Može se slobodno reći da je vreme vladavine Martija Šotenhajmera počelo dolaskom Derika Tomasa sa Alabame. Momak koji je bio strah i trepet za ofanzive linije, menjajući strane sa kojih je napadao, tragično je završio svoj život u trenutku pune igračke zrelosti.

Na Alabami je formirao jednu od najboljih defanzvinih linija, zajedno sa Korneliusom Benetom, koji mu je bio neka vrsta mentora i Kitom Mekantsom. Na koledžu je samo znao za rekorde, gde i dalje drži rekord po broju sekova u sezoni, tokom koledža, kao i na utakmici. Sa Alabamom je osvojio dva Bowla i izgubio jedno finale. Svojim podvizima je našao mesto u notesu svakog skauta širom Amerike.

Klasa ‘89 je dala čak pet članova Kuće slavnih u prvoj rundi i to četiri člana u prvih pet pikova. Tomas je bio pik broj četiri. U elitnom društvu Troja Ajkmana, Berija Sendersa i Diona Sendersa, Tomas je pronašao svoje zasluženo mesto. Retke su klase u kojima se tako nešto dogodi.

Trener Šotenhajmer je i sam igrao lajnbekera. Nekako je došlo logično da izabere lajnbekera koji može izvršiti veliki pritisak na protivnika, jer su planirali da odustanu od Džeka Del Ria. Marti je sa sobom doveo Bila Kauera(za koga znamo kako je sredio tim Stilersa) koji je postao defanzivni koordinator i koji je prosto obožavao Tomasa.

Već u ruki sezonu je odneo nagradu za najboljeg defanzivnog novajliju. Pritom je biran na Pro Bowl u ruki sezoni, čime je polako počinjao sa svojim vladavinom u Kanzas sitiju. Čifsi su sa njim vezali šest uzastopnih plejof učešća, od čega su jednom igrali finale konferencije u kome su poraženi od Bilsa.

Kauer je stvorio prilično respektabilnu odbranu, koja je gotovo svake sezone, tokom Derekovog života bila u vrhu lige. Nil Smit i Derik Tomas su bili noćne more za protivničke linijaše. Međutim, ono što mnogi zameraju Martiju je činjenica da je uvek forsirao dosta iskusne kvoterbekove. Teško da je priliku mogao da dobije neko mlađi.

Stiv Deberk, pa do test vožnje sa Montanom, do Stiva Bona. Neki testovi su bili uspešni, uzimajući u obzir regularne sezone, kao prva sa Bonom, kada su završili samo sa tri poraza. Problem je bio plejof. Tu su redovno bile očajna izdanja napada Čifsa, dok je odbrana gotovo besprekorno radila svoj posao, pre svega Tomas.

Jedino što je moglo da limitira Tomasa, a što je primetio Šotenhajmer, bio je on sam. Nije bio disciplinovan. Ta dva pojma niste baš mogli da povežete. Kasnio je na treninge, na sastanke, svuda gde bi imao nešto određeno, on bi kasnio. Nije bio čovek sistema, iako se u samoj igri Kanzasa to nije toliko osećalo.

Šotenhajmeru je bilo krivo samo zbog toga što je siguran da bi postao najbolji lajnbeker ikada, samo da je imao malo više discipline i fokusiranosti da posluša i druge. Bio je brz, ne samo na terenu, nego u životu. Možda mu je to stalno trčanje pomoglo da bude toliko nezgodan za čuvare.

Impulsivnost je bila osobina koja mu je donela dosta dobrog, ali i neke suspenzije. Kao ona protiv Bronkosa, kada mu je čuveni trash talker, Šenon Šarp, diktirao, navodno, broj telefona njegove devojke. Šarp je dobio to što je tražio, ali je Tomas dobio suspenziju.

Ako danas pitate linijaše koji su tada igrali, ko im je bio najteži protivnik, redom će vam izgovarati ime Derika Tomasa. Dvajt Frini je donekle imao njegovu sposobnost menjanja pravca i brzine, ali kada na to dodate silinu udara i želju da se dođe do kvoterbeka, teško ko može izaći na crtu Tomasu.

“I dalje me mori taj sek koji nisam napravio. Već mi je bio u rukama i skliznuo je. Posle toga smo primili tačdaun. To se bi ne mogu da oprostim”, rekao je Tomas nakon utakmice. “To je ono što vam treba od igrača. To što je DT rekao”, nadovezao se trener Šotenhajmer.

Takođe, njegov rekord od šest sekova na utakmici i dalje stoji na listi broj dva koju deli sa još četiri defanzivca, ali je usamljen na mestu broj jedan.

Kralj sekova - Derik Tomas.

Kralj lovaca na kvoterbekove.

Kralj koji je pao sa svog trona, potpuno nenadano, čime je ostavio u šoku sportski svet u Americi, ali i šire.

U januaru ‘00, Derik Tomas je vozio svoj Ševrolet Saburban u zimskoj noći dok je sa još dvoje putnika išao ka aerodromu. Žurili su na let za Sent Luis, kako bi stigli na utakmicu finala nacionalne konferencije između Remsa i Bakanirsa. Mećava, oluja i led su uradili svoje. Derik je želeo da bude brži, kao što je to oduvek radio.

Od njih troje, Tomas i drugi saputnik, Majkl Telis, nisu imali pojaseve. Obojica su izleteli iz automobila po udesu. Telis je na mestu nesreće preminuo. Saputnik koji je bio vezan odšetao je nepovređen sa mesta nesreće.

Tomas je ostao paralizovan od trupa na dole. Nalazio se u bolnici u Majamiju. 8. februara je treba da ode na terapiju. Tokom prebacivanja iz kreveta u invalidska kolica požalio se majci da se ne oseća najbolje. Tomas je preminuo na licu mesta. Spasa nije bilo. Razlog je bila plućna embolija, nastala od tromba koji je krenuo iz nogu ka plućima.

Tomas je neposredno pred smrt osnovao fondaciju koja je osmišljena da pomogne mladima između 9 i 13 godina koji imaju teško detinjstvo u Kanzas siti regionu. Posthumno se našao u Kući slavnih, u petom pokušaju ulaska je izabran. Uvedena je nagrada koja nosi njegovo ime u Čifsima i povučen je dres sa broj 58.

Čifsi su bili izuzetno potrešeni nakon vesti o smrti, koja je došla ubrzo nakon saznanja da više nikada neće stati na teren, iako je ulazio u najbolje godine. Tim Čifsa je taman dobijao ofanzivnu zvezdu kakvu dugo nisu imali, praktično nikada pre, u liku Tonija Gonzalesa, ali su u vreme formiranja Tonije u glavnog ofanzivnog igrača, ostali bez svog najboljeg defanzivca ikada.

Tomas je želeo da postane novi Lorens Tajlor. Veliki Lorens mu je bio igrački idol u koga je stalno gledao. Mnogi su govorili da je LT vreme zamenilo DT vreme i to jeste bilo tako. Samo što vreme nije isto trajalo. Lorens je i dalje živ, Derik nije. I ostaje velika praznina za sve što je mogao da uradi da nije bilo te nesmotrene vožnje.

Posle Tomasa, Čifsi su uglavnom držali poslednje pozicije u branjenju terena. Postali su mnogo poznatiji po ofanzivi, kao i danas, nego po defanzivi. Može se slobodno reći da je Tomas postavio Čifse među elitne defanzivne timove i da je svojim primerom na terenu uticao na saigrače da postanu bolji nego što jesu.

Reputacija Tomasa je bila ogromna. Njegov uticaj na igru i čitavu franšizu. Čuveni lajnbeker Sihoksa, Čed Braun rekao je, “Imao sam priliku da potpišem za Čifse. Rekao sam agentu da ne želim tamo da idem, jer je tamo Tomas. Ako bih imao manje od deset sekova, bio bih duboko razočaran. On je bio veliki”.

Nisu samo sekovi bili ono što je izdvajalo Tomasa od ostalih lajnbekera. Jurnjava i pritisak na kvoterbekove su bili njegova jaka strana. Ali ono što je zaista upadalo u oči je broj penala koji su dodeljivani protivničkim timovima zbog Tomasa. A svi znate koliko to znači kada vratite protivničku ekipu nazad, a posebno kada se svira face mask penal, kojih je bilo mnogo.

Bio je nezaustavljiv. I ako bi ga zaustavili, to bi bilo ili njegovom voljom ili brzim rešenjem kvoterbeka. Derik je postavio standarde kojima je vrlo mali broj igrača prišao, a izuzetno retko ko dotakao.

Smrt je bila brža od njega, iako je u svim drugim momentima života on bio brži. Ostali su rekordi i ostala je njegova slika u glavama svih navijača Čifsa. Znaju da takvog defanzivca neće imati. Statistički možda, ali srcem ne. Derik je udahnuo život Čifsima i oni će ga zauvek pamtiti.

Može se slobodno reći da je vreme vladavine Martija Šotenhajmera počelo dolaskom Derika Tomasa sa Alabame. Momak koji je bio strah i trepet za ofanzive linije, menjajući strane sa kojih je napadao, tragično je završio svoj život u trenutku pune igračke zrelosti.

Na Alabami je formirao jednu od najboljih defanzvinih linija, zajedno sa Korneliusom Benetom, koji mu je bio neka vrsta mentora i Kitom Mekantsom. Na koledžu je samo znao za rekorde, gde i dalje drži rekord po broju sekova u sezoni, tokom koledža, kao i na utakmici. Sa Alabamom je osvojio dva Bowla i izgubio jedno finale. Svojim podvizima je našao mesto u notesu svakog skauta širom Amerike.

Klasa ‘89 je dala čak pet članova Kuće slavnih u prvoj rundi i to četiri člana u prvih pet pikova. Tomas je bio pik broj četiri. U elitnom društvu Troja Ajkmana, Berija Sendersa i Diona Sendersa, Tomas je pronašao svoje zasluženo mesto. Retke su klase u kojima se tako nešto dogodi.

Trener Šotenhajmer je i sam igrao lajnbekera. Nekako je došlo logično da izabere lajnbekera koji može izvršiti veliki pritisak na protivnika, jer su planirali da odustanu od Džeka Del Ria. Marti je sa sobom doveo Bila Kauera(za koga znamo kako je sredio tim Stilersa) koji je postao defanzivni koordinator i koji je prosto obožavao Tomasa.

Već u ruki sezonu je odneo nagradu za najboljeg defanzivnog novajliju. Pritom je biran na Pro Bowl u ruki sezoni, čime je polako počinjao sa svojim vladavinom u Kanzas sitiju. Čifsi su sa njim vezali šest uzastopnih plejof učešća, od čega su jednom igrali finale konferencije u kome su poraženi od Bilsa.

Kauer je stvorio prilično respektabilnu odbranu, koja je gotovo svake sezone, tokom Derekovog života bila u vrhu lige. Nil Smit i Derik Tomas su bili noćne more za protivničke linijaše. Međutim, ono što mnogi zameraju Martiju je činjenica da je uvek forsirao dosta iskusne kvoterbekove. Teško da je priliku mogao da dobije neko mlađi.

Stiv Deberk, pa do test vožnje sa Montanom, do Stiva Bona. Neki testovi su bili uspešni, uzimajući u obzir regularne sezone, kao prva sa Bonom, kada su završili samo sa tri poraza. Problem je bio plejof. Tu su redovno bile očajna izdanja napada Čifsa, dok je odbrana gotovo besprekorno radila svoj posao, pre svega Tomas.

Jedino što je moglo da limitira Tomasa, a što je primetio Šotenhajmer, bio je on sam. Nije bio disciplinovan. Ta dva pojma niste baš mogli da povežete. Kasnio je na treninge, na sastanke, svuda gde bi imao nešto određeno, on bi kasnio. Nije bio čovek sistema, iako se u samoj igri Kanzasa to nije toliko osećalo.

Šotenhajmeru je bilo krivo samo zbog toga što je siguran da bi postao najbolji lajnbeker ikada, samo da je imao malo više discipline i fokusiranosti da posluša i druge. Bio je brz, ne samo na terenu, nego u životu. Možda mu je to stalno trčanje pomoglo da bude toliko nezgodan za čuvare.

Impulsivnost je bila osobina koja mu je donela dosta dobrog, ali i neke suspenzije. Kao ona protiv Bronkosa, kada mu je čuveni trash talker, Šenon Šarp, diktirao, navodno, broj telefona njegove devojke. Šarp je dobio to što je tražio, ali je Tomas dobio suspenziju.

Ako danas pitate linijaše koji su tada igrali, ko im je bio najteži protivnik, redom će vam izgovarati ime Derika Tomasa. Dvajt Frini je donekle imao njegovu sposobnost menjanja pravca i brzine, ali kada na to dodate silinu udara i želju da se dođe do kvoterbeka, teško ko može izaći na crtu Tomasu.

“I dalje me mori taj sek koji nisam napravio. Već mi je bio u rukama i skliznuo je. Posle toga smo primili tačdaun. To se bi ne mogu da oprostim”, rekao je Tomas nakon utakmice. “To je ono što vam treba od igrača. To što je DT rekao”, nadovezao se trener Šotenhajmer.

Takođe, njegov rekord od šest sekova na utakmici i dalje stoji na listi broj dva koju deli sa još četiri defanzivca, ali je usamljen na mestu broj jedan.

Kralj sekova - Derik Tomas.

Kralj lovaca na kvoterbekove.

Kralj koji je pao sa svog trona, potpuno nenadano, čime je ostavio u šoku sportski svet u Americi, ali i šire.

U januaru ‘00, Derik Tomas je vozio svoj Ševrolet Saburban u zimskoj noći dok je sa još dvoje putnika išao ka aerodromu. Žurili su na let za Sent Luis, kako bi stigli na utakmicu finala nacionalne konferencije između Remsa i Bakanirsa. Mećava, oluja i led su uradili svoje. Derik je želeo da bude brži, kao što je to oduvek radio.

Od njih troje, Tomas i drugi saputnik, Majkl Telis, nisu imali pojaseve. Obojica su izleteli iz automobila po udesu. Telis je na mestu nesreće preminuo. Saputnik koji je bio vezan odšetao je nepovređen sa mesta nesreće.

Tomas je ostao paralizovan od trupa na dole. Nalazio se u bolnici u Majamiju. 8. februara je treba da ode na terapiju. Tokom prebacivanja iz kreveta u invalidska kolica požalio se majci da se ne oseća najbolje. Tomas je preminuo na licu mesta. Spasa nije bilo. Razlog je bila plućna embolija, nastala od tromba koji je krenuo iz nogu ka plućima.

Tomas je neposredno pred smrt osnovao fondaciju koja je osmišljena da pomogne mladima između 9 i 13 godina koji imaju teško detinjstvo u Kanzas siti regionu. Posthumno se našao u Kući slavnih, u petom pokušaju ulaska je izabran. Uvedena je nagrada koja nosi njegovo ime u Čifsima i povučen je dres sa broj 58.

Čifsi su bili izuzetno potrešeni nakon vesti o smrti, koja je došla ubrzo nakon saznanja da više nikada neće stati na teren, iako je ulazio u najbolje godine. Tim Čifsa je taman dobijao ofanzivnu zvezdu kakvu dugo nisu imali, praktično nikada pre, u liku Tonija Gonzalesa, ali su u vreme formiranja Tonije u glavnog ofanzivnog igrača, ostali bez svog najboljeg defanzivca ikada.

Tomas je želeo da postane novi Lorens Tajlor. Veliki Lorens mu je bio igrački idol u koga je stalno gledao. Mnogi su govorili da je LT vreme zamenilo DT vreme i to jeste bilo tako. Samo što vreme nije isto trajalo. Lorens je i dalje živ, Derik nije. I ostaje velika praznina za sve što je mogao da uradi da nije bilo te nesmotrene vožnje.

Posle Tomasa, Čifsi su uglavnom držali poslednje pozicije u branjenju terena. Postali su mnogo poznatiji po ofanzivi, kao i danas, nego po defanzivi. Može se slobodno reći da je Tomas postavio Čifse među elitne defanzivne timove i da je svojim primerom na terenu uticao na saigrače da postanu bolji nego što jesu.

Reputacija Tomasa je bila ogromna. Njegov uticaj na igru i čitavu franšizu. Čuveni lajnbeker Sihoksa, Čed Braun rekao je, “Imao sam priliku da potpišem za Čifse. Rekao sam agentu da ne želim tamo da idem, jer je tamo Tomas. Ako bih imao manje od deset sekova, bio bih duboko razočaran. On je bio veliki”.

Nisu samo sekovi bili ono što je izdvajalo Tomasa od ostalih lajnbekera. Jurnjava i pritisak na kvoterbekove su bili njegova jaka strana. Ali ono što je zaista upadalo u oči je broj penala koji su dodeljivani protivničkim timovima zbog Tomasa. A svi znate koliko to znači kada vratite protivničku ekipu nazad, a posebno kada se svira face mask penal, kojih je bilo mnogo.

Bio je nezaustavljiv. I ako bi ga zaustavili, to bi bilo ili njegovom voljom ili brzim rešenjem kvoterbeka. Derik je postavio standarde kojima je vrlo mali broj igrača prišao, a izuzetno retko ko dotakao.

Smrt je bila brža od njega, iako je u svim drugim momentima života on bio brži. Ostali su rekordi i ostala je njegova slika u glavama svih navijača Čifsa. Znaju da takvog defanzivca neće imati. Statistički možda, ali srcem ne. Derik je udahnuo život Čifsima i oni će ga zauvek pamtiti.

Može se slobodno reći da je vreme vladavine Martija Šotenhajmera počelo dolaskom Derika Tomasa sa Alabame. Momak koji je bio strah i trepet za ofanzive linije, menjajući strane sa kojih je napadao, tragično je završio svoj život u trenutku pune igračke zrelosti.

Na Alabami je formirao jednu od najboljih defanzvinih linija, zajedno sa Korneliusom Benetom, koji mu je bio neka vrsta mentora i Kitom Mekantsom. Na koledžu je samo znao za rekorde, gde i dalje drži rekord po broju sekova u sezoni, tokom koledža, kao i na utakmici. Sa Alabamom je osvojio dva Bowla i izgubio jedno finale. Svojim podvizima je našao mesto u notesu svakog skauta širom Amerike.

Klasa ‘89 je dala čak pet članova Kuće slavnih u prvoj rundi i to četiri člana u prvih pet pikova. Tomas je bio pik broj četiri. U elitnom društvu Troja Ajkmana, Berija Sendersa i Diona Sendersa, Tomas je pronašao svoje zasluženo mesto. Retke su klase u kojima se tako nešto dogodi.

Trener Šotenhajmer je i sam igrao lajnbekera. Nekako je došlo logično da izabere lajnbekera koji može izvršiti veliki pritisak na protivnika, jer su planirali da odustanu od Džeka Del Ria. Marti je sa sobom doveo Bila Kauera(za koga znamo kako je sredio tim Stilersa) koji je postao defanzivni koordinator i koji je prosto obožavao Tomasa.

Već u ruki sezonu je odneo nagradu za najboljeg defanzivnog novajliju. Pritom je biran na Pro Bowl u ruki sezoni, čime je polako počinjao sa svojim vladavinom u Kanzas sitiju. Čifsi su sa njim vezali šest uzastopnih plejof učešća, od čega su jednom igrali finale konferencije u kome su poraženi od Bilsa.

Kauer je stvorio prilično respektabilnu odbranu, koja je gotovo svake sezone, tokom Derekovog života bila u vrhu lige. Nil Smit i Derik Tomas su bili noćne more za protivničke linijaše. Međutim, ono što mnogi zameraju Martiju je činjenica da je uvek forsirao dosta iskusne kvoterbekove. Teško da je priliku mogao da dobije neko mlađi.

Stiv Deberk, pa do test vožnje sa Montanom, do Stiva Bona. Neki testovi su bili uspešni, uzimajući u obzir regularne sezone, kao prva sa Bonom, kada su završili samo sa tri poraza. Problem je bio plejof. Tu su redovno bile očajna izdanja napada Čifsa, dok je odbrana gotovo besprekorno radila svoj posao, pre svega Tomas.

Jedino što je moglo da limitira Tomasa, a što je primetio Šotenhajmer, bio je on sam. Nije bio disciplinovan. Ta dva pojma niste baš mogli da povežete. Kasnio je na treninge, na sastanke, svuda gde bi imao nešto određeno, on bi kasnio. Nije bio čovek sistema, iako se u samoj igri Kanzasa to nije toliko osećalo.

Šotenhajmeru je bilo krivo samo zbog toga što je siguran da bi postao najbolji lajnbeker ikada, samo da je imao malo više discipline i fokusiranosti da posluša i druge. Bio je brz, ne samo na terenu, nego u životu. Možda mu je to stalno trčanje pomoglo da bude toliko nezgodan za čuvare.

Impulsivnost je bila osobina koja mu je donela dosta dobrog, ali i neke suspenzije. Kao ona protiv Bronkosa, kada mu je čuveni trash talker, Šenon Šarp, diktirao, navodno, broj telefona njegove devojke. Šarp je dobio to što je tražio, ali je Tomas dobio suspenziju.

Ako danas pitate linijaše koji su tada igrali, ko im je bio najteži protivnik, redom će vam izgovarati ime Derika Tomasa. Dvajt Frini je donekle imao njegovu sposobnost menjanja pravca i brzine, ali kada na to dodate silinu udara i želju da se dođe do kvoterbeka, teško ko može izaći na crtu Tomasu.

“I dalje me mori taj sek koji nisam napravio. Već mi je bio u rukama i skliznuo je. Posle toga smo primili tačdaun. To se bi ne mogu da oprostim”, rekao je Tomas nakon utakmice. “To je ono što vam treba od igrača. To što je DT rekao”, nadovezao se trener Šotenhajmer.

Takođe, njegov rekord od šest sekova na utakmici i dalje stoji na listi broj dva koju deli sa još četiri defanzivca, ali je usamljen na mestu broj jedan.

Kralj sekova - Derik Tomas.

Kralj lovaca na kvoterbekove.

Kralj koji je pao sa svog trona, potpuno nenadano, čime je ostavio u šoku sportski svet u Americi, ali i šire.

U januaru ‘00, Derik Tomas je vozio svoj Ševrolet Saburban u zimskoj noći dok je sa još dvoje putnika išao ka aerodromu. Žurili su na let za Sent Luis, kako bi stigli na utakmicu finala nacionalne konferencije između Remsa i Bakanirsa. Mećava, oluja i led su uradili svoje. Derik je želeo da bude brži, kao što je to oduvek radio.

Od njih troje, Tomas i drugi saputnik, Majkl Telis, nisu imali pojaseve. Obojica su izleteli iz automobila po udesu. Telis je na mestu nesreće preminuo. Saputnik koji je bio vezan odšetao je nepovređen sa mesta nesreće.

Tomas je ostao paralizovan od trupa na dole. Nalazio se u bolnici u Majamiju. 8. februara je treba da ode na terapiju. Tokom prebacivanja iz kreveta u invalidska kolica požalio se majci da se ne oseća najbolje. Tomas je preminuo na licu mesta. Spasa nije bilo. Razlog je bila plućna embolija, nastala od tromba koji je krenuo iz nogu ka plućima.

Tomas je neposredno pred smrt osnovao fondaciju koja je osmišljena da pomogne mladima između 9 i 13 godina koji imaju teško detinjstvo u Kanzas siti regionu. Posthumno se našao u Kući slavnih, u petom pokušaju ulaska je izabran. Uvedena je nagrada koja nosi njegovo ime u Čifsima i povučen je dres sa broj 58.

Čifsi su bili izuzetno potrešeni nakon vesti o smrti, koja je došla ubrzo nakon saznanja da više nikada neće stati na teren, iako je ulazio u najbolje godine. Tim Čifsa je taman dobijao ofanzivnu zvezdu kakvu dugo nisu imali, praktično nikada pre, u liku Tonija Gonzalesa, ali su u vreme formiranja Tonije u glavnog ofanzivnog igrača, ostali bez svog najboljeg defanzivca ikada.

Tomas je želeo da postane novi Lorens Tajlor. Veliki Lorens mu je bio igrački idol u koga je stalno gledao. Mnogi su govorili da je LT vreme zamenilo DT vreme i to jeste bilo tako. Samo što vreme nije isto trajalo. Lorens je i dalje živ, Derik nije. I ostaje velika praznina za sve što je mogao da uradi da nije bilo te nesmotrene vožnje.

Posle Tomasa, Čifsi su uglavnom držali poslednje pozicije u branjenju terena. Postali su mnogo poznatiji po ofanzivi, kao i danas, nego po defanzivi. Može se slobodno reći da je Tomas postavio Čifse među elitne defanzivne timove i da je svojim primerom na terenu uticao na saigrače da postanu bolji nego što jesu.

Reputacija Tomasa je bila ogromna. Njegov uticaj na igru i čitavu franšizu. Čuveni lajnbeker Sihoksa, Čed Braun rekao je, “Imao sam priliku da potpišem za Čifse. Rekao sam agentu da ne želim tamo da idem, jer je tamo Tomas. Ako bih imao manje od deset sekova, bio bih duboko razočaran. On je bio veliki”.

Nisu samo sekovi bili ono što je izdvajalo Tomasa od ostalih lajnbekera. Jurnjava i pritisak na kvoterbekove su bili njegova jaka strana. Ali ono što je zaista upadalo u oči je broj penala koji su dodeljivani protivničkim timovima zbog Tomasa. A svi znate koliko to znači kada vratite protivničku ekipu nazad, a posebno kada se svira face mask penal, kojih je bilo mnogo.

Bio je nezaustavljiv. I ako bi ga zaustavili, to bi bilo ili njegovom voljom ili brzim rešenjem kvoterbeka. Derik je postavio standarde kojima je vrlo mali broj igrača prišao, a izuzetno retko ko dotakao.

Smrt je bila brža od njega, iako je u svim drugim momentima života on bio brži. Ostali su rekordi i ostala je njegova slika u glavama svih navijača Čifsa. Znaju da takvog defanzivca neće imati. Statistički možda, ali srcem ne. Derik je udahnuo život Čifsima i oni će ga zauvek pamtiti.