Zlatno doba NBA lige nije bilo samo zlatno po načinu na koji se košarka igrala. Bilo je tada, što bi rekli, neko drugačije vreme. Pozicije su bile školske, standardne, kao i igrači koji su na njima igrali.
Ovde neću pominjati O’Nila, Olajdžuvona, Robinsona, Juinga, Mutomba, Morninga - elitne centre tokom devedesetih. Kasnije se sve više gubila pozicija dominatnih centara. Džordžtaun je stao sa proizvodnjom, ali i ostali koledži.
Stigla je era "laganih" petica kao što su bili Ben Valas, Amare Stodemajer, Kembi, Gasol, Boš i ostali. Centri nisu više bili zaduženi da "zidaju" pod košem i tako postižu poene. Igra se promenila. Uz izuzetke, poput Jao Minga ili Dvajta Hauarda, centri su postali nepopularni kao pozicija.
MARK ITON
Div. Po izgledu je ličio na mladog vukodlaka iz filma "Teen Wolf", gde je glavnu ulogu glumio Majkl Džej Foks. Iton je bio još jedan u nizu gorostasnih centara. Izabran čak u petoj rundi drafta, razočarani Mark je rešio da potencijalnu karijeru košarkaša zameni karijerom automehaničara.
Debitovao je tri sezone nakon drafta, kada je na poziv Jute stigao u njihov kamp i oduševio skaute. Iton nije zaboravio da igra košarku. Pored igranja košarke, kada se misli na poene, ali i skokove koje je obilato skupljao, misli se na još jedan segment, jako bitan za ovu poziciju.
Mark Iton je delio banane kako je stigao. Po ukupnom broju blokada u sezoni, Mark Iton drži suvereno prvo mesto. Drugi iza njega ima čak 59 blokada manje, a viši je za skoro 10 centimetara. U pitanju je Manute Bol, čiji sin sada nastupa za Denver.
Ubedljivo je prvi po prosečnom broju blokada u toku sezone. U sezoni 1984/1985, sakupio je 5,6 blokada u proseku tokom regularnog dela sezone, a 5,8 tokom plej-ofa. Da li shvatate kakav je strašan bloker bio? Brutalan.
Pet puta u karijeru je imao dvocifren broj blokada, a najviše 14, što je rekord koji je dva puta ponovio. U svih 10 sezona u kojima je bio starter, stizao je sa timom do plej-ofa, osim u "ruki" sezoni kada nije bio starter. Uz Melouna i Stoktona imao je priliku da mnogo puta osetio ukus plej-ofa i tu prikaže jedne od svojih najboljih partija.
Sa 36 godina je rešio da kaže zbogom. Juta nakon njega dugo nije imala tako dominantnog defanzivca. Možda ga još uvek nema, procenite sami.
DŽEK SIKMA
Popularni Goldilocks NBA lige. Sikma je možda više ličio na čoveka koji ima potencijal za film, a ne za košarku. U NBA ligi je nastupao samo za dva kluba tokom karijere, Sijetl Sonikse i Milvoki Bakse.
Sa Sijetlom je osvojio titulu u sofmor sezoni. Već tada je postao jedan od oslonaca ekipe, pored glavnih nosilaca igre, bekova Gusa Vilijamsa i Denisa Džonsona. Vodio je žestoke borbe sa mnogo iskusnijim i slavnijim centrima u plej-ofu, kao što su Ves Anseld, koga je prilično dobro zaključao, kao i protiv Karima Abdula Džabara. Soniksi su osvojili ujedno i svoju jedinu titulu u istoriji.
Ono što je posebno fasciniralo kod Sikme je njegova sigurnost sa linije bacanja. Čovek od 211 centimetara je u jednoj sezoni imao 92 odsto uspešnih šuteva sa linije bacanja. Tokom karijere je šutirao čak 85 odsto sa linije bacanja. Bio je, takođe, jedan od pionira uvođenja šuta za tri poena kod centara. Tokom svojih poslednjih sezona znao je da šutne između tri i pet trojki po meču. Uspešnost je bila oko 35 odsto, što je tada bilo jako, jako dobro.
U Baksima je u društvu Terija Kamingsa, Sidnija Monkrifa, Džona Lukasa i Rikija Pirsa, a pod vođstvom Dona Nelsona, činio ubitačnu petorku koja je bila jako težak zalog, čak i za Seltiksa Lerija Birda. Odigrane su neke epske utakmica, a Sikma je sa druge strane imao dojučerašnjeg saigrača, Denisa Džonsona. U polufinalu 1987. godine, koje su Seltiksi dobila u sedam legendarnih utakmica, Sikma je šutirao bez promašaja sa linije bacanja.
Boston je od četiri dobijene, dve dobio vrlo tesno. Da je sudbina rešila da odigra malo drugačije, možda bi Sikma danas imao dva prstena, pa bi Jeleni umesto jednog okićenog roga, imali oba okićena, a Sikma bi dobio veći legitimitet kad su najbolji centri igre u pitanju.
RONI SEJKLI
Sa Ronijem niste želeli da ulazite u konflikt. Bio je izuzetno snažan igrač, jak po košem, brži od većine centara i dobar zaštitnik obruča. Ako računamo rekord u skokovima na jednoj utakmica, ali posle 1973. godine (jer pre toga vidite samo Čemberlena i Rasela, sa sitnim upadima ostalih), onda deli treće mesto sa 34 skoka na utakmici sa Džabarom i Rodmanom. Na toj utakmici je nadskočio ceo tim Vašington Buletsa, koji su zajedno imali 30 skokova.
Tokom karijere u Majamiju, osim Glena Rajsa, nije imao posebno društvo za igru. Tek dolaskom Stiva Smita, Majami je postao rival koji je mogao nešto da napravi, na tada jakom Istoku. Međutim, Sejkli je brzo posle uspostavljanja ove trojke otišao u Golden Stejt, u čiju "run and gun" igru nije uspeo dobro da se uklopi. Orlando ga je "snimio" kao kompenzaciju za Šeka, koji je otišao u Lejkerse. Već u prvoj sezoni postao je drugi strelac tima iza Penija Hardaveja, a Orlando je stigao do plej-ofa, gde su ispali od Ronijevog prvog tima u karijeri i lokalnog rivala, Majami Hita.
Povreda stopala je okončala njegovu NBA karijeru, ali je za kraj odigrao tri utakmice za drim tim Barselone, za koju su tada igrali Jasikevičijus, Navaro, Gasol, Karnišovas, Dibo, Savić, Duenjas i ostali. Roni je sada DJ koji ima toliko nastupa da ne može da postigne sve što bi želeo. Nekada je igrom uveseljavao navijače i gledaoce, sada to radi preko muzike. Ako nije dobio adekvatnu priliku u NBA ligi, muzika mu je sve to kompenzovala.
MARKUS KEMBI
Deo jednog od najkvalitetnijih draftova, koji je dao napadača koji može da se svrsta u top 5 svih vremena, i isto tako i trojkaša. Svoje mesto Kembi je pronašao u Torontu. Od starta se profilisao kao bloker i skakač, koji je šutirao onda kada bi za tim zaista bilo potrebe.
Uglavnom je zakucavao loptu. Žilav i izdržljiv, iako sa manjkom kilaže, nije mu bilo teško da izađe na kraj sa težim centrima od sebe. Prelazak u Nikse mu je bio jedan od boljih poteza u karijeri. Imao je od koga da uči posao, jer je pored sebe imao Peta Juinga. Već u prvoj sezoni sa Niksima, Kembi je bio spreman da zameni velikog Juinga. U plej-ofu je praktično sam razneo centarsku liniju Pejsersa u kojoj su bili Dejl Dejvis, Antonio Dejvis i Rik Smits. Posebno se istakao u finalu, koje jeste izgubljeno, ali je uspeo da jako dobro "zatvori" Dejvida Robinsona.
Njegov pad u Niksima počeo je tokom prve runde plej-ofa sa Torontom kada su mu otete majka i sestre. Ovaj slučaj koji je bio itekako šokantan, psihički je prilično uzdrmao Kembija koji nije uspeo da se oporavi sve do trejda u Denver za Antonija Mekdajsa. U Denveru je pronašao sebe. U pet sezona od šest provedenih u Denveru, plasirao se u plej-of sa timom na čijem čelu je bio Karmelo.
Dolaskom Kenjona Martina, Denver je postao tvrđava u reketu. Atletski jedna od najboljih ekipa tog perioda. U veteranskim danima promenio je još par timova, Kliperse, Blejzerse, Hjuston, da bi karijeru završio u Niksima koji su nekako bili njegov pravi početak.
Da li su timovi koristili Kembija na pravi način? Rekao bih da nisu. Da nije samo skakačko/blokerska mašina pokazao je još na koledžu kada je više nego dominatno odveo UMass do Fajnal fora. Da li su česte povrede (nije odigrao nijednu sezonu kompletnu) uticale da Kembi ne pokaže potencijal? Da, verovatno.
Kembi nije bio nosilac igre, ali je učinio da svaki tim igra ogromnom brzinom bez da je izgubio na defanzivnom potencijalu. U današnje vreme bi sigurno dobio maksimalni ugovor u bilo kojoj ekipi, a on je danas jedan od zaboravljenih.
RIK SMITS
Sada slede dva saigrača, od kojih je prvi proveo celu karijeru među Pejsersima. Rik Smits je, nakon Redžija Milera koji je došao godinu ranije, trebalo da postane oslonac nekog novog tima Indijane koji će ih napraviti jednim od glavnih konkurenata za titulu.
Visok preko 220 centimetara, brz, dobrog šuta sa poludistance i izuzetno inteligentan bio je pravo osveženje za "teške" centre koje smo do tada imali prilike da gledamo. "The Dunking Dutchman" bio je član jedne od najatraktivnijih postava Pejsersa. Igrao je u pet finala Istočne konferencije, od kojih su izgubili četiri. Jednom se našao u finalu, u trci za prsten, ali je O’Nil svojom monstruoznom partijom bio prevelika prepreka za motivisane Pejserse.
Rik Smits nije pokazao sve što je znao i imao u svojim rukama. Razlog su bile povrede. Kako su godine odmicale sve više je imao problema sa nervima, leđima i nogama. Nekad su bolovi bili toliko jaki, da bi pritiskom na papučicu gasa trpeo stravične muke. Na kraju se sa 33 godine povukao sa terena kao jedan od najboljih igrača u istoriji Pejsersa, izabran za četvrtog omiljenog od strane navijača.
DEJL DEJVIS
Iako nije proveo celu karijeru noseći dres Indijane, smatra se Pejserom za ceo život. U Indijani je napravio svoje ime i stekao reputaciju jakog momka koji nije dao nikome priliku da postigne poene na lak način. Iako su mnogi doveli u pitanje izbor momka sa Klemsona sa visoke pozicije na draftu, Bob Hil je znao da nije pogrešio.
Dejl Dejvis je bio izuzetno snažan igrač, fantastičnih fizikalija, radnik i elitni defanzivac. Pokrivao je obe visoke pozicije, pa se kao takav idealno uklapao sa već etabliranim Rikom Smitsom. Redži Miler je mogao opušteno da šutira kada je ispod koša imao Dejla Dejvisa, koji bi lako razgrnuo bilo koga kako bi stigao do skoka.
Svoje poene je uglavnom postizao iz alleyoop pasova koje su slali Mark Džekson ili Džejlen Rouz. Iako nije do kraja razvio svoju post igru ili šut za poludistance, Dejvis je bio neustašiv na parketu, dok je defanzivno donosio toliku silinu da je Smits mogao da se fokusira na ofanzivnu igru, uglavnom. Dejvis je pokazao koliko značajan možeš biti za tim, iako nisi ofanzivno potentan igrač. U svakom slučaju, to nam je i Rodman pokazao.
BRED DOERTI
Još jedan problem sa povredama. Veći od svih koji su imali prethodnici na listi. Problemi sa leđima su prekinuli jednu sjajnu karijeru u 28. godini. Bred je stigao u NBA ligu kao prvi pik na draftu koji je bio prepun nesrećnih slučajeva, tragedija i promašenih sudbina. Eto, Doerti se povukao jako rano. Len Bajas nije ni doživeo da zaigra za Boston, predozirao se pre toga, iako je bio neverovatan talenat. Roj Tarpli je živ i dalje, ali je uživao u narkoticima i alkoholu toliko da je pre očekivanja završio NBA priču i preselio se u Evropu.
Od prvih 15 pikova, još dva su imala žestoke probleme sa alkoholom, a velika zvezda koledž košarke Volter Beri (koga verovatno znate iz evropske košarke) je imao problem sa autoritetom i disciplinom. Verovatno jedini draft gde su igrači iz druge runde i nedraftovani imali uspešnije karijere od onih iz prve runde.
Iz te ekipe Bred Doerti je postigao najviše. Big Dukie je bio stub Klivlend Kavalirsa. U tandemu sa "blizancem" Džon "Hot Rod" Vilijamsom činio je jedan od najboljih centarskih tandema u ligi. Stigla ga je reputacija mekanog centra u odnosu na Hakima i Juinga, ali je pravi problem bio u hroničnoj povredi leđa zbog koje je morao da čuva telo kako bi što duže trajao.
"Problem" sa tom generacijom Kavsa bili su Bulsi i Majkl Džordan. Od pet učešća u plejo-fu Doertija, četiri puta su ih zaustavili upravo Bulsi. Najbliže što su stigli bilo je finale Istoka, ali su ih opet zaustavili... Pogađajte? Bulsi, u jednom jako kvalitetnom finalu.
Bred je brzo posle povlačenja zaboravljen i redovno izostavljan iz priče o najboljim centrima tog perioda. Sada radi kao analitičar ESPN-a za NASCAR.
PI DŽEJ BRAUN
From rags to riches. Pi Džej je ušao u NBA ligu preko Evrope. Odigrao je sezonu za Panionios, ali kakvu sezonu. 17 poena, 14 skokova i čak 3 blokade po meču. To je pokazalo Netsima da je spreman za izazove NBA lige. Nadimak Pi Džej je dobio od bake jer je voleo da jede sendviče sa puterom od kikirikija (peanut butter and jelly sandwiches).
Posle tri, za njega solidne sezonu u Netsima, kao slobodan igrač prelazi u Majami. To je bila drastična razlika, jer niste mogli porediti uređenje Majamija i Nju Džersija. Niste mogli da osetite odsustvo skoka i branjenja reketa kada Alonzo nije bio u igri. Braun ga je odlično menjao. Posle četiri solidne sezone u Majamiju, gde je u poslednja tri plej-ofa Njujork bio koban po njih, Braun je otišao.
Prelazak u Šarlot je bio njegov najbolji period u karijeri. Mešburn i Braun su nastavili da budu saigrači. Za Hornetse je to bio veliki dobitak. Stabilnost u igri, jaka odbrana i tranzicija krasila je Šarlot tih godina. Sigurnost u skoku koju je doneo Braun bila je jedna od ključnih stvari za uspehe Šarlota. Pored toga, jedini je igrač koji je igrao za Hornetse u sva tri grada, Šarlotu, Nju Orleansu i Oklahomi (zbog uragana).
Karijeru je završio u Bostonu sa prstenom na ruci. Posle plej-ofa bilo je jasno zašto su Pirs i Alen toliko ubeđivali Brauna da im se pridruži. U sedmoj utakmici protiv inspirisanog Džejmsa, Boston je odneo pobedu. Braun je potpuno "ugasio" Ilgauskasa, pritom postigavši 10 poena i šest skokova, uključujući jako bitan šut koji je doneo pobedu. U finalu je odigrao epsku odbranu nad Gasolom. Tada je imao 38 godina. Dovoljno.
TIO RETLIF
Posle neverovatnog defanzivnog potencijala koji je pokazao na Vajomingu, Teo je biran u prvoj rundi drafta koji je doneo neke jako kvalitetne visoke igrače u NBA ligi. Već je u sofmor sezoni po dobijanju adekvatnih minuta pokazao kakva defanzivna zver će biti. Nije dugo trajala epizoda u Pistonsima.
Prelaskom u Filadelfiju, Retlif je ponovo postao ono što je bio na koledžu. Defanzivno je sve radio perfektno, ali je doneo i značajan ofanzivni doprinos ekipi. Povreda ga je omela da bude deo tima koji je stigao do finala lige u sezoni 2000/2001. Menjali su Retlifa za Mutomba što se ispostavilo kao dobar potez, jer je Tio propustio skoro celu sledeću sezonu.
Posle Atlante i Portlanda gde je proveo po tri sezone, od kojih nijedna nije bila cela usled novih povreda, promenio je čak sedam timova do kraja karijere. Po prosečnom broju blokada u sezoni (4,4 blokade tokom sezone 2003/2004) zauzima sedmo mesto na večnoj listi, ali je ubedljivo najniži igrač u top 10 najboljih blokera u istoriji NBA lige.
Iako se vodi da je bio jednodimenzionalan igrač, što jeste donekle tačno, Retlif je to što je radio, radio na najbolji mogući način. Defanzivna mašina koju bi danas svako poželeo.
BRED MILER
Iritirajući čovek. Uvek spreman da izvuče ono najdublje zakopano u protivniku. Bred Miler je jedan od onih koga volite ili mrzite. Ne postoji nikakva sredina. Nije pokazao dovoljno na Purdjuu da bi zaslužio da ga neki tim odabere za svoj sastav. Odigrao je sezonu u Italiji, za Livorno, pre nego što je stigao u Hornetse.
Spada u jedne od onih koji su pokazali da draft nije uvek pravo ogledalo kvaliteta igrača. Laktanjem, grebanjem, udarcima ispod pojasa, borbom bez prestanka odigrao je čak 14 sezona u šest timova, nekim dobrim, nekim manje dobrim.
Momak iz Indijane se uvek borio. Nikada nije gledan kao jedan od boljih centara. Nikada nije gledan kao neko ko će doneti dodatni kvalitet. Iako je u sezoni 2004/2005. bio vodeći po ofanzivnom rejtingu u ligi, nije smatran za igrača visokog kvaliteta.
Kako je Miler jednom rekao: "Moje telo nije vredelo mnogo. Nikada. Ali sam zato imao srce koje je itekako vredelo". Zato je dugo i trajao. Mada, možda treba da zahvali i Šeku što je dugo trajao. Da ga je O’Nil pogodio onim udarcem, pitanje je kako bi Miler prošao. To ga je verovatno napravilo dosta jačim da nastavi još borbenije.
BONUSI: DŽERMEJN O’NIL, JUDONIS HAZLEM, ZEK RENDOLF, BRAJAN GRENT
U prošloj kolumni sam ostao dužan za bonuse krilnih centara. Sada su tu dva krilna centra i dva centra kao bonusi.
DŽERMEJN O’NIL
Kao klinac sam mislio da su Džermejn i Šekil neki rođaci, pa sam se žestoko smorio kada sam saznao da to nije tačno. Stavio sam ga na listu više kao igrača o kome se jako slabo priča, a koji je imao zaista dobru karijeru. Karlesimo i Danlivi nisu verovali mnogo mlađanom Džermejnu koji je odmah posle srednje škole stigao u NBA ligu. Ajzea Tomas je imao petlju da mu pruži šansu u Pejserima, te mu je Džermejn višestruko vratio.
U dresu Indijane, O’Nil je beležio neke monstruozne partije, kao što je bila ona protiv Milvokija, kada im je ubacio 55 poena, uz 11 skokova. Šetao je između krilnog centra i centra, mada je većinu karijere igrao kao centar. Dubina u njegovoj igri je bila fascinirajuća. Brzina, pokretljivost, šut sa poludistance, zakucavanja, zaštita reketa koja je uključila skokove i blokade. Bio je strašan igrač i tužno je što su poslednje sezone odredile frekvenciju pominjanja Džermejna kada su najbolji centri tog vremena u pitanju.
JUDONIS HAZLEM
Lojanost nije stvar koja je na ceni u NBA ligi. Igrači menjaju timove zbog titule, zbog ugovora, zbog neslaganja sa upravom ili trenerom. Ali ne i Hazlem. Jedan od nekolicine koji su ostali verni jednom dresu.
Majami Hit je posle 2000. oslikan kroz Vejda i naravno, Judonisa. Jedini koji je uvek ostajao tu bio je Hazlem. Judonis je prava slika kulture Majamija. Uvek 100 odsto spreman, uvek podređen timu i njegovom uspehu. Nikada individualnim ostvarenjima. Igrač koji visinom i građom najviše odgovara trojki, celu karijeru proveo je između pozicija četiri i pet.
Pokupljen nakon drafta, pokazao je da nije slučajnost zašto tako dugo traje i zašto je svojevrsni simbol Hita. Judonis je uvek bio igrač plej-ofa. Učesnik pet finala NBA lige, u kojima je osvojio tri prstena. Haslem, istinska legenda Majamija. Jedini igrač sa liste od onih koji nisu menjali klub, a da su igrali za tim iz rodnog grada. Odbijao je redom unosnije ponude da bi ostao na svojoj teritoriji. Zaštitnik franšize.
I dalje mi je u glavi slika kada Dejvid Vest kreće na Čalmersa (pisano već koliko je bio opasan Vest), a Judonis staje između njega i Čalmersa kako bi preuzeo bes Vesta na sebe. Vest je brzo odustao. Na Youtubu imate samo jedan video sa highligthsima iz karijere Hazlema. Samo jedan. 1. To bi bilo to.
ZEK RENDOLF
Od gangstera do jednog od najboljih krilnih centara lige. Član "lude družine" u Portlandu gde se nije znalo ko je luđi i opasniji, do grid ‘n grind postave Memfisa koja je iznenadila sve gledaoce NBA košarke.
Mnogo pitanja ga je pratilo, od toga da li može kontrolisati težinu, da li je atletski spreman, da li može da poštuje autoritet trenera i svih ostalih pitanja koja su isplivavala kada je Zek u pitanju. Odrastajući u ekstremno siromašnom kraju u Merionu, Indijana, Z-Bo je bio okrenut ulici. Bio je hapšen zbog pljački, tuča, pa na kraju zbog pucnjave koje je rezultirala smrtnim ishodom. Sve se ovo promenilo kada je proglašen za igrača koji je najviše napredovao.
Post igra Rendolfa je bio deo koji je bio nedodirljiv. Toliko dobro i lako je to radio. Kada biste ga videli činilo bi se da ne može da prođe ozbiljnijeg defanzivca, a upravo se dešavalo suprotno. Zek bi vam ubacivao poene odakle je hteo, sa posta, poludistance, iz odbojke, sa trojke, sve je radio. Pored toga, bio je fantastičan u skoku i borbi pod košem. Da li ga je ulica naučila ili ne, to samo on zna.
Ovo je malo redova za sve ono što bi moglo da se ispriča o Zeku, posebno periodu pre NBA lige i problemima u Portlandu (Ruben Paterson i tuča). Cela priča nekom drugom prilikom. Do tada ostaje da je Zeka trebalo mnogo više da cene od dva All star učešća.
BRAJAN GRENT
Generala Grenta su uništile povrede. Tokom karijere je prešao među rastafarijance i bio upečatljiv na parketu sa svojim ofarbanim dredovima. Nikada dovoljno cenjen za sve ono što je donosio timovima za koje je igrao.
Posle Kingsa koji su lutali, našao se u Portlandu koji je obećavao gde je i počeo da gradi ime čoveka koji zna kako da uradi dobar posao pod košem. Poeni sa posta i sigurni skokovi bili su zaštitni znak Grenta. Kada je prešao u Majami, činio je jednu od prvih small ball postava, gde su se Mejson i on smenjivali na centru, menjajući Morninga kojem je ustanovljen problem sa bubrezima.
Majami je sa Grentom bio u vrhu po defanzivnom rejtingu, posebno kada se Morning vratio na parket. Na Floridi je proveo četiri lepe godine, kroz koje je dočekao i eru Dvejna Vejda koja je upravo počinjala. Zbog navedenih problema završio je karijeru u malom broju odigranih utakmica za Finiks i Lejkerse.
Danas se bori sa Parkinsonom bez povlačenja. Isto kao što se borio na parketima NBA lige tokom karijere.
Od sledeće subote nastavljamo sa pojedinačnim pričama o bivšim zvezdama NBA lige.