bejlor i popeo se na drugu poziciji iza Vilta "100" Čemberlena. Sipao je kao da sutra ne postoji. Mogli ste samo da gledate umetnika kako slika najlepšim bojama. Košarkaškog virtuoza kako stvara najlepšu melodiju.
Samo mesec dana ranije je ubacio 62 poena ekipi Dalasa. Toronto je bio najgora ekipa lige, ali Dalas je bio jedan od pretedenata na finale. Tih 62 poena je ubacio za tri četvrtine. Ali nije to bila poenta. On je do odlaska na klupu dao više poena od celog tima Dalasa na toj utakmici.
Tokom januara je beležio u proseku 43,4 poena. Nijedan igrač u istoriji, osim Vilta Čembrlena, nije imao viši prosek u mesecu. Nakon toga dolazi do promene broja na dresu, kada broj osam menja za broj 24. Ta promena je došla sa jednim razlogom - da otvori potpuno novi deo svoje karijere. Prvi broj koji je nosio u srednjoj školi bio je ponovo na dresu Brajanta.
Zajedno sa Džeksonom osvaja još dve uzastopne titule i gubi finale u sezoni pre nego što će vezati dve titule. Ponovo pored sebe ima kvalitetnog visokog igrača, Pau Gasola. Pomoć od strane Gasola na putu osvajanja titule svi su dočekali komentarima da mu je bio potreban "novi" Šek, jer sam nije mogao da osvoji titulu.
A ko je mogao? Ni Džordan to nije mogao? Karim to nije mogao? Rasel to nije mogao? Mržnja koji je Kobi imao protiv sebe bila je ogromna. Jeste, uzimao je veliki broj šuteva. Promašivao je. Šutirao je i kada je bilo jasno da ne ide. Ni kad je na tri uzastopne utakmice vezao više od 50 poena, što se nije desilo od Džordana, nije mogao da ućutka dežurne pljuvače. Kada je niz produžio na četiri uzastopne utakmice i preskočio Džordana nije bilo dovoljno.
Mnogi su Brajantu oduzimali legitimitet da se uopšte poredi sa Džordanom. Nagrada za najkorisnijeg igrača lige je ismejana, jer ga je javnost videla samo kao najvećeg trošadžiju lopti. U jednom momentu mu je svega bilo dosta. Tražio je povratak Vesta, bio blizu da traži trejd, ali je u konsultacijama sa Filom Džeksonom spustio loptu.
Jednom prilikom je novinar koji prati Lejkerse ispričao kako je Kobi veče pre pete utakmice finala sedeo sa ostalima u kafiću ispijajući pivo. To se dešavalo oko dva sata posle ponoći. Nije mogao da zaspi, izašao je oko pet da prošeta i video Kobija kako znojav izlazi iz hale. U pet ujutro Kobi je već završio trening i išao je nazad u sobu.
Nešto slično je ispričao Ron Artest koji je bio veliki deo slagalice tima koji je osvojio drugu uzastopnu titulu bez Šeka. "Znate zašto obožavam Kobija, iako ga vi ne volite. Ja sam bio jutros u sedam ovde. Kobi je bio već u pet. Napišite to!"
Brajant je sve do kraja karijere pokušavao da stigne do šeste titule i tako se izjednači sa Džordanom. Možda mu je odmagao Mamba mentalitet, ali da toga nije bilo, ne bi bilo ni Kobija koga poznajemo. "Nikada ne bih prihvatio da šutiram 0/9. Pre bih šutnuo 30 puta i jednom pogodio, nego da odustanem. To samo znači da si psihički slab", rekao je Kobi kada je Deron Vilijams jednom prilikom šutirao 0/9 i stao sa pokušajima.
U poslednjoj sezoni se opraštao širom lige od navijača koji su ga voleli. Čini se da je prvi put dobijao svuda ovacije umesto zvižduka. Stavio je tačku na veliki karijeru tako što je sasuo 60 poena Juti. A kako drugačije?
Ostavio je pet titula. Ostao je četvrti najbolji strelac u istoriji lige. Amerikancima je doneo dva zlata sa Olimpijskih igara, jedinog takmičenja na koje šalju najjači sastav. Jednom je bio MVP lige, a dva puta MVP finala. Bio je 18 puta pozivan na NBA All-Star, gde je četir puta bio MVP (najviše u istoriji pored Boba Petita). Bio je dva puta najbolji strelac lige. Oborio je skoro sve individualne rekorde Lejkersa.
Nije bez razloga Medžik Džonson rekao da je Kobi Brajant najveći Lejkers u istoriji ove franšize. Postoji debeo razlog zbog kojeg je legenda poput njega izrekla ovakvu rečenicu, pored svih igrača koji su nosili taj dres.
Pomogao je mnogo našem Novaku Đokoviću tokom problema sa laktom koji ga je dobrim delom onemogućio da poveća broj osvojenih titula. Kobi mu je bio mentor tokom perioda oporavka motivišući ga da ne odustaje. Nemojte da vas mediji uče tome ko je Kobi Brajant.
Juče, kada sam dobio poruku od drugara da je Kobi poginuo, prvo sam dugo gledao u telefon. Zaista nisam mogao da verujem da je Kobi Brajant poginuo. Kao što je on rekao doktoru Lejkersa, kada mu je rekao da ima ozbiljnu povredu Ahilove tetive: "Da li samo možeš da mi oblepiš nogu", tako sam i ja mislio da može da se nešto promeni. Ali nažalost, smrt je jedino što je na ovom svetu sigurno.
Ustvari, Kobi se po drugi put penzionisao. Sada negde tamo, na mestu poznatom onima koji tamo odu, igra košarku i uzima najveći broj šuteva. Vodi neki svoj nebeski tim, možda u istom timu sa Draženom. Možda igraju jedan protiv drugog. Kako god da igra, siguran sam da pobeđuje.
Kobi nije otišao. On je besmrtan. Ne samo zato što će uskoro ući u Kuću slavnih. Ne zato što će njegova statua stajati sa ostalim velikanima. Ne. Kobi Brajant je menjao košarku. Uneo je u nju nešto što nismo videli do tada. On se ne opisuje rečima, takvi su besmrtni.
Kobi živi u svakome od nas koji volimo košarku. Živi u svima koji vole sport. Ono što smo viđali juče, ta rečenica je jako dobra, tačna - Heroji dolaze i odlaze, ali legende traju večno.
Džordan na zemlji, Kobi na nebu!
